Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog zastarelosti potraživanja

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu bivšeg pripadnika JNA čiji je tužbeni zahtev za naknadu štete odbijen kao zastareo. Sud je ocenio da primena materijalnog prava o zastarelosti od strane redovnih sudova nije bila proizvoljna niti diskriminatorna.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Save Petrića iz Ratkovića, Bosna i Hercegovina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj dana 29. septembar 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

O b r a z l o ž e nj e

1. Sava Petrić iz Ratkovića, Bosna i Hercegovina, izjavio je 20. aprila 2011. godine, preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3387/07 od 16. juna 2009. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5402/10 od 23. februara 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. Ustava.
U ustavnoj žalbi navedeno je: da sudovi nisu pravilno primenili odredbe Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) o zastarelosti potraživanja; da je podnosiocu, kao pripadniku bivše JNA, 1991. godine, krivičnim delom naneta nematerijalne šteta; da podnosilac zbog nesavladivih prepreka, tj. zbog toga što je bio na ratištu, sve do 30. juna 1996. godine nije mogao da podnese tužbu radi naknade nematerijalne štete; da u parnici koja je prethodila izjavljivanju ustavne žalbe nije primenjena odredba člana 383. Zakona o obligacionim odnosima "što je učinjeno u bezbroj drugih slučajeva, pa i u slučajevima saboraca podnosioca koji su u isto vreme podneli tužbu i koji su ostvarili svoje pravo na naknadu štete".

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku Ustavni sud je utvrdio: da je podnosilac ustavne žalbe 18. maja 2007. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu podneo tužbu protiv Republike Srbije, radi naknade nematerijalne štete koja mu je kao pripadniku bivše JNA naneta 1991. godine tokom oružanih sukoba u Republici Hrvatskoj; da je ta tužba zavedena pod brojem P. 3387/07; da je u odgovoru na tužbu istaknut prigovor zastarelosti; da je tužilac osporio istaknuti prigovor zastarelosti navodeći da se na njegovo potraživanje primenjuje privilegovani rok zastarelosti jer je šteta naneta krivičnim delom oružane pobune, kao i zbog toga što rok zastarelosti nije počeo da teče pre 1995. godine do kada je tužilac bio na ratištu; da je osporenom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3387/07 od 16. juna 2009. godine odbijen tužbeni zahtev kao zastareo; da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5402/10 od 23. februara 2011. godine odbijena žalba tužioca izjavljena protiv osporene presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3387/07 od 16. juna 2009. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom drugostepenom presudom potvrdio osporenu presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu jer je ocenio: da se pretpostavlja da je šteta koju su pripadnici oružanih snaga bivše SFRJ pretrpeli u oružanim sukobima na teritoriji otcepljenih republika članica SFRJ, do njihovog međunarodnog priznanja u Generalnoj skupštini UN, prouzrokovana krivičnim delom oružane pobune; da potraživanje naknade ovako prouzrokovane štete zastareva u privilegovanom roku iz člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima predviđenom za zastarelost krivičnog gonjenja za navedeno krivično delo koji traje 15 godina i počinje teći od izvršenja krivičnog dela; da su prekid i zastoj ovog privilegovnog roka zastarelosti mogući jedino iz razloga koji su odredbama krivičnog zakonodavstva predviđeni za prekid i zastoj zastarelosti krivičnog gonjenja, te da nesavladive prepreke (čak i ako su zaista postojale), zbog kojih tužilac pre 1995. godine nije sudskim putem zahtevao naknadu štete, nisu okolnosti koje bi vodile do zastoja zastarelosti krivičnog gonjenja.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava svakome se jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama.
Članom 21. Ustava utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (stav 1.); da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.); da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu (stav 3).

Zakonom o obligacionim odnosima propisano je: da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva u roku od tri godina od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.); da u slučaju da je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja, kao i da prekid i zastoj zastarelosti krivičnog gonjenja povlače za sobom i prekid, odnosno zastoj, zastarevanja zahteva za naknadu štete (član 377. st. 1, 2. i 3.); da zastarevanje ne teče za vreme za koje poveriocu nije bilo moguće zbog nesavladivih prepreka da sudskim putem zahteva ispunjenje obaveze (član 383.).

5. Ustavni sud smatra da podnosilac u ustavnoj žalbi nije izneo ustavnopravne razloge koji ukazuju na povredu označenih odredbi Ustava, već da izražava svoje subjektivno nezadovoljstvo zbog toga što mu je potraživanje, zbog njegovog propusta da blagovremeno podnese tužbu, zastarelo.
Po oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe svoje navode o povredi prava na pravično suđenje zasniva na činjenici da su nadležni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo, i to odredbe Zakona o obligacionim odnosima o zastarelosti potraživanja. Podnosilac ističe razloge zbog kojih smatra da su sudovi morali kumulativno da primene i privilegovani rok zastarelosti iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima i pravilo o zastoju zastarelosti iz člana 383. istog zakona.

Ustavna žalba se ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje pravilnost primene materijalnog prava od strane parničnih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ispita da li se na potraživanje podnosioca ustavne žalbe prema Republici Srbiji primenjuje privilegovani rok zastarelosti iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, ili rok zastarelosti naknade štete predviđen odredbama člana 376. istog zakona. Takođe, Ustavni sud nije nadležan da preispita pravno stanovište Apelacionog suda u Beogradu po kome zastoj privilegovanog roka zastarelosti ne može nastupiti iz razloga predviđenog odredbom člana 383. Zakona o obligacionim odnosima.

Ustavni sud pravilnost primene materijalnog prava ne može preispitivati, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i dokaza priloženih uz nju ne proizlazi da je primena materijalnog prava u parnici koja je prethodila izjavljivanju ustavne žalbe bila očigledno proizvoljna ili diskriminatorna, zbog čega je u koknretnom slučaju moglo doći do povrede prava na pravično suđenje.
Imajući u vidu nespornu činjenicu da je između štetnog događaja i podnošenja tužbe prošlo skoro 17 godina, Ustavni sud je ocenio da odbijanje tužbenog zahteva zbog zastarelosti ne ukazuje na proizvoljno postupanje na štetu podnosioca ustavne žalbe. Stav Apelacionog suda u Beogradu, bliže naveden u drugom stavu tačke 3. obrazloženja ovog rešenja, prihvatljiv je sa stanovišta prava na pravično suđenje.

Tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da su "u bezbroj drugih slučajeva saborci podnosioca ... koji su u isto vreme podneli tužbu ... ostvarili pravo na naknadu štete", po oceni Ustavnog suda, nije dovoljeno kokretizovana i nije potkrepljena odgovarajućim dokazima, stoga ovakva tvrdnja ne može predstavljati ustavnopravni razlog koji ukazuje na povredu principa pravne sigurnosti, kao jednog od elemenata prava na pravično suđenje.
Kako ne postoje ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na povredu nekog Ustavom zajemčenog subjektivnog prava podnosioca ustavne žalbe, to se ne mogu prihvati ni navodi podnosioca kojima se ukazuje na povredu ustavnog načela zabrane diskriminacije. Pored toga, podnosilac nije uz ustavnu žalbu priložio odgovarajuće dokaze da je zbog nekog ličnog svojstva diskriminisan, što je takođe jedna od pretpostavki da bi se povreda načela utvrđenog članom 21. Ustava mogla ispitati.

Iako podnosilac ustavne žalbe ističe i povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da ustavna žalba ne sadrži ni jedan navod koji ukazuje na povredu ovog Ustavom zajemčenog prava.
S obzirom da podnosilac ustavne žalbe nije naveo ustavnopravne razloge koji bi mogli ukazivati na povredu označenog ustavnog prava i označenog ustavnog načela, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

Iako podnosilac ustavne žalbe ističe i povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da ustavna žalba ne sadrži ni jedan navod koji ukazuje na povredu ovog Ustavom zajemčenog prava.

6. Imajući u vidu sve izloženo, Ustavni sud je na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Slični dokumenti

• Už 2390/2012: Pogrešna primena zastarelosti potraživanja naknade štete nastale u ratnim dejstvima
• Už 3994/2012: Zastarelost potraživanja naknade štete zbog torture i primena rokova zastarelosti
• Už 3248/2012: Odbijanje ustavne žalbe o primeni roka zastarelosti za naknadu štete
• Už 9848/2012: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava
• Už 4938/2010: Neosnovanost ustavne žalbe u sporu za naknadu štete zbog zastarelosti
• Už 4072/2011: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje
• Už 6774/2011: Odluka Ustavnog suda o povredi prava zbog neujednačene sudske prakse u sporovima za naknadu štete