Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji traje preko pet godina. Postupak se odnosi na radnopravni status podnositeljke. Sud dosuđuje naknadu nematerijalne štete i nalaže okončanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadića, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. S . iz Lebana, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. septembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. S . i utvrđuje da je u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu V Su broj 35-73/12 (inicijalno VIII Su broj 127/10-11) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. S . iz Lebana je, 4. marta 2013. godine, preko punomoćnika S . M, advokata iz Niša, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. Ustava u postupku koji je vodio pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu V Su broj 35-73/12 (inicijalno VIII Su broj 127/10-11). U ustavnoj žalbi se detaljno opisuje činjenično stanje, tok osporenog postupka koji je prvo vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu, zatim pred Žalbenom komisijom sudova, a na kraju pred Upravnim sudom, zatim sadržina donetih odluka upravnih organa i Upravnog suda, i ističu se konkretne radnje upravnih orana koje su, po mišljenju podnositeljke doprinele nerazumnoj dužini trajanja postupka koji i dalje nije okončan, odnosno povredi prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je rešenjem VF predsednika Osnovnog suda u Leskovcu VIII Su br. 127/10-11 od 1. februara 2010. godine podnositeljka oglašena privremeno neraspoređenom u tom sudu, i za to vreme određena joj je naknada plate u iznosu od 12.960,00 dinara; da je Žalbena komisija sudova svojim rešenjem broj 112-0100320/10-10 od 26. maja 2010. godine odbila žalbu podnositeljke i potvrdila prvostepeno rešenje; da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 21166/10 od 31. oktobra 2011. godine poništeno rešenje Žalbene komisije sudova broj 112-0100320/10-10 od 26. maja 2010. godine i predmet je vraćen na ponovno odlučivanje; da je zatim Žalbena komisija sudova rešenjem broj 112-01-00810/11-01 od 20. januara 2012. godine poništila rešenje VF predsednika Osnovnog suda u Leskovcu VIII Su broj 127/10-11 od 1. februara 2010. godine i predmet vratila prvostepenom organu na ponovno odlučivanje; da je zatim prvostepeni organ odnosno VF predsednika Osnovnog suda u Leskovcu doneo novo rešenje V Su broj 35-73/12 od 14. marta 2012. godine kojim je ponovo odlučeno da je podnositeljka privremeno neraspoređena; da je rešenjem Žalbene komisije sudova broj 112-0100065/12-01 od 23. maja 2012. godine navedeno prvostepeno rešenje poništeno i predmet je vraćen prvostepenom organu na postupanje; da prvostepeni organ nije doneo novo rešenje u zakonskom roku od 30 dana, pa je podnositeljka 11. oktobra 2012. godine uputila žalbu Žalbenoj komisiji sudova zbog „ćutanja uprave“, ali da do dana podnošenja ustavne žalbe odnosno više od tri meseca, nije dobila nikakav odgovor. Tražila je od Ustavnog suda da naloži Žalbenoj komisiji sudova u Beogradu da odluči o njenoj žalbi od 11. oktobra 2012. godine zbog „ćutanja uprave“. Zahtevala je i naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu V Su broj 35-73/12 (inicijalno VIII Su broj 127/10-11) i Upravnog suda U. 5944/13, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o ovoj ustavnosudskoj stvari.

Rešenjem VF predsednika Osnovnog suda u Leskovcu VIII Su broj 127/10-11 od 1. februara 2010. godine podnositeljka, referent ekspedicije u sudu, je oglašena privremeno neraspoređenom u tom sudu od 1. januara 2010, a do donošenja Pravilnika o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Osnovnom sudu u Leskovcu, kada će konačno biti odlučeno o njenom radnopravnom statusu. Rešenjem VF predsednika Osnovnog suda u Leskovcu VIII Su 1512/10-11 od 13. jula 2010. godine utvrđeno je da podnositeljka ostaje neraspoređena počev od 13. jula 2010. godine, odnosno od dana stupanja na snagu Pravilnika o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Osnovnom sudu u Leskovcu. Rešenjem VF predsednika Osnovnog suda u Leskovcu V Su 38/10-7 od 13. septembra 2010. godine podnositeljki je prestao radni odnos po sili zakona, 13. septembra 2010. godine. Podnositeljka je zatim u upravnom postupku koji je predmet ustavne žalbe izjavila žalbu protiv rešenja kojim je oglašena da je privremeno neraspoređena, od 1. februara 2010. godine i Žalbena komisija sudova je rešenjem broj 112-0100320/10-10 od 26. maja 2010. godine odbila žalbu podnositeljke i potvrdila prvostepeno rešenje VIII Su 127/10-11 od 1. februara 2010. godine. Podnositeljka je zatim podnela tužbu Upravnom sudu, za poništaj drugostepenog rešenja i presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 21166/10 od 13. oktobra 2011. godine poništeno je rešenje Žalbene komisije sudova broj 112-0100320/10-10 od 26. maja 2010. godine i predmet je vraćen na ponovno odlučivanje. Nakon toga je Žalbena komisija sudova rešenjem broj 112-01-00810/11-01 od 20. januara 2012. godine poništila rešenje VF predsednika Osnovnog suda u Leskovcu VIII Su br. 127/10-11 od 1. februara 2010. godine i predmet vratila prvostepenom organu na ponovno odlučivanje. Prvostepeni organ, odnosno VF predsednika Osnovnog suda u Leskovcu je doneo novo rešenje V Su broj 35-73/12 od 14. marta 2012. godine kojim je ponovo odlučio da je podnositeljka i dalje privremeno neraspoređena i u tom rešenju je konstatovano da je ona 14. februara 2011. godine zasnovala radni odnos u Višem prekršajnom sudu u zvanju referenta, na osnovu javnog konkursa. Rešenjem Žalbene komisije sudova broj 112-0100065/12-01 od 23. maja 2012. godine prvostepeno rešenje je poništeno i predmet je vraćen prvostepenom organu na postupanje. Dalje, prvostepeni organ nije doneo novo rešenje u zakonskom roku od 30 dana, pa je podnositeljka 11. oktobra 2012. godine podnela žalbu Žalbenoj komisiji sudova zbog „ćutanja uprave“, a zatim je 19. marta 2013. godine podnela urgenciju Žalbenoj komisiji sudova za postupanje po podnetoj žalbi od 11. oktobra 2012. godine. Imajući u vidu da Žalbena komisija sudova nije postupila po njenoj žalbi, ni urgenciji, podnositeljka je 15. aprila 2013. godine podnela tužbu Upravnom sudu protiv rešenja Žalbene komisije sudova od 23. maja 2012. godine.

Upravni sud je 22. aprila 2013. godine dostavio tužbu na odgovor tuženoj Žalbenoj komisiji sudova i Žalbena komisija sudova je 13. juna 2013. godine dostavila odgovor na tužbu u kome je navedeno da ostaje u svemu kod razloga datih u obrazloženju osporenog rešenja.

Upravni sud je rešenjem U. 5944/13 od 17. aprila 2015. godine naložio podnositeljki da uredi tužbu odnosno da precizira da li njena tužba predstavlja tužbu zbog „ćutanja uprave“ ili tužbu radi poništaja rešenja Žalbene komisije sudova broj 112-01-00065/12-01 od 23. maja 2012. godine. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da je tužilja podnela tužbu protiv Žalbene komisije sudova iz čije se sadržine ne može utvrditi da li se tužba podnosi zbog „ćutanja uprave“ ili radi poništaja rešenja Žalbene komisije sudova od 23. maja 2012. godine.

Podnositeljka je, postupajući po rešenju Upravnog suda od 17. aprila 2015. godine, 11. maja 2015. godine precizirala tužbu tako što je navela da tužbu podnosi zbog „ćutanja uprave“ odnosno zbog nepostupanja tužene po njenoj žalbi od 11. oktobra 2012. godine.

Upravni sud je 12. juna 2015. godine tražio od Žalbene komisije sudova da dostave odgovor na tužbu zbog „ćutanja uprave“ i dalje u spisima nema dokaza o odlučivanju Upravnog suda.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Članom 58. stav 1. Ustava utvrđeno je da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o državnim službenicima („Službeni glasnik RS“, br. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07, 67/07, 116/08 i 104/09) propisano je: da državnom službeniku prestaje radni odnos po sili zakona ako je neraspoređen a ne bude premešten na drugo radno mesto – narednog dana od proteka dva meseca od kada je postao neraspoređen (član 131. stav 1. tačka 3); da o tome da je državnom službeniku prestao radni odnos po sili zakona rukovodilac donosi rešenje kojim utvrđuje razlog zbog koga je radni odnos prestao i dan kada je radni odnos prestao (član 132. stav 1.); da ako Pravilnik o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta bude tako izmenjen da neka radna mesta budu ukinuta ili broj državnih službenika smanjen, prekobrojni državni službenici premeštaju se na druga odgovarajuća radna mesta, a prednost imaju oni sa boljim ocenama u poslednje tri godine, a ako odgovarajuća radna mesta ne postoje, prekobrojni državni službenik može uz svoju saglasnost biti premešten na niže radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, a ako takvo radno mesto ne postoji, postaje neraspoređen (član 133. st. 1. i 2.); da ako novim Pravilnikom neka radna mesta budu ukinuta i broj državnih službenika smanjen, na prekobrojne državne službenike primenjuju se odredbe koje važe za slučaj izmene pravilnika (član 134. stav 2.)

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 33/97, 31/01 i 30/10) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da postupak pokreće nadležni organ po službenoj dužnosti ili povodom zahteva stranke (član 113.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), da je organ dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, da u ostalim slučajevima, kada se postupak pokreće po zahtevu stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen, da ako žalba nije dopuštena, stranka može neposredno pokrenuti upravni spor (član 208.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, u kom slučaju je drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan da u svemu postupi po drugostepenom rešenju, i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje, protiv koga stranka ima pravo na žalbu (član 232. stav 2.).

Zakonom o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je: da se upravni spor može pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom (član 15.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevnog akta (član 19. stav 1.); da kad sud poništi akt protiv koga je bio pokrenut upravni spor, nadležni organ je dužan da umesto poništenog upravnog akta donese drugi bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude, pri čemu je vezan pravnim shvatanjem suda, kao i primedbama suda u pogledu postupka (član 61.); da ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta donese upravni akt protivno pravnom shvatanju suda ili protivno primedbama suda u pogledu postupka, pa tužilac podnese novu tužbu, sud će poništiti osporeni akt i, po pravilu, sam rešiti stvar presudom, a takva presuda u svemu zamenjuje akt nadležnog organa (član 62. stav 1.); da ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta ne donese odmah, a najkasnije u roku od 30 dana, novi upravni akt, stranka može posebnim podneskom tražiti donošenje takvog akta, a ako nadležni organ ne donese akt ni za sedam dana od ovog traženja, stranka može tražiti donošenje takvog akta od suda koji je doneo presudu u prvom stepenu (član 63. stav 1.).

5. Polazeći od toga da podnositeljka ustavne žalbe tvrdnju o povredi prava na suđenje u razumnom roku zasniva na uverenju da predmetni upravni postupak traje od 1. februara 2010. godine, kada je doneto rešenje kojim je određeno da je privremeno neraspoređena, Ustavni sud smatra da kada je u pitanju period merodavan za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku, on je počeo da teče od dana kada je podnositeljka izjavila žalbu protiv prvostepenog rešenja u upravnom postupku, odnosno 9. februara 2010. godine.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da sama činjenica da postupak traje pet i po godina i da i dalje nije okončan ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj upravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud nalazi da su postupajući prvostepeni i drugostepeni organi i Upravni sud u predmetnom postupku doprineli nerazumno dugom trajanju postupka, jer nisu efikasno i delotvorno postupali i nisu preduzeli sve zakonske mere da se predmetni postupak koji traje pet i po godina, okonča u razumnom roku.

Ispitujući postupanje nadležnih organa, Ustavni sud ocenjuje da odgovornost i najveći doprinos dužini trajanja postupka snosi prvostepeni organ koji nakon poništaja prvostepenog rešenja od strane Žalbene komisije sudova, 23. maja 2012. godine, u zakonskom roku nije doneo odluku. Takođe i Upravni sud je doprineo trajanju postupka jer je tek nakon dve godine dostavio podnositeljki tužbu na uređenje, odnosno do odlučivanja o ustavnoj žalbi, dakle duže od dve godine nije odlučio o tužbi podnositeljke zbog „ćutanja uprave“.

Ustavni sud, takođe ukazuje da je nerazumno dugom trajanju postupka doprinelo i višestruko ukidanje prvostepenih odluka od strane drugostepenog organa, kao i ukidanje odluka od strane Upravnog suda u upravnom sporu. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava, da ponavljanje naloga za postupanje u okviru jednog postupka ukazuje na nedostatke u procesnom sistemu (videti mutatis mutandis, predmet Wierciszewska protiv Poljske , broj 41431/98, stav 46, od 25. novembra 2003. godine).

Ustavni sud je ocenio da odlučivanje u ovom upravnom postupku nije zahtevalo utvrđivanje posebno složenih činjenica i rešavanje složenijih pravnih pitanja, dok je predmet spora bio od egzistencijalnog značaja za podnositeljku.

Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka ustavne žalbe imala legitiman interes da nadležni organi o njenom zahtevu odluče u razumnom roku, te je mogla da koristi procesnopravna sredstva protiv „ćutanja administracije“, kojima bi pokušala da doprinese skraćenju vremena trajanja postupka. Naime, Zakonom o opštem upravnom postupku su propisani rokovi za odlučivanje upravnih organa o zahtevu, odnosno o žalbi stranke. Takođe je određeno da stranka ima određena pravna sredstva na raspolaganju ukoliko upravni organi nisu poštovali ove rokove, a to su tzv. pravna sredstva protiv „ćutanja uprave“. Samo se za onu stranku koja je koristila sva procesnopravna sredstva protiv „ćutanja administracije“, predviđena odredbama Zakona o opštem upravnom postupku i Zakona o upravnim sporovima, može smatrati da je pokušala da doprinese skraćenju vremena trajanja postupka u kome se odlučuje o njenim pravima i obavezama. Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka u jednom slučaju koristila procesnopravno sredstvo protiv „ćutanja administracije“, kojim je pokušala da doprinese skraćenju vremena trajanja postupka. Naime, podnositeljka je 15. aprila 2013. godine podnela tužbu zbog „ćutanja uprave“ Upravnom sudu protiv rešenja drugostepenog organa od 23. maja 2012. godine.

Međutim, po oceni Suda, podnositeljka je u određenoj meri doprinela dužini trajanja postupka jer nije podnela tužbu zbog „ćutanja uprave“ u smislu člana 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, zbog nedonošenja u zakonskom roku odluke drugostepenog organa o žalbi protiv prvostepenog rešenja od 1. februara 2010. godine, a takođe je podnela neurednu tužbu Upravnom sudu iz koje nije moglo da se utvrdi da li je podnela tužbu protiv rešenja drugostepenog organa ili tužbu zbog „ćutanja uprave“.

Polazeći od svega navedenog Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki u predmetu Osnovnog suda u Leskovcu V Su broj 35-73/12 koji i dalje nije okončan, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, te je u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

U pogledu navoda podnositeljke o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je podnositeljka povredu ovog prava obrazložila istim razlozima kao i za povredu prava na suđenje u razumnom roku, te povreda prava na imovinu nije razmatrana.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno trajanje osporenog postupka kao i doprinos podnositeljke njegovom trajanju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog nepostupanja nadležnog organa. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se postupak koji se vodi pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu V Su broj 35-73/12 okončao u najkraćem roku.

8. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.