Odluka Ustavnog suda o pravu na ograničeno trajanje pritvora
Kratak pregled
Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu protiv rešenja o produženju pritvora, utvrđujući da nije povređeno pravo iz člana 31. Ustava. Sudovi su pružili relevantne i dovoljne razloge za dalje trajanje pritvora, zasnovane na opasnosti od bekstva i ponavljanja dela.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás) i dr Dragana Kolarić članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. O. iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. novembra 2024. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba P. O. izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 82/16 – Kv. Po.1. 594/18 od 31. decembra 2018. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.2. Po.1. 10/19 od 22. januara 2019. godine u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 31. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
O b r a z l o ž e nj e
1. P. O. iz Kragujevca, podneo je Ustavnom sudu 20. februara 2019. godine, preko punomoćnika M. J, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 82/16 – Kv. Po.1. 594/18 od 31. decembra 2018. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.2. Po.1. 10/19 od 22. januara 2019. godine, zbog povrede prava na ograničeno trajanje pritvora i prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, zajemčenih odredbama člana 31. st. 1. i 2. i člana 34. stav 3. Ustava Republike Srbije.
U ustavnoj žalbi je povreda označenih ustavnih prava argumentovana, između ostalog, sledećim navodima:
- da, prema utvrđenom činjeničnom stanju i zauzimanjem stava šta predstavlja duži vremenski period u osporenim rešenjima, nije ispunjen zakonski razlog za produženje pritvora iz člana 211. sav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku, odnosno da ne postoji opasnost od ponavljanja krivičnog dela u kratkom vremenskom periodu;
- da naročito treba imati u vidu da je od navodnog izvršenja krivičnog dela do dana podnošenja ustavne žalbe proteklo deset godina;
- da je u osporenim rešenjima, kao jedna od osobitih okolnosti zbog koje postoji opasnost od ponavljanja krivičnog dela u kratkom vremenskom periodu, navedena i ta da se protiv podnosioca vodi krivični postupak pred Osnovnim sudom u Kragujevcu;
- da je, uzimajući u obzir ovu okolnost i dajući joj status osobite i odlučujuće okolnosti zbog koje je pritvor produžen, povređeno pravo na pretpostavku nevinosti;
- da u situaciji u kojoj podnosilac mora da se smatra nevinim sve dok se taj postupak ne okonča pravnosnažnom osuđujućom presudom, ovakva okolnost mora biti irelevantna.
Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud utvrdi istaknute povrede ustavnih prava i da poništi osporene akte.
2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz dokumentacije dostavljene uz ustavnu žalbu i baze sudske prakse Vrhovnog suda, utvrdio:
- da je rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Ki. Po1. 63/11 od 5. januara 2012. godine, a koje je ostavljeno na snazi rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 82/16 – Kv. Po1. 237/17 od 10. novembra 2017. godine, određen pritvor prema okrivljenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, iz razloga propisanih članom 142. stav 1. tač. 1), 3) i 5) tada važećeg Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 i 72/09), a koji mu se računa od 10. novembra 2017. godine, kada je lišen slobode;
- da je optužnicom Tužilaštva za organizovani kriminal KT. 27/11 od 26. oktobra 2012. godine, nakon osnovnih optužnica Tužilaštva za organizovani kriminal KTS. 17/09 od 12. aprila 2010. godine, KTS. 17/09 od 20. aprila 2011. godine, KTS. 17/09 od 27. juna 2011. godine, KT. 26/10 od 22. avgusta 2011. godine, KT. 7/11 od 14. oktobra 2011. godine i KT. 27/11 od 26. oktobra 2012. godine, okrivljenom stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. stav 5. Krivičnog zakona i krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakona;
- da je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe tokom predmetnog krivičnog postupka više puta kontrolisan i pravnosnažno produžavan, a poslednji put pre donošenja osporenih rešenja, rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 82/16 – Kv. Po.1. 501/18 od 20. novembra 2018. godine, iz razloga propisanih odredbom člana 211. stav 1. tač. 1) i 3) Zakonika o krivičnom postupku;
- da je presudom Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 82/16 od 10. decembra 2018. godine, pored ostalih, okrivljeni oglašen krivim da je učinio krivično delo neovlašćene proizvodnje i stavljanja u promet opojne droge iz člana 246. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika u saizvršilaštvu u produženom trajanju u vezi sa čl. 33. i 61. Krivičnog zakonika i posledično mu je izrečena kazna zatvora u trajanju od 12 godina, u koju kaznu mu se, na osnovu člana 63. Krivičnog zakonika, uračunava vreme provedeno u pritvoru po rešenju istražnog sudije Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Ki. Po1. 63/11 od 5. januara 2012. godine, koje je ostavljeno na snazi rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 82/16 – Kv. Po1. 537/17 od 10. novembra 2017. godine, a koji mu se računa od 10. novembra 2017. godine, kada je lišen slobode pa nadalje;
- da je, istovremeno, rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 82/16 od 10. decembra 2018. godine prema okrivljenom bio produžen pritvor koji mu je po tom rešenju mogao trajati do upućivanja u zavod za izvršenje krivičnih sankcija, ali najduže dok ne istekne vreme trajanja kazne izrečene prvostepenom presudom, iz razloga propisanih odredbama člana 211. stav 1. tač. 1) i 3) Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13);
- da je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.2. Po.1. 271/18 od 27. decembra 2018. godine, uvažavanjem žalbe branioca okrivljenog advokata M. J, ukinuto rešenje Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 82/16 od 10. decembra 2018. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje;
- da je osporenim prvostepenim rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 82/16 – Kv. Po.1. 594/18 od 31. decembra 2018. godine prema okrivljenom produžen pritvor koji mu po tom rešenju može trajati do upućivanja u zavod za izvršenje krivičnih sankcija, ali najduže dok ne istekne vreme trajanja kazne izrečene prvostepenom presudom, iz razloga propisanih odredbama člana 211. stav 1. tač. 1) i 3) Zakonika o krivičnom postupku;
- da je u obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja, između ostalog, navedeno: da je, odlučujući u ponovljenom postupku, veće iz člana 21. stav 4. ZKP Višeg suda u Beogradu, Posebnog odeljenja za organizovani kriminal, na osnovu odredbe člana 425a stav 5. ZKP, preispitalo razloge za pritvor nakon donete i javno objavljene prvostepene presude, pa je nakon izvršenog uvida u spise predmeta, a uzimajući u obzir sve primedbe i naloge iz rešenja Apelacionog suda u Beogradu od 27. decembra 2018. godine, donelo odluku kao u dispozitivu tog rešenja; da je, prilikom donošenja odluke, veće iz člana 21. stav 4. ZKP pre svega cenilo da je okrivljeni nepravnosnažnom presudom oglašen krivim da je radnje izvršenja dela preduzimao kao jedan od pripadnika organizovane kriminalne grupe koja je delovala u međunarodnim razmerama, čiji se pojedini pripadnici i posle više godina od pokretanja postupka i određivanja pritvora i dalje nalaze u bekstvu, zatim, da postoji opravdana sumnja da je organizovana kriminalna grupa od prodaje droge, ostvarila profit od više desetina miliona evra, te da najveći deo tog novca do sada nije pronađen, a što ukazuje da bi upravo taj novac mogao biti korišćen za bekstvo i skrivanje od državnih organa Republike Srbije, uz to je ova organizovana grupa prema osnovanoj sumnji, za potrebe lakšeg kretanja svojih članova koristila lažne putne isprave; da je, pored svega navedenog, veće imalo u vidu i činjenicu da je okrivljeni znao da je prema njemu određen pritvor i da se protiv njega vodi krivični postupak pred Posebnim odeljenjem za organizovani kriminal Višeg suda u Beogradu i da je prema njemu određen pritvor, što je i sam na održanom ročištu potvrdio, te da se i pored toga duže od pet godina od momenta pokretanja postupka, nalazio u bekstvu i uspešno izbegavao lišenje slobode od strane domaćih državnih organa, čime je u dužem vremenskom periodu bio nedostupan organima gonjenja Republike Srbije; da sve navedene okolnosti pojedinačno i u međusobnoj vezi, po oceni suda, ukazuju da u konkretnom slučaju u odnosu na okrivljenog P. O. postoji opasnost od bekstva ukoliko bi se našao na slobodi, odnosno da postoji opasnost da bi okrivljeni mogao ponovo postati nedostupan organima gonjenja Republike Srbije i time ometati dalji tok krivičnog postupka, zbog čega je po oceni krivičnog veća neophodno njegovo dalje zadržavanje u pritvoru po zakonskom osnovu iz člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP; da, veće, takođe, nalazi da u odnosu na okrivljenog i dalje stoje razlozi propisani članom 211. stav 1. tačka 3) ZKP, s obzirom da je nepravnosnažnom presudom oglašen krivim da je radnje izvršenja dela preduzimao kao pripadnik organizovane kriminalne grupe koja je delovala duže vreme, te da postoji opravdana sumnja da je okrivljeni u okviru te grupe, koja je u dužem vremenskom periodu preduzimala veći broj radnji izvršenja krivičnog dela neovlašćene proizvodnje i stavljanja u promet opojnih droga iz člana 246. KZ, imao svoju ulogu i zaduženje; da se okrivljenom stavlja na teret da je učestvovao u događaju koji se odvijao u Argentini u drugoj polovini 2008. godine i prvoj polovini 2009. godine, te rezultirao utovarom količine od 1825 kilograma opojne droge kokain početkom aprila meseca 2009. godine na prekookeanski brod koji je istu prevezao do Evrope; da je, nadalje, učestvovao u pakovanju opojne droge u vodonepropusne torbe i njihovom prevozu do obale radi utovara u prekookeanski brod; da, imajući u vidu to da su te radnje preduzimane kontinuirano u dužem vremenskom periodu, kako mu se to optužnicom stavlja na teret, uz okolnost da se trenutno protiv njega vodi još jedan postupak pred Osnovnim sudom u Kragujevcu, sud nalazi da sve navedene okolnosti predstavljaju osobite okolnosti koje u svojoj međusobnoj povezanosti ukazuju da bi okrivljeni u kratkom vremenskom periodu, ukoliko bi se našao na slobodi, mogao ponoviti isto ili istorodno krivično delo; da je, prilikom donošenja ovakve odluke, veće imalo u vidu i odredbu člana 189. Zakonika o krivičnom postupku i razmatralo da li u konkretnom slučaju postoje uslovi da se optuženom P. O. pritvor, najteža mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog tokom krivičnog postupka, zameni nekom od zakonom propisanih blažih mera, ali nije našlo da se uslovi za takvu odluku ispunjeni; da, naime, veće nalazi da su svi napred navedeni i obrazloženi razlozi za produženje pritvora ovom optuženom propisani odredbom člana 211. stav 1. tač. 1) i 3) ZKP, u toj meri prisutni i takve jačine da u ovom trenutku još uvek opravdavaju njegovo dalje zadržavanje u pritvoru; da višegodišnje uspešno skrivanje optuženog P. O. od državnih organa Republike Srbije, pored toga što mu je bila poznata činjenica da se protiv njega pred ovim sudom vodi ovaj krivični postupak, činjenica da se dobrovoljno predao domaćim državnim organima, dakle, sam odlučio kada će i gde to učiniti, te preduzimanje radnji izvršenja dela iz člana 246. KZ kontinuirano i u dužem vremenskom periodu, uz činjenicu da se protiv njega u ovom trenutku vodi još jedan krivični postupak i za ovo veće predstavljaju okolnosti koje su po svom karakteru adekvatne, ali i dovoljne da se prema njemu produži pritvor; da, samim tim, a imajući u vidu sve napred navedeno, ovo veće nalazi da se nijednom drugom zakonom propisanom, a blažom merom, ne bi moglo obezbediti njegovo prisustvo do pravnosnažnog okončanja ovog krivičnog postupka;
- da su osporenim drugostepenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.2. Po.1. 10/19 od 22. januara 2019. godine odbijene kao neosnovane žalbe okrivljenog i njegovog branioca izjavljene protiv prvostepenog rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 82/16 – Kv. Po.1. 594/18 od 31. decembra 2018. godine;
- da je u obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja, između ostalog, navedeno: da je, prema oceni ovoga suda, pravilno prvostepeni sud zaključio da i dalje stoji razlozi za produženje pritvora prema okrivljenom P. O. koji su propisani odredbom člana 211. stav. 1. tač. 1) n 3) ZKP, a za svoje zaključke dao jasne razloge koje u svemu kao pravilne prihvata n ovaj sud, pa su izjavljene žalbe ocenjene i odbijene kao neosnovane; da žalbeni navodi okrivljenog da je otac maloletnog deteta te da ima i roditelje kojima je, kao jedino dete, neophodan, nisu mogli imati uticaja na drugačiju odluku suda u ovoj krivično pravnoj stvari, stoga što je prvostepeni sud pravilno zaključio da je okrivljeni nepravnosnažnom presudom oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela iz člana 246. stav 2. u vezi stava 1. KZ i izrečena mu je kazna zatvora u trajanju od 12 godina, pa kod postojanja razloga propisanih odredbom člana 211. stav 1. tač. 1) i 3) ZKP koji ukazuju na opasnost od bekstva odnosno ukazuju na to da će okrivljeni u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo, lične n porodične prilike okrivljenog nisu mogle biti od uticaja na drugačiju odluku o trajanju pritvora; da su žalbeni navodi branioca okrivljenog u kojima se posebno insistira na tome da se okrivljeni dobrovoljno predao organima gonjenja Republike Srbije iz čega se može zaključiti da on nema nameru da beži, ocenjeni takođe kao bez uticaja na drugačije odlučivanje ovog suda budući da iz dokaza u spisima proizlazi da se okrivljeni P. O. uspešno skrivao te izbegavao lišenje slobode od strane domaćih državnih organa i to duže od pet godina, pa ova činjenica, pored drugih okolnosti koje su precizno i jasno obrazložene u pobijanom rešenju, i prema stavu ovog suda jesu one iz člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP, zbog čega je prema okrivljenom pritvor nužno produžiti, pa se na temelju činjenice njegove dobrovoljne predaje nakon pet godina skrivanja, ne može doneti drugačija odluka o trajanju pritvora; da je, suprotno žalbenim navodima branioca okrivljenog, prvostepeni sud, prema nalaženju ovog suda, pravilno zaključio da je u konkretnom slučaju pritvor, iako najteža i još uvek jedina adekvatna mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog i nesmetano vođenje krivičnog postupka do njegovog okončanja, jer razlozi zbog kojih je pritvor prema okrivljenom P. O. određen i produžen od momenta izricanja pa do danas nisu izgubili na intenzitetu i značaju, zbog čega je i pored trajanja pritvora prema okrivljenom od jedne godine i četiri meseca, pritvor i dalje nužna i neophodna mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog i nesmetanog vođenja predmetnog krivičnog postupka prema njemu do pravnosnažnog okončanja istog i ista svrha se, suprotno žalbenim navodima, ne može ostvariti izricanjem druge, blaže mere;
- da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Kzz. OK. 5/19 od 20. marta 2019. godine odbačen kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, advokata M. J. podnet protiv pravnosnažnih rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 82/16 – Kv. Po.1. 594/18 od 31. decembra 2018. godine i Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.2. Po.1. 10/19 od 22. januara 2019. godine;
- da je Apelacioni sud u Beogradu – Posebno odeljenje, postupajući po žalbama izjavljenim protiv prvostepene presude Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 82/16 od 10. decembra 2018. godine doneo prvu drugostepenu presudu u ovom predmetu pod brojem Kž.1. Po.1. 22/19 od 12. juna 2020. godine;
- da je Vrhovni kasacioni sud svojom presudom Kzz. OK. 6/21 od 22. aprila 2021. godine ukinuo, u osuđujućem delu, prethodno donetu drugostepenu presudu Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.1. 22/19 od 12. juna 2020. godine i predmet u tom delu vratio Apelacionom sudu u Beogradu – Posebno odeljenje;
- da je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.1. 15/21 od 24. decembra 2021. godine, koje je preinačeno rešenjem Kž.1. Po.1. 15/21 od 24. januara 2022. godine, mera pritvora prema okrivljenom zamenjena blažom merom zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora, počev od 24. decembra 2021. godine
- da je, u ponovljenom drugostepenom postupku, drugom drugostepenom presudom Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.1. 15/21 od 16. maja 2022. godine, između ostalog, delimičnim usvajanjem žalbi branioca okrivljenog, advokata M. J, preinačena presuda Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 82/16 od 10. decembra 2018. godine u stavu 1. u tač. 1, 2, 3. i 4. tako što je Apelacioni sud u Beogradu – Posebno odeljenje našao da se u radnjama više okrivljenih, među kojima i podnosioca ustavne žalbe, stiču sva zakonska obeležja po jednog krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i posledično mu je izrečena kazna zatvora u trajanju od devet godina i šest meseci, u koju mu se, na osnovu člana 63. Krivičnog zakonika, uračunava vreme provedeno u pritvoru po rešenju istražnog sudije Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Ki. Po1. 63/11 od 5. januara 2012. godine, koje je ostavljeno na snazi rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po1. 82/16 – Kv. Po1. 537/17 od 10. novembra 2017. godine, a koji mu se računa od 10. novembra 2017. godine do 24. decembra 2021. godine i na meri zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora, po rešenju Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.1. 15/21 od 24. decembra 2021. godine, koje je preinačeno rešenjem Kž.1. Po.1. 15/21 od 24. januara 2021. godine, počev od 24. decembra 2021. godine, pa nadalje;
- da je presudom Vrhovnog suda Kzz. OK. 2/23 od 12. juna 2023. godine, u stavu drugom izreke, pored ostalih, odbijen kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog P. O, advokata M. J. podnet protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 82/16 od 10. decembra 2018. godine i Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.1. 15/21 od 16. maja 2022. godine, u odnosu na povrede zakona iz člana 438. stav 1. tač. 4) i 9), člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, dok se u preostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti tih branilaca odbacuje.
4. Odredbama Ustava, na čije povrede se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže tri meseca, a viši sud ga može, u skladu sa zakonom, produžiti na još tri meseca i da ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica, okrivljeni se pušta na slobodu (član 31. stav 1.); da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (član 31. stav 2.); da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (član 34. stav 4.).
Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11,121/12, 32/13 i 45/13) propisano je: da se svako smatra nevinim sve dok se njegova krivica za krivično delo ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (član 3. stav 1.); da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da prilikom određivanja mera iz člana 188. ovog Zakonika, organ postupka će voditi računa da se ne primenjuje teža mera ako se ista svrha može postići blažom merom (član 189. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 210. st. 1. do 3.); da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako se krije ili se ne može utvrditi njegova istovetnost ili u svojstvu optuženog očigledno izbegava da dođe na glavni pretres ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva (član 211. stav 1. tačka 1)); da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako osobite okolnosti ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo ili dovršiti pokušano krivično delo ili učiniti krivično delo kojim preti (član 211. stav 1. tačka 3)); da se od predaje optužnice sudu pa do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, pritvor može odrediti, produžiti ili ukinuti rešenjem veća (član 216. stav 1.); da se rešenje o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka i branioca (član 216. stav 2.); da je veće dužno da i bez predloga stranaka i branioca ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih 30 dana do potvrđivanja optužnice, a po isteku svakih 60 dana nakon potvrđivanja optužnice pa do donošenja prvostepene presude (član 216. stav 3.).
5. Ustavni sud je, najpre, razmotrio tvrdnje podnosioca da mu je osporenim rešenjima povređeno pravo iz člana 31. st. 1. i 2. Ustava.
Povredu označenog ustavnog prava, podnosilac, u suštini, obrazlaže tvrdnjama da nije ispunjen zakonski razlog za produženje pritvora iz člana 211. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku, odnosno da ne postoji opasnost od ponavljanja krivičnog dela u kratkom vremenskom periodu, kao i da je od navodnog izvršenja krivičnog dela do dana podnošenja ustavne žalbe proteklo deset godina.
Ustavni sud je osporeno trajanje pritvora cenio od 10. novembra 2017. godine, kada je podnosilac lišen slobode, do 20. februara 2019. godine, kada je podneo ustavnu žalbu, pri tome imajući u vidu i to da je 24. decembra 2021. godine mera pritvora prema njemu zamenjena blažom merom zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora. Ustavni sud je imao u vidu i činjenicu da podnosilac ni prethodno ni naknadno nije osporavao rešenja kojima je odlučivano o određivanju, odnosno produženju pritvora prema njemu.
Ustavni sud ističe da postojanje osnovane sumnje na kojoj se zasniva lišenje slobode predstavlja suštinski deo garancija protiv proizvoljnog hapšenja i predstavlja conditio sine qua non kako za određivanje, tako i za produženje mere pritvora. Istovremeno, Ustavni sud naglašava da nije u nadležnosti Suda da ceni da li na osnovu dokaza na kojima se zasniva rešenje o određivanju ili produženju mere pritvora proizlazi osnovana sumnja da je neko lice izvršilo krivično delo.
Ustavni sud je u više svojih odluka (videti, pored ostalih, Odluku Už-4940/2010 od 31. marta 2011. godine, tačka 5. obrazloženja) zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31. Ustava podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka.
Prilikom ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 31. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu polazi od već zauzetog stava, da ustavno jemstvo da sud trajanje pritvora svodi na najkraće vreme, imajući u vidu razloge pritvora, znači obavezu nadležnih sudova da u svojim odlukama navedu relevantne i dovoljne razloge kojima se opravdava trajanje mere pritvora, kao i da u vođenju postupka u kome se prema okrivljenom primenjuje mera pritvora pokažu primerenu hitnost.
Ustavni sud konstatuje da trajanje pritvora od podizanja optužnice do završetka krivičnog postupka Ustavom i Zakonikom nije ograničeno, ali je nadležni sud, saglasno odredbama člana 31. stav 2. Ustava i člana 210. st. 2. i 3. i člana 216. Zakonika o krivičnom postupku, dužan da trajanje pritvora svede na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom, i da u određenim vremenskim intervalima, po službenoj dužnosti i bez predloga stranaka, ispita da li još postoje razlozi za zadržavanje lica u pritvoru ili ne, odnosno da pažljivo ispita opravdanost produženja pritvora s obzirom na okolnosti svakog konkretnog slučaja i podrobno obrazloži razloge zbog kojih smatra da legalni i legitimni ciljevi pritvora i dalje postoje. Ukoliko takvi razlozi i dalje postoje, pritvor se rešenjem produžava do dalje odluke suda, a najduže dok ne istekne kazna zatvora izrečena prvostepenom presudom. Takođe, nadležni sud je dužan da sa naročitom hitnošću postupa u pritvorskim predmetima.
Ustavni sud je utvrdio da je pritvor prema podnosiocu trajao jednu godinu, tri meseca i deset dana, računajući od 10. novembra 2017. godine, kada je lišen slobode, do 20. februara 2019. godine, kada je podneo ustavnu žalbu protiv osporenih rešenja.
Ocenjujući u konkretnom slučaju navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je nadležni sud, po službenoj dužnosti, blagovremeno i bez predloga okrivljenog ispitao opravdanost produženja mere pritvora, odnosno utvrdio i naveo dalje postojanje zakonskog osnova za pritvor, obrazlažući razloge zbog kojih je smatrao da je produženje pritvora prema podnosiocu opravdano. Nadležni sud je na ustavnopravno prihvatljiv način utvrdio da su ispunjeni zakonski uslovi i razlozi za dalje zadržavanje okrivljenog u pritvoru. Takođe, Ustavni sud nalazi da su nadležni sudovi za svoju odluku da prema podnosiocu ustavne žalbe produže pritvor dali relevantne, detaljne, veoma individualizovane i dovoljne razloge. Tačnije, nadležni sudovi su opravdanost i zakonitost produženja mere pritvora obrazložili na ustavnopravno prihvatljiv način, koji, po oceni Ustavnog suda, nije posledica arbitrarnog i proizvoljnog postupanja, pri čemu su jasno i detaljno obrazložili postojanje pritvorskih razloga iz člana 211. stav 1. tač. 1) i 3) Zakonika o krivičnom postupku.
Ustavni sud, takođe, ponavlja da je podnosilac u pritvoru, do trenutka izjavljivanja ustavne žalbe, boravio jednu godinu tri meseca i deset dana, a da je za to vreme bila doneta i prvostepena presuda, koja je kasnije preinačena presudom Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.1. 15/21 od 16. maja 2022. godine, kojom je podnosilac pravnosnažno osuđen na kaznu zatvora u trajanju od devet godina i šest meseci. Stoga, Ustavni sud smatra da su u konkretnom slučaju nadležni sudovi postupali sa velikom dozom ažurnosti, kako bi trajanje pritvora sveli na najmanju moguću meru, posebno imajući u vidu to da je mera pritvora i pre konačnog pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka vođenog protiv podnosioca bila zamenjena blažom merom.
Kako je najkraće neophodno vreme trajanja pritvora relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, Ustavni sud je ocenio da se konkretno trajanje pritvora objektivno ne može smatrati nerazumno dugim. Stoga se ni ovakvi navodi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao osnovani razlozi za tvrdnje o povredi zajemčenog ustavnog prava.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da su neosnovane tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim rešenjima Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 82/16 – Kv. Po.1. 594/18 od 31. decembra 2018. godine i Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.2. Po.1. 10/19 od 22. januara 2019. godine povređeno pravo zajemčeno odredbom člana 31. st. 1. i 2. Ustava.
Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), u ovom delu, ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.
6. Ispitujući osnovanost navoda ustavne žalbe da je osporenim rešenjima podnosiocu ustavne žalbe povređeno i pravo na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, odnosno pretpostavka nevinosti, zajemčeno odredbama člana 34. stav 3. Ustava, Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu osporenih rešenja, ove navode ocenio očigledno neosnovanim.
Prilikom ocene, Ustavni sud je imao u vidu da iz terminologije i sadržine obrazloženja osporenih rešenja jasno i nedvosmisleno proizlazi da ni prvostepeni ni drugostepeni sud, prilikom donošenja svojih odluka, nisu zauzeli stav o krivici podnosioca ustavne žalbe, niti su ga označili kao učinioca krivičnog dela, čime bi eventualno povredili pretpostavku nevinosti, već su, i pored navođenja činjenice da se protiv podnosioca vodi još jedan krivični postupak, što ne spori ni sam podnosilac, konkretno naveli i detaljno obrazložili razloge za produženje pritvora prema podnosiocu, pri čemu navedena činjenica, suprotno tvrdnjama i subjektivnom utisku podnosioca, nije bila ni isključiva ni odlučujuća okolnost za produženje pritvora prema njemu. Ustavni sud posebno naglašava da su postupajući sudovi u osporenim rešenjima jasno naveli zakonske osnove za produženje pritvora, kako je to već prethodno utvrđeno i da pri tome, po oceni Ustavnog suda, ni na koji način nisu prekoračili granice osnovane sumnje u okviru kojih se odlučivanje o postojanju zakonskih razloga za određivanje pritvora može kretati.
Imajući u vidu sve napred navedeno, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, kao očigledno neosnovanu saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu izreke.
7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Snežana Marković, s.r.