Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u sporu zbog smetanja državine

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko osam godina. Zahtev za naknadu nematerijalne štete odbijen je, jer se utvrđenje povrede prava smatra dovoljnom satisfakcijom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gorana Stojiljkovića iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. januara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Gorana Stojiljkovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 3507/08 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Odbija se kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Goran Stojiljković iz Leskovca podneo je 12. marta 2012. godine, preko punomoćnika Zlatimira Stevanovića, advokata iz Leskovca, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 3507/08.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da su V. S. i Lj. P, u svojstvu tužilaca, podneli u 2003. godini Opštinskom sudu u Leskovcu tužbu protiv tuženog Gorana Stojiljkovića, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojom je traženo od suda da se utvrdi da je tuženi smetao tužioce u državini krave; da je postupak pravnosnažno okončan tek donošenjem rešenja Višeg suda u Leskovcu Gž. 1706/10 od 9. februara 2012. godine, zbog čega podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Podnosilac je istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete i troškove postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama člana 32. stav 1. Ustava na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 1345/12 (ranije P.3507/08 Opštinskog suda u Leskovcu), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

V. S. i Lj. P, oboje iz Čukljenika, podneli su, u svojstvu tužilaca, 28. oktobra 2003. godine Opštinskom sudu u Leskovcu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženih J. S. i Gorana Stojiljkovića, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojom je traženo od suda da se utvrdi da su tuženi smetali tužioce u državini krave, te da im se naloži da istu vrate tužiocima. Predložili su i izdavanje privremene mere, kojom bi se tuženima zabranilo raspolaganje spornom pokretnosti. Po tužbi je formiran predmet P. 6079/03.

Prvo ročište u postupku je održano 22. aprila 2004. godine, kada je određeno mirovanje u postupku, zbog nedolaska tužilaca. Postupak je nastavljen 18. novembra 2004. godine, kada su tužioci povukli tužbu u odnosu na prvotuženog J. S. Na ročištu održanom 24. decembra iste godine izvedeni su dokazi saslušanjem tužilaca kao parničnih stranaka. Naredno ročište je održano 1. jula 2005. godine, kada su izvedeni dokazi saslušanjem dva svedoka. Do kraja 2005. godine održana su još dva ročišta.

Na ročištu održanom 8. februara 2006. godine tužilac Lj. P. se odrekao tužbenog zahteva.

Opštinski sud je rešenjem P. 6079/03 od 27. marta 2006. godine usvojio tužbeni zahtev tužilje.

Postupajući po žalbi tuženog, Okružni sud u Leskovcu je rešenjem Gž. 1458/06 od 13. oktobra 2006. godine ukinuo rešenje Opštinskog suda od 27. marta 2006. godine i predmet vratio na ponovni postupak. Spisi predmeta su vraćeni Opštinskom sudu 16. oktobra iste godine.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj P. 2680/06, a prvo ročište je održano 12. novembra 2007. godine.

Tužilja je podneskom od 8. februara 2008. godine istakla i eventualni tužbeni zahtev, kojim je traženo od suda da se utvrdi da je tuženi smetao tužilju u sudržavini krave, te da se tuženom naloži da istu vrati tužilji.

Presudom Opštinskog suda P. 2680/06 od 14. aprila 2008. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje.

Rešenjem Okružnog suda u Leskovcu Gž. 3341/08 od 26. novembra 2008. godine ukinuta je ožalbena presuda Opštinskog suda P. 2680/06 od 14. aprila 2008. godine i predmet vraćen na ponovno suđenje.

Nakon četiri održana ročišta, Opštinski sud je rešenjem P. 3507/08 od 8. jula 2009. godine ponovo usvojio tužbeni zahtev tužilje. Protiv navedene presude tuženi je 1. oktobra 2009. godine izjavio žalbu.

Viši sud u Leskovcu je rešenjem Gž. 1706/10 od 9. februara 2012. godine preinačio rešenje Opštinskog suda P. 3507/08 od 8. jula 2009. godine i odbio tužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se naloži tuženom da spornu pokretnost vrati tužilji, dok je prvostepena presuda potvrđena u delu kojim je utvrđeno smetanje državine. Rešenje je 2. marta 2012. godine dostavljeno punomoćniku tuženog.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak, po svojoj prirodi predstavlja, jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut 28. oktobra 2003. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu a pravnosnažno okončan donošenjem rešenja Višeg suda u Leskovcu Gž. 1706/10 od 9. februara 2012. godine, trajao preko osam godina.

Razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažniji su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja na koja je parnični sud trebalo da odgovori u predmetnom sporu nisu bila složena, niti zahtevala sprovođenje obimnijeg dokaznog postupka.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor objektivno nije bio od naročitog značaja za podnosi oca ustavne žalbe, kao tuženog, jer se radilo o tužbenom zahtevu kojim je traženo da se utvrdi smetanje državine.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud nalazi da je dužem trajanju postupka doprinelo neefika sno postupanje Opštinskog suda, uprkos tome što je osporeni postupak bio spor zbog smetanja državine za koji je, prema odredbi člana 447. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09), koji se primenjivao u konkretnom postupku, predviđena naročita hitnost suda u postupanju i rešavanju. Naime, Opštinski sud je prvo ročište u postupku zakazao tek šest meseci nakon podnošenja tužbe, a nakon što je prvo prvostepeno rešenje ukinuto rešenjem Okružnog suda Gž. 1458/06 od 13. oktobra 2006. godine i predmet vraćen na ponovno suđenje, prvostepeni sud je u ponovnom postupku prvo ročište zakazao tek 12. novembra 2007. godine, odnosno nakon više od godinu dana.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 3507/08 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je stoga ustavnu žalbu usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), i odlučio kao u tački 1. izreke.

5. Ispitijući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud smatra da samo utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava predstavlja pravično zadovoljenje podnosioca, posebno imajući u vidu značaj predmeta spora. Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu i sledeće okolnosti: da podnosilac nije izjavljivao ustavnu žalbu u toku trajanja postupka, već tek nakon prijema drugostepene presude; da ustavna žalba u ovom slučaju očigledno nije podneta radi ubrzanja sudskog postupka, što treba da bude osnovna svrha ovog pravnog sredstva kada je u pitanju okončanje postupka u razumnom roku, već je ustavna žalba podneta radi isplate zahtevane novčane naknade. Stoga je Ustavni sud zahtev podnosioca za naknadu štete odbio kao neosnovan, saglasno članu 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

6. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na internet stranici Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs).

7. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić