Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku restitucije

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku restitucije koji je trajao skoro osam godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je žalba protiv meritorne odluke odbačena kao neosnovana.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás) i dr Dragana Kolarić, članovi Većau postupku po ustavnoj žalbi P. P . iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 28. marta 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba P. P . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Agencijom za restituciju – Područna jedinica Novi Sad u predmetu 46-0 00388/2014 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo P. P . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete i zahtev za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. P . iz Novog Sada podneo je Ustavnom sudu , 20. decembra 2021. godine , preko punomoćnika M. M . I, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu zbog povrede prava na s uđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku označenom u tački 1. izreke i protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 22977/18 od 26. oktobra 2021. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava. Ustavna žalba je, takođe, izjavljena zbog povrede člana 17. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i prava iz člana 1. Protokola 1 uz navedenu Evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalbi je u prilog tvrdnji o povredi prava na suđenje u razumnom roku navedeno da je 9. januara 2014. godine podnet zahtev za vraćanje imovine Agenciji za restituciju, da je osporeni postupak pravnosnažno okončan posle sedam godina i 11 meseci, te da je njegovo neopravdano dugo trajanje pričinilo nenadoknadivu štetu podnosiocu.

Ustavnom žalbom je predloženo da Ustavni sud, pored ostalog, utvrdi povredu označenih prava i poništi osporeni akt. Podnosilac je istak ao zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete zbog dugog trajanja osporenog postupka, zahtev za naknadu troškova postupka pred ovim sudom, kao i zahtev da Sud objavi odluku o ustavnoj žalbi.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvid om u osporeni akt i spise predmeta broj 46-000388/2014 Agencije za restituciju – Područna jedinica Novi Sad (dalje u tekstu: Agencija), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Podnosilac ustavne žalbe je 9. januara 2014. godine podneo zahtev Agenciji za vraćanje oduzete imovine, odnosno obeštećenje za „stambene i poslovne zgrade – salaš (štale, obori, šupe, čardaci, bunar, zgrada za stanovanje)“ na k.p. br. …, …/1 i … /2 (novi br. … i …), oduzete od bivše vlasnice I. P, sa napomenom da je namena objekata ista, te da su dograđeni novi objekti. U zahtevu je navedeno: da iz odluke MNO Stari Sivac broj 708/1946 proizlazi da se salaš nalazio na jednoj tada ostavljenoj parceli; da na staroj kopiji plana salaš nije upisan, „kao što nije bio nijedan u doba Austrougarske, kada je plan rađen“; da na novom planu KO Sivac takođe nema nijednog salaša, jer su u to vreme svi bili porušeni, osim salaša bivše vlasnice, ali da se na vojnoj karti iz 1930. godine vidi predmetni salaš ; da je zemlja koja je oduzeta „rasporednim rešenjem broj 34/54“ vraćena rešenjem Komisije za vraćanje zemlje opštine Kul a broj 05-463-26/91 od 28. oktobra 1991. godine, tako što su dodeljene neke druge parcele zbog arondacije zemljišta oko bivšeg salaša I . P, tada ekonomije DPP „B .“; da je u izvodu iz rasporednog rešenja broj 34/286 navedeno da se ima isplatiti celokupna vrednost unetih zgrada od 324.500 dinara; da je pravni osnov za vraćanje Uredba o imovinsko-pravnim odnosima i reorganizaciji seljačkih radnih zadruga („Službeni list FNRJ“, broj 14/53) , a akt o oduzimanju „rasporedno rešenje broj 34 i izvod iz rasporednog rešenja broj 34/286 iz 1954. godine“; da je na salašu do 1954. godine izgrađeno više novih objekata, pa on nije mogao biti vraćen, „već je nacionalizovan i postao je opštenarodna imovina“.

Rešenjem Agencije od 5. oktobra 2017. godine odbijen je kao neosnovan predmetni zahtev podnosioca ustavne žalbe, a u obrazloženju je konstatovano: da je Državno pravobranilaštvo – Odeljenje u Subotici u podnesku od 17. februara 2016. godine navelo da su katastarske parcele označene u zahtevu bile ostavljene bivšem vlasniku prilikom sprovođenja agrarne reforme, ali su kasnije otkupljene 1954. godine primenom odredaba „Zakona o zemljišnom fondu“; da je podnosilac zahteva u podnesku od 2. marta 2016. godine istakao da su mu sporne parcele vraćene 1991. godine i da traži obeštećenje za salaš, koji „nikada nije bio uknjižen bez krivice njegovih predaka“. Agencija je dalje navela da je u postupku utvrđeno: da je rešenjem Sreske komisije za zemljišni fond u Somboru broj 644/53 „od 9. jula 1953. godine“ o d domaćinstva I . P . iz Sivca u korist Fonda otkupljeno zemljište, pored ostalog, na k.p. br. …/2, …/1 i … /2; da je rešenjem Komisije za vraćanje zemlje opštine Kula broj 05-463-26/91 od 28. oktobra 1991. godine podnosiocu ustavne žalbe vraćeno drugo odgovarajuće zemljište u KO Sivac na k.p. broj …/1; da je rasporednim rešenjem Komisije za uređenje imovinskih odnosa Seljačke radne zadrug e „B.“ broj 34/286 od 4. februara 1954. godine predviđeno da će se iz zadružne imovine podmiriti obaveze, između ostalog, „razlika u vrednosti zemljišta, odnosno vrednosti primljene zgrade“ I . P . i N . P . u iznosu od 324.500 dinara i na ime rente 32. 771 dinara; da iz navedenog proizlazi da je I. P . naknada za salaš određena na ime razlike za manju vrednost primljene zgrade, što znači da joj je data druga nepokretnost manje vrednosti , „a da je iznos za isplatu naknade do pune vrednosti, a ne da se naknada odnosi na isplatu za celu primljenu zgradu-salaš“; da je, prema spisku unete i vraćene zemlje od strane Seljačke radne zadruge „B. Đ .“ od 4. februara 1954. godine, bivša vlasnica unela u zadrugu 34 kj 200 k.vhv, a iznela 17 kj 338 kv.hv; da na k.p. br. … i …/2 nije upisan salaš, već oranica „V.“, odnosno oranica u liniji „V.“. Polazeći od odredaba člana 2. i člana 3. stav 1. tač. 2) i 3) Zakon a o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, Agencija je ocenila da u konkretnom slučaju ne postoji akt o oduzimanju salaša, koji bi bio osnov za restituciju, a da se tom ispravom ne mogu smatrati rasporedno rešenje Komisije za uređenje imovinskih odnosa seljačke radne zadruge „B.“ broj 34/286 od 4. februara 1954. godine i izvod iz istog.

Podnosilac ustavne žalbe je 13. novembra 2017. godine izjavio žalbu protiv predmetnog rešenja Agencije, koja je odbijena rešenjem Ministarstva finansija broj 46-00-01684/2017-13 od 16. oktobra 2018. godine. Drugostepeni organ je prihvatio razloge Agencije za odbijanje predmetnog zahteva i ocenio da podnosilac nije dostavio obavezan dokaz iz člana 47. stav 4. tačka 3) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, i to ispravu o podržavljenju, koji , saglasno stavu 7. tog člana zakona, mora biti priložen uz zahtev. Takođe je ocenio da je bivšoj vlasnici dodeljena druga nepokretnost i novčana naknada k ao razlika za manju vrednost primljenih zgrada, što proizlazi iz rasporednog rešenja Komisije za uređenje imovinskih odnosa seljačke radne zadruge „B.“ broj 34/286 od 4. februara 1954. godine.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 22977/18 od 26. oktobra 2021. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosioca ustavne žalbe podneta 24. decembra 2018. godine protiv navedenog rešenja Ministarstva finansija, iz razloga koji su navedeni u tom rešenju.

3.2. Odlukom MNO Stari Sivac broj 708/1946 od 29. januara 1946. godine o utvrđenju objekata agrarne reforme, donetom na osnovu Zakona o agrarnoj reformi i unutrašnjoj kolonizaciji, vlasnicima poseda M. P . i N . P . ostavljene su na ime zemljoradničkog maksimuma, pored ostalog, k.p. br. …/2, …/1 i …/2 i odlučeno da im se se zemljište označeno u rešenju ostavi u celini, „jer se nalazi u blizini salaša i radi celishodnije obrade“.

Sreska komisije za zemljišni fond u Somboru je u rešenju broj 644/53 od 3. marta 1954. godine konstatovala da je na raspravi održanoj 9. jula 1953. godine ustanovila da domaćinstvo I. P . iz Sivca (bivše vlasnice) poseduje ukupno 29 kj 326 kv. hv obradivog zemljišta, te je odlučeno da se u korist Zemljišnog fonda otkupi zemljište koje prelazi dozvoljeni maksimum, pored ostalog, na k.p. br. …/2, …/1 i …/2. Navedenim rešenjem stavljeno je van snage rešenje Komisije od 4. avgusta 1953. godine.

Rasporednim rešenjem Komisije za uređenje imovinskih odnosa Seljačke radne zadruge „B.“ broj 34 od 4. februara 1954. godine utvrđena je ukupna vrednost imovine zadruge, kao i njene obaveze i predviđeno da će se iz zadružne imovine podmiriti, između ostalog, „razlika u vrednosti zemljišta, odnosno u vrednosti zgrada“ (pored odštampanog teksta dopisane su reči: „P . I . i N .“) u iznosu od 324.500 dinara. U obrazloženju rešenja je konstatovano da je od tri zadrugara koji su imali zemljište preko maksimuma, među kojima je i bivša vlasnica) „komisija pri narodnom odboru SNO-a u Somboru“ otkupila višak zemljišta.

U izvodu iz rasporednog rešenja Komisije za uređenje imovinskih odnosa Seljačke radne zadruge „B.“ broj 34/286 od 4. februara 1954. godine za bivšeg zadrugara I . P, navedeno je da su odnosi sa zadrugom za unetu zemlju regulisani delimičnim rasporednim rešenjem komisije broj 25/99 od 25. decembra 1953. godine, koje se smatra sastavnim delom ovog rasporednog rešenja (tim rešenjem je vraćeno bivšoj vlasnici zemljište koje nije predmet zahteva) , a da je za unete zgrade u vrednosti od 324.500 dinara vraćeno „/ dinara“, te da će se razlika za manju vrednost primljenih zgrada u iznosu od 324.500 dinara platiti preko NOS-a u smislu stava 4. člana 21. Uredbe o imovinskim odnosima i reorganizaciji seljačkih radnih zadruga . Takođe je navedeno da potraživanje za rentu iznosi 32.771 dinara, odnosno ukupno 357.271 dinara. Navedeni podaci za bivšu vlasnicu su odštampani na pisaćoj mašini, na obrascu dokumenta „Izvod iz rasporednog rešenja“.

U spisku zadrugara Seljačke radne zadruge „B ., sačinjenom 31. decembra 1953. godine, „koji potražuju od zadruge za unete građevine“, navedeno je da I. P . potražuje 324.500 dinara.

U pregledu upoređenja osnovnih sredstava zadruge sa izvorima osnovnih sredstava, sačinjenom 31. decembra 1953. godine, među izvorima osnovnih sredstava pod brojem 3. je navedeno potraživanje zadrugara za zgrade u iznosu od 324.500 dinara, a pored tog broja je dopisano ime i prezime bivše vlasnice I . P .

Prema zvaničnim podacima Republičkog geodetskog zavoda za 16. januar 2024. godine, k.p. broj … , površine 213 m2 - njiva 1. klase, u javnoj je svojini opštine Kula, a k.p. br. …/1 i …/2, obe sa površinom od 691 m2 - zemljište pod zgradom i drugim objektom, odnosno zemljište uz zgradu, u svojini su M. P .

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se, pored ostalog, ukazuj e u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored već navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i sledeće odredbe zakona:

Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik PC“, br. 72/11…88/15) uređeni su uslovi, način i postupak vraćanja oduzete imovine i obeštećenja za oduzetu imovinu, koja je na teritoriji Republike Srbije primenom propisa o agrarnoj reformi, nacionalizaciji, sekvestraciji, kao i drugih propisa, na osnovu akata o podržavljenju, posle 9. marta 1945. godine oduzeta od fizičkih i određenih pravnih lica i prenesena u opštenarodnu, državnu, društvenu ili zadružnu svojinu (član 1. stav 1. ).

Članom 2. navedenog zakona predviđeno je da se pravo na vraćanje imovine po odredbama tog zakona može ostvariti za imovinu oduzetu primenom propisa navedenih u tačkama 1) do 41) navedenog člana, među kojima je i Uredba o imovinskim odnosima i reorganizaciji seljačkih radnih zadruga, „Službeni list FNRJ “, broj 14/53 (tačka 33)).

Odredbama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju je, takođe, propisano: da se pod „podržavljenom imovinom“ podrazumeva imovina koja je na osnovu propisa iz člana 2. ovog zakona oduzeta i prenesena u opštenarodnu, državnu, društvenu ili zadružnu svojinu (član 3. tačka 2)); da se pod „aktom o podržavljenju“ podrazumeva pravni akt koji je imao neposredno dejstvo, kao što je presuda, odluka, rešenje i drugi pravni akt državnog, odnosno drugog nadležnog organa, kojim je izvršeno podržavljenje imovine (član 3. tačka 3)); da su predmet vraćanja podržavljene nepokretnosti: građevinsko zemljište, poljoprivredno zemljište, šume i šumsko zemljište, stambene i poslovne zgrade, stanovi i poslovne prostorije i drugi objekti koji postoje na dan stupanja na snagu ovog zakona (član 15 stav 2.); da se b ivšim vlasnicima vraćaju stambene zgrade, kuće, stanovi, garaže i drugi prateći objekti oduzeti primenom propisa iz člana 2. ovog zakona (član 27 . stav 1.); da zahtev, pored ostalog, sadrži podatke o oduzetoj imovini na koju se zahtev odnosi - vrsta, naziv, veličina, odnosno površina, mesto gde se nepokretnost nalazi, broj katastarske parcele po starom i važećem premeru, izgled i stanje imovine u vreme oduzimanja i o pravu svojine bivšeg vlasnika na oduzetoj imovini (član 42 . stav 3 tač. 2) i 3)); da se u z zahtev prilaže, u originalu ili overenoj fotokopiji, za podatke iz stava 3. tačka 2) ovog člana, između ostalog, izvod iz registra nepokretnosti (član 42. stav 4. tačka 2)).

Odredbama Uredb e o imovinskim odnosima i reorganizaciji seljačkih radnih zadruga ( „Službeni list FNRJ“, broj 14/53) bilo je propisano: da u svakom slučaju reorganizacije seljačke radne zadruge, sa celokupnom opštenarodnom imovinom koja je zadruzi bila data na korišćenje raspolaže narodni odbor sreza (član 17. stav 1.); da se z emljišta koja su iz Zemljišnog fonda agrarne reforme i kolonizacije neposredno unesena u imovinu seljačke radne zadruge smatraju kao opštenarodna imovina data zadruzi na korišćenje (član 19); da se u slučaju kad se seljačka radna zadruga reorganizuje ili likvidira, obrazuje komisija sa zadatkom da uredi imovinske odnose (član 35. stav 1.); da Ko misija donosi rešenje o rasporedu imovine i dugova - rasporedno rešenje (član 36. ); da u slučaju reorganizacije zadruge rasporedno rešenje sadrži, pored ostalog, podatke o tome koja se zemlja, zgrade, stoka i druga sredstva za rad vraćaju pojedinim sopstvenicima i koliko pojedini članovi zadruge potražuju od zadruge i po kom osnovu (član 3 7. tač. 1) i 4)).

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku ( „Službeni list SRJ “, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS “, broj 30/10) bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja ( član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najkasnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok ( član 208. stav 1.) ; da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen (član 208. stav 2.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najkasnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.) .

Važeći Zakon o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16, 95/18 – autentično tumačenje i 2/23) u članu 9. stav 2, članu 145. stav 3. i članu 174. sadrži suštinski iste odredbe o potrebi brzog i efikasnog odlučivanja u upravnom postupku, roku za izdavanje rešenja i roku za odlučivanje o žalbi.

Odredbom člana 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima ( „Službeni glasnik RS “, broj 111/09) propisano je da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta.

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je nedelotvornim postupanjem organa uprave i Upravnog suda u postupku u kome je odlučivano o njegovom zahtevu za vraćanje imovine povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta označenog prava, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni upravni postupak započeo 9. januara 2014. godine, podnošenjem zahteva podnosioca ustavne žalbe za vraćanje imovine i da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 22977/18 od 26. oktobra 2021. godine. Činjenica da je osporeni postupa k trajao nepunih sedam godina i deset meseci, može ukazivati na to da o zahtevu podnosioca nije odlučeno u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda, u predmetnom upravnom postupku nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja.

Ocenjujući postupanje prvostepenog organa, Ustavni sud je utvrdio da je odluka o predmetnom zahtevu doneta posle tri godine i devet meseci. Drugostepeni organ je devet meseci kasnio sa donošenjem rešenja o žalbi podnosi oca ustavne žalbe, a o njegovoj tužbi protiv tog rešenja Upravni sud je odlučivao dve godine i deset meseci.

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je on imao značajan pravni i materijalni interes da se u razum nom roku odluči o osnovanosti njegovog zahteva za restituciju.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da on u periodu koji je ukupno trajao četiri i po godine nije koristi o procesnopravna sredstva protiv „ćutanja administracije“, predviđena odredbama Zakona o opštem upravnom postupku i Zakona o upravnim sporovima, najpre žalbu, a potom, eventualno, tužbu nadležnom sudu. Ustavni sud je, međutim, našao da navedeni doprinos podnosioca trajanju postupka ne može uticati na na odluku ovog suda o postojanju istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92 /23), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke .

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog povrede označenog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete . Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije, od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16) i više drugih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, te je uskladio svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda.

U vezi sa zahtevom podnosioca ustavne žalbe da se odluka Ustavnog suda objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, Ustavni sud je našao da utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na naknadu nematerijalne štete predstavljaju adekvatan vid pravičnog zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe.

7. Podnosilac ustavne žalbe, takođe, smatra da mu je osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 22977/18 od 26. oktobra 2021. godine povređeno pravo na pravično suđenje, jer je Upravni sud propustio da oceni sve navode tužbe i da utvr di da je pravni osnov oduzimanja predmetne imovine Uredba o imovinskim odnosima i reorganizaciji seljačkih radnih zadruga ( „Službeni list FNRJ“, broj 14/53), koja je obuhvaćena članom 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Prema tvrdnji podnosioca, dokaz da su oduzete zgrade salaša su rasporedno rešenje Komisije za uređenje imovinskih odnosa Seljačke radne zadruge „B.“ broj 34/54 od 4. februara 1954. godine, izvod iz rasporednog rešenja te Komisije broj 34/286 od 4. februara 1954. godine , spisak zadrugara „koji potražuju od zadruge za unete građevine“, sačinjen 31. decembra 1953. godine i „pregled osnovnih sredstava zadruge“ od istog datuma. Podnosilac, takođe, ističe da je pogrešan zaključak organa uprave i Upravnog suda da je bivšoj vlasnici data druga nepokretnost manje vrednosti i utvrđena naknada do pune vrednosti, jer to ne proizlazi iz navedenog rasporednog rešenja.

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da iz navedene odredb e člana 170. Ustava proizlazi da navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

Iz navedenih odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine proizlazi da su predmet vraćanja, pored ostalog, podržavljene stambene i poslovne zgrade i drugi prateći objekti oduzeti primenom propisa iz člana 2. tog zakona, koji postoje na dan stupanja na snagu Zakona. Ustavni sud je imao u vidu da se pravo na restituciju može ostvariti i za imovinu oduzetu primenom Uredbe o imovinskim odnosima i reorganizaciji seljačkih radnih zadruga ( „Službeni list FNRJ“, broj 14/53), budući da je u slučaju reorganizacije seljačke radne zadruge, narodni odbor sreza raspolagao celokupnom opštenarodnom imovinom koja je zadruzi bila data na korišćenje, pa i zemljištem koje je iz Zemljišnog fonda agrarne reforme i kolonizacije neposredno uneseno u imovinu seljačke radne zadruge. U tom slučaju Komisija za uređenje imovinskih odnosa između zadruge i zadrugara donosila je rešenje o rasporedu imovine i dugova - rasporedno rešenje, koje je sadržalo podatke o tome koja se zemlja, zgrade, stoka i druga sredstva za rad vraćaju pojedinim sopstvenicima i koliko pojedini članovi zadruge potražuju od zadruge i po kom osnovu.

Ustavni sud je iz dostavljenih spisa predmeta utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe kao predmet svog zahteva označio „stambene i poslovne zgrade – salaš (štale, obori, šupe, čardaci, bunar, zgrada za stanovanje) na k.p. br. … , …/1 i …/2“, ali da u ispravama dostavljenim u toku predmetnog upravnog postupka nisu označeni podaci o podržavljenoj imovini u smislu odredaba člana 42. stav 3. tač. 2) i 3) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, odnosno vrsta, naziv, veličina, odnosno površina, mesto gde se nepokretnosti nalaze, broj katastarske parcele, niti je dostavljen dokaz o pravu svojine bivše vlasni ce na imovini koja je predmet zahteva .

Polazeći od navedenog , Ustavni sud smatra da je bez osnova tvrdnj a podnosioca da je „iznos obeštećenja trebalo da bude 324.500 dinara, na koliko su procenjene unete zgrade salaša od strane komisije…, jer ništa nije izneto, ni isplaćeno, niti je nešto dato u zamenu za zgrade ili zemljište, koje je vraćeno na osnovu Zakona o vraćanju zemlje iz 1991. godine“. Ustavni sud je, s tim u vezi, utvrdio da rasporednim rešenjem Komisije za uređenje imovinskih odnosa Seljačke radne zadruge „B.“, bivšoj vlasnici nije ni oduzeto poljoprivredno zemljište, već je u tom rešenju konstatovano da je ona imala višak zemljišta preko zakonom dozvoljenog maksimuma i da je on otkup ljen. To je učinjeno u korist Zemljišnog fonda rešenjem Sreske komisije za zemljišni fond u Somboru broj 644/53 od 3. marta 1954. godine , a vraćeno 1991. godine na osnovu Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog ot kupa poljoprivrednih proizvoda („Službeni glasnik RS“, br. 18/91, 20/92 i 42/98).

Ustavni sud naglašava da se u situaciji kada je podržavljenje imovine izvršeno aktom nadležnog organa, pravo na povraćaj imovine i obeštećenje ne može ostvariti, ako se takav akt ne priloži uz zahtev ili ne bude dostavljen do okončanja upravnog postupka. Naime, u postupku po zahtevu za vraćanje oduzete imovine i obeštećenju nije isključena primena načela o obavezi pravilnog i potpunog utvrđivanja svih odlučnih činjenica, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza posebno i svih dokaza zajedno, ali je Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, koji je lex specialis u odnosu na Zakon o opštem upravnom postupku, propisano da se odlučne činjenice u vezi sa osnovom, vremenom i predmetom podržavljenja imovine, dokazuju presudom, odlukom, rešenjem ili drugim pravnim aktom državnog, odnosno drugog nadležnog organa, kojim je izvršeno podržavljenje imovine. Ustavni sud je navedeno stanovište izrazio, pored ostalih, u Odluci Už-382/2017 od 28. novembra 2019. godine, objavljenoj na internet stranici: www.ustavni.sud.rs.

S obzirom na činjenice utvrđene u ovom ustavnosudskom sporu, Ustavni sud smatra ustavnopravno prihvatljivom ocenu Upravnog suda da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio isprav u o podržavljenju imovine koja je predmet zahteva u smislu odredbe člana 3. tačka 3) Zakona o vraćanj u oduzete imovine i obeštećenju. S obzirom na to da u ustavnoj žalbi nisu izneti navodi koji ukazuju na povredu prava na pravično suđenje , Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nije posebno ocenjivao navode ustavne žalbe da iz Rasporednog rešenja Komisije za uređenje imovinskih odnosa Seljačke radne zadruge „B.“ broj 34/286 od 4. februara 1954. godine ne proizlazi da je bivšoj vlasnici za unetu nepokretnost data druga nepokretnost manje vrednosti i utvrđena naknada do pune vrednosti, budući da to ne bi uticalo na drugačije odlučivanje Suda.

Po oceni Ustavnog suda, u ustavnoj žalbi se povreda prava na pravno sredstvo smatra posledicom istaknute prava na pravično suđenje, zbog čega Sud nije posebno ispitivao ustavnu žalbu sa stanovišta prava iz člana 36. stav 2. Ustava.

U vezi sa istaknutom povredom prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Sud najpre ukazuje da se garancije označenog prava odnose na zaštitu postojeće imovine, odnosno potraživanja u vezi sa kojima podnosilac ima barem legitimna očekivanja da će steći delotvorno uživanje imovinskog prava ( presuda Kopecký protiv Slovačke , broj 44912/98, od 28. septembra 2004. godine , st. 45. do 52.) i da legitimno očekivanje po svojoj prirodi mora biti konkretnije od puke nade, ma koliko ona bila shvatljiva i mora biti zasnovano na zakonskoj odredbi ili pravnom aktu kao što je sudska odluka (odluka Gratzinger and Gratzingerova protiv Češke, broj 39794/98, od 10. jula 2002. godine, st av 69, kao i Odluka Ustavnog suda Už-4596/2011 od 20. novembra 2013. godine, videti internet stranicu: www.ustavni.sud.rs.). Polazeći od navedenog, a imajući u vidu ocenu o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije imao legitimno očekivanje da će u predmetnom postupku biti udovoljeno njegovom zahtevu za restituciju.

Ustavni sud je konstatovao da se članom 17. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ne garantuje bilo kakvo pravo ili sloboda, već se određuje u kom smislu se ne smeju tumačiti odredbe Konvencije.

Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u preostalom delu odbacio ustavnu žalbu , jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući, takođe, kao u drugom delu tačke 1. izreke .

8. U vezi sa istaknutim zahtevom za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je ocenio da navodi ustavne žalbe o pretrpljenoj šteti nisu potkrepljeni dokazima o jasnoj uzročnoj vezi između štete i radnje državnog organa kojom je ta šteta prouzrokovana, odnosno između neblagovremenog postupanja upravnih organa i suda i eventualne materijalne š tete.

Povodom zahteva podnosi oca ustavne žalbe za naknadu troškova za sastav ustavne žalbe, Sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Kako u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.).

Ustavni sud je, polazeći od navedenog , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio navedene zahtev e, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) , člana 4 6. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda ( „Službeni glasnik RS “, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku restitucije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti