Odluka Ustavnog suda o povredi prava na zaštitu u slučaju otkaza zbog odricanja od otpremnine
Kratak pregled
Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa. Sud je poništio presudu Okružnog suda, nalazeći da se zaposleni ne može odreći prava na otpremninu, jer je to Ustavom zajemčeno pravo.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Stanka Milanović, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Leposave Krečković iz Raške, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 4. juna 2009. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba Leposave Krečković i utvrđuje da je presudom Okružnog suda u Kraljevu Gž. 1793/07 od 20. septembra 2007. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, zajemčeno odredbom člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.
2. Poništava se presuda iz tačke 1. i nalaže Okružnom sudu u Kraljevu da donese novu odluku po žalbi Leposave Krečković podnetoj protiv presude Opštinskog suda u Raški P1. 1897/04 od 5. marta 2007. godine.
3. Odbacuje se ustavna žalba Leposave Krečković u delu kojim je traženo da se poništi izjava TP „Ibar“ a.d. Raška broj 2189 od 19. septembra 2001. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Leposava Krečković iz Raške, preko punomoćnika Dragice Medarević, advokata iz Raške, podnela je Ustavnom sudu 12. oktobra 2007. godine ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Raški P1. 1897/04 od 5. marta 2007. godine i presude Okružnog suda u Kraljevu Gž. 1793/07 od 20. septembra 2007. godine, ne navodeći koje joj je pravo zajemčeno Ustavom povređeno.
Punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je Ustavnom sudu 22. januara 2007. godine i 12. februara 2007. godine izjavila još dve ustavne žalbe identične sadržine koje se odnose na "istu pravnu stvar, ali druga fizička lica kao podnosioce ustavnih žalbi", a povodom kojih su u Ustavnom sudu formirani posebni predmeti Už-18/2007 i Už-33/2007.
2. Ustavni sud je u postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe u predmetu Už-18/2007 utvrdio da ta ustavna žalba ne sadrži sve podatke neophodne za postupanje Suda propisane članom 85. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/2007) i na osnovu odredbe člana 44. stav 1. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/2008 i 27/2008), dopisom od 2. oktobra 2008. godine, obavestio punomoćnika podnosioca ustavne žalbe o nedostacima koji sprečavaju postupanje Suda po toj ustavnoj žalbi. Punomoćniku podnosioca ustavne žalbe je naloženo da, u roku od 15 dana od dana prijema dopisa, uredi i dopuni ustavnu žalbu na način propisan odredbama člana 85. Zakona o Ustavnom sudu, tako što će navesti sve nedostajuće podatke.
Punomoćnik podnosioca ustavne žalbe u predmetu Už-18/2007 je u ostavljenom roku, podneskom od 11. oktobra 2008. godine, dostavila dopunu ustavne žalbe, ali je istovremeno istakla da je tim podneskom uredila i ustavne žalbe u predmetima: Už-33/2007 i Už-177/2007.
U popunjenom formularu ustavne žalbe koja je dostavljena uz podnesak od 11. oktobra 2008. godine se navodi da je podnosiocu ustavne žalbe Leposavi Krečković osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. Ustava, pravo na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, kao i pravo na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa iz člana 60. stav 4. Ustava. Navodi se da je osporenim presudama podnosilac ustavne žalbe konačno izgubila pravo na otpremninu u punom iznosu na osnovu izjave koja je neistinita, nedopuštena i protivna prinudnim propisima, a koju je opštinski sud odbio da poništi.
Podnosilac ustavne žalbe zahteva da Ustavni sud poništi osporene presude Okružnog suda u Kraljevu Gž. 1793/07 od 20. septembra 2007. godine i Opštinskog suda u Raški P1. 1897/04 od 5. marta 2007. godine i pojedinačni akt tuženika TP „Ibar“ a.d. Raška br. 2189 od 19. septembra 2001. godine, te da naloži ponavljanje postupka u predmetu Opštinskog suda u Raški P. br. 90/02.
Ustavni sud je ocenio da uređena i dopunjena ustavna žalba Už- 177/2007 sadrži sve podatke propisane članom 85. Zakona o Ustavnom sudu i da se po njoj može postupati.
3. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene presude Okružnog suda u Kraljevu Gž. 1793/07 od 20. septembra 2007. godine i Opštinskog suda u Raški P1. 1897/07 od 5. marta 2007. godine, osporenu pismenu izjavu zavedenu kod TP "Ibar" a.d. Raška pod brojem 2189 od 19. septembra 2001. godine, presudu Opštinskog suda u Raški P. 90/02 od 14. aprila 2003. godine i ostalu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustvnosudskom sporu.
Pravosnažnom presudom Opštinskog suda u Raški P. 90/02 od 14. aprila 2003. godine odbijen je tužbeni zahtev kojim je podnosilac ustavne žalbe tražila da se obaveže TP "Ibar" a.d. Raška da joj na ime neisplaćene otpremnine isplati iznos od 26.216,65 dinara s pripadajućom kamatom. Navedena presuda zasnovana je na sledećem činjeničnom stanju: da je tužilja bila u radnom odnosu kod tuženog do 31. avgusta 2001. godine, kada joj je radni odnos prestao kao tehnološkom višku; da je tužilji na ime otpremnine prilikom upućivanja na Zavod za tržište rada isplaćen iznos od 6.000,00 dinara koji ne odgovara stvarnom iznosu otpremnine; da tužilji na ime neisplaćene otpremnine pripada iznos od 26.216,65 dinara; da se tužilja pismenom izjavom koju je svojeručno potpisala odrekla prava da potražuje ostatak neisplaćene otpremnine.
Podnosilac ustavne žalbe je 25. juna 2004. godine Opštinskom sudu u Raški podnela tužbu protiv TP "Ibar" a.d. Raška kojom je tražila da se utvrdi da pismena izjava sačinjena od strane tuženog pod brojem 2189 od 19. septembra 2001. godine, u delu u kojem se odriče prava da sudskim putem traži svoja prava iz radnog odnosa, jer joj je isplaćena otpremnina u skladu sa članom 34. Zakona, ne proizvodi pravno dejstvo. Tužbom je istovremeno traženo da se utvrdi da podnosiocu ustavne žalbe nije isplaćena otpremnina u iznosu od 26.216,65 dinara, te da se obaveže tuženi da joj neisplaćeni iznos otpremnine isplati sa zakonskom zateznom kamatom.
Osporenom presudom Opštinskog suda u Raški P1. 1897/04 od 5. marta 2007. godine u stavu 1. izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da pismena izjava od 19. septembra 2001. godine ne proizvodi pravno dejstvo. U obrazloženju ove presude se navodi da se potpisanom izjavom tužilja "odrekla prava na isplatu otpremnine i prava da zahteva isplatu iste kojeg prava se tužilja mogla odreći, pa je na taj način izvršila oprost ili otpuštanje duga prema tuženiku pa je obaveza tuženika kao dužnika prema tužilji prestala shodno čl. 344. Zakona o obligacionim odnosima. Predmet obaveze zasnovan izjavom tužilje je moguć, dopušten i određen, odnosno odrediv, nije protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, te ne postoji nijedan od uslova za ništavost izjave niti za poništaj shodno čl. 46. st. 2, čl. 47. u vezi sa čl. 49, 50. i 52. ZOO". Stavom 2. izreke navedene presude tužba je odbačena u delu kojim je tužilja tražila da se prema tuženiku utvrdi da joj nije isplaćena otpremnina u iznosu od 26.216,65 dinara, jer se u smislu člana 188. stav 1. Zakona o parničnom postupku tužbom ne može tražiti utvrđenje neke činjenice, a stavom 3. ove presude odbijen je tužbeni zahtev da se obaveže tuženik da na ime otpremnine isplati iznos od 26.216,65 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom.
Podnosilac ustavne žalbe je protiv navedene prvostepene presude izjavila žalbu Okružnom sudu u Kraljevu.
Okružni sud u Kraljevu je osporenom presudom Gž. 1793/07 od 20. septembra 2007. godine odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio presudu Opštinskog suda u Raški P1. 1897/04 od 5. marta 2007. godine. Okružni sud je našao da je prvostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenio materijalno pravo i za svoje stanovište dao razloge koje je u svemu prihvatio i drugostepeni sud. Drugostepeni sud je, polazeći od shvatanja da se tužilja potpisivanjem izjave od 19. septembra 2001. godine odrekla prava na isplatu razlike u otpremnini, te da je na navedeni način izvršila otpuštanje duga prema tuženiku, a saglasno čl. 344. Zakona o obligacionim odnosima, zaključio da su neosnovani žalbeni navodi tužilje da joj je manje isplaćen iznos od 26.216,65 dinara.
U osporenoj pismenoj izjavi br. 2189 od 19. septembra 2001. godine je navedeno:
"Na osnovu Programa ekonomsko organizacionih promena TP "Ibar" AD Raška, i Odluke Upravnog odbora br. 2077 od 20. avgusta 2001. godine, utvrđen mi je prestanak potrebe za radom u TP "Ibar" AD Raška, i upućena sam na Republički zavod za tržište rada radi ostvarivanja svojih prava iz radnog odnosa.
Upućivanje na tržište rada prihvatam dobrovoljno i bez ikakve prisile, a ujedno se i odričem prava da sudskim putem tražim svoja prava iz radnog odnosa, jer mi je isplaćen lični dohodak zaključno sa VIII mesecom 2001. godine, regres za 2001. godinu, kao i otpremnina u skladu sa članom 34. Zakona o radnim odnosima Republike Srbije.
U Raški 24.9.2001.
Izjavu dao-la L. Krečković ".
5. Odredbama Ustava na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se tih prava niko ne može odreći (član 60. stav 4.)
Odredbama Zakona o radnim odnosima ("Službeni glasnik RS", br. 55/96, 28/2001, 43/2001 i 70/01), koji je važio u vreme prestanka radnog odnosa podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da je poslodavac dužan da, u skladu sa programom uvođenja tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena i programom ostvarivanja prava, zaposlenom za čijim je radom prestala potreba obezbedi jedno od sledećih prava: 1) raspoređivanje na drugo radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi određene vrste zanimanja za rad sa punim ili nepunim radnim vremenom kod istog poslodavca; 2) da zasnuje radni odnos na neodređeno vreme sa punim ili nepunim radnim vremenom kod drugog poslodavca, na osnovu sporazuma o preuzimanju koji zaključuju nadležni organi; 3) da se stručno osposobi, prekvalifikuje ili dokvalifikuje za rad na drugom radnom mestu kod istog ili drugog poslodavca sa punim ili nepunim radnim vremenom; 4) pravo na novčanu naknadu u visini najmanje 24, a najviše 36 zarada zaposlenog, ostvarene za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje radni odnos, koja mu se isplaćuje odjednom (član 26. stav 1.); da zaposlenom za čijim je radom prestala potreba, kome nije moglo da se obezbedi ni jedno od prava iz člana 26. ovog zakona, može da prestane radni odnos, pod uslovom da mu se prethodno isplati otpremnina utvrđena kolektivnim ugovorom, i to zaposlenom: 1) do 10 godina staža osiguranja – najmanje u visini dvostrukog iznosa zarade; 2) od 10 do 20 godina staža osiguranja – najmanje u visini trostrukog iznosa zarade; 3) od 20 do 30 godina staža osiguranja – najmanje u visini četvorostrukog iznosa zarade; 4) preko trideset godina staža osiguranja – najmanje u visini petostrukog iznosa zarade (član 34. stav 1. Zakona.
Zakon o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisuje: da ugovorna obaveza mora biti moguća, dopuštena i određena, odnosno odrediva (član 46. stav 2.); da je ugovor ništav kada je predmet obaveze nemoguć, nedopušten, neodređen ili neodrediv (član 47.); da je predmet obaveze nedopušten ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima (član 49.).
6. Ocenjujući osnovanost podnete ustavne žalbe sa stanovišta citiranih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe povređeno jedno od prava podnosioca ustavne žalbe zajemčenih članom 60. stav 4. Ustava.
Naime, podnosiocu ustavne žalbe je nesporno radni odnos u TP "Ibar" a.d. Raška prestao kao tehnološkom višku 31. avgusta 2001. godine. Radnici za čijim radom je prestala potreba kod poslodavca zbog uvođenja tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, uživali su pravnu zaštitu u vidu ostvarivanja jednog od prava propisanih odredbama člana 26. stav 1. Zakona o radnim odnosima, koji je tada bio na snazi. Otkaz ugovora o radu zaposlenima koji su „tehnološki višak“ mogao je biti pravovaljan samo ako se njime ne povređuju odredbe tada važećeg Zakona o radnim odnosima i kolektivnog ugovora. Kako podnosiocu ustavne žalbe nesporno nije bilo obezbeđeno ni jedno od prava iz člana 26. navedenog Zakona, radni odnos joj je mogao prestati samo pod uslovom da joj prethodno bude isplaćena otpremnina utvrđena kolektivnim ugovorom u zavisnosti od staža osiguranja, u skladu sa odredbama člana 34. Zakona. U parničnom postupku koji je vođen u predmetu Opštinskog suda u Raški P. 90/02 je nesumnjivo utvrđeno da je podnosiocu ustavne žalbe, prilikom prestanka radnog odnosa, na ime otpremnine manje isplaćen iznos od 26.216,65 dinara. Odredbom člana 60. stav 4. Ustava je, pored ostalog, utvrđeno da se niko ne može odreći prava na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa. S obzirom na to da isplata otpremnine predstavlja jedan od zakonom utvrđenih oblika pravne zaštite zaposlenih u slučaju prestanka radnog odnosa, podnosilac ustavne žalbe se tog prava nije mogla odreći. Davanjem osporene izjave kojom se odriče prava da sudskim putem traži svoja prava iz radnog odnosa, pa i prava na neisplaćenu otpremninu kao jedne od zakonom utvrđenih mera zaštite zaposlenih za čijim radom je prestala potreba, podnosilac ustavne žalbe se, po oceni Ustavnog suda, u suštini odrekla neotuđivog ustavnog prava na pravnu zaštitu povodom prestanka radnog odnosa. Imajući u vidu da se, saglasno članu 60. stav 4. Ustava, radi o pravu koga se niko ne može odreći, Ustavni sud smatra da je, donoseći navedenu presudu kojom je odbijena žalba izjavljena protiv osporene presude Opštinskog suda u Raški P1. 1897/04 od 5. marta 2007. godine, drugostepeni sud povredio pravo podnosioca ustavne žalbe na pravnu zaštitu u slučaju prestanka radnog odnosa, jer je prihvatajući pravno shvatanje prvostepenog suda izneto u navedenoj presudi stao na stanovište da je osporenom izjavom podnosilac ustavne žalbe izvršila otpust duga prema poslodavcu, a da predmet osporene izjave nije protivan prinudnim propisima. Po oceni Ustavnog suda, Okružni sud u Kraljevu je bio dužan da u postupku po žalbi donese odluku kojom će otkloniti povredu prava podnosioca ustavne žalbe koje je zajemčeno Ustavom.
7. Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Okružnog suda u Kraljevu Gž. 1793/07 od 20. septembra 2007. godine, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa zajemčeno članom 60. stav 4. Ustava, te je, u tački 1. izreke, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio.
Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu ukloniti poništajem osporene drugostepene presude, kako bi u ponovnom parničnom postupku bila doneta nova odluka po žalbi, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.
Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u delu u kome je traženo da se poništi izjava TP „Ibar“ a.d. Raška broj 2189 od 19. septembra 2001. godine, jer navedena izjava ne predstavlja pojedinačni akt državnog organa ili organizacije kojoj su poverena javna ovlašćenja. Stoga je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, doneta odluka kao u tački 3. izreke.
8. Imajući u vidu da u ustavnoj žalbi nisu navedeni prihvatljivi i argumentovani ustavnopravni razlozi zbog kojih podnosilac ustavne žalbe smatra da su joj osporenim presudama povređena prava zajemčena odredbama čl. 32. i 36. Ustava, nisu postojale procesne pretpostavke da Ustavni sud odlučuje o zahtevu da se utvrdi povreda navedenih prava.
S obzirom na to da u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud ne postupa kao instancioni sud, nije bilo uslova ni za vođenje postupka i odlučivanje po zahtevu podnosioca kojim je traženo da Ustavni sud naloži ponavljanje postupka u predmetu Opštinskog suda u Raški P br. 90/02, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu.
9. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 82. stav 2. i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda, odlučio kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Bosa Nenadić