Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete, koji je trajao preko 12 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 600 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije, dr Dragiša B. Slijepčević, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. P. iz V, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. septembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. P . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Vranju u predmetu P. 968/05 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. P . iz V. podneo je 12. marta 2012. godine, preko punomoćnika A. K, advokata iz V, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Vranju Gž. 458/10 od 27. decembra 2011. godine i presude Opštinskog suda u Vranju P. 968/05 od 12. novembra 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Vranju u predmetu P. 968/05.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je J. B. iz P, Crna Gora, podneo 2. avgusta 1999. godine tužbu protiv tuženih S. P, ovde podnosioca ustavne žalbe, i ZOIL „O.“ iz N. S, radi naknade štete; da je tužilac 2001. godine proširio tužbu tako što je kao tuženog označio i Udruženje osiguravajućih organizacija Jugoslavije – Garantni fond; da je postupak trajao 12 godina i šest meseci, te da je u tom periodu od ukupno 55 zakazanih ročišta održano samo 15; da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje „u pogledu predlaganja i izvođenja dokaza u cilju utvrđivanja materijalne istine“; da u postupku nisu izvedeni svi dokazi koje je podnosilac predlagao; da sud nije saslušao svedoke J. T. i Z. T, kao ni parnične stranke. Podnosilac je istakao i zahtev za naknadu nematerijalne štete kao i troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama člana 32. stav 1. Ustava na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Vranju P. 968/05, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

J. B. iz P, Crna Gora, podneo je 2. avgusta 1999. godine Opštinskom sudu u Vranju (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv S. P, ovde podnosioca ustavne žalbe, i ZOIL „O.“ iz N. S, radi naknade štete. Po tužbi je formiran predmet P. 884/99.

Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 20. juna 2000. godine, a sledeće 17. septembra 2001. godine.

Tužilac je podneskom od 4. aprila 2001. godine izvršio subjektivno preinačenje tužbe tako što je kao trećetuženog označio Udruženje osiguravajućih organizacija Jugoslavije – Garantni fond.

Na ročištu održanom 17. februara 2003. godine tužilac je povukao tužbu u odnosu na drugotuženog i trećetuženog.

Rešenjem predsednika Opštinskog suda VII Su. 38/03-96 od 1. oktobra 2003. godine odbijen je zahtev tuženog za izuzeće postupajuće sudije.

U toku postupka sud je zakazao ukupno 30 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano samo osam ročišta (u toku 1999. i 2002. godine sud nije održao nijedno ročište). Tuženi S. P. nije pristupio na dva ročišta. Pored toga, izvedeni su dokazi veštačenjem preko veštaka saobraćajne struke i veštaka mašinske struke.

Presudom Opštinskog suda P. 884/99 od 20. decembra 2004. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade štete isplati određeni novčani iznos. Protiv navedene presude tuženi je izjavio žalbu.

Rešenjem Okružnog suda u Vranju Gž. 890/05 od 18. maja 2005. godine ukinuta je ožalbena presuda Opštinskog suda P. 884/99 od 20. decembra 2004. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je dobio broj P. 968/05. U toku 2006. godine sud je zakazao šest ročišta od kojih nijedno nije održano, i to pet na predlog tužioca.

Rešenjem Opštinskog suda P. 968/05 od 27. avgusta 2007. godine određeno je novo saobraćajno veštačenje. Nalaz i mišljenje veštaka B. P. dostavljeni su sudu 11. oktobra iste godine. U toku 2007. godine, od šest zakazanih ročišta nisu održana tri (dva na predlog parničnih stranaka radi naknadnog izjašnjenja na nalaz i mišljenje veštaka, jedno zbog nedolaska tužioca i za jedno nije naveden razlog neodržavanja).

U toku 2008. i 2009. godine zakazano je 15 ročišta, od kojih su održana samo dva. Tri ročišta nisu održana zbog nedolaska parničnih stranaka, jedno radi naknadnog izjašnjenja stranaka na nalaz i mišljenje veštaka, dva jer je tuženi tražio odlaganje, jedno zbog nedolaska veštaka, jedno jer je tužilac tražio odlaganje i pet jer tužilac nije uplatio troškove veštačenja.

Osporenom presudom Opštinskog suda P. 968/05 od 12. novembra 2009. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade štete isplati određeni novčani iznos. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno: da je 15. maja 1999. godine u V, u ulici Partizanski put došlo do saobraćajnog udesa za koji je isključivo kriv tuženi; da je sud na osnovu čitanja zapisnika o izvršenom uviđaju saobraćajne nezgode, veštačenjem preko veštaka saobraćajne struke i veštaka mašinske struke, saslušanjem svedoka M. B, te uviđaja suda na licu mesta i rekonstrukcije događaja, utvrdio činjenično stanje; da je sud u celini prihvatio nalaze veštaka saobraćajne struke iz kojih prostiče da je isključiva krivica za nastanak štete na strani tuženog i da nema doprinosa na strani tužioca.

Viši sud u Vranju je osporenom presudom Gž. 458/10 od 27. decembra 2011. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu Opštinskog suda P. 968/05 od 12. novembra 2009. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da u prvostepenom postupku nisu učinjene bitne povrede postupka, te da ožalbena presuda sadrži jasne i potpune razloge o odlučnim činjenicama; da navodi žalbe da nisu saslušani svedoci čije bi izjave ublažile stepen krivice tuženog, kao i drugi navodi žalbe kojima se osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, nisu razlozi zbog kojih se može pobijati presuda u sporu male vrednosti, u skladu sa odredbama Zakona o parničnom postupku. Presuda je 28. februara 2012. godine dostavljena tuženom.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak čije se trajanje osporava, započeo podnošenjem tužbe Opštinskom sudu 2. avgusta 1999. godine, te da je pravnosnažno okončan donošenjem presude Višeg suda u Vranju Gž. 458/10 od 27. decembra 2011. godine. Navedeno trajanje postupka od preko 12 godina nesumnjivo ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja treba utvrditi i raspraviti, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke, u postupku, postupanje sudova koji vode postupke i priroda, odnosno značaj zahteva o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe , trajanje sudskog postupka od preko 12 godina, ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće da utiču na njegovu dužinu, imajući u vidu naročito neefikasno postupanje Opštinskog suda, s obzirom da je od ukupno 57 zakazanih ročišta održano samo 13, te da u 2002. i 2006. godini nije održano nijedno ročište za glavnu raspravu. Ispitujući postupanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je on doprineo dužini trajanja osporenog parničnog postupka. Naime, tri ročišta nisu održana zbog nedolaska parničnih stranaka, dva jer je tuženi tražio odlaganje, dva jer tuženi nije pristupio, a tri jer su parnične stranke tražile rok za naknadno izjašnjenje na nalaz i miššljenje veštaka. Takođe, podnosilac je i korišćenjem svog procesnog prava da traži izuzeće sudije doprineo produženju postupka.

Polazeći navedenog, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Vranju u predmetu P. 968/05 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je stoga ustavnu žalbu usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

5. Povodom navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava „u pogledu predlaganja i izvođenja dokaza u cilju utvrđivanja materijalne istine“, a zbog toga što u postupku nisu izvedeni svi dokazi koje je podnosilac predlagao, Ustavni sud ukazuje da nije nadležan da preispituje zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i ocene dokaza, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i sadržine osporenih sudskih odluka ne proizlazi da su sudovi postupali na očiglednu štetu jedne od stranaka u postupku. Ustavni sud ističe da način utvrđivanja činjeničnog stanja i ocena dokaza u ovom postupku ne ukazuj u na proizvoljno postupanje redovnih sudova , te da podnosilac nezadovoljan time što nije uspeo u parnici, od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost presude Višeg suda u Vranju Gž. 458/10 od 27. decembra 2011. godine i presude Opštinskog suda u Vranju P. 968/05 od 12. novembra 2009. godine.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja osporenog parničnog postupka i doprinos podnosioca . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću sopstvenu praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.