Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao devet godina i sedam meseci. Nedelotvorno postupanje prvostepenog suda, koje je dovelo do perioda neaktivnosti, bio je prevashodni razlog povrede prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lj. J. M. iz N, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Lj. J. M. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu P. 6951/08 povređeno pravo podnositeljke na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lj. J. M. iz N. podnela je 19. aprila 2011. godine, preko punomoćnika Ž. V, advokata iz N, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 53/10, zbog povrede prava na pravno sredstvo, zajemčenog članom 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu P. 6951/08.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da sud nije mogao protiv volje ugovornih strana da ostavi na snazi ugovor o doživotnom izdržavanju, čime je podnositeljki povređeno pravo na pravno sredstvo. Podnositeljka je predložila da Ustavni sud usvoji žalbu i istakla zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, Ustava utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1 .); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Nišu P. 6951/08, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Lj. J. M. iz N. podnela je 16. maja 2001. godine Opštinskom sudu u Nišu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog M. S. iz N, radi raskida ugovora o doživotnom izdržavanju R. 346/87 od 6. marta 1987. godine, zbog neizvršenja.

Parnične stranke nisu pristupile na prvo ročište za glavnu raspravu zakazano za 8. jun 2001. godine, te je sud odredio mirovanje u postupku.

Tužilja je podneskom 21. juna 2001. godine predložila nastavak postupka.

Rešenjem Opštinskog suda P. 2249/01 od 20. septembra 2002. godine određeno je da se spisima predmeta P. 2249/01 združe spisi predmeta tog suda P. 1700/96, P. 5789/95, P. 4040/97 i K.892/98. Nakon toga, nije održano devet ročišta, jer nisu svi navedeni spisi združeni. Sledeće ročište je održano 16. oktobra 2003. godine.

Tokom 2004, 2005. i 2006. godine u postupku je održano 13 ročišta za glavnu raspravu i izvedeni su dokazi saslušanjem više svedoka, kao i parničnih stranaka.

Presudom Opštinskog suda P. 2249/01 od 26. aprila 2006. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje. Protiv navedene presude tužilja je 10. oktobra 2006. godine izjavila žalbu.

Okružni sud u Nišu je presudom Gž. 4305/05 od 15. decembra 2006. godine potvrdio ožalbenu presudu.

Postupajući po reviziji tužilje Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 2788/07 od 24. septembra 2008. godine ukinuo presudu Okružnog suda u Nišu Gž. 4305/05 od 15. decembra 2006. godine i presudu Opštinskog suda P. 2249/01 od 26. aprila 2006. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom zakazano je pet ročišta, od kojih jedno ročište nije održano na predlog punomoćnika tužilje.

Opštinski sud je presudom P. 6951/08 od 24. juna 2009. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje.

Apelacioni sud u Nišu je presudom Gž. 53/10 od 28. decembra 2010. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio presudu Opštinskog suda P. 6951/08 od 24. juna 2009. godine.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak započeo podnošenjem tužbe Opštinskom sudu , 16. maja 2001. godine, a da je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 53/10 od 28. decembra 2010. godine, te da je trajao devet godina i sedam meseci.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da navedeno trajanje postupka može da ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a ti činioci su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja na koja je parnični sud trebalo da odgovori u predmetnom sporu, zahtevala su sprovođenje složenijeg dokaznog postupka, jer je sud je u osporenom parničnom postupku trebalo da utvrdi da li je tuženi davalac izdržavanja ivršavao svoju ugovornu obavezu, te da li postoji osnov za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor bio od značaja za podnositeljku ustavne žalbe, kao tužilju, jer se radilo o tužbenom zahtevu kojim je tražen raskid ugovora o doživotnom izdržavanju. Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je ona u izvesnoj meri doprinela dužini trajanja postupka . U prvostepenom postupku je određeno mirovanje postupka, zbog nedolaska parničnih stranaka, dok je u ponovnom prvostepenom postupku jedno ročište odloženo na predlog punomoćnika tužilje.

Po oceni Ustavnog suda, nerazumno dugom trajanju postupka prevashodno je doprinelo nedelotvorno postupanje Opštinskog sud a. Naime, sud nije održao nijedno ročište za glavnu raspravu od septembra 2002. godine do oktobra 2003. godine, a čak devet ročišta u tom periodu je otkazano, jer spisima predmeta P. 2249/01 nisu združeni svi spisi navedeni u rešenju Opštinskog suda od 20. septembra 2002. godine.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud nalazi da je podnos iteljki ustavne žalbe u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu P. 6951/08 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, primenom odredbe 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), u prvom delu tačke 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

5. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kom se osporava presuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 53/10 od 28. decembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenim pravom jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke, što ne podrazumeva i pravo na pozitivan ishod drugostepenog postupka za lice koje je izjavilo pravno sredstvo, ako za to nije bilo osnova. Kako je nesporno da je podnositeljka ustavne žalbe imala i kroz izjavljenu žalbu iskoristila pravo na preispitivanje zakonitosti prvostepene odluke, to je Ustavni sud utvrdio da podnositeljki nije povređeno navedeno ustavno pravo.

Imajući u vidu izrečeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i izvestan doprinos podnositeljke dužem trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela isključivo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.