Odluka Ustavnog suda o povredi prava na nepristrasan sud
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Vrhovni kasacioni sud je dao ustavnopravno neprihvatljivo obrazloženje za odbijanje navoda o povredi prava na nepristrasan sud, zanemarujući sopstvenu sudsku praksu. Presuda Vrhovnog kasacionog suda je poništena.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Milan Škulić, Gordana Ajnšpiler Popović, Miroslav Nikolić, dr Nataša Plavšić i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. J . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. novembra 2023. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba B. J . i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz. OK. 2/22 od 12. maja 2022. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Kzz. OK. 2/22 od 12. maja 2022. godine i određuje se da Vrhovni sud donese novu odluku o zahtevima za zaštitu zakonitosti branilaca podnosioca ustavne žalbe B . J. – advokata mr N . J . i T . J, Ž . D. i Z . P . izjavljenim protiv pravnosnažnih presuda Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.1. 23/16 od 23. januara 2017. godine i Kž.3. Po.1. 1/21 od 1. oktobra 2021. godine.
3. Odbacuje se ustavna žalba B . J . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen u predmetu Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 23/14 (ranije u predmetu istog suda K. Po.1. 89/11).
O b r a z l o ž e nj e
1. B. J . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu , 29. decembra 2021. godine, preko punomoćnika P . Ć, advokata iz Novog Sada i N . J, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu, dopunjenu podnes cima od 24. januara, 7. septembra i 28. septembra 2022. godine, protiv presude Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.1. 23/16 od 23. januara 2017. godine, presude istog suda Kž.3. Po.1. 1/21 od 1. oktobra 2021. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Kzz. OK. 2/22 od 12. maja 2022. godine, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1, člana 33. stav 5. i člana 34. Ustava Republike Srbije i prava iz člana 6. stav 1. i člana 6. stav 3. tačka d. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. Ustava, u postupku koji je vođen u predmetu Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 23/14 (ranije u predmetu istog suda K. Po.1. 89/11).
Kako se prava garantovana označenim odredbama navedene Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda sadržinski ne razlikuju od prava zajemčenih Ustavom Republike Srbije , to Ustavni sud postojanje njihove povrede ceni u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.
Podnosilac smatra da su mu označena ustavna prava povređena presudama Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.1. 23/16 od 23. januara 2017. godine i Kž.3. Po.1. 1/21 od 1. oktobra 2021. godine i pri tome navodi:
- da je učešćem sudije M. R. „u bukvalno svim fazama ovog krivičnog postupka, od određivanja i produženja pritvora podnosiocu, odbijanja ponuđenog jemstva i odlaganja njegovog prihvatanja, zatim prvobitnim zaduženjem predmeta i dostavljanjem optužnice na odgovor u funkciji predsednika prvostepenog veća u fazi pripreme glavnog pretresa, te sada već trostrukim učešćem u sudećem veću trećeg stepena koje istrajava na osudi podnosioca, povređeno pravo podnosioca na nepristrasan sud kao element prava na pravično suđenje“;
- da osporene presude nisu javno objavljene nakon održanih pretresa;
- da je okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, oglašen krivim za krivično delo koje mu je optužnim aktom stavljeno na teret, „bez ijednog jedinog dokaza“;
- da se „umišljaj uvek ceni tempore criminis, a ne, kao u konkretnom slučaju, dve i po godine nakon okončanja svake radnje koja bi se mogla umišljajno pripisati podnosiocu kao inkriminacija“;
- da je podnosiocu povređeno pravo iz člana 33. stav 5. Ustava jer su odbijeni svi njegovi dokazni predlozi;
- da je u konkretnom slučaju povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku, jer je postupak okončan nakon deset godina i tri meseca;
- da su u donošenju presude Kž.1. Po.1. 23/16 od 23. januara 2017. godine „učestvovale sudije koje su morale biti izuzete od vršenja sudijske dužnosti – N . Z. i N . M. …, sudija N. Z. je bila u KV veću Višeg suda u Beogradu, koje je rešenjima od 7. decembra 2011. godine i od 5. januara 2012. godine produžilo pritvor podnosiocu u fazi nakon podizanja optužnice. Zatim je bila u Kž veću Apelacionog suda u Beogradu koje je rešenjem od 2. marta 2012. godine ukinulo rešenje Višeg suda od 20. februara 2012. godine o produženju pritvora podnosiocu, ali je potom bila i član istog veća koje je svojim rešenjem od 11. maja 2012. godine odbilo žalbu podnosioca i potvrdilo rešenje prvostepenog suda od 29. marta 2012. godine o produženju pritvora podnosiocu, iako se baš ništa od činjenica i okolnosti pritvora u međuvremenu nije promenilo. U oba izneta slučaja odlučivanja o pritvoru, član istog Kž veća Apelacionog suda u Beog radu, zajedno sa sudijom N. Z, bila je i sudija N. M .“;
- da su „sudije M. P, Z. S . i D . M . morali da se izuzmu od postupanja u ovom predmetu. Odlukom Ustavnog suda Už-4985/12 od 8. januara 2014. godine utvrđena je povreda ustavnog prava B . J . na pravno sredstvo i to donošenjem sledećih odluka: rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž.2. Po.1. 25/12 od 23. januara 2012 . godine (predsednik veća Z. S , a član veća D. M .), rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž.2. Po.1. 53/12 od 10. februara 2012. godine (predsednik veća Z. S , a član veća M. P .) i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž.2. Po.1. 112/12 od 21. marta 2012. godine (predsednik veća Z. S, a član veća D. M .). Označenom odlukom Ustavnog suda je navedeno da je pravo na pravno sredstvo povređeno podnosiocu višestrukim ukidanjem prvostepenih rešenja (upravo napred nabrojanim rešenjima), pri čemu je Apelacioni sud u Beogradu imao jasnu zakonsku mogućnost da na osnovu člana 467. stav 3. Zakonika o krivičnom postupku preinači pobijano rešenje i sam odluči o pritvoru. Posledica opisane povrede prava na pravno sredstvo je boravak podnosioca u pritvoru u periodu od 7. decembra 2011. godine, kada mu je pritvor produžen, pa sve do 8. marta 2012. godine, kada je pritvor ukinut zbog konačno prihvaćenog jemstva“.
U odnosu na osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Kzz. OK. 2/22 od 12. maja 2022. godine, podnosilac u ustavnoj žalbi navodi:
- da presuda Vrhovnog kasacionog suda sadrži neistinitu i proizvoljnu argumentaciju, kao i brojne povrede podnosiočevih prava;
- da „što se tiče povrede prava na nepristrasan sud, ono je i ovde povređeno podnosiocu činjenicom da je predsednik veća i sudija izvestilac u predmetu bila B. S , koja je bila član veća i kod donošenja prethodne presude Vrhovnog kasacionog suda, koju je Ustavni sud poništio zbog neotklanjanja povrede ustavnih prava podnosioca. On je tražio njeno izuzeće od postupanja u predmetu, ukazujući na razumnu sumnju u njenu nepristrasnost, ali je takav njegov zahtev odbijen rešenjem predsednika Vrhovnog kasacionog suda Su. VII 39 BR. 15/22 od 7. marta 2022. godine, sa obrazloženjem da se ne radi o razlozima za isključenje sudije, niti je njeno učešće u ranijoj odluci Vrhovnog kasacionog suda kojom je odbijen istovetan vanredni pravni lek podnosioca, dovoljan osnov za sumnju u nepristrasnost. Imajući u vidu da je doneta identična odluka, sa praktično istim obrazloženjem, kvazi argumentima i arbitrarnim stavovima kao i prvi put, jasno je da je podnosilac bio potpuno u pravu kada je tražio izuzeće sudije B. S . i da je njena pristrasnost ključno uticala na donošenje pobijane nezakonite odluke Vrhovnog kasacionog suda u svemu suprotno Ustavom i Konvencijom datim garancijama prava na pravično suđenje pred nepristrasnim sudom“;
- da Vrhovni kasacioni sud, u konkretnom slučaju, nije prepoznao i uklonio povrede ustavnih prava podnosioca.
Podnosilac je predložio da Ustavni sud utvrdi da su osporenim presudama povređena označena ustavna prava podnosiocu, da poništi osporene presude, te da predmet vrati Apelacionom sudu u Beogradu kao drugostepenom, na ponovno odlučivanje o žalbi Tužilaštva za organizovani kriminal izjavljenoj protiv oslobađajuće presude Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 23/14 od 17. marta 2015. godine, zatim da Sud dosudi podnosiocu iznos od 3.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti , zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao i da se odluka Ustavnog suda objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“ .
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, iz spisa predmeta Ustavnog suda Už-12021/17, dostavljene dokumentacije i odgovora Vrhovnog kasacionog suda Kzz. OK. 2/22 od 28. aprila 2022. godine, kao i uvidom u sudsku praksu Vrhovnog kasacionog suda https://www.vk.sud.rs/sr, između ostalog, utvrdio:
- da je presudom Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 89/11 od 16. maja 2013. godine, između ostalog, okrivljeni B. J , ovde podnosilac ustavne žalbe, oslobođen od optužbe da je učinio krivično delo zloupotrebe službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09);
- da je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.1. 31/13 od 31. januara 2014. godine usvojena žalba Tužioca za organizovani kriminal, te je ukinuta presuda Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 89/11 od 16. maja 2013. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje;
- da je presudom Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 23/14 od 17. marta 2015. godine, između ostalog, okrivljeni B. J . oslobođen od optužbe da je učinio krivično delo koje mu je stavljeno na teret;
- da je presudom Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.1. 10/15 od 6. novembra 2015. godine usvojena žalba javnog tužioca Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, te je preinačena presuda Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 23/14 od 17. marta 2015. godine, tako što je Apelacioni sud u Beogradu, između ostalog, okrivljenog B. J . oglasio krivim da je učinio krivično delo zloupotrebe službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika i osudio ga na kaznu zatvora u trajanju od tri godine;
- da su rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.3. Po.1. 2/16 od 12. maja 2016. godine usvojene žalbe, te je ukinuta presuda Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.1. 10/15 od 6. novembra 2015. godine;
- da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.1. 23/16 od 23. januara 2017. godine usvojena žalba Tužioca za organizovani kriminal, te je preinačena presuda Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 23/14 od 17. marta 2015. godine, tako što je Apelacioni sud u Beogradu, između ostalog, okrivljenog B. J . oglasio krivim za delo koje mu je optužnim aktom stavljeno na teret;
- da su presudom Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.3. Po.1. 2/17 od 28. septembra 2017. godine, stavom drugim izreke, usvojene žalbe okrivljenog B. J . i njegovih branilaca, branioca okrivljenog B.Č. i branioca okrivljenog D.G, te je preinačena presuda Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.1. 23/16 od 23. januara 2017. godine, tako što je Apelacioni sud u Beogradu – Posebno odeljenje, kao sud trećeg stepena, okrivljenog B.J. osudio na kaznu zatvora u trajanju od dve godine i šest meseci, dok su u preostalom delu žalbe odbijene kao neosnovane, a presuda Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.1. 23/16 od 23. januara 2017. godine je u odnosu na okrivljenog B. J . u nepreinačenom delu potvrđena; o krivljeni B.Č. i D.G. su oslobođeni od optužbe;
- da su presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz. Ok. 4/18 od 2. marta 2018. godine odbijeni su kao neosnovani zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog B. J , te branilaca okrivljenog Lj.B. podneti protiv pravnosnažnih presuda Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.1. 23/16 od 23. januara 2017. godine i Kž.3. Po.1. 2/17 od 28. septembra 2017. godine, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tač. 1), 4), 7) i 8) i stav 2. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, te iz člana 439. tač. 1) i 2) Zakonika o krivičnom postupku, dok su u ostalom delu zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca, kao i dopuna zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Lj.B. od 23. februara 2018. godine odbačeni;
- da je Odlukom Ustavnog suda Už-12021/2017 od 15. oktobra 2020. godine, stavom prvim izreke, usvojena ustavna žalba B.J. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.1. 23/16 od 23. januara 2017. godine, presude Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.3. Po.1. 2/17 od 28. septembra 2017. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Kzz. Ok. 4/18 od 2. marta 2018. godine i utvrđeno je da je podnosiocu ustavne žalbe navedenim presudama povr eđeno pravo na nepristrasan sud, kao element prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. Ustava Republike Srbije, dok je u preostalom delu ustavna žalba u odnosu na pra vo na nepristrasan sud odbačena; stavom drugim izreke poništene su presuda Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.3. Po.1. 2/17 od 28. septembra 2017. godine i presuda Vrhovnog kasacionog suda Kzz. Ok. 4/18 od 2. marta 2018. godine u delu koji se odnosi na podnosioca ustavne žalbe B.J. i određeno je da Apelacioni sud u Beogradu – Posebno odeljenje donese novu odluku o žalbama podnosio ca B. J . i njegovih branilaca – advokata mr N . J, T. J. i Z . P. izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.1. 23/16 od 23. januara 2017. godine;
- da je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Su. VII-39 172/21 od 9. jula 2021. godine odbačen zahtev podnosioca i njegovih branilaca za izuzeće sudije M. R. u predmetu Kž.3. Po.1. 1/21;
- da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.3. Po.1. 1/21 od 1. oktobra 2021. godine preinačena presuda istog suda Kž.1. Po.1. 23/16 od 23. januara 2017. godine tako što je sud okrivljenog B. J . oglasio krivim za krivično delo zloupotrebe službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od dve godine;
- da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda SU. VII 39 15/22 od 7. marta 2022. godine odbijen kao neosnovan zahtev branioca podnosioca – advokata Ž. D. za izuzeće sudije B . S, dok su odbačeni kao nedozvoljeni zahtevi za izuzeće sudija N. V, V. K, M. C. i M . K . T . u predmetu Kzz. OK. 2/22;
- da je u zahtevu za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog – advokata T. J. i mr N . J. od 29. decembra 2021. godine, između ostalog, ukazano da je na glavnom pretresu učestvovala sudija M. R, a koja je morala biti izuzeta zbog višestrukog angažmana u različitim fazama postupka; t akođe, ukazano je i na odluku Vrhovnog kasacionog suda u predmetu D.Š; u zahtevu za zašt itu zakonitosti branioca Z. P. nije ukazano na po vredu prava na nepristrasan sud;
- da je branilac – advokat Ž . D. 14. januara 2022. godine izjavio zahtev za zaštitu zakonitosti u kome je, između ostalog, ukazao na povredu člana 485. stav 4. u vezi člana 438. stav 1. tačka 4 ) Zakonika o krivičnom postupku, jer je sudija M . R. u kr ivičnom postupku protiv B.J. imala višestruke procesne uloge; zatim je navedeno da su sudije N. Z, N. M, M. P , Z. S. i D . M . moral i biti izuzet i; branilac je ukazao i na praksu Evropskog suda za ljudska prava, Ustavnog suda, kao i samog Vrhovnog kasacionog suda, a koje se odnose na pitanje nepristrasnosti suda;
- da su osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz. OK 2/22 od 12. maja 2022. godine odbijeni kao neosnovani zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog B. J. podneti protiv pravnosnažnih presuda Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.1. 23/16 od 23. januara 2017. godine i Kž.3. Po.1. 1/21 od 1. oktobra 2021. godine; u obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno da „Povodom zahteva za izuzeće sudija Vrhovnog kasacionog suda i to: sudije N. V, B. S, V. K, M. C. i M . K. Tomić, svih članova veća koji su učestovovali u donošenju presude tog suda Kzz. OK. 4/18 od 2. marta 2018. godine, a koja je poništena odlukom Ustavnog suda RS, i koji zahtev je istakao branilac okrivljenog, advokat Ž. D, predsednik Vrhovnog kasacionog suda – sudija J . V. je rešenjem Su. VII 39 15/2022 od 7. marta 2022. go dine, u odnosu na sudiju B. S. odbila zahtev kao neosno van, u odnosu na sudiju N. V. i sudije V. K, M. C. i M. K. T. odbacila zahtev kao nedozvoljen. Iz obrazloženja navedenog rešenja proizilazi da okolnosti koje se odnose na sudiju B. S, u smislu postojanja sumnje u nepristrasnost u postupanju navedene sudije ne mogu biti osnov za primenu člana 37. stav 2. 3KP, jer uslovi za primenu odredbi člana 37. stav 2. 3KP obuhvataju određene lične odnose, interese ili drute okolnosti koje nisu obuhvaćene odredbom člana 37. stav 1. tačka 1) do 4) 3KP koji propisuje razloge za obavezno izuzeće, pa se postojanje sumnje u pristrasnost u konkretnom slučaju mora potkrepiti postojanjem drugih činjenica i okojšosti, koje na to ukazuju. Pored toga, učestvovanje sudije u donošenju presude od strane nižestepenog suda ne predstavlja zakonsku prepreku da, nakon ukidanja presude od strane višestepenog suda, predmet na ponovni postupak i odlučivanje bude dodeljen u rad istom sudiji, koji je presudu doneo prvi put, jer ne postoji pretpostavka njegove nepristrasnosti, te je iz navedenih razloga zahtev u odnosu na sudiju B.S. ocenjen kao neosno van. U odnosu na sudiju N. V , zahtev je u tom delu ocenjen kao nedozvoljen, jer sudija u konkretnom slučaju ne postuta u predmetu Vrhovnog kasacionog suda Kzz. OK 2/22. Prema istoj odluci je navedeno da je sudijama V. K, M..C. i M . K. T, prestala sudijska funkcija zbog ispunjenosti uslova za odlazak u penziju, pa je zahtev u tom delu ocenjen kao nedozvoljen … U odnosu na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) 3KP u zahtevu za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog B. J, advokata mr N. J. i T . M. J. ističe se da Apelacioni sud nije mogao procesno da odluči kako je to odlučio pobijanom presudom i da preinači presudu Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.1 23/16 od 23. januara 2017. godine, jer je ista doneta uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) 3KP, s obzirom da je u njenom donošenju učestvovao sudija M. L. koji je morao biti izuzet, a kako je to navedeno i u odluci Ustavnog suda. U navedenoj situaciji po nalaženju odbrane, Apelacioni sud je primenom odredaba člana 455. stav 2. 3KP morao navedenu presudu ukinuti, što isti nije učinio, već je presudu preinačio, a delom odbio žalbe, na koji način je ostavio u pravnom prometu deo te presude u čijem donošenju je učestvovao sudija M. L , pa je time učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) 3KP, u odnosu na postupanje sudije M. L .
Pored toga, po osnovu ove bitne povrede odredaba krivičnog postupka branioc i ističu i učešće sudije M. R. u donošenju pobijane presude Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.3. Po.1. 1/21 od 1. oktobra 2021. godine, a koja sudija je u više navrata postupala u svojstvu predsednika ili člana veća, odlučujući o žalbama okrivljenog protiv rešenja o produženju pritvora, u kojim rešenjima se izjašnjavala o krivici okrivljenog. Branioci su istakli da je pravni standard nacionalnog i međunarodnog prava da sudije koje su učestvovale u donošenju odluke za koju je utvrđeno da je okrivljenom povređeno ustavno pravo ne mogu učestvovati u donošenju presude. U konkretnom slučaju četvoro sudija iz veća koje je donelo presudu Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.3. Po.1. 2/17 od 28. septembra 2017. godine, kojom je povređeno ustavno pravo B. J. učestvovalo je i u donošenju presude Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.3. Po.1. l/2 1 od 1. oktobra 2021. godine, čime je po izraženom stavu branioca advokata N. J , povređena odredba člana 37. stav 2.3KP.
U zahtevu branioca okrivljenog B. J, advokata Ž. D. po osnovu ove bitne povrede odredaba krivičnog postupka ističe da je u donošenju presude Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.3 Po.1. 1/21 od 1. oktobra 2021. godine, kao član ve ća da učestvovala sudija M. R, čime je povređeno pravo okrivljenog na nepristrasan sud i sudiju, kao sastavni deo prava na pravično suđenje, jer je navedena sudija učestvovala više puta u donošenju rešenja o produženju pritvora, žalbi na rešenje kojim je određen pritvor, žalbi na rešenje o odbijanju zahteva okrivljenog za određivanja jemstva, a ista sudija je učestvovala u donošenju presude Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.3. Po.1. 2/17 od 28. septembra 2017. godine, a koja presuda je poništena odlukom Ustavnog suda. Po navodima branioca sudija M. R. je imala formirano predubeđenje kako u odnosu na krivično delo, tako i u odnosu na okrivljenog, što narušava pretpostavku nepristrasnosti suda, čime je učinjena povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) 3KP.
Pored toga branilac u okviru iste bitne povrede odredaba krivičnog postupka ističe učešće sudija N . Z. i N . M. u donošenju presude koja se zahtevom pobija i to Apelacionog suda u Beogradu – Posebnog odeljenja Kž.1. Po.1. 23/16 od 23. januara 2017. godine. Ovo obrazl aže činjenicom da je sudija N. Z. učestvovala u donošenju odluka o produženju pritvora okrivljenom, dok su sudije N . Z. i N . M, učestvovale u odlučivanju o žalbi na rešenje o produženju pritvora Kž.2. Po.1. 202/12 od 11. maja 2012.godine, u kom rešenju su se izjasnile da je okrivljeni opravdano sumnjiv da je učinio krivično delo iz člana Z59. stav 3. u vezi stava 1. KZ. Na ovaj način, kako navodi branilac, sudije su iskazale visok stepen jasnoće u pogledu krivice okrivljenog, čime su ispunile uslove za obavezno izuzeće iz člana 37. stav 1. tačka 1) ZKP. Učestvovanjem navedenih sudija u donošenju drugostepene presude Kž.1. Po.1. 23/16 od 23. januara 2017. godine, a imajući u vidu njihovo formirano predubeđenje, učinjena je bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP. Isti branilac u zahtevu ističe u okviru ove povreds da su u donošenju odluke Apelacionog suda u Beogradu, kao suda trećeg stepena, učestvovale sudije M. P, Z. S . i D . M, koje sudije je trebalo da se izuzmu od sudijske dužnosti. Odlukom Ustavnog suda Republike Srbije Už-4985/2012 od 8. januara 2014. godine, utvrđena je povreda prava na pravno sredstvo B.J. zajemčena odredbom člana 36. stav 2. Ustava RS, višestrukim ukidanjem prvostepenih rešenja o produženju pritvora, u čijem donošenju su učestvovale navedene sudije, što kao predsednici ili članovi veća. D alje je naveo da je sudija D.M. u dva navrata odluč ivao o zahtevu osuđenog B.J. za izuzeće sudije M. R, koji je jednom odbio, a drugi put odbacio. Izneti navodi ocenjeni su neosnovanim u pogledu razloga za izuzeće sudija M. L , N. Z. i N . M. Povodom postupanja sudije M. L. u donošenju presude Kž.1. Po.1. 23/16 od 23 januara 2017. godine, Vrhovni kasacioni sud ukazuje da je Ustavni sud Republike Srbije poništio odluku Vrhovnog kasщionog suda Kzz. OK. 4/18 i Apelacionog suda trećeg stepena Kž.3. Po.1. 2/l7, ali nije poništio odluku Kž.1. Po.1. 23/16 od 23. januara 2017. godine, u čijem donošenju je učestvovao sudija M. L , sudija N. Z. i sudija N . M. Na taj način je Ustavni sud u skladu sa svojim ovlašćenjima izvršio selekciju odluka koje je poništio, u situaciji kada samo Ustavni sud prilikom odlučivanja o ustavnoj žalbi i Vrhovni kasacioni sud prilikom odlučivanja o zahtevu za zaštitu zakonitosti nisu vezani odredbom člana 455. stav 2. 3KP, odnosno procesnom zabranom ukidanja prvostepene presude, koja je već jedanput ukidana, čime je Ustavni sud ostavio u pravnom saobraćaju presudu Kž.1. Po.1. 23/16 od 23. januara 2017. godine. Apelacioni sud je postupajući kao drugostepeni sud u odnosu na presudu Kž.1. Po.1. 23/16 od 23. januara 2017. godine, jedino mogao da otkloni povredu na koju je Ustavni sud ukazao, tako što je otvorio pretres pred drugostepenim sudom u smislu člana 449. 3KP, budući da ukidanje presude shodno odredbi člana 464. 3KP u vezi člana 455. stav 2. 3KP nije bilo moguće, s obzirom da je u ovom predmetu drugostepena presuda već jednom bila ukinuta. Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje Kž.3. Po.1. 1/21 od 01.oktobra 2021. godine je otklonio povredu prava na pravično suđenje tako što je odluku doneo nakon održanog pretresa na kome su izvedeni dokazi na bazi kojih je utvrđeno činjenično stanje, te je ponovnim izvođenjem dokaza i njihovom ponovnom ocenom kako pojedinačno, tako i u međusobnoj vezi od strane tog veća Apelacionog suda u Beogradu, povreda na koju je ukazao Ustavni sud otklonjena, te su u tom delu navodi iz zahteva za zaštitu zakonitosti advokata mr N . J. i T . M. J, kao i advokata Ž. D. ocenjeni kao neosnovani, u odnosu na postupanje sudije M.L. u donošenju presude Kž.1. Po.1. 23/16 od 23. januara 2017. godine, Prema odredbi člana 438. stav 1. tačka 4) 3KP, bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je na glavnom pretresu učestvovao sudija ili sudija – porotnik koji se morao izuzeti, tj. za koga postoje razlozi za obavezno izuzeće (član 37. stav 1. ZKP). Razlozi za obavezno izuzeće sudije ili sudije porotnika propisani su odredbom člana 37. stav 1. tačka 1) do 4) 3KP, Stavom 2. istog člana propisano je da sudija ili sudija porotnik može biti izuzet od sudijske dužnosti u određenom predmetu, ako postoje okolnosti koje izazivaju sumnju u njegovu nepristrasnost. Imajući u vidu da bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) 3KP pretpostavlja postojanje nekog od razloga za obavezno izuzeće koji je propisan odredbom člana 37. stav 1. 3KP a ne i razlog propisan odredbom člana 37. stav 2. 3KP (zbog postojanja okolnosti koje izazivaju sumnju u nepristrasnost sudije ili sudije – porotnika), to je Vrhovni kasacioni sud razmatrao navode o bitnoj povredi odredaba krvičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) 3KP, samo u delu gde je naveden osnov za obavezno izuzeće sudije u smislu člana 37. stav 1. tačka 4) 3KP. Branioci okrivljenog, advokat mr N. J, T. M. J. i Ž . D, u zahtevima ističu kao razlog za izuzeće sudije M. R, brojnost procesnih uloga vezanih za odlučivanje po žalbi na rešenja o pritvoru i po žalbi na odluku kojom je odbijen zahtev da se odredi jemstvo, kao i u donošenju presude Apelacionog suda Kž.3. Po.1. 1/21 od 01. oktobra 2021. godine, ukazujući na sumnju u njenu nepristrasnost, što je po stavu branilaca, moralo biti razlog za izuzeće od daljeg postupanja u ovom krivičnom postupku, odnosno meritornog odlučivanja u presudi Kž.3. Po.1. 1/21 od 01. oktobra 2021. godine. Pored toga branilac okrivljenog advokat Ž. D. u zahtevu kao razlog za izuzeće sudija M. P, Z. S. i D . M, ukazuje na postojanje predubeđenja, odnosno sumnje u pogledu nepristrasnosti sudija koje su postupale u navedenim predhtetu, gde su kao članovi veća ili predsednici veća učestvovali u odlušvanju o daljem zadržavanju okrivljenog u pritvoru ili žalbi na rešenja o pritvoru, a nakon toga u donošenju presude Kž.3. Po.1. 1/21 od 1. oktobra 2021. godine, te imajući u vidu njihove procesne uloge, po stavu branioca, morali su biti izuzeti od daljeg postupanja u ovom predmetu. Na ovaj način, ne dajući razloge za obavezno izuzeće sudija, koji su striktno navedeni u članu 37. stav 1. tačka 4) 3KP, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, branioci okrivljenog, advokati, zapravo ukazuju na povredu člana 37. stav 2. 3KP, a koja povreda ne predstavlja obavezan razlog za izuzeće, pa prema tome, ni bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) 3KP, a sama za sebe ne predstavlja zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu citirane odredbe člana 485 stav 4. 3KP“;
- da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz. OK. 6/21 od 22. aprila 2021. godine usvojen zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog D.Š, kao osnovan, pa je u odnosu na ovog okrivljenog, a po službenoj dužnosti primenom odredbe člana 489. stav 2. ZKP, i u odnosu na okrivljene G.S, Ž.V, M.P, N.D, N.N, B.N, P.O, N.S, M.Đ, R.R, B.T, M.M, Ž.S, D.T, M.C. i svedoke saradnike AA, BB i VV, ukinuta pravnosnažna presuda Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.1. 22/19 od 12. juna 2020. godine u osuđujućem delu opisanom u st. I i III izreke te presude, a predmet je u tom delu vraćen Apelacionom sudu u Beogradu na ponovno odlučivanje; u obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno da „Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, sudije M. L. i B . P. su obrazlažući postojanje opravdane sumnje u rešenjima o produženju pritvora okrivljenom D.Š, izrtazili visok stepen jasnoće u pogledu krivice ovog okrivljenog, kao i cele organizovane kriminalne grupe, u većoj meri nego što je to neophodno za donošenje odluke o pritvoru.
Utvrđenje postojanja opravdane sumnje podrazumeva da su sudije M. L. i B . P . ocenile da postoji skup činjenica koje neposredno potkrepljuju osnovanu sumnju, a opravdana sumnja predstavlja kvalitet sumnje koji opravdava podizanje optužbe, pa se utvrđenje postojanja takvog kvaliteta sumnje kod određenog sudije može upodobiti procesnoj ulozi sudije prilikom potvrđivanja optužnice, koja procesna uloga predstavlja osnov za obavezno izuzeće propisano odredbom člana 37. stav 1. tačka 4 ) ZKP.
Iako je sudija po zakonu i u skladu sa svojom funkcijom, dužan da održi poverenje u svoju nezavisnost i nepristrasnost, formirano predubeđenje tih sudija koji su o pritvoru protiv okrivljenog odlučivale više puta, jeste takvog kvaliteta da predstavlja okolnost koja narušava pretpostavku nepristrasnosti sudije, zbog čega je u konkretnom slučaju nepristrasnost funkcionalne prirode sudija M. L. i B ..P. dovedena u pitanje, pa su ispunjeni razlozi za obavezno izuzeće ovih sudija u postupku odlučivanja po žalbama na prvostepenu presudu.
Sudije M. L. i B . P, u konkretnom slučaju, nisu izuzeti prilikom donošenja drugostepene presude, pa je po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, a imajući u vidu član 6. stav 1. Konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, stavove izražene u odlukama Evropskog suda za ljudska prava ( Fey protiv Austrije, Sainte Marie protiv Francuske, Nortier protiv Holandije, Haushildt protiv Danske, Davidsons i Savins protiv Latvije, Dragojević protiv Hrvatske, Jasinski protiv Poljske i Romenskiy protiv Rusije), kao i stavove izražene u odlukama Ustavnog suda Srbije Už-4461/10 od 30. januara 2014. godine i Už-12021/17 od 4. januara 2020. godine i Vrhovnog kasacionog suda Kzz. RS. 2/14 od 19. juna 2014. godine, Kzz. OK. 33/19 od 17. decembra 2019. godine i Kzz. 236/21 od 11. marta 2021. godine, drugostepenom presudom učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, kako se to osnovano zahtevom za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog D.Š, advokata R.B. i D.Š. ukazuje“.
4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.), da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane (član 33. stav 5.), kao i da se da se niko ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena (član 34. stav 1.).
Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13) (u daljem tekstu: ZKP), između ostalog, propisano je : da će sudija ili sudija – porotnik biti izuzeti od sudijske dužnosti u određenom predmetu ako je u istom predmetu postupao kao sudija za prethodni postupak ili je odlučivao o potvrđivanju optužnice ili je učestvovao u donošenju meritorne odluke o optužbi koja se pobija žalbom ili vanrednim pravnim lekom ili je učestvovao u postupku kao tužilac, branilac, zakonski zastupnik ili punomoćnik oštećenog, odnosno tužioca ili je saslušan kao svedok ili kao veštak, ako ovim zakonikom nije drugačije propisano (član 37. stav 1. tačka 4)); da sudija ili sudija – porotnik može biti izuzet od sudijske dužnosti u određenom predmetu ako postoje okolnosti koje izazivaju sumnju u njegovu nepristrasnost (član 37. stav 2.), kao i da bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je na glavnom pretresu učestvovao sudija ili sudija – porotnik koji se morao izuzeti (član 438. stav 1. tačka 4)); da se zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti ako je pravnosnažnom odlukom ili odlukom u postupku koji je prethodio njenom donošenju povređen zakon (član 485. stav 1. tačka 1.); da povreda ovog zakona u smislu stava 1. tačka 1. ovog člana postoji ako je pravnosnažnom odlukom ili u postupku koji je prethodio njenom donošenju povređena odredba krivičnog postupka ili ako je na činjenično stanje utvrđeno u pravnosnažnoj odluci pogrešno primenjen zakon (član 485. stav 2.); da zbog povreda ovog zakonika (član 74, član 438. stav 1. tač. 1) i 4 ) i tač . 7 ) do 10 ) i stav 2. tačka 1 ), član 39. tač. 1) do 3 ) i član 441. st. 3. i 4. ) učinjenih u prvostepenom i postupku pred apelacionim sudom okrivljeni može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti u ro ku od 30 dana od dana kada mu je dostavljena pravnosnažna odluka, pod uslovom da je protiv te odluke koristio redovni pravni lek (član 485. stav 4.); da će Vrhovni kasacioni sud po usvajanju zahteva za zaštitu zakonitosti doneti presudu kojom će prema prirodi povrede ukinuti u celini ili delimično prvostepenu odluku i odluku donetu u postupku po redovnom pravnom leku ili samo odluku donetu u postupku po redovnom pravnom leku i predmet vratiti na ponovnu odluku organu postupka ili na suđenje prvostepenom ili apelacionom sudu, s tim da može narediti da se novi postupak održi pred potpuno izmenjenim većem (član 492. stav 1. tačka 1)).
Odredbama člana 3. Zakona o sudijama („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 58/09-Odluka US, 104/09, 101/10, 8/12-Odluka US, 121/12, 124/12-Odluka US, 101/13, 111/14-Odluka US, 117/14, 40/15, 63/15-Odluka US, 106/15, 63/16-Odluka US i 47/17) propisano je da je sudija dužan da u svakoj prilici održi poverenje u svoju nezavisnost i nepristrasnost (član 1.) , kao i da je sudija dužan da nepristrasno vodi postupak po svojoj savesti, u skladu sa vlastitom procenom činjenica i tumačenjem prava, uz obezbeđenje pravičnog suđenja i poštovanje procesnih prava stranaka garantovanih Ustavom, zakonom i međunarodnim aktima (stav 2.).
5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz. OK. 2/22 od 12. maja 2022. godine povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Pri tome, podnosilac navodi da je navedena osporena presuda prepis ranije donete presude Vrhovnog kasacionog suda Kzz. OK. 4/18 od 2. marta 2018. godine, odnosno da je u konkretnom slučaju doneta identična odluka , sa praktično istim obrazloženje m, kvaziargumentima i stavovima kao i prvi put. Takođe, podnosilac navodi da Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi nije prepoznao i uklonio povrede ljudskih prava podnosioca, a koje su učinjene osporenim presudama Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.1. 23/16 od 23. januara 2017. godine i Kž.3. Po.1. 1/21 od 1. oktobra 2021. godine.
Ustavni sud ukazuje da je u više svojih odluka, s utemeljenjem na praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu :Č Evropski sud) , ustanovio garancije prava na pravično suđenje. Posebna garancija prava na pravično suđenje odnosi se na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (s tim u vezi, videti presudu Evropskog suda u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine, predstavka broj 18390/91, stav 29.). Garancije pra va na obrazloženu sudsku odluku obavezuju sud da navede precizne, jasne i razumljive razloge na kojima bazira odluku, a koji su izgrađeni na primeni i tumačenju relevantog prava. Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava sta ndarde prava na pravično suđenje trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može biti bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti presude Evropskog suda u predmetima Georgiadis protiv Grčke, od 29. maja 1997. godine, predstavka broj 21522/93, stav 42. i Higgins i ostali protiv Francuske, od 19. februara 1998. godine, predstavke br. 20124/92 (134/1996/753/952), stav 42.). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda izražen u presudi Van der Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine, predstavka broj 26034/90, stav 61.). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižih sudova. Međutim, za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke nižeg suda (videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-3187/2010 od 11. decembra 2013. godine i presudu Evropskog suda u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/1977, od 19. decembra 1997. godine, stav 60.).
Pre svega, Ustavni sud konstatuje da se prema odredbi člana 485. ZKP, zahtev za zaštitu zakonitosti može izjaviti zbog povrede člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, a koji član propisuje da bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je na glavnom pretresu učestvovao sudija ili sudija porotnik koji se morao izuzeti. Sud napominje da je nepristrasnost suda jedna od temeljnih pretpostavki prava na pravično suđenje. Naime, odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pored ostalog, okrivljenom u krivičnom postupku garantovano je i pravo na nepristrastan sud, odnosno pravo da nepristrasan sud odluči o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv okrivljenog. Ova ustav na garancija je uređena Glavom III (čl. 37. – 42.) ZKP-a, kao poseban institut krivičnog procesnog prava – izuzeće sudija.
Ustavni sud ističe da ratio legis instituta izuzeća sudije jeste da obezbedi da sudija, koji je inače apstraktno sposoban da vrši sudijsku funkciju u bilo kom krivičnom postupku, ne učestvuje u postupku povodom određene krivične stvari zbog postojanja određenog razloga koji dovodi u sumnju njegovu nepristrasnost. To može da bude određeni lični interes sudije u samoj stvari, postojanje određenog odnosa sa strankama i drugim učesnicima krivičnog postupka ili vršenje u istom krivičnom postupku sudijskih ili nesudijskih funkcija. Navedeni razlozi za izuzeće sudije su predviđeni u članu 37. ZKP-a.
Dalje, Ustavni sud napominje da je u zahtevima za zaštitu zakonitosti branilaca podnosioca ustavne žalbe ukazano na povredu člana 485. stav 4. u vezi sa članom 438. stav 1. tačka 4) ZKP, odnosno na povredu prava na nepristrasno suđenje, jer su pojedine sudije višestruko učestvovale u po stupku protiv okrivljenog B. J.
Imajući u vidu sve napred navedeno, Ustavni sud je ocenio da zaključak Vrhovnog kasacionog suda da „na ovaj način, ne dajući razloge za obavezno izuzeće sudija, koji su striktno navedeni u članu 37. stav 1. tačka 4) ZKP, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, branioci okrivljenog, advokati, zapravo ukazuju na povredu člana 37. stav 2. ZKP, a koja povreda ne predstavlja obavezan razlog za izuzeće, pa prema tome ni bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, a sama za sebe ne predstavlja zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu citirane odredbe člana 485. stav 4. ZKP“, ne predstavlja ustavnopravno prihvatljivo i utemeljeno obrazloženje. Naime, Vrhovni kasacioni sud se nije suštinski osvrnuo na navode o povredi prava na nepristrasno suđenje podnosioca ustavne žalbe. Pri tome je zanemario ukazivanja podnosioca zahteva z a zaštitu zakonitosti B. J . na presude samog Vrhovnog kasacionog suda (Kzz. OK. 6/21 od 22. aprila 2021. godine, Kzz. RZ. 2/14 od 19. juna 2014. godine, Kzz. OK. 33/19, Kzz. 236/21 od 11. marta 2021. godine) kao i na više presuda Evropskog suda ( presuda u predmetu Hanschildt protiv Danske, predstavka broj 10486/83, od 24. maja 1989. godine, stav 48, presuda u predmetu De Cubber protiv Belgije, predstavka broj 9186/90, od 26. oktobra 1984. godine, stav 33, presuda u predmetu Nortier protiv Holandije, predstavka broj 13924/88, od 24. avgusta 1993. godine, stav 30. i presuda u predmetu Saint-Marie protiv Francuske, predstavka broj 12981/87, od 16. decembra 1992. godine, stav 32. ). U presudi Kzz. OK. 6/21 od 22. aprila 2021. godine, kao presudi koja je vremenski prethodila donošenju osporene presude, Vrhovni kasacioni sud se bavio pitanjem povrede prava na nepristrasno suđenje okrivljenog D.Š, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, jer su u donošenju presude osporene zahtevom učestvovale sudije M.L. i B.P, a koje sudije su ranije donele odluke kojima je odlučivano o produženju pritvora okrivljenom D.Š. Ustavni sud smatra da je Vrhovni kasacioni sud u konkretnom slučaju treba lo meritorno da oceni navode o povredi prava na nepristrasno suđenje podnosiocu ustavne žalbe, jer je to pravo jedno od temeljnih pretpostavki prava na pravično suđenje. Sud smatra da nije ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje iz osporene presude da pitanje izuzeća pojedinih sudija ne predstavlja u konkretnom slučaju zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, tim pre što je podnosilac jasno ukazao na praksu samog Vrhovnog kasacionog suda. Samim tim, zaključak Vrhovnog kasacionog suda iz osporene presude, a koji se odnosi na sporno pitanje višestrukog učestvovanja pojedinih sudija u krivičnom postupku vođenom protiv podnosioca, a koji je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.3. Po.1. 1/21 od 1. oktobra 2021. godine, nije ustavnopravno utemeljen i ne može se smatrati adekvatnim obrazloženjem u smislu člana 32. Ustava.
Na osnovu napred navedenog, Ustavni sud je ocenio da osporena presuda ne sadrži ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje zašto navodi okrivljenog B . J. koji s e odnose na nepristrasno suđenje ne predstavljaju dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu člana 485. stav 4. ZKP. Stoga je Ustavni sud ocenio da osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda Kzz. OK. 2/22 od 12. maja 2022. godine ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene sudskom praksom, kako ovog, tako i Evropskog suda, te da je osporenom presudom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.
Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je u odnosu na označeno pravo iz člana 32. stav 1. Ustava usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 , 10/23 i 92/23) i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.
Ustavni sud je oceni o da se štetne posledice utvrđene povrede prava mogu otkloniti poništajem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Kzz. OK. 2/22 od 12. maja 2022. godine i određivanjem da Vrhovni sud donese novu odluku o zahtevima za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog B. J, advokata mr N. J. i T . J, Ž. D. i Z . P, izjavljenim protiv pravnosnažnih presuda Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.1. 23/16 od 23. januara 2017. godine i Kž.3. Po.1. 1/21 od 1. oktobra 2021. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.
Imajući u vidu da je poništio osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Kzz. OK. 2/22 od 12. maja 2022. godine, Sud se nije posebno upuštao u ocenu navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje i posebnih prava okrivljenog iz člana 32. stav 1, člana 33. stav 5. i člana 34. Ustava. Takođe, iz istog razloga Ustavni sud se nije upustio ni u ocenu navoda o povredi označenih ustavnih prava osporenim presudama Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.1. 23/16 od 23. januara 2017. godine i Kž.3. Po.1. 1/21 od 1. oktobra 2021. godine.
6. Podnosilac smatra da mu je pravo na nepristrasan sud povređeno i učestvovanjem sudije B. S. u donošenju osporene presude, a koja je bila član veća koje je donelo presudu Vrhovnog kasacionog suda Kzz. Ok. 4/18 od 2. marta 2018. godine.
Ustavni sud je, uvidom u osporenu presudu, utvrdio da ona, što se tiče napred iznetog navoda podnosioca ustavne žalbe, sadrži detaljno i jasno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, te je, stoga, polazeći od prethodno navedenog, ocenio da se ovi navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporene presude. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.
7. Podnosilac smatra da mu je u konkretnom slučaju povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku. Podnosilac navodi da je „postupak u odnosu na podnosioca započet 23. septembra 2011. godine, donošenjem rešenja o 'proširenju' (tada nepostojeće) istrage, a okončan je dostavljanjem osporene presude suda trećeg stepena dana 17. decembra 2021. godine. Dakle, postupak je trajao deset godina i skoro tri meseca“.
Ustavni sud konstatuje da je tvrdnja podnosioca o trajanju postupka više od deset godina očigledno neosnovana. Naime, Ustavni sud konstatuje da je postupak protiv podnosioca, prema navodima ustavne žalbe, započeo 23. septembra 2011. godine, a da je pravnosnažno okončan 28. septembra 2017. godine , donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.3. Po.1. 2/17. Nakon toga , vodio se postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom, kao i ustavnosudski postupak, te je nakon okončanja ustavnosudskog postupka usvajanjem ustavne žalbe podnosioca, vođen postupak pred Apelacionim sudom u Beogradu – Posebno odeljenje, kao i postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom. Dakle, Ustavni sud je ocenio da podnosilac trajanje postupka pogrešno posmatra u celini, uključujući postupak pre donošenja Odluke Ustavnog suda Už-12021/ 2017 od 15. oktobra 2020. godine, zatim postupak pred samim Ustavnim sudom koji je rezultirao donošenjem navedene Odluke, te naposletku ponovni postupak pred trećestepenim sudom.
Prvo, Ustavni sud ne može meritorno ceniti trajanje postupka koji je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.3. Po.1. 2/17 od 28. septembra 2017. godine, jer je u tom delu ustavna žalba nesporno neblagovremeno podneta.
Drugo, u odnosu na deo postupka koji se vodio pred Ustavnim sudom u predmetu Už-12021/2017, Ustavni sud ukazuje na to da iz odredbe člana 170. Ustava proizlazi da je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda do kojih je došlo aktima i radnjama državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, što, po prirodi stvari, isključuje mogućnost da se ustavnom žalbom osporavaju akti ili radnje Ustavnog suda. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je ustavna žalba u ovom delu nedopuštena.
Treće, ocenjujući navode o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen u predmetu Kž.3. Po.1. 1/21 Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje, Ustavni sud naročito napominje da je Odluka Ustavnog suda Už-12021/2017 doneta 15. oktobra 2020. godine, kao i da je dostavljena posebni odeljenjima Višeg suda u Beogradu i Apelacionog suda u Beogradu 6. januara 2021. godine. Takođe, Sud napominje da je presuda Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.3. Po.1. 1/21, kojom je postupak pravnosnažno okončan, doneta 1. oktobra 2021. godine. Dakle, osporeni postupak je u konkretnom slučaju trajao devet meseci, računajući od trenutka dostave Odluke Ustavnog suda do donošenja nove trećestepene presude. Samim tim, napred navedeno trajanje postupka se ne može smatrati nerazumno dugim.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredb ama člana 36. stav 1. tač. 1), 5) i 7) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.
8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) , doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Snežana Marković, s.r.