Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao sedam godina i pet meseci. Utvrđeno je da je podnosilac značajno doprineo dužini postupka svojim izostancima i predlozima za odlaganje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Roganovića iz Kruševca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Zorana Roganovića izjavljena zbog povrede prav a na suđenje u razumnom roku, zajemčeno g odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kruševcu u predmetu P. 212/10 (03), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zoran Roganović iz Kruševca je podneo 18. aprila 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kruševcu u predmetu P. 212/10 (03) i protiv presuda Osnovnog suda u Kruševcu P. 212/10 od 27. maja 2010. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3516/10 od 3. marta 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava i načela utvrđenih članom 84. st. 1, 2. i 3. Ustava .

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, naveo: da mu je u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Kruševcu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava; da mu je usvajanjem tužbenog zahteva povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, jer su sudovi odredbe ugovora tumačili samo u korist tužioca; da mu je ograničena slobodna konkurencija, aktom tužioca, koji je zloupotrebio svoj dominantan položaj, jer mu je nametnuo obavezu da za njegovu poslovnu jedinicu obezbeđuje početni mesečni novčani iznos za podmirenje obaveza prema opštim i zajedničkim poslovima koji su u sastavu tužioca, a da je drugim ugovorom bio obavezan da iz svog prihoda pokrije sve troškove. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude, a istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Kruševcu P. 212/10 (2003) i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, Akcionarsko društvo za turizam, ugostiteljstvo i trgovinu „Župa“, Kruševac, podneo je tužbu 3. oktobra 2003. godine, Opštinskom sudu u Kruševcu, protiv tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi isplate duga u iznosu od 502.843,81 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15. maja 2003. godine do isplate, kao i naknad u pokretnih stvari u fiz ičkom kvantitativnom iznosu.

Tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe je podneo 12. novembra 2008. godine, protivtužbu kojom je tražio da se obaveže tužilac-protivtuženi da tuženom-protivtužiocu na ime duga isplati iznos od 421.050,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28. februara 2006. godine do isplate.

Do odlučivanja u prvom stepenu, Opštinski sud u Kruševcu je zakazao 31 ročište za glavnu raspravu. Održano je 21 ročište za glavnu raspravu na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem zakonskog zastupnika tužioca i tuženog u svojstvu parničnih stranaka i određeno je i sprovedeno veštačenje preko sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke. Preostalih deset ročišta nije održano iz sledećih razloga: sa dva ročišta je izostao tuženi jer nije bio uredno pozvan, jedno ročište je odloženo na predlog tuženog jer je njegov punomoćnik bio sprečen da pristupi, tri ročišta nisu održana usled neodazivanja uredno pozvanog tuženog, jedno ročište je odloženo na predlog tuženog radi mogućeg mirnog rešenja spora, jedno ročište nije održano usled opravdanog izostanka punomoćnika tužioca, a jedno na saglasan predlog punomoćnika parničnih stranaka, i jedno ročište zbog odsustva postupajuće sudije.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Kruševcu P. 212/10 (03) od 27. maja 2010. godine, u stavu prvom izreke , je usvojen tužbeni zahtev t užioca i obavezan je tuženi da tužiocu isplati dug zbog gubitka u poslovanj u u iznosu od 394.329,40 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31. marta 2003. godine do isplate. Stavom drugim izreke presude je naloženo tuženom da tuži ocu preda u fizičkom kvantitativnom iznosu kao manjak osnovnih sredstava , sitnog inventara i ambalaže stvari utvrđene popisom i taksativno navedene . Stavom trećim izreke presude je odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca kojim je tražio da se naloži tužiocu-protivtuženom da mu na ime duga isplati iznos do 45.800,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10. novembra 2001. godine, iznos od 179.250,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15. aprila 2001. godine i iznos od 196.000,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od 1. oktobra 2001. godine, a stavom četvrtim izreke je naloženo tuženom da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 39.374,00 dinara. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da su tužilac i tuženi 26. decembra 1997. godine zaključili ugovor broj 1095/1 o ulaganju privatnog kapitala u poslovnu jedinicu tužioca „Napredak“ na period od tri godine; da je navedenim ugovorom tužilac ustupio tuženom kao ulagaču – preduzetniku navedenu poslovnu jedinicu radi obavljanja registrovane delatnosti u cilju sticanja zajedničke dobiti; da se tuženi obavezao da za poslovnu jedinicu obezbeđuje početni mesečni kapital za podmirenje obaveza prema opštim i zajedničkim poslovima koji su u sastavu tužioca i ti iznosi su se vremenom menjali, što je regulisano naknadnim aneksima ugovora; da je tuženi poslovao sa gubitkom i da je na njegov zahtev upravni odbor tužioca doneo odluku kojom mu je omogućeno da i dalje radi kako bi izmirio obaveze iz prethodnog ugovora , a stranke su zaključile drugi ugovor 4. decembra 2002. godine o ustupanju restorana u cilju obavljanja registrovane delatnosti i sticanja zajedničke dobiti kojim se tuženi obavezao da će izmiriti sve neizmirene obaveze iz prethodnog ugovora i po aneksima za ovu poslovnu jedinicu, u skladu sa odlukom upravnog odbora, i to zaključno sa oktobrom 2002. godine u iznosu od 292.553,00 dinara, prema utvrđenoj dinamici plaćanja na rate, koja je sadržana u pismenoj izjavi tuženog broj 1260 od 11. decembra 2002. godine. Prema stavu prvostepenog suda , parnične stranke su bile u međusobnom ugovornom odnosu, pa kako tuženi-protivtužilac nije ispunio svoju obavezu iz ugovornog odnosa, to je u obavezi da tužiocu-protivtuženom naknadi štetu koju je usled toga pretrpeo, a koja je u konkretnom slučaju nastala u vidu gubitka , zbog lošeg poslovanja tuženog-protivtužioca u skladu sa članom 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Kako je tužilac tražio i ispunjenje obaveze u naturalnom smislu, zbog propasti stvari, odnosno predmetnog inventara, do koje je došlo krivicom tuženog, te kako su predmetne stvari zamenljive, to je tuženi obavezan da iste nadoknadi u naturalnom obliku na način kako je to predviđeno ugovorom o ulaganju priv atnog kapitala zaključenim između stranaka 26. decembra 1997. godine. U odnosu na protivtužbeni zahtev, prvostepeni sud je utvrdio da tuženi-protivtužilac nije pružio dokaze shodno članu 223. Zakona o parničnom postupku, iz kojih bi se pouzdano utvrdilo da su izdaci plaćeni trećim licima po utuženim računima predstavljali nužne troškove tuženog-protivtužioca u poslovanju.

Protiv navedene prvostepene presude tuženi je izjavio žalbu 19. jula 2010. godine, a nakon dostavljanja odgovora na žalbu tužioca od 16. septembra 2010. godine, Osnovni sud u Kruševcu je izdao dostavnu naredbu 30. septembra 2010. godine da se spisi predmeta proslede Apelacionom sudu u Kragujevcu.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3516/10 od 3. marta 2011. godine je odbijena kao neosnovana žalba tuženog-protivtužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Kruševcu P. 212/10 (03) od 27. maja 2010. godine. Iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi: da je prvostepeni sud imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje pravilno odlučio, s obzirom na to da su parnične stranke bile u međusobnom ugovornom odnosu, a kako tuženi-protivtužilac nije ispunio svoju obavezu iz ugovornog odnosa, to je u obavezi da tužiocu nadoknadi štetu koju je usled toga pretrpeo, a koja je u konkretnom slučaju nastala u vidu gubitka zbog lošeg poslovanja tuženog-protivtužioca u skladu sa članom 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da je tužilac tražio i ispunjenje obaveze u naturalnom smislu zbog propasti stvari, odnosno predmetnog inventara, do koje je došlo krivicom dužnika, te kako su predmetne stvari zamenljive, to je tuženi dužan da iste nadoknadi u naturalnom obliku, na način kako je predviđeno ugovorom o ulaganju pri vatnog kapitala zaključenim između stranaka 26. decembra 1997. godine; da je prvostepeni sud u pogledu protivtužbenog zahteva tuženog- protivtužioca pravilno odlučio, jer tuženi-protivtužilac nije pružio dokaze u smislu člana 223. Zakona o parničnom postupku, iz kojih bi se pouzdano utvrdilo da su izdaci tuženog plaćeni trećim licima po utuženim računima i da su isti predstavljali nužne troškove protivtužioca u poslovanju; da su neosnovani navodi tuženog-protivtužioca koji se odnos e na njegovu obavezu da tužiocu nadoknadi sitan inventar, s obzirom na to da je članom 20. ugovora o ulaganju privatnog kapitala od 26. decembra 1997. godine, predviđeno da se po isteku ugovorenog roka tuženi obavezuje da nadoknadi u fizičkom kvantitativnom iznosu sav sitan inventar, osnovna sredstva i opremu kojom se zadužio u toku korišćenja poslovne jedinice i da je navedeni manjak utvrđen prilikom primopredaje objekta tužiocu, što je i evidentirano u popisnim listovima.

4. Odredbama Ustava je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima jednak pravni položaj na tržištu, da su zabranjeni akti kojima se, suprotno zakonu, ograničava slobodna konkurencija, stvaranjem ili zloupotrebom monopolskog ili dominantnog položaja i da prava stečena ulaganjem kapitala na osnovu zakona, ne mogu zakonom biti umanjena (član 84. stav 1, 2. i 3.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89, "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99, 44/99)) je propisano da je poverilac u obaveznom odnosu ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti je savesno u svemu kako ona glasi (član 262. stav 1. ).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09 ) bilo je propisano da ako sud na osnovu izvedenih dokaza ( član 8 .) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja, da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno i da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je tužba u ovoj parnici podneta 3. oktobra 2003. godine Opštinskom sudu u Kruševcu i da je postupak pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3516/10 od 3. marta 2011. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak od podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja trajao sedam godina i pet meseci, a u odnosu na podnosioca ustavne žalbe sedam godina i dva meseca, s obzirom na to da mu je tužba dostavljena na odgovor 27. januara 2004. godine.

Pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje sudova o pravima i obavezama stranaka razuman, Ustavni sud smatra da se u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, mora poći i od sledećih kriterijuma: složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom postupku, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova u konkretnom slučaju, kao i značaja istaknutog zahteva za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da je ovaj parnični postupak bio relativno činjenično i pravno složen, zbog toga što je tužilac istakao zahteve za isplatu novčanog iznosa i predaju većeg broja taksativno navedenih pokretnih stvari, a tuženi protivtužbom tražio isplatu duga. Utvrđivanje činjeničnog stanja u ovom predmetu zahtevalo je izvođenje dokaza veštačenjem.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su podnosilac, kao tuženi i njegov punomoćnik u velikoj meri doprineli dužini trajanja parničnog postupka, s obzirom na to da je tuženi predložio da se ročište zakazano za 25. decembar 2006. godine ne održi zbog odsustva njegovog punomoćnika. Pored toga, tri ročišta (19. novembra 2007, 28. januara 2008. i 19. novembra 2009. godine) nisu održana usled neodazivanja tuženog pozivu suda radi izvođenja dokaza saslušanjem, a dva ročišta (19. marta 2008. i 30. juna 2008. godine) godine nisu održana na predlog tuženog radi mirnog rešenja spora i na saglasan predlog punomoćnika parničnih stranaka.

Ocenjujući postupanje sudova u konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je Opštinski sud redovno, prosečno šest puta godišnje, zakazivao ročišta za glavnu raspravu, osim u periodu od deset meseci (7. decembra 2005. godine do 11. oktobra 2006. godine). Pored toga, kako su dva ročišta odložena na predlog tuženog, a jedno na predlog oba punomoćnika, te kako je uredno pozvani tužilac izostao sa još tri ročišta, prvostepeni sud je u periodu od 19. novembra 2007. godine do 11. jula 2008. godine, odnosno osam meseci bio onemogućen da sprovede izvođenje dokaza saslušanjem stranaka. Apelacioni sud u Kragujevcu, kao drugostepenog sud, nije doprineo dužem trajanju postupka, jer je postupak odlučivanja u žalbi sproveo u razumnom roku od šest meseci.

Polazeći od izloženog, upravo ocene navedenih kriterijuma u osporenom postupku, a pre svega složenosti predmeta spora i doprinosa podnosioca ustavne žalbe trajanju postupka, Ustavni sud je utvrdio da trajanjem predmetnog postupka od sedam godina i dva meseca, u konkretnom slučaju rešenog u dve instance, podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna.

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojma bi se zasnivali navodi o povredi označenog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda u suštini zahteva da kao redovan sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda.

Za osporene presude sudovi su, po oceni Ustavnog suda, dali dovoljne i jasne razloge, zbog čega smatraju da je u konkretnom slučaju osnovan tužbeni zahtev tužioca, s obzirom na to da tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, nije ispunio svoju ugovornu obavezu, te da je u obavezi da tužiocu nadoknadi štetu koja je nastala usled lošeg poslovanja tuženog, kao i da mu u skladu sa ugovorom nadoknadi sav inventar, osnovna sredstva i opremu kojom se zadužio u toku korišćenja poslovne jedinice tužioca. Pored toga, sudovi su naveli dovoljne i jasne razloge, zbog kojih smatraju da je neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, s obzirom na to da u toku postupka nije pružio pouzdane dokaze da su izdaci koje je imao prema trećim licima za izvršene usluge popravke osnovnih sredstava u objektu tužioca, bili nužni.

Stoga je Ustavni sud ocenio da su osporene presude zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj i nearbitr ernoj primeni odredaba materijalnog prava, a koje nijednim navodom ustavne žalbe nije dovedena u pitanje, te su tvrdnje podnosioca o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava neosnovane.

U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 36 stav 1 . Ustava, koji garantuje jednaku zaštitu prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, Ustavni sud ukazuje da iz sadržine ovog ustavnog prava sledi da do uskraćivanja jednake zaštite prava pred sudovima, odnosno drugim organima i organizacijama čije se radnje i akti mogu osporavati ustavnom žalbom, može doći pre svega nejednakim postupanjem u istim činjeničnim i pravnim situacijama. Međutim, podnosilac ustavne žalbe nije naveo u kojim konkretnim slučajevima su sudovi u bitno sličnoj ili istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji postupali i odlučivali na drugačiji način, niti je za svoje tvrdnje priložio odgovarajuće dokaze, što predstavlja pretpostavku za utvrđivanje povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima.

Pored toga, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo stečeno ulaganjem kapitala u poslovnu jedinicu tužioca ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom načela iz člana 84. st. 1, 2. i 3. Ustava, čija se povreda ističe.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić