Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizmirenja potraživanja u stečaju

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavne žalbe bivših zaposlenih i utvrđuje povredu prava na imovinu zbog nemogućnosti naplate potraživanja u stečaju nad preduzećem sa većinskim državnim kapitalom. Dosuđuje naknadu materijalne štete u visini potraživanja i nematerijalne štete u iznosu od 800 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás) i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnim žalbama J. B. iz Leskovca, R. K. iz sela Razgojna kod Leskovca, S. B. iz sela Čekmin kod Leskovca, V. S. iz sela Brestovac kod Leskovca i J. C. iz sela Pečenjevac kod Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. septembra 2024. godine, doneo je

O D L U KU

1. Usvajaju se ustavne žalbe J. B, R. K, S. B, V. S. i J. C. i utvrđuje da je podnosiocima ustavnih žalbi povređeno pravo na imovinu, iz člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu St.12/19.

2. Usvajaju se ustavne žalbe J. B, R. K, S. B, V. S. i J. C. na naknadu materijalne štete, svakom u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu St.12/19, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Usvajaju se ustavne žalbe V. S. i J. C. i utvrđuje se pravo podnosilaca ustavnih žalbi na naknadu nematerijalne štete, svakom u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznose koji su podnosiocima ustavnih žalbi eventualno već isplaćeni po osnovu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu St. 12/19. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

4. Odbacuju se zahtevi podnosilaca ustavnih žalbi za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. B. iz Leskovca, R. K. iz sela Razgojna kod Leskovca, S. B. iz sela Čekmin kod Leskovca, V. S. iz sela Brestovac kod Leskovca i J. C. iz sela Pečenjevac kod Leskovca podneli su u periodu od 22. jula 2022. godine do 13. oktobra 2023. godine preko punomoćnika N. V. i M. K, advokata iz Niša, na osnovu člana 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), Osnovnom sudu u Leskovcu (sem J. B. koja je prvobitno podnela tužbu Osnovnom sudu u Nišu) tužbe protiv Republike Srbije – Privrednog suda u Nišu, radi naknade materijalne štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku.

V. S. iz sela Brestovac kod Leskovca i J. C. iz Pečenjevca kod Leskovca podneli su 17. februara 2022. godine odnosno 13. oktobra 2023. godine preko punomoćnika M. K, advokata iz Niša, na osnovu člana 26. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, Osnovnom sudu u Leskovcu tužbe protiv Republike Srbije – Privrednog suda u Nišu, radi isplate novčanog obeštećenja zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), navedene ustavne žalbe spojio radi jedinstvenog postupanja.

Imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, te da je odredbama člana 16. st. 3. i 4. istog zakona propisano da se tužbe za novčano obeštećenje, odnosno za naknadu imovinske štete, koje su podnete u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona, po kojima nisu donete prvostepene odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatraju ustavnim žalbama, Osnovni sud u Leskovcu je dostavio ove predmete Ustavnom sudu na dalji postupak i odlučivanje.

Podnosioci u predmetnim tužbama, koje se u smislu citiranih odredaba Zakona smatraju ustavnim žalbama (u daljem tekstu: ustavne žalbe), istakli su da su u spornom stečajnom postupku podneli prijave potraživanja (sem podnositeljke J. B, čija je majka kao njen pravni prethodnik, podnela prijavu potraživanja) iz radnog odnosa, koja su im u tom postupku priznata, ali koja nisu naplatili, iako postupak traje više godina. Iz tog razloga su podneli prigovore radi ubrzavanja postupka, koji su usvojeni pravnosnažnim rešenjima Privrednog suda u Nišu.

Podnosioci su u tužbama zahtevali da im budu dosuđene naknade materijalne štete u iznosima priznatih, a nenaplaćenih novčanih potraživanja u predmetnom stečajnom postupku, sa zakonskom zateznom kamatom. Pored toga, V. S. iz sela Brestovac kod Leskovca i J. C. iz sela Pečenjevac kod Leskovca podneli su tužbe i radi novčanog obeštećenja zbog dugog trajanja predmetnog stečajnog postupka, sa zahtevima da im se dosude iznosi od 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti. Takođe, podnosioci su zahtevali i naknadu troškova postupka.

2. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavne žalbe i spise predmeta nadležnog suda, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

2.1. Rešenjem Privrednog suda u Nišu St. 19/13 od 17. septembra 2013. godine otvoren je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom I. „N.“ doo, Niš u stečaju, te je za stečajnog upravnika imenovana Agencija za privatizaciju Republike Srbije. Agencija za privatizaciju je ovlastila punomoćjem broj 10-2103/13-60/02 od 20. septembra 2013. godine Agenciju za stečaj i usluge TD D. T, preduzetnika iz Bora da u ime i za račun Agencije za privatizaciju obavlja poslove i radnje iz nadležnosti Agencije kao stečajnog upravnika. Stupanjem na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika („Službeni glasnik RS“, broj 89/15), propisano je da Agencija za licenciranje stečajnih upravnika preuzima sva prava i obaveze Agencije za privatizaciju kao stečajnog upravnika.

Stečajni dužnik I. „N.“ doo, Niš, u stečaju je preduzeće sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, a stečajni postupak je i dalje u toku nad stečajnom masom.

Podnosiocima ustavnih žalbi su u predmetnom stečajnom postupku priznata prijavljena potraživanja iz radnog odnosa, kao i pravnom prethodniku podnositeljke J. B. iz Leskovca pok. Lj. P, biv. iz Niške Banje.

Rešenjima Privrednog suda u Nišu R4St. 2988/20 od 18. decembra 2020. godine, R4St. 285/23 od 10. marta 2023. godine, R4St. 1828/21 od 5. oktobra 2021. godine, R4St. 1777/21 od 5. oktobra 2021. godine i R4St. 594/23 od 25. maja 2023. godine usvojeni su prigovori ovde podnosilaca ustavnih žalbi i utvrđeno je da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi nad stečajnom masom stečajnog dužnika I. „N.“ doo, Niš u stečaju, pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu St. 12/19 i naloženo je postupajućem sudiji da u roku od četiri meseca od dana prijema ovog rešenja preduzme neophodne mere i radnje u cilju okončanja stečajnog postupka.

2.2. J. B. iz Leskovca, ovde jedna od podnosilaca ustavnih žalbi, dostavila je rešenje Javnog beležnika Z. S. iz Niša UPP: 759-2018 O. Br. 4262/18 od 15. januara 2019. godine kojim je oglašena za zakonskog naslednika iza majke, pok. Lj. P, biv. iz Niške Banje, na imovini koja se sastoji od novčanih potraživanja prema pravnosnažnoj presudi Privrednog suda u Nišu Posl. St. 19/13 od 3. novembra 2016. godine.

3. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.”

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano je da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.

Odredbom člana 16. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se tužba za novčano obeštećenje koja je podneta u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona po kojoj nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom.

Odredbom člana 16. stav 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se tužba za naknadu imovinske štete koja je podneta u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona po kojoj nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom.

Odredbom člana 3. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) je propisano da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku i da su oni hitni i imaju prvenstvo u odlučivanju.

4. Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da je Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku stupio na snagu 1. januara 2016. godine i da je njime predviđeno da zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku pruža nadležni sud, a ne Ustavni sud. Takođe, iz odredaba člana 26. stav 1. i člana 31. stav 1. ovog zakona proizlazi da se pravo na novčano obeštećenje (neimovinska šteta), odnosno naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvaruje pred nadležnim sudovima, i to podnošenjem tužbe protiv Republike Srbije.

Međutim, citiranim odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku isključena je primena predmetnog zakona u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, što znači da u ovoj vrsti postupaka sudovi više nisu nadležni za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, već je to postala isključiva nadležnost Ustavnog suda, bez obzira na to da li je predmetni postupak u toku ili je okončan.

Imajući navedeno u vidu, a posebno odredbe člana 16. st. 3. i 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da se tužbe podnosilaca u kojima su istaknuti zahtevi za novčano obeštećenje i naknadu materijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, smatraju ustavnim žalbama.

5. Saglasno navedenom, Ustavni sud je u ovoj ustavnosudskoj stvari odlučivao o tome da li je podnosiocima povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, zbog kašnjenja u namirenju i isplati pravnosnažno utvrđenih potraživanja iz radnog odnosa prema preduzeću sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, kao i o zahtevima podnosilaca za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenih potraživanja u stečajnom postupku.

S tim u vezi, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim/društvenim kapitalom, a koju prihvata i Ustavni sud. U više presuda koje su u ovoj vrsti predmeta donete protiv Republike Srbije, Evropski sud je zauzeo stav da je tužena država odgovorna ratione personae za neizvršenje odluka donetih protiv preduzeća sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim sudskim odlukama (videti presude u predmetima: Kačapor i drugi protiv Srbije, predstavke br. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 i 3046/06, od 15. januara 2008. godine, st. 96-99. i Crnišanin i drugi protiv Srbije, predstavke br. 35835/05, 43548/05, 43569/05 i 36986/06, od 13. januara 2009. godine, st. 110 i 111.). Navedeno stanovište prihvatio je i Ustavni sud u svojoj praksi (videti, pored drugih, odluke Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine i Už-7134/2017 od 8. novembra 2018. godine - dostupno na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu svoj stav da je utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov isticanja povrede prava na imovinu i zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog potraživanja, te da su pravnosnažnim rešenjima nadležnog privrednog suda usvojeni prigovori podnosilaca i utvrđeno da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u spornom stečajnom postupku, u kome su podnosioci i pravni prethodnik jedne podnositeljke prijavili svoja potraživanja iz radnog odnosa prema stečajnom dužniku, a koja su im u tom postupku priznata, ali nisu namirena.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da propust Privrednog suda u Nišu da obezbedi namirenje potraživanja podnosilaca koja potiču iz radnog odnosa u stečajnom postupku u predmetu St. 12/19, prema stečajnom dužniku sa pretežnim društvenim, odnosno državnim kapitalom, predstavlja povredu prava podnosilaca na imovinu iz člana 58. Ustava. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavne žalbe podnosilaca, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na imovinu, a uzimajući u obzir da Ustavni sud prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke, utvrdio pravo podnosilaca na naknadu materijalne štete, svakom u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu St. 12/19, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Kako su podnosioci istakli i zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate, Ustavni sud s tim u vezi ukazuje na stavove Evropskog suda izražene u presudi Stevanović i drugi protiv Srbije (broj predstavke 43815/17 i 15 drugih, od 27. avgusta 2019. godine, stav 17.) koji se tiču zahteva za obračunavanje i isplatu zakonske zatezne kamate za period trajanja stečajnog postupka. Naime, u navedenoj presudi je konstatovano da su podnosioci predstavki imali pravo na glavni dug i zakonsku zateznu kamatu do pokretanja stečajnog postupka, što im je i isplaćeno, a da im nakon tog datuma kamata nije isplaćena, jer na to nisu imali pravo, te je stoga zaključeno da su osporene domaće odluke u potpunosti izvršene. U tom kontekstu, Evropski sud je dalje izneo da se, iako je tužena država odgovorna za dugove društvenih, odnosno državnih preduzeća, koji su utvrđeni pravnosnažnim presudama, opšta pravila domaćeg prava i dalje primenjuju na bilo koji izvršni, odnosno stečajni postupak protiv takvog preduzeća.

7. Polazeći od navedenog, a razmatrajući ustavne žalbe V. S. i J. C. kojima su tražili isplatu novčanog obeštećenja zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi nad stečajnom masom stečajnog dužnika I. „N.“ doo,, pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu St. 12/19, Ustavni sud ukazuje da je podnosiocima pravnosnažnim rešenjima Privrednog suda u Nišu već utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom stečajnom postupku. Saglasno tome, Ustavni sud je u ovom delu predmetne ustavnosudske stvari, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odlučivao o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, odnosno o zahtevu podnosilaca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

Prilikom odlučivanja o visini iznosa naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu stavove Evropskog suda za ljudska prava koji su izraženi u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine), a koje je i Ustavni sud prihvatio u svojoj praksi (videti npr. Odluku Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine i Odluku Už-277/2017 od 4. juna 2020. godine).

Evropski sud se u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije izjašnjavao o tome da li je visina naknade neimovinske štete koja je, na osnovu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, dosuđena od strane nadležnih sudova, zbog neizvršenja, odnosno kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa isključivim ili većinskim državnim ili društvenim kapitalom, dovoljna i adekvatna. Razmatrajući prigovor gubitka statusa „žrtve“ Evropski sud je primetio da je iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra koji su domaći sudovi dosudili podnositeljki predstavke niži od iznosa koje Evropski sud dosuđuje u sličnim predmetima, ali je naglasio da se pitanje adekvatnosti dosuđenog iznosa naknade mora ceniti u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost naknade koja se ocenjuje u kontekstu životnog standarda u određenoj državi, kao i činjenicu da će u okviru nacionalnog sistema ova naknada u principu biti dosuđena i isplaćena brže i ranije nego da o tome odlučuje Evropski sud (stav 23.). Zaključujući da se dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra može smatrati dovoljnim i adekvatnim za pretrpljenu povredu prava na suđenje u razumnom roku, te da je, posledično, podnositeljka predstavke izgubila status „žrtve“ u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Evropski sud je odbacio predstavku.

Dakle, Ustavni sud nalazi da se u situaciji kada je podnosiocima utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog nemogućnosti da u primerenom roku naplate svoja pravnosnažno dosuđena, odnosno utvrđena potraživanja iz radnog odnosa od poslodavca – dužnika koji je preduzeće sa isključivim ili većinskim društvenim ili državnim kapitalom, o zahtevu podnosilaca za naknadu nematerijalne štete mora odlučivati primenom stavova Evropskog suda izraženih u odluci Stanković protiv Srbije, a koju prihvata i Ustavni sud.

Primenjujući izloženo na konkretan slučaj, a s obzirom na to da je podnosiocima povreda prava na suđenje u razumnom roku utvrđena zbog nemogućnosti da u primerenom roku naplate svoja potraživanja iz radnog odnosa od poslodavca – stečajnog dužnika koji je privredno društvo sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom (videti Odluku Už-12826/2023 od 8. februara 2024. godine), Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu podnosilaca i utvrdio im pravo na naknadu nematerijalne štete, svakom u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznose koji su podnosiocima ustavnih žalbi eventualno već isplaćeni po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu St. 12/19. Naknada nematerijalne štete isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, te je odlučeno kao u tački 3. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosilaca za naknadu troškova parničnih postupaka koji su pred nadležnim sudom vođeni do stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (a koji je nakon toga ustupljen na nadležnost Ustavnom sudu), Ustavni sud najpre ukazuje da je članom 3. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku, zbog čega svakako nema osnova za naknadu troškova po navedenom osnovu, tj. sudske takse. Dalje, imajući u vidu da se tužbe podnosilaca u smislu citiranih izmena Zakona smatraju ustavnim žalbama, Ustavni sud je zahtev podnosilaca za naknadu troškova parničnog postupka, razmatrao u smislu odredaba o troškovima postupka pred Ustavnim sudom iz člana 6. Zakona o Ustavnom sudu.

Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, pri čemu u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.).

Iako je u konkretnom slučaju Ustavni sud razmatrao pojedinačne ustavne žalbe, Ustavni sud primećuje da su punomoćnici podnosilaca ovih ustavnih žalbi izjavili veće brojeve pojedinačnih ustavnih žalbi koje sadrže istovrsne zahteve i koje se tiču istog stečajnog postupka i istog činjeničnog stanja, podnoseći posebne zahteve za svakog od podnosilaca, pri čemu su i ovi zahtevi dodatno fragmentisani tako što su podnošeni posebni zahtevi (tužbe) za naknadu nematerijalne štete i posebni zahtevi (tužbe) za naknadu materijalne štete. Ustavni sud dalje primećuje da ovakvo postupanje punomoćnika ne može doprineti ekonomičnosti, niti efikasnosti odlučivanja u predmetima u kojima stranka već duži vremenski period čeka namirenje svog potraživanja iz radnog odnosa, a što je primarni cilj delotvorne zaštite prava. Istovremeno, ovakvo postupanje dovodi do rasta ukupnog broja sudskih predmeta i može negativno da utiče na organizaciju i opterećenost u radu sudova, a što dalje može dovesti do dužeg trajanja sudskih postupaka uopšte i usporiti proces odlučivanja (videti odluku Evropskog suda u predmetu Alessandro Ferrara protiv Italije i 18 drugih predstavki, predstavke br. 2394/22 i dr, od 16. maja 2023. godine, st. 45-68.).

Ustavni sud, takođe, konstatuje da je podnosiocima ustavnih žalbi, koji su zahtevali naknadu troškova postupka, odlukama nadležnog suda kojima su usvojeni njihovi prigovori radi ubrzavanja postupka pravnosnažno već dosuđen odgovarajući novčani iznos na ime troškova postupka za zastupanje od strane advokata. Pored toga, Ustavni sud naglašava da je usvojenim izmenama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i ovom odlukom Ustavnog suda obezbeđena delotvorna zaštita prava podnosilaca ustavnih žalbi, koji će u skladu sa poštovanjem principa supsidijarnosti, kao i praksom Evropskog suda, traženu zaštitu prava brže ostvariti u okvirima nacionalnog pravnog sistema.

Imajući navedeno u vidu, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom na ime zastupanja od strane advokata u svakom pojedinačnom predmetu, budući da ti troškovi nisu opravdani, niti nužni. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ove zahteve, rešavajući kao u tački 4. izreke.

9. S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizmirenja potraživanja u stečaju

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti