Odluka Ustavnog suda o sticanju svojine održajem na zemljištu dobijenom arondiranjem

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu, poništava presudu apelacionog suda i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje i imovinu. Previše restriktivno tumačenje pojma zakonite državine, kojim se ignoriše faktički sprovedena arondiracija od strane državnih organa, je proizvoljno i neustavno.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Mateja Geđe iz Vladimirovca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. oktobra 2015. godine , doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Mateja Geđe i utvrđuje da su podnosiocu ustavne žalbe presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2789/12 od 27. decembra 2012. godine povređena prav a na pravično suđenje i na imovinu, zajemčen a članom 32. stav 1. i članom 58. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2789/12 od 27. decembra 2012. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi koju je tužena podne la protiv presude Osnovnog suda u Pančevu – Sudska jedinica u Alibunaru.

O b r a z l o ž e nj e

1. Matej Geđa iz Vladimirovca podneo je, 4. marta 2013. godine, preko punomoćnika Euđena Kondan, advokata iz Alibunara, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, koja je dopunjena podneskom od 16. maja 2013. godine, protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2789/12 od 27. decembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da je podnosilac po osnovu arondacije dobio spornu parcelu; da se u obrazloženju pobijane drugostepene presude navodi da zahtev tužioca nije osnovan, jer na strani tužioca nisu ispunjeni uslovi ni za vanredni održaj, jer nije protekao rok državine od 20 godina, a ni za redovni održaj, jer na njegovoj strani ne postoji zakonitost - u vidu postojanja nekog ugovora ili odluke; da je ovakvo pravno stanovište drugostepenog suda pogrešno, jer na strani podnosioca postoji pravni osnov sticanja državine - arondacija, ali da pravnom prethodniku podnosioca nije dat bilo kakav dokument o tome; da je pravni prethodnik podnosioca spornu parcelu stekao pravnim poslom, a nikako silom, prevarom ili pak zloupotrebom poverenja, a u prilog svemu tome ide i činjenica da su tada predstavnici Zadruge uveli njegovog oca u posed novodobijene parcele; da je zemljište koje je oduzeto od pravnog prethodnika podnosioca postalo asfaltni put.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Matej Geđa, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je tužbu Osnovnom sudu u Pančevu – Sudska jedinica u Alibunaru protiv tužene Republike Srbije, radi utvrđenja prava svojine na spornoj nepokretnosti, po osnovu arondacije i održaja. U konkretnom slučaju, od oca tužioca pre 44 godine oduzeta je parcela, radi izgradnje puta do farme, a u zamenu mu je data sporna parcela 11196/3 KO Vladimirovac, ali u zemljišnoj knjizi nije sprovedena ova promena, tako da je na spornoj parceli kao vlasnik upisana tužena, a kao korisnik Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede.

Osnovni sud u Pančevu – Sudska jedinica u Alibunaru je presudom P. 1017/11 od 1. februara 2012. godine usvojio tužbeni zahtev. U prvostepenoj presudi je zauzeto pravno stanovište da je tužilac, odnosno njegov pravni prethodnik, bio savestan držalac predmetne nepokretnosti više od 44 godine i da su stoga ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa za sticanje prava svojine tužioca na navedenoj nepokretnosti.

Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 2789/12 od 27. decembra 2012. godine usvojio žalbu tužene, te je preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev. U obrazloženju presude je navedeno: da je odredba člana 29. Zakona o osnovnim svojinskopravnim odnosima sadržala zabranu sticanja prava svojine održajem na stvarima u društvenoj svojini; da je navedeni član 29. brisan donošenjem Zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", broj 29/96), ali da brisanjem navedenog zakonskog člana nije izvršena konvalidacija ranijeg državinskog stanja na sredstvima i stvarima koje su bile u društvenoj svojini; da je u skladu sa iznetim, rok za održaj u konkretnom slučaju počeo da teče od 4. jula 1996. godine, odnosno od dana stupanja na snagu Zakon a o izmenama i dopunama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa; da od 4. jula 1996. godine, pa do dana podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari, 18. aprila 2011. godine, tužilac nije stekao pravo svojine na spornoj nepokretnosti, iako je bio u njenoj državini, budući da nije protekao rok od dvadeset godina propisan odredbom člana 28. st av 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa; da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni ni uslovi za sticanje prava svojine održajem propisani odredbom člana 28. st av 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, budući da tužilac, kao ni njegov pravni prethodnik nisu imali zakonitu državinu na predmetnoj nepokretnosti; da tužilac nije dokazao da je imao punovažan pravni osnov za sticanje prava svojine (odluka skupštine opštine na osnovu koje je sproveden postupak arondacije po kom je zemljište pravnog prethodnika tužioca prešlo u društvenu svojinu i sporazum o dodeli naknade pravnom prethodniku tužioca za njegovo arondirano zemljište, ukoliko je osnov sticanja postupak arondacije, ili pismeni overeni ugovor o zameni nepokretnosti zaključen na osnovu odluke nadležnog organa društvenopravnog lica koje je bilo nosilac prava korišćenja i raspolaganja spornog zemljišta, u slučaju da je osnov sticanja ugovor o zameni između pravnog prethodnika tužioca i odnosnog društvenopravnog lica).

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 58. Ustava, na čiju povredu se, takođe, ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.).

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90, "Službeni list SRJ", broj 29/96 i "Službeni glasnik RS", broj 115/05) propisano je: da savestan i zakonit držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom deset godina, kao i da savestan držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina (član 28. st. 2. i 4.); da je državina zakonita ako se zasniva na punovažnom pravnom osnovu koji je potreban za sticanje prava svojine i ako nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja, da je državina savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova i da se savesnost državine pretpostavlja (član 72.).

Odredbom člana 29. ovog zakona, koja je prestala da važi 4. jula 1996. godine, bilo je propisano da se na stvari u društvenoj svojini pravo svojine ne može steći održajem.

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instancioni (viši) sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitrerna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog odnosno procesnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kojoj je taj sud konstatovao da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, Sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrerne ili očigledno neosnovane.

Ustavni sud ukazuje da je podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, tražio utvrđenje prava svojine na spornom zemljištu po osnovu održaja i arondacije, a koje je dodeljeno njegovom pravnom prethodniku u zamenu za zemljište koje mu je oduzeto, radi izgradnje puta. Međutim, sporno dodeljeno zemljište se u Katastru nepokretnosti vodi kao državna svojina Republike Srbije – Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede.

Ustavni sud dalje konstatuje da se članom 58. Ustava jemči mirno uživanje svojine i da pravo svojine može biti oduzeto samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. U parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe nesumnjivo je utvrđeno da je pravnom prethodniku podnosioca ustavne žalbe oduzeto zemljište u postupku arondacije i da je na tom zemljištu izgrađen put do farme. Pravnom prethodniku podnosioca je na ime naknade za oduzeto zemljište dodeljena u svojinu sporna parcela koja mu je predata u posed pre više od 40 godina, ali postupak arondacije nije formalno okončan, niti je sprovedena promena vlasništva u javnim knjigama o nepokretnostima na oduzetoj i dodeljenoj parceli. Osporenom presudom je odbijen tužbeni zahtev podnosioca da se utvrdi njegovo pravo svojine na spornom zemljištu po osnovu redovnog održaja jer, po nalaženju suda, podnosilac nije dokazao da ima punovažan pravni osnov za sticanje prava svojine na spornom zemljištu – pojedinačni pravni akt o dodeljivanju zemljišta u postupku arondacije. Ustavni sud ističe da je održaj pravni institut koji postoji u opštem interesu, zato što se pretvaranjem faktičkog stanja u pravno stanje ostvaruje izvesnost u pravnim odnosima, odnosno realizuje načelo pravne sigurnosti. U konkretnom slučaju, arondacija je faktički sprovedena, oduzeto zemljište u privatnoj svojini je privedeno javnoj nameni, te stoga, po oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe ne može snositi štetne posledice nedonošenja formalne odluke o dodeljivanju zemljišta u postupku arondacije, koja bi bila osnov za promenu prava vlasništva na dodeljenom zemljištu u javnim knjigama o nepokretnostima.

Ustavni sud smatra da je Apelacioni sud u Novom Sadu povredio garancije prava na pravično suđenje kada je osporenu presudu zasnovao na restriktivnom tumačenju člana 72. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, nalazeći da se pod punovažnim pravnim osnovom za sticanje zakonite državine podrazumeva samo formalno -pravni akt na osnovu koga je državina stečena, a ne i sticanje državine u postupku koji su sproveli nadležni organi čijom krivicom je izostalo donošenje takvog pravnog akta – rešenja o arondaciji, koje je zakonom predviđen osnov za sticanje prava svojine. Ovakvim tumačenjem normi merodavnog prava podnosilac ustavne žalbe je lišen prava na naknadu za zemljište koje je u postupku arondacije oduzeto njegovom pravnom prethodniku i postalo javno dobro, odnosno prava da mu se umesto oduzetog zemljišta na ime naknade dodeli u svojinu drugo odgovarajuće zemljište – sporna parcela.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2789/12 od 27. decembra 2012. godine povređena prava na pravično suđenje i na imovinu, zajemčena članom 32. stav 1. i članom 58. Ustava. Sud je stoga ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 107/07, 99/11 i 18/13-US), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede ustavnog prava mogu otkloniti poništajem presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2789/12 od 27. decembra 2012. godine, kako bi isti sud ponovo odlučio o žalbi tužene podnetoj protiv presude Osnovnog suda u Pančevu – Sudska jedinica u Alibunaru, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić