Povreda prava na pravično suđenje zbog odbacivanja revizije uprkos nalogu Ustavnog suda

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Vrhovni kasacioni sud je odbacio reviziju podnosioca kao neblagovremenu, iako je Ustavni sud prethodno dao uputstvo da se revizija može izjaviti u novom roku, što predstavlja preterani formalizam.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás) , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N . M . iz Vršca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. M. i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1979/16 od 27. oktobra 2016. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1979/16 od 27. oktobra 2016. godine i određuje da taj sud donese novu odluku o reviziji koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 470/14 od 3. decembra 2014. godine.

3. Odbacuje se ustavna žalba N. M. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Pančevu u predmetu P1. 3/13 .

O b r a z l o ž e nj e

1. N. M. iz Vršca podneo je Ustavnom sudu, 1. marta 2017. godine, preko punomoćnika D . T , advokata iz Pančeva , ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 470/14 od 3. decembra 2014. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1979/16 od 27. oktobra 2016. godine, zbog povrede načela i prava iz člana 16. stav 2, člana 18. stav 3, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije. Podnosilac ustavne žalbe se istovremeno pozvao na povredu čl . 6. i 13 . Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Kako su označene odredbe Evropske konvencije sadržinski gotovo identične odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je eventualne povrede tih prava cenio u odnosu na navedene odredbe Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac 8. juna 2010. godine podneo tužbu Osnovnom sudu u Pančevu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva unutrašnjih poslova, radi naknade neisplaćene i manje isplaćene zarade; da je Osnovni sud u P ančevu u celosti usvojio njegov tužbeni zahtev, dok je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu preinačena prvostepena presuda i odbijen kao neosnovan njegov tužbeni zahtev; da je podnosilac protiv drugostepene presude izjavio ustavnu žalbu ; da je Ustavni sud rešenjem Už-291/15 od 11. aprila 2016. godine odbacio ustavnu žalbu podnosioca sa obrazloženjem da je podnosilac imao pravo da protiv osporene presuede izjavi reviziju, pri čemu je podnosiocu dat rok od 30 dana od dana prijema rešenja Ustavnog suda da izjavi reviziju Vrhovnom kasacionom sudu; da je postupajući po navedenom rešenju Ustavnog suda, podn osilac ustavne žalbe 6. juna 2016. godine izjavio reviziju Vrhovnom kasacionom sudu, ali da je taj sud osporenim rešenjem Rev2. 1979/16 od 27. oktobra 2016. godine odbacio kao neblagovremenu podnosiočevu reviziju navodeći da je protekao zakonski rok za izjavljivanje revizije, te da je bez značaja upustvo o navedenom pravnom sr edstvu iz rešenja Ustavnog suda; da je Apelacioni sud u Beogradu pogrešno ocenio dokaze i primeno materijalno pravo; da su podnosiocu postupanjem pravosudnih organa povređena navedena prava; da mu je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku jer je postupak neopravdano dugo trajao.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih ustavnih i konvencijskih prava. Tražio je naknadu nematerijalne štete, kao i troškove postupka po ustavnoj žalbi.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne ža lbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Odredbama Ustava utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da je svako dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda, da Ustavni sud svojom odlukom uređuje način njenog izvršenja, kada je to potrebno, da se izvršenje odluka Ustavnog suda uređuje zakonom (član 171.).

Odredbom člana 104. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) propisano je: da su državni i drugi organi, organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja, političke stranke, sindikalne organizacije, udruženja građana ili verske zajednice dužni da, u okviru svojih prava i dužnosti, izvršavaju odluke i rešenja Ustavnog suda .

4. Ustavni sud najpre konstatuje da je Vrhovni kasacioni sud osporenim rešenjem Rev2. 1979/16 od 27. oktobra 2016. godine nije prihvatio da o reviziji podnosioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 470/14 od 3. decembra 2014. godine odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj i istu je odbacio kao neblagovremenu, računajući rok od 30 dana za izjavljivanje revizije od dana kada je punomoćnik podnosioca ustavne žalbe primio osporenu drugostepenu pre sudu, u smislu odredbe člana 403. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Navedenom revizijskom rešenju je prethodilo Rešenje Ustavnog suda Už-291/15 od 11. aprila 2016. godine kojim je odbačena ustavna žalba podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 470/14 od 3. decembra 2014. godine. U rešenju Suda je konstatovano: da je osporena odluka doneta nakon stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („ Službeni glasnik RS“, broj 55/14), i to u parničnom postupku koji je započet po odredbama Zakona o parničnom postupku („ Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), a s obzirom na to da je tužba podneta 8. juna 2010. godine; da je prvostepena presuda u navedenom postupku prethodno bila ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 3246/12 od 19. decembra 2012. godine; da je zaključcima usvojenim na sednicama Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 3. i 10. marta 2015. godine, pored ostalog, utvrđeno da se Zakon o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku primenjuje ako je pravnosnažna odluka doneta u drugom stepenu posle 31. maja 2014. godine, a parnični postupak pokrenut posle 1. februara 2012. godine, odnosno ako je odluka kojom se okončava postupak ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje posle 1. februara 2012. godine; da je, imajući u vidu navedene Zaključke usvojene na sednicama Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 3. i 10. marta 2015. godine, te činjenicu da je od objavljivanja tih stavova Vrhovni kasacioni sud jasno utvrdio u kojim slučajevima je revizija dozvoljena, Ustavni sud stanovišta da podnosilac ustavne žalbe ne sme snositi štetne posledice u pogledu prava na pravno sredstvo, te da, saglasno odredbi člana 403. stav. 2 tačka 2) Zakona o parničnom postupku, u roku od 30 dana od dana prijema ovog rešenja, može izjaviti reviziju Vrhovnom kasacionom sudu protiv osporene drugostepene presude. Podnosilac ustavne žalbe je u skladu sa navedenim rešenjem Ustavnog suda, u roku od 30 dana od dana prijema istog (31. maja 2016. godine), izjavio reviziju ( 6. juna 2016. godine) protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 470/14 od 3. decembra 2014. godine, ali je Vrhovni kasacioni sud u osporenom rešenju, kao što je već navedeno, blagovremenost revizije cenio od trenutka prijema prepisa navedene drugostepene presude, a ne od trenutka prijema Rešenja Ustavnog suda Už-291/15 od 11. aprila 2016. godine, što je imalo za procesnu posledicu odbacivanje kao neblagovreme ne podnosiočeve revizije.

Ustavni sud ukazuje na odredbu člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda. Takođe, članom 171. Ustava je utvrđeno da je svako dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda i da Ustavni sud svojom odlukom uređuje način njenog izvršenja, a odredbom člana 104. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da su državni organi dužni da, u okviru svojih prava i dužnosti, izvršavaju odluke i rešenja Ustavnog suda. Znači, postoji ne samo zakonska, već i ustavna obaveza, poštovanja i izvršavanja odluka Ustavnog suda, koje su po svojoj prirodi konačne, izvršne i opšteobavezujuće (član 166. stav 2. Ustava). U konkretnom slučaju, Vrhovni kasacioni sud u svom osporenom rešenju nije postupio po nalogu iz rešenja Ustavnog suda Už-291/15 od 11. aprila 2016. godine, čime je postupio suprotno navedenoj ustavnoj i zakonskoj obavezi. Dovođenje u pitanje o d strane d rugog suda ovlašćenja poverenih Ustavnom sudu da donosi konačne i obavezujuće odluke po pojediničnim zahtevima, suprotno je fundamentalnim principima vladavine prava i pravne sigurnosti (v ideti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Mehmet Hasan Altan protiv Turske, broj predstavke 13237/17, od 20. marta 2018. godine, stav 139.).

Ustavni sud, zatim, ocenjuje da je u konkretnom slučaju za zaštitu ustavnih prava podnosioca ustavne žalbe, pored Zakona o parničnom postupku, od značaja i pouka o prav nom leku o mogućnosti izjavljivanja revizije u o voj vrsti spora koja je data u Rešenju Ustavnog suda Už-291/15 od 11. aprila 2016. godine. Naime, u trenutku kada je podnosilac podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 470/14 od 3. decembra 2014. godine, 13. januara 2015. godine, Vrhovni kasacioni sud još uvek nije usvojio navedene zaključke o dozvoljenosti revizije, odnosno o primeni Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku u situacijama kada je pravnosnažna odluka doneta u drugom stepenu posle 31. maja 2014. godine, a parnični postupak pokrenut posle 1. februara 2012. godine, odnosno ako je odluka kojom se okončava postupak ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje posle 1. februara 2012. godine. Od dana objavljivanja navedenih stavova, revizija u ovoj situaciji postoje delotvorno pravno sredstvo koje se mora koristiti pre podnošenja ustavne žalbe.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ocenjuje da podnosilac ustavne žalbe ne može snosit i štetne posledice u vidu gubitka prava da se o njegovoj reviziji odlučuje. U konkretnom slučaju, pravni način za otklanjanje štetnih posledica zbog neizjavljivanja revizije u roku od 30 dana od dana prijema drugostepene presude, jeste davanje pouke o pravnom leku u rešenju Ustavnog suda za izjavljivanje revizije u roku od 30 dana od dana prijema rešenja Ustavnog suda.

Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje na opšti pravni princip da su sudovi obavezni da primene pravila postupka izbegavajući kako preterani formalizam koji bi ugrozio pravičnost postupka, tako i potpunu fleksibilnost koja bi obesmislila proceduralne zahteve predviđene zakonima. Zapravo, pravo na pristup sudu, odnosno pravo na pristup sudu pravnog leka je ugroženo kada pravila prestaju da služe ciljevima pravne sigurnosti i primerenog sprovođenja pravde i stvore neku vrstu barijere koja sprečava stranku da nadležan sud odluči o njegovom ili njenom zahtevu u meritumu ( videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Eṣim protiv Turske, broj 59601/09, od 17. septembra 2013. godine, st. 20. i 21.). Upravo u konkretnoj situaciji , a imajući u vidu sve navedeno, odbacivanje revizije podnosioca predstavlja očigledno vid preteranog formalizma.

Ustavni sud je ovakve stavove zauzeo i u Odluci Už-7367/2016 od 31. maja 2018. godine.

Polazeći od svega izloženog, a saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1979/16 od 27. oktobra 2016. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

5. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede navedenog ustavnog prava mogu otkloniti samo poništajem osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1979/16 od 27. oktobra 2016. godine i određivanjem da taj sud donese novu odluku o podnosiočevoj reviziji, odlučujući kao u tački 2. izreke, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i odredio otklanjanje štetnih posledica ove povrede prava , Sud se nije dalje upuštao u razmatranje istaknute povrede načela i prava iz člana 16. stav 2, člana 18. stav 3, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava.

6. Imajući u vidu da će Vrhovni kasacioni sud, kao sud najviše instance, iznova odlučivati o dozvoljenosti revizije podnosioca, Ustavni sud smatra da je zahtev za utvrđivanje povrede načela i prava iz člana 16. stav 2, člana 18. stav 3, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava, u odnosu na osporenu drugostepenu presudu, za sada preuranjen. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. U vezi sa istaknutom povredom prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom vođen i pravnosnažno okončan u tri sudske instance za nešto više od šest godina, što se, po stanovištu ovog Suda, imajući u vidu praksu i standarde Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, ne može smatrati nerazumnim rokom za odlučivanje. Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, kao očigledno neosnovanu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine ( videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. stav 1. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Dragana Kolarić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), u postupku po ustavnoj žalbi Nikole Mihajlovića iz Vršca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. aprila 2021. godine, doneo je

Z A K Lj U Č A K

1. Ispravlja se Odluka Ustavnog suda Už-1772/2017 od 21. maja 2020. godine, tako što u uvodu odluke umesto imena sudije „Lidija Đukić“ treba da stoji ime sudije „Gordana Ajnšpiler Popović“.

2. Ovaj Zaključak postaje sastavni deo Odluke Už-1772/2017 od 21. maja 2020. godine.

3. U preostalom delu navedena Odluka ostaje neizmenjena.

O b r a z l o ž e nj e

1. Uvidom u spise predmeta Ustavnog suda Už-1772/2017, utvrđeno je da je u uvodu Odluke pogrešno navedeno ime jednog od sudija koji je učestvovao u donošenju Odluke, tako što je umesto sudije Gordane Ajnšpiler Popović navedeno ime sudije Lidije Đukić.

2. Zakonom o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) propisano je: da će se o pitanjima postupka pred Ustavnim sudom koja nisu uređena ovim zakonom shodno primenjivati odredbe odgovarajućih procesnih zakona (član 8. stav 1.); da Ustavni sud donosi zaključke i u drugim slučajevima kada u skladu sa odredbama ovog zakona i Poslovnika ne donosi odluku, odnosno rešenje (član 47. stav 2.).

Odredbom člana 144. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 18/16) propisano je: da organ uvek može da ispravi svoje rešenje ili njegove overene prepise i ukloni greške u imenima ili brojevima, pisanju ili računanju i druge očigledne netačnosti ( stav 1.); da rešenje o ispravci počinje da proizvodi pravna dejstva od kada i rešenje koje se ispravlja, ali ako je ispravka nepovoljna po stranku – od kada stranka bude obaveštena o ispravci ( stav 2.).

3. S obzirom na to da je prilikom izrade teksta Odluke Ustavnog suda Už-1772/2017 od 21. maja 2020. godine, došlo do očigledne omaške, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42v stav 1. tačka 2) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ovim Zaključkom izvršio ispravku Odluke.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković

Povreda prava na pravično suđenje zbog odbacivanja revizije uprkos nalogu Ustavnog suda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti