Povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene materijalnog prava

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Apelacioni sud je pogrešno primenio materijalno pravo kada je odbio zahtev za utvrđenje svojine održajem na parceli koja je bila u društvenoj svojini, zanemarujući činjenicu da tužba za predaju poseda nije prekinula rok za održaj.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Janka Skorića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Janka Skorića i utvrđuje se da je stavom 2. izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 11505/10 od 9. marta 2011. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se stav 2. izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 11505/10 od 9. marta 2011. godine i određuje da nadležni sud ponovo odluči o žalbi tužilaca-protivtuženih izjavljenoj protiv stava 2. izreke presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 3608/07 od 24. juna 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Janko Skorić iz Beograda, preko punomoćnika Jovice Kosića, advokata iz Beograda, izjavio je 20. aprila 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv stava 2. izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 11505/10 od 9. marta 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je u toku parničnog postupka utvrđeno da podnosilac ima jači pravni osnov za državinu sporne parcele, da je savesni držalac iste preko 30 godina, kao i da ima pravno valjan osnov po kojem tu parcelu drži, ali da je Apelacioni sud u Beogradu zanemario relevantni podatak da je protvtužbeni zahtev podignut 7. marta 2008. godine, te da je trebalo da primeni odredbe čl. 28. i 30. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – US) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene akte i drugu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Protiv podnosioca ustavne žalbe, kao tuženog, tužioci B.M, M.M. i D.J. su podneli tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, kojom su tražili da sud obaveže tuženog da im preda u državinu označenu parcelu. Tuženi je 7. marta 2008. godine podigao protivtužbu protiv tužilaca-protivtuženih, kojom je tražio da sud utvrdi da je on vlasnik na istoj parceli, po osnovu održaja u odnosu na tužioce-protivtužene, što su oni dužni da priznaju i omoguće mu da se upiše u javne knjige.

U toku postupka pred prvostepenim sudom utvrđeno je: da je predmetnu parcelu navedena zadruga stekla po osnovu arondacije od pravnog prethodnika tužilaca, nakon čega ni tužioci ni njihovi pravni prethodnici nisu više koristili tu parcelu, već novodobijenu; da je predmetnu parcelu navedena zadruga, po osnovu arondacije 1960. godine, dala porodici tuženog-protivtužioca, od kada je oni nesmetano koriste; da je ugovor o zameni po osnovu arondacije između porodice podnosioca i davaoca predmetne parcele naknadno zaključen i overen pred sudom 3. jula 1972. godine, u kojem je konstatovano da je zamena zemljišta izvršena još 1960. godine; da navedene zamene parcela kako između zadruge i pravnog prethodnika tužilaca-protivtuženih, tako ni između zadruge i porodice tuženog-protivtužilaca nisu sprovedene u zemljišnim knjigama, te da su kao vlasnici te parcele sada upisani tužioci-protivtuženi; da je predmetna parcela bila od 1959. godine do 1992. godine u društvenoj svojini.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvosetepeni sud je presudom P. 3608/07 od 24. juna 2009. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca-protivtuženih, dok je usvojio protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca, obrazlažući svoju odluku da tuženi-protivtužilac nije mogao da stekne pravo svojine po osnovu ugovora o zameni nepokretnosti iz 1972. godine, jer taj ugovor nije sproveden kroz zemljišne knjige, ali pošto ima perfektan pravni posao i savesnu državinu od 1960. godine do 1993. godine, jer ni jedan od tužilaca-protivtuženih nije u tom periodu tražio predaju parcele u posed podnošenjem tužbe sudu ili na bilo koji drugi način, niti su tužioci-protivtuženi do zaključenja glavne rasprave pružili dokaze da tuženi-protivtužilac nije imao savesnu državinu, to je tuženi-protivtužilac po osnovu odredaba čl. 28. i 30. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa postao vlasnik predmetne parcele.

Odlučujući o žalbi tužilaca-protivtuženih izjavljenoj protiv označene prvostepene presude, Apelacioni sud u Beogradu je 9. marta 2011. godine doneo osporenu presudu Gž. 11505/10, kojom je odbio žalbu tužilaca-protivtuženih i potvrdio prvostepenu presudu u delu u kome je odlučeno od tužbenom zahtevu tužilaca, dok je u preostalom delu preinačio prvostepenu presudu, tako što je odbio protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca i odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

U obrazloženju ove presude navedeno je, između ostalog, da je drugostepeni sud našao da je prilikom odlučivanja o protivtužbenom zahtevu za utvrđenje prava svojine na predmetnoj parceli po osnovu održaja prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo. Ovo stoga, kako je navedeno u obrazloženju, jer je predmetna parcela bila, na osnovu odluke nadležnog organa, od 22. februara 1959. godine u društvenoj svojini, pa tuženi-protivtužilac nije mogao protekom roka, savesnom državinom od 1960. godine do 1993. godine da stekne pravo svojine na toj parceli, s obzirom na to da na stvarima u društvenoj svojini, saglasno odredbi člana 29. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, koji je važio u navedenom periodu a koja je prestala da važi 1996. godine, nije moglo održajem da se stekne pravo svojine na stvarima u društvenoj svojini, a tužba je podneta 1993. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da: svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90, "Službeni list SRJ", broj 29/96 i "Službeni glasnik RS", broj 115/05) propisano je: da savestan i zakonit držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom deset godina, kao i da savestan držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina (član 28. st. 2. i 4.); da vreme potrebno za održaj počinje teći onog dana kada je držalac stupio u državinu stvari, a završava se istekom poslednjeg dana vremena potrebnog za održaj, da se u vreme potrebno za održaj uračunava se i vreme za koje su prethodnici sadašnjeg držaoca držali stvar kao savesni i zakoniti držaoci, odnosno kao savesni držaoci, kao i da se na prekid, odnosno zastoj održaja shodno se primenjuju odredbe o prekidu, odnosno zastoju zastarelosti potraživanja (član 30.). Odredbom člana 29. ovog zakona, koja je prestala da važi 4. jula 1996. godine, bilo je propisano da se na stvari u društvenoj svojini pravo svojine ne može steći održajem.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“ br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99), koji se, saglasno odredbi člana 30. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa u konkretnom slučaju primenjuje, propisano je: da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388.); da se prekid zastarevanja izvršen podizanjem tužbe ili kojom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja, smatra da nije nastupio ako poverilac odustane od tužbe ili radnje koju je preduzeo, kao i da se isto tako smatra da nije bilo prekida ako poveriočeva tužba ili zahtev bude odbačen ili odbijen, ili ako izdejstvovana ili preduzeta mera izvršenja ili obezbeđenja bude poništena (član 389.).

5. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, naročito povredu prava na koju se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi i navedene ustavnopravne razloge, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac u suštini žali na primenu materijalnog prava.

Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravično suđenje, zajemčenim članom 32. stav 1. Ustava, građanima jemči, pre svega, da će postupak u kome se odlučuje o njihovim pravima i obavezama biti sproveden na način da im kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, bude omogućeno pravično suđenje.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda i da li je primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe, a time i na povredu prava na pravično suđenje. Dakle, ocena pravilnosti primenjenog materijalnog prava je, pre svega, u nadležnosti redovnih sudova više instance, koji tu kontrolu vrše u zakonom propisanom postupku. Međutim, kako i pogrešna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, to je u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, Ustavni sud vlastan da u postupku po ustavnoj žalbi ceni i da li je sa stanovišta primene materijalnog prava povređeno pravo na pravično suđenje.

Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je, u konkretnom slučaju, zahtev ovde podnosioca ustavne žalbe parničnom sudu, istaknut 2008. godine, da utvrdi da je podnosilac po osnovu održaja postao vlasnik određene parcele, na kojoj ima nesmetanu državinu od 1960. godine, odbijen kao neosnovan, uz obrazloženje da u periodu od 1960. godine, kada je stekao državinu na toj parceli, pa do 1993. godine, kada je podneta tužba protiv podnosioca, nije moglo da se održajem stekne pravo svojine na stvarima u društvenoj svojini.

Imajući u vidu navedeno, kao i citirane odredbe merodavnih propisa, Ustavni sud je ocenio da stanovište i dati razlozi u osporenoj presudi u pogledu odluke o protivtužbenom zahteva podnosioca, u situaciji kada je u toku postupka utvrđeno da je podnosilac imao i savesnu i zakonitu državinu predmetne parcele od 1960. godine, nisu ustavnopravno prihvatljivi. Naime, prema oceni Ustavnog suda, Apelacioni sud u Beogradu prilikom donošenja osporene odluke nije imao u vidu relevantnu činjenicu da je tužbeni zahtev tužilaca za predaju predmetne nepokretnosti odbijen kao neosnovan, usled čega se smatra da prekida roka za održaj nije ni bilo, saglasno odredbi člana 389. Zakona o obligacionim odnosima, te činjenicu da je predmetna parcela, kako je to utvrđeno u parničnom postupku, ponovo prešla u režim privatne svojine 1992. godine.

6. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je stavom 2. izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 11505/10 od 9. marta 2011. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ovu ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava mogu otkloniti jedino poništajem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 11505/10 od 9. marta 2011. godine i određivanjem da taj sud donese novu odluku o žalbi tužilaca izjavljenoj protiv stava 2. izreke presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 3608/07 od 24. juna 2009. godine, te je saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud je zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je traženo da se utvrdi i povreda prava na imovinu, zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava, ocenio kao preuranjen, s obzirom na to da će o žalbi tužioca biti ponovo odlučivano, čime će i eventualna povreda ovog prava biti ispitana po navedenom pravnom leku pred nadležnim sudom.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene materijalnog prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti