Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak radi konvalidacije ugovora o kupoprodaji nepokretnosti, pokrenut 1999. godine, traje preko trinaest godina i još uvek nije pravnosnažno okončan, što je neopravdano dugo.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1761/2009
19.04.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević , predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, i članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Borivoja Todorovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. aprila 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Borivoja Todorovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1189/99, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 10739/2010 , povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u što kraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Borivoje Todorović iz Beograda je 24. septembra 2009. godine, preko punomoćnika Peđe Milosavljevića, advokata iz Beograda , podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčeno g članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji se pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu vodio u predmetu P. 1189/99. Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je još 15. februara 1999. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu i da je pred tim sudom i dalje u toku prvostepeni postupak, koji , dakle , traje više od deset godina bez izgleda da će se skoro okončati. Naknadu štete nije tražio.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava, dok je stavom 2. člana 82. Zakona propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku uvidom u spise predmeta ranijeg Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1189/99, a sada Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 10739/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 15. februara 1999. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženih Ilije Gajića i Svetlane Jovanović, radi konvalidacije zaključenog ugovora o kupoprodaji nepokretnosti i aneksa ugovora, kao i za iseljenje i predaju u posed te nepokretnosti. Tužilac je 25. maja 2004. godine proširio tužbu i na Miloša Gajića kao trećetuženog , a 23. juna 2004. godine proširio je tužbu i na Branislavu Petković kao četvrtotuženu.

Pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu bilo je ukupno zakazano 35 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano 19, dok 16 ročišta nije bilo održano (jedno zbog toga što prvotuženi nije primio tužbu te nije bio u mogućnosti da se o njoj izjasni, jedno jer drugotuženi nije pristupio a uredno je bio pozvan, pet ročiša nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno jer punomoćnik prvotuženog nije pristupio ročištu a nije uredno pozvan, jedno iz razloga što trećetuženi nije pristupio ročištu, jedno ročište nije održano bez navođenja razloga, dva uzastopna ročišta - 6. maja i 9. septembra 2003. godine nisu bila održana jer je punomoćnik tužioca tražio odlaganje, jedno ročište nije održano zbog nepostojanja uredne dostave za punomoćnika prvotuženog, jedno jer ročištu nisu pristupile ni drugotužena ni četvrtotužena a sud je smatrao da je potrebno njihovo istovremeno saslušanje i suočenje, jedno ročište nije održano zbog nepristupanja drugotužene, a jedno na zahtev četvrtotužene).

Posle podnošenja ustavne žalbe, uvidom u spise predmeta je utvrđeno da je presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 10739/10 od 17. maja 2010. godine odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe u celini. Podnosilac ustavne žalbe je 13. avgusta 2010. godine podneo žalbu protiv prvostepene presude i predmet se od 23. juna 2011. godine nalazi u Apelacionom sudu u Beogradu , gde još uvek nije odlučeno o žalbi protiv prvostepene presude.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovništva Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona.

Odredbom člana 32. stava 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Takođe, i odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koje se u smislu člana 506. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 72/11) primenjuju na osporeni parnični postupak, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. Period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili ugroženih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen sedam godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe opštinskom sudu 15. februara 1999. godine.

Analizirajući dužinu trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da navedeni postupak traje već trinaest godina i da i dalje nije okončan, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Po oceni Suda, nazavisno od činjenice da je konkretni postupak zahtevao izvođenje većeg broja dokaza i bio veće složenosti, trinaestogodišnje trajanje ovog postupka koji i dalje nije okončan ukazuje na to da nadležni sudovi nisu postupali u skladu sa svojim zakonskim ovlašćenjima.

Dakle, Ustavni sud nalazi da je osnovni razlog dugogodišnjem trajanju osporenog parničnog postupka nedelotvorno postupanje nadležnog prvostepenog suda koji nije preduzeo sve mere i radnje na koje je po zakonu bio obavezan da se predmetni postupak efikasno okonča i da se o predmetnoj tužbi odluči bez nepotrebnog odugovlačenja.

Po oceni Suda, predmet spora bio je od značaja za podnosioca imajući u vidu da je predmet tužbenog zahteva konvalidacija zaključenog ugovora o kupoprodaji nepokretnosti, kao i predaja u posed te nepokretnosti. Takođe, Ustavni sud nalazi da je i podnosilac ustavne žalbe donekle doprineo dužini trajanja postupka tako što je dva puta proširivao tužbeni zahtev, njegov punomoćnik je dva puta tražio odlaganje ročišta a i sud mu je nalagao da uredi tužbeni zahtev. Međutim ni te okolnosti ne mogu biti od uticaja na drugačije odlučivanje Ustavnog suda, imajući u vidu da se trajanje parničnog postupka od 13 godina koji i dalje nije okončan ničim ne može opravdati.

Ustavni sud je krećući se u granicama zahteva iz ustavne žalbe utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji se pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu vodio u predmetu P. 1189/99 , a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem P. 10739/10, te je na osnovu člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu zbog povrede navedenog ustavnog prava , a u tački 2. izreke kao način otklanjanja štetnih posledica zbog utvrđene povrede ovog ustavnog prava naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u što kraćem roku.

6. Na osnovu izloženog i člana 42b. stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti