Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na jednaku zaštitu prava. Povreda je nastala jer je Okružni sud u Beogradu u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama doneo dve različite odluke o zastarelosti potraživanja naknade štete za PTSP, čime je narušen princip pravne sigurnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zdravka Živkovića iz Obrenovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. marta 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Zdravka Živkovića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 14000/09 od 16. jula 2009. godine i utvrđuje povreda prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Republike Srbije".

O b r a z l o ž e nj e

1. Zdravko Živković iz Obrenovca je 25. septembra 2009. godine, preko punomoćnika Sonje Mišković i Vladimira Miškovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 14000/09 od 16. jula 2009. godine, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava, garantovanog članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi naveo da je Okružni sud u Beogradu postupajući po žalbi tužene Republike Srbije – Ministarstvo odbrane doneo osporenu presud u Gž. 14000/09 od 16. jula 2009 . godine, kojom je preinač io prvostepen u presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 711/08 od 6. aprila 2009. godine , u stavu prvom i trećem izreke , tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio naknadu nematerijalne štete za pretrpljeni strah i pretrpljene duševne bolove zbog smanjene opšte životne aktivnosti kao posledicu učestvovanja u borbenim dejstvima tokom redovnog odsluženja vojnog roka u bivšoj JNA .

Podnosilac dalje ističe da mu je ovakvim postupanjem Okružni sud u Beogradu povredio pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima, koja je garantovana članom 36. stav 1. Ustava, jer je u drugom pravnosnažno okončanom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu i Okružnim sudom u Beogradu, delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca - vojnog obveznika, u delu obaveze tužene da mu naknadi nematerijalnu štetu na ime duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, a reč je o istom činjeničnom i pravnom osnovu.

Iz navedenih razloga podnosilac predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da je osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu povređeno Ustavom zajemčeno ljudsko pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe, kao i poništi osporeni pojedinačni akt.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u spise parničnog predmeta P. 6873/07 , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Drugi opštinski sud u Beogradu je 6. aprila 2009. godine doneo presudu P. 711/08 kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev Zdravka Živkovića, ovde podnosioca ustavne žalbe, pa je obavezao tuženu Republiku Srbiju – Ministarstvo odbrane da mu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni strah isplati iznos od 135.000,00 dinara, a za duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti iznos od 285.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja pa do konačne isplate, sve u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude , pod pretnjom prinudnog izvršenja. Istom presudom prvostepeni sud je, u stavu drugom izreke, odbio tužbeni zahtev tužioca preko dosuđenih, a do traženih iznosa i u stavu trećem izreke obavezao tuženu da tužiocu nadoknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno: da je tužilac kao pripadnik oružanih snaga SFRJ – JNA učestvovao u borbenim dejstvima protiv neprijateljskih formacija Republike Hrvatske počev od 19. septembra 1991. godine kada je mobilisan, pa do 31. januara 1992. godine; da je u vršenju vojne službe u navedenom periodu teško psihički oboleo od posttraumatskog stresnog poremećaja (u daljem tekstu: PTSP); da se tek 2006. godine javio nadležnom neuropsihijatru; da je zbog PTSP kod tužioca opšta životna aktivnost umanjena za 20%; da je tužbu podneo 11. februara 2008. godine; da je ceneći prigovor zastare potraživanja tužene, parnični sud našao da je isti neosnovan iz razloga što je šeteta prouzrokovana krivičnim delom oružane pobune iz člana 124. Krivičnog zakona Jugoslavije (u daljem tekstu: KZJ) i da njeno potraživanje zastareva u roku od 15 godina, koji rok je propisan kao rok zastarelosti krivičnog gonjenja za to krivično delo, a u skladu sa članom 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (u daljem tekst: ZOO); da rok zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete počinje teći od onog dana kada su pojedini vidovi štete dobili oblik konačnog stanja, tako da je bitno utvrditi kada je tužilac u konkretnom slučaju saznao da boluje od PTSP, odnosno kada je tužiocu postavljena konačna dijagnoza, jer je u tom momentu za tužioca nastupila šteta u punom obimu bez obzira što lečenje nije završeno, s obzirom na to da kod psihičkog oboljenja skoro i da ne postoji mogućnost izlečenja, već se bolest drži pod kontrolom propisanom terapijom; da rok zastarelosti potraživanja naknade štete za pretrpljene fizičke bolove i strah počinje teći od prestanka bolova i straha; da kako restitucija po prirodi stvari nije moguća, to je pravična naknada jedino sredstvo i instrument da se kod oštećenih što potpunije uspostavi psihička i emocionalna ravnoteža koja je postojala pre štetnog događaja, te da zbog toga mora sadržati i konkretnu kupovnu moć, čijom isplatom se oštećenima bar u izvesnoj meri kompenzuje gubitak, a imajući u vidu mogućnosti tužene.

Postupajući po žalbi tužene, Okružni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž. 14000/09 od 16. jula 2009. godine kojom je preinačio presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 711/08 od 6. aprila 2009. godine u stavu prvom i trećem izreke tako što je tužbeni zahtev tužioca odbio kao neosnovan. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da je , po nalaženju Okružnog suda u Beogradu , prvostepeni parnični sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo; da je za konkretni slučaj bez uticaja činjenica da je lečenje kod tužioca zbog nastalog oboljenja PTSP još uvek u toku, te da je bolest dobila oblik konačnog stanja 2006. godine, kada je tužilac saznao za tu štetu, imajući u vidu da rokovi zastarelosti iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima počinju teći od dana saznanja za štetu i ne mogu početi da teku pre završenog lečenja; da u konkretnom slučaju tužilac potražuje štetu nastalu izvršenjem krivičnog dela, pa se zast arelost ceni po odredbama člana 377. Zakona o obligacionim odnosima gde je bez uticaja momenat saznanja za štetu i njenog učionioca, već je od uticaja da li je krivično gonjenje za krivično delo iz koga tužilac potražuje štetu zastarelo, a kako je u konkretnom slučaju rok od 15 godina protekao, to je potraživanje tužioca za naknadu nematerijalne štete zastarelo u smislu odredbe člana 377. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 3. jula 2008. godine, postupajući u pravnoj stvari tužioca R.Č. protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva odbrane , doneo presudu P. 6873/07 kojom je : tužbeni zahtev tužioca delimično usvojio, te tuženu obavezao da mu na ime naknade nematerijalne štete isplati na ime duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 260.000,00 dinara, zajedno sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja pa do konačne isplate, a sve u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude; odbio kao neosnovan tužbeni zahtev u delu u kojem je tražio da sud obaveže tuženu da mu na ime naknade nematerijalne štete isplati iznose preko dosuđenih u stavu 1. izreke; odbio kao neosnovan tužbeni zahtev u celosti u delu u kojem je tužilac tražio da sud obaveže tuženu da mu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni strah isplati iznos od 200.000,00 dinara, zajedno sa zateznom kamatom; obavezao tuženu da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Okružni sud u Beogradu je postupajući po žalbi tužene 27. maja 2009. godine doneo presudu Gž. 11749/08 kojom je: odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio ožalbenu presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6873/07 od 3. jula 2008. godine u stavu prvom i četvrtom izreke; odbio kao neosnovanu žalbu tužioca, pa potvrdio presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6873/07 od 3. jula 2008. godine u stavu drugom i trećem izreke i odbio kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka. U obrazloženju te drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je tužilac kao vojnik bio na redov nom odsluženju vojnog roka u periodu od 18. marta 1991. godine do 8. februara 1992. godine; da je učestvovao u borbenim dejstvima; da je rešenjem od 15. septembra 1992. godine oslobođen obaveze dosluženja vojnog roka; da je zbog PTSP kod tužioca opšta životna aktivnost umanjena za 15%; da je odlučujući o istaknutom prigovoru zastarelosti potraživanja tužene našao da je isti u delu koji se odnosi na zahtev za naknadu nematerijalne štete na ime umanjenja opšte životne aktivnosti neosnovan, imajući u vidu da je bolest od koje je tužilac oboleo dobila svoj konačni oblik 20. septembra 2007. godine, a da je tužba podneta 2. novembra 2007. godine, te da nije protekao rok propisan za zastarelost naknade štete prouzrokovane krivičnim delom oružane pobune iz člana 124. KZJ; da nije protekao rok propisan odredbom člana 377. ZOO, pa se neosnovano žalbom tužene ukazuje na to da je prvostepeni sud prilikom odlučivanja o istaknutom prigovoru zastarelosti potraživanja za ovaj vid nematerijalne štete propustio da pravilno primeni materijalno pravo, te utvrdi da je tužba i u ovom delu podneta nakon isteka subjektivnog i objektivnog roka propisanog za zastarelost potraživanja naknade štete.

4. Ustavni sud ukazuje da je o dredbom člana 36. stav 1. Ustava utvrđeno pravo na jednaku zaštitu prava kojim se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Za ocenu osnovanosti navoda ustavne žalbe od značaja su odredbe Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) koje se odnose na pravo na naknadu štete , a kojima je propisano: da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete, kao i u njenom odsustvu (član 200. stav 1.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.); da kada je šteta pro uzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (član 377. stav 1.).

5. Kako je već istaknuto, pravom na jednaku zaštitu prava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima, drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jednica lokalne samouprave. Razmatrajući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je prethodno ocenio da se podnosilac u suštini žali na različito postupanje sudova, te odlučivanje Okružnog suda u Beogradu povodom iste činjenične i pravne situacije.

Saglasno izloženom, Ustavni sud je u konkretnom slučaju pošao od ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe koji se odnose na različito postupanje sudova povodom iste činjenične i pravne situacije. Naime, Ustavni sud je kao neosporno utvrdio da je Okružni sud u Beogradu u osporenoj presudi uvažio žalbu tužene i preinačio odluku prvostepenog suda u delu koji se odnosi na isplatu naknade nematerijalne štete za pretrpljeni strah i na ime duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti, dok je u istovetnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu i Okružnim sudom u Beogradu, kao drugostepenim sudom, ujedno i sudom poslednje instance, Okružni sud u Beogradu potvrdio presudu prvostepenog suda i žalbu tužene odbio kao neosnovanu (presuda Gž. 11749/08 od 27. maja 2009. godine).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je Okružni sud u Beogradu u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na identičnom činjeničnom stanju i spornom pravnom pitanju i na taj način podnosioca ustavne žalbe, odbijajući mu tužbeni zahtev i preinačujući prvostepenu odluku, doveo u bitno različit položaj od onoga u kome je bio tužilac u parničnom postupku u kojem je Okružni sud u Beogradu potvrdio presudu prvostepenog suda kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tog tužioca . Kako je Okružni sud u Beogradu, kao sud poslednje instance, donosio presude koje su za posledicu imale odbijanje žalbe tužene kao neosnovane i potvrđivanje prvostepene presude, kao i, u konkretnom slučaju, presude kojom je žalba tužene usvoj ena i preinač ena prvostepena presuda tako što je odbi jen kao neosnovan tužbeni zahtev , ovde podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa ovog suda suprotna principu pravne sigurnosti i jednake zaštite prava pred sudovima . Ustavni sud ukazuje da je ovakva ocena Ustavnog suda u skladu sa ocenom Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Vinčić i drugi protiv Srbije“ koju je Evropski sud doneo uz konstataciju da nije u njegovoj nadležnosti da procenjuje koji su stvarni ishod trebalo da imaju parnice podnosioca predstavki. Stoga je Ustavni sud, polazeći od odredbe člana 36. stav 1. Ustava, ocenio da je različitom ocenom Okružnog suda u Beogradu datom povodom iste činjenične situacije i istog pravnog pitanja povređeno pravo podnosioca na pravnu sigurnost i jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, te je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke .

6. Ustavni sud je, krećući se u granicama postavljenog zahteva, a imajući u vidu da važećim odredbama Zakona o Ustavnom sudu nije predviđena mogućnost poništavanja sudskih odluka, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede navedenog prava u konkretnom slučaju ostvari objavljivanjem ove odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije" , kao u tački 2. izreke.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA


dr Dragiša B. Slijepčević