Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro četrnaest godina. Sud je ocenio da dugo trajanje postupka predstavlja posledicu neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mrTomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragice Nikolić i Danijele Kontić, obe iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragice Nikolić i Danijele Kontić i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1174/05 (kasnije predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 61297/10), povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje .

2. Odbacuje se predlog podnositeljki ustavne žalbe za odlaganje izvršenja presuda iz tačke 1.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragica Nikolić i Danijela Kontić obe iz Beograda, podnele su 31. marta 2010. godine, preko punomoćnika Dragana Maričića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1174/05 od 30. januara 2007. godine i presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 4687/07 od 23. oktobra 2009. godine , zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, prava na jednaku zaštitu prava, prava na imovinu i prava na nasleđivanje, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1, člana 58. stav 1. i člana 59. stav 1. Ustava Republike Srbije (podnositeljke se očiglednom omaškom kod isticanja povrede prava na suđenje u razumnom roku pozivaju na član 21. Ustava).

Podnositeljke ustavne žalbe navode da su istovremeno sa ustavnom žalbom izjavile reviziju u smislu člana 395. Zakona o parničnom postupku protiv osporene drugostepene presude, ali da posle petnaest godina suđenja smatraju da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Povredu ostalih ustavnih prava podnositeljke obrazlažu time da su u osporenim odlukama sudovi stali na stanovište da usmeni ugovor o ortakluku predstavlja punovažan osnov za sticanje nepokretnosti, iako je po mišljenju podnositeljki, za taj ugovor neophodna pismena forma . Smatraju da se u konkretnom slučaju ne radi samo o nedostatku forme spornog ugovora o ortakluku, već da se radi i o nedostatku samog ugovora. Po red toga, osporavaju pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja. Dalje navode da su sudovi prevideli činjenicu da je podnositeljka ustavne žalbe Danijela Kontić pravni sledbenik pravnog prethodnika tužilaca po pravu predstavljanja iza smrti svoga oca, zbog čega bi se ukupan udeo prava svojine tužilaca, koji je utvrđen osporenim presudama, morao umanjiti za njen nasledni deo. Predložile su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i odloži izvršenje osporenih presuda. Zahtev za naknadu štete nije istaknut.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 61297/10 (ranije predmet Petog opštinskog suda u Beogradu P. 1174/05), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužioci N.N. i V.N. podneli su 4. decembra 1995. godine Petom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv podnositeljki ustavne žalbe, radi utvrđenja prava svojine po osnovu zajedničke gradnje. Do donošenja prve po redu prvostepene presude, od ukupno zakazana trideset dva ročišta, dvanaest ročišta nije održano iz sledećih razloga: četiri ročišta nisu održana na predlog punomoćnika tužilaca; dva ročišta nisu održana na saglasan predlog punomoćnika parničnih stranaka; jedno ročište nije održano na molbu punomoćnika podnositeljki; jedno ročište nije održano zbog nedolaska svedoka, a jedno zbog neblagovremene uplate predujma za veštačenje od strane tužilaca, dok za ostala ročišta nisu navedeni razlozi neodržavanja. U ovom delu postupka saslušane su parnične stranke i veći broj svedoka, i sprovedena su osnovna i dopunska veštačenja preko veštaka aktuara i veštaka građevinske struke. Na ročištu održanom 13. decembra 2001. godine punomoćnik tužilaca obavestio je sud da je tužilac N.N. preminuo, a zatim je u podnesku od 18. februara 2002. godine kao njegove pravne sledbenike označio njegovu decu - R.N, S.G, M.J, R.P. i R. N. Na ročištu održanom 18. marta 2002. godine sud je proglasio parnicu preuzetom od strane navedenih pravnih sledbenika pokojnog N.N. Podnositeljke ustavne žalbe i njihov punomoćnik nisu imali primedbi u pogledu lica koja je punomoćnik tužilaca označio kao pravne sledbenike N.N, niti su do pravnosnažnog okončanja postupka isticali da smatraju da je podnositeljka Danijela Kontić, po pravu predstavljanja iza smrti svoga oca, pravni sledbenik N.N.

Presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P. 4724/95 od 12. maja 2004. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilaca.

Navedena presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 9389/04 od 31. januara 2005. godine.

U ponovnom postupku, nakon osam održanih od ukupno zakazanih četrnaest ročišta, te saslušanja parničnih stranaka i sprovedenog geodetskog veštačenja i dopunskog veštačenja preko veštaka aktuara, Peti opštinski sud u Beogradu doneo je 30. januara 2007. godine osporenu presudu P. 1174/05, koja je potvrđena osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 4687/07 od 23. oktobra 2009. godine, kojom je na osnovu zajedničke gradnje utvrđeno pravo vlasništva tužilje V.N. u meri od 1884/10000 delova, a u korist ostalih tužilaca pravo zajedničke svojine u meri od 1884/1000 0 delova na spornim nepokretnostima.

Protiv osporene prvostepene presude podnositeljke ustavne žalbe izjavile su žalbu. Žalbeni navodi se odnose na pogrešno i nepotpuno činjenično stanje u pogledu zaključka suda o postojanju usmenog ugovora o ortakluku, ukazivanje na protivrečnosti u iskazima svedoka, te isticanje da nije jasno zbog čega je sud primenio pravna pravila građanskog prava u situaciji kada je pozitivnopravnim propisima regulisana zajednička gradnja.

Obrazlažući osporenu drugostepenu presudu, Okružni sud u Beogradu je naveo da je prvostepeni sud pravilnom ocenom izvedenih dokaza pouzdano i u potpunosti utvrdio činjenično stanje, te da je pravilnom primenom materijalnog prava, i to paragrafa 723, 724, 726. i 734. Građanskog zakonika Kraljevine Srbije pravilno zaključio da su pokojni tužilac N.N. i tužilja V.N. po osnovu usmenog ugovora o ortakluku zaključeno g sa njihovim pokojnim sinom R.N, pravnim prethodnikom podnositeljki, postali suvlasnici na spornom stambenom objektu i to sa udelom 3768/10000 idealnih delova . Navedeno je i to da je prvostepeni sud pravilno odlučio kada je usvojio tužbeni zahtev tužilaca i utvrdio pravo suvlasništva tužilje V.N. sa udelom od 1884/10000 idealnih delova, sa kojim udelom je tužilja tražila utvrđenje prava svojine, a ostalim tužiocima pravo suvlasništva po osnovu nasleđa iza smrti N.N. sa ukupnim udelom 1884/10000 idealnih delova. Drugostepena presuda uručena je podnositeljkama 12. marta 2010. godine.

Protiv osporene drugostepene presude podnositeljke ustavne žalbe su izjavile reviziju pozivajući se na član 395. Zakona o parničnom postupku , koja je odbačena kao nedozvoljena rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 305/12 od 25. aprila 2012. godine.

4. Odredbama Ustava na čiju se povredu pozivaju podnositeljke ustavne žalbe utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka , kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava na osnovu zakona (član 58. stav 1); da se jemči pravo nasleđivanja, u skladu sa zakonom (član 59. stav 1.).

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničnom postupku, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u konkretnom postupku propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 4. decembra 1995 . godine, podnošenjem tužbe Petom opštinskom sudu u Beogradu i da je pravnosnažno okončan osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 4687/07 od 23. oktobra 2009. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do okončanja postupka .

U tom smislu, Ustavni sud je zaključio da je predmetna parnica trajala nepunih četrnaest godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, skoro četrnaestogodišnje trajanje ove parnice ne može se opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na to koliko su složena sporna činjenična i pravna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, a kojih je u konkretnom slučaju nesporno bilo (obiman i složen dokazni postupak u kome je saslušan veći broj svedoka i obavljena tri veštačenja sa dopunama na različite okolnosti), ne može prihvatiti da je razumno da parnica traje nepunih četrnaest godina, posebno uzimajući u obzir da podnositeljke, zbog neodržavanja jednog ročišta na predlog njihovog puinomoćnika, i neodržavanja dva ročišta na saglasan predlog stranaka, nisu u bitnoj meri doprinele dužem trajanju postupka . Imajući u vidu činjenice utvrđene u ovoj ustavnopravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da se ovako dugo trajanje sudskog postupka može pripisati nedelotvornos ti nadležnih sudova, pre svega Petog opštinskog suda u Beogradu pred kojim se postupak vodio od podnošenja tužbe u decembru 1995. godine do januara 2007. godine .

Iz navedenih razloga, a krećući se u granicama zahteva ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji je vođen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1174/05 podnositeljkama ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (" Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Razmatrajući sadržinu ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ovim pravom, kroz jednako odlučivanje suda u istim činjeničnim i pravnim situacijama, obezbeđuje zahtev pravne sigurnosti i zaštite legitimnih očekivanja učesnika u postupku. Dakle, prethodni uslov koji mora postojati da bi Ustavni sud mogao ceniti postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava jeste različito postupanje sudova u istoj činjeničn oj i pravnoj situaciji. U vezi sa iznetim, Ustavni sud konstatuje da podnositeljke u ustavnoj žalbi nijednim navodom ne ukazuju na različito postupanje sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, niti dostavljaju dokaze u tom pravcu. Ustavni sud i ovog puta ukazuje da formalno pozivanje na povredu ili uskraćivanje pojedinih Ustavom zajemčenih prava i sloboda, a bez navođenja ustavnopravnih razloga na kojima se te tvrdnje zasnivaju, ne čini ustavnu žalbu dopuštenom.

Nadalje, Ustavni sud konstatuje da se podnositeljke pozivaju na povredu prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, ali da kršenje navedenog ustavnog prava posebno ne obrazlažu. U konkretnom slučaju, Ustavni sud primećuje da je, prema suštini navoda podnositeljki, sporno pitanje da li su nadležni sudovi izveli pravilan zaključak o postojanju ugovora o ortakluku o zajedničkoj gradnji sporne nepokretnosti i forme takvog ugovora. Krećući se u granicama ustavne žalbe, Sud je ocenio da iz njene sadržine, proizlazi da podnositeljke, nezadovoljne ishodom parničnog postupka koji je prethodno vođen radi u tvrđenja prava svojine, očekuju od Ustavnog suda da još jednom preispita zakonitost osporenih presuda. Ustavni sud i ovom prilikom ukazuje da nije nadležan da vrši proveru utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi tumačili materijalno pravo, osim ukoliko iz navoda ustavne žalbe i dokaza priloženih uz nju ne proizilazi da su parnični sudovi prilikom utvrđivanja odlučnih činjenica zaključivali očigledno proizvoljno, ili je primena merodavnog prava bila arbitrerna ili diskriminatorna. Ustavni sud ističe da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi, nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u nečiju imovinu, u imovinskim sporovima između pojedinaca, kakav je bio parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, iako podnositeljke ne ističu povredu ovog ustavnog prava . U konkretnom slučaju, Ustavni sud ocenjuje da ne postoji proizvoljnost u primeni merodavnog materijalnog prava - odredaba Srpskog građanskog zakonika od strane nadležnih sudova. Pored toga, Sud nije našao ništa što bi u konkretnom slučaju ukazalo na proizvoljnost ili nepravičnost u oceni dokaza na osnovu kojih su utvrđene relevantne činjenice, te stoga ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnositeljkama osporenim presudama povređeno pravo na imovinu.

Što se tiče navoda o tome da su sudovi prevideli činjenicu da je podnositeljka ustavne žalbe Danijela Kontić po pravu predstavljanja iza smrti svoga oca naslednik pravnog prethodnika tužilaca N.N , zbog čega bi se ukupan udeo prava svojine tužilaca koji je utvrđen osporenim presudama, morao umanjiti za njen nasledni deo, Ustavni sud primećuje da se ovi navodi prvi put ističu u ustavnoj žalbi. Podnositeljka Danijela Kontić uz ustavnu žalbu nije ponudila dokaze da je na ovu okolnost ukazivala tokom osporenog parničnog postupka, a ni uvidom u spise predmeta ne može se zaključiti da su takvi navodi isticani u bilo kojoj fazi postupka, štaviše, podnositeljka i njen punomoćnik nisu imali primedbi prilikom označavanja pravnih sledbenika N.N. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud nalazi da podnositeljka u postupku po ustavnoj žalb i ne može isticati povredu prava na nasleđivanje iz člana 59. stav 1. Ustava , pozivajući se na razloge koji nisu isticani u postupku koji je prethodio ustavnosudskom i koji samim tim nisu bili predmet ocene redovnih sudova.

Polazeći od svaga navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u delu u kojem su istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava, prava na imovinu i prava na nasleđivanje odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev podnositeljki za odlaganje izvršenja osporene presude, s obzirom na to da je doneo konačnu odluku, rešavajući kao u tački 2. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 3) i 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS" , br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti