Neosnovanost ustavne žalbe zbog upotrebe izraza „žrtvovao“ u novinarskom prilogu

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu Dragoljuba Milanovića izjavljenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda. Upotreba izraza „žrtvovao 16 radnika RTS-a“ u novinarskom prilogu ocenjena je kao vrednosni sud zasnovan na istinitim činjenicama, čime nije povređeno pravo.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1776/2018
20.05.2021.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Snežana Marković i sudije Gordana Ajnšpiler Popović, Lidija Đukić, Tatjana Đurkić, dr Dragana Kolarić dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi Dragoljuba Milanovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 20. maja 2021. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dragoljuba Milanovića izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1380/16 od 19. oktobra 2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragoljub Milanović iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 13. februara 2018. godine, preko punomoćnika M. N. V, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1380/16 od 19. oktobra 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosilac podneo tužbu protiv tuženih N. R, V. M. i Radiodifuznog preduzeća „B92“ na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda zbog korišćenja izraza u televizijskom prilogu TV „B92“; da je u televizijskom prilogu korišćen i izraz da je podnosilac „žrtvovao 16 radnika RTS-a“; da je Vrhovni kasacioni sud utvrdio da je tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe neosnovan i ocenio da upotreba izraza „žrtvovan“ predstavlja vrednosni sud koji je obrazovan na osnovu istinitih činjenica – pravnosnažne sudske odluke; da je podnosilac pravnosnažno osuđen za krivično delo protiv opšte sigurnosti, jer je usled njegovog propusta nastupila smart 16 radnika „RTS-a“, te da nije postojao umišljaj u odnosu na težu posledicu; da je „žrtvovanje“ termin koji bi se u konkretnoj situaciji mogao upotrebiti samo i isključivo u slučaju dokazanog namernog izazivanja opasnosti pa radnike „RTS-a“ od strane podnosioca stavne žalbe kao tadašnjeg generalnog direktora „RTS-a“, odnosno u slučaju da je podnosilac predmetno krivično delo izvršio sa direktnim umišljajem, što ovde nije slučaj; da je odluka najvišeg suda neobrazložena.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog ustavnog prava i poništi osporenu revizijsku presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i dokumentacije priložene uz nju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Dragoljub Milanović, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 17. januara 2013. godine tužbu Višem sudu u Beogradu protiv prvotuženog N. R, drugotuženog V. M. i trećetuženog Radiodifuznog preduzeća „B92“, radi naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda zbog korišćenja izraza u televizijskom prilogu TV „B92“ i radi objavljivanja presude u emisiji „Vesti“ koja se emituje na televiziji „B92“. U televizijskom prilogu korišćen je i izraz da je podnosilac „žrtvovao 16 radnika RTS-a“.

Viši sud u Beogradu je presudom P3. 10/13 od 14. oktobra 2015. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž3. 72/16 od 7. aprila 2016. godine delimično usvojio žalbu, te je preinačio prvostepenu presudu tako što je delimično usvojio tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete i tako što je obavezao drugotuženog V. M, kao glavnog i odgovornog urednika, da objavi tu presudu u emisiji „Vesti“ koja se emituje na televiziji „B92“. U obrazloženje drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je dana 28. novembra 2012. godine u informativnoj emisiji „Vesti“, emitovanoj na televiziji „B92“, objavljen autorski prilog prvotuženog N. R; da je voditelj emisije u studiju najavio sledeće: „nekadašnji generalni direktor „RTS“ Dragoljub Milanović pojavio se u javnosti prvi put posle izlaska iz zatvora. On je iza rešetaka proveo deset godina, jer je proglašen odgovornim za smrt 16 radnika RTS-a. Sada mu se sudi za nelagalnu dodelu državnih stanova“. Zatim su usledili arhivski snimci zgrade „RTS-a“ u Abardarevoj 1, sačinjeni neposredno nakon bombardovanja zgrade od strane NATO alijanse dana 23. aprila 1999. godine, uz istaknut naslov snimka „Bombardovanje zgrade „RTS-a“ 23. aprila 1999. godine“. Tokom emitovanja arhivskog snimka išao je komentar prvotuženog N. R: „Da li je zaboravio ove scene, nakon 10 godina zatvora u kome je bio, jer je u bombardovanju RTS-a žrtvovao 16 svojih radnika? Na to pitanje nema odgovora, jer je nekadašnji direktor „RTS-a“ Dragoljub Milanović odbio da odgovara na pitanja „B92“. Dragoljub Milanović se u javnosti pojavio prvi put od kako je odslužio desetogodišnju kaznu zatvora zbog smrti radnika RTS-a“. Zatim je usledio snimak podnosioca ustavne žalbe, ispred Palate pravde u Beogradu, u trenutku kada je tužilac izlazio iz zgrade suda, gde mu se prvotuženi N. R. obraća rečima: „Možete li da date izjavu u vezi sa današnjim suđenjem i da prokomentarišete prvo pojavljivanje u javnosti posle svega. Kako se osećate posle svega! Kako se osećate posle kazne koju ste odležali! Imate li neki komentar. Gospodine Milanoviću možete li samo kratko da nam kažete“. Tužilac je pokušavajući da izbegne odgovor, vratio ka ulazu u zgradu Palate pravde. Nakon toga emitovan je prvotuženi dok izveštava ispred palate pravde i obraća se rečima: „Dragoljub Milanović se u javnosti prvi put pojavio otkako je odslužio desetogodišnju kaznu zatvora na koju je bio osuđen zbog smrti radnika RTS-a“. Podnosilac ustavne žalbe je pravnosnažnom presudom Okružnog suda u Beogradu K.br.407/01 od 21.06.2002. godine oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 194. stav 2. u vezi člana 187. stav 2. i 3. KZ, koje je za posledicu imalo smrt 16 radnika „RTS-a“, a za koje delo mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od devet godina i šest meseci; da izraz „žrtvovao 16 svojih radnika“ predstavlja negativan vrednosni sud ali zasnovan na netačnim činjenicama; da je podnosilac pravnosnažnom presudom osuđen za krivično delo teško delo protiv opšte sigurnosti, jer je usled njegovog propusta nastupila smrt 16 radnika „RTS-a“, dakle nije postojao umišljaj u odnosu na težu posledicu; da kako je i izdržao kaznu na koju je osuđen za navedeno krivično delo, to je izneto mišljenje „da je žrtvovao 16 svojih radnika“ zasnovano na netačnoj činjenici, jer tužilac niti je žrtvovao niti je osuđen za žrtvovanje ljudi, zbog čega izneti vrednosni sud predstavlja uvredu koja je podobna da povredi čast i ugled tužioca; da u vreme objavljivanja spornih informacija podnosilac nije bio nosilac bilo kakve državne ili političke funkcije, niti je javna ličnost; da predmetni izraz ima uvredljiv karakter i sam po sebi vređa ličnost tužioca, kojim se aludira da je tužilac namerno „žrtvovao 16 radnika RTS-a“.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev. 1380/16 od 19. oktobra 2017. godine usvojio reviziju tuženih, preinačio drugostepenu presudu tako što je odbio žalbu podnosioca ustavne žalbe i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju revizijske presude je navedeno: da sloboda izražavanja podrazumeva prenošenje istinitih i tačnih informacija; da je u ovom slučaju novinar „B92“, najavljujući prilog, naveo da je tužilac „proglašen odgovornim za smrt 16 radnika „RTS-a“ i upotrebio izraz „žrtvovao 16 radnika“. Prilog novinara i njegovi komentari bazirani su na pravnosnažnoj sudskoj odluci, kojom je podnosilac ustavne žalbe oglašen krivim za krivično delo protiv opšte sigurnosti koje je za posledicu imalo smrt 16 radnika „RTS-a“, a koje je izvršeno sa eventualnim umišljajem (najviši sud je citirao relevantan deo obrazloženja krivične presude); da imajući u vidu da je vrednosni sud „žrtvovanje“ obrazovan na osnovan istinitih iskaza – pravnosnažne sudske odluke, nema povrede prava na čast i ugled.

4. Ustavom je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje (član 46. stav 1.); da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije (član 46. stav 2.).

Zakonom o javnom informisanju („Službeni glasnik RS“, br. 43/03, 61/05, 71/09, 89/10 i 41/11), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da su novinar i odgovorni urednik javnog glasila dužni da pre objavljivanja informacije koja sadrži podatke o određenom događaju, pojavi ili ličnosti, sa pažnjom primerenom okolnostima, provere njeno poreklo, istinitost i potpunost, kao i da su novinar i odgovorni urednik javnog glasila dužni da tuđe informacije, ideje i mišljenja prenesu i objave verodostojno i potpuno, a ukoliko je informacija preneta iz drugog javnog glasila, uz navođenje glasila iz kojeg je informacija preneta (član 3.); da se u javnim glasilima slobodno objavljuju ideje, informacije i mišljenja o pojavama, događajima i ličnostima o kojima javnost ima opravdani interes da zna, osim kada je drugačije određeno zakonom (član 4. stav 1.); da svako lice na koje se odnosi netačna, nepotpuna ili druga informacija čije je objavljivanje u skladu sa ovim zakonom zabranjeno, kao i lice kome nije objavljena ispravka, odgovor ili druga informacija čije objavljivanje ima pravo da traži od javnog glasila, u skladu sa ovim zakonom, a koje zbog njenog objavljivanja, odnosno neobjavljivanja trpi štetu, ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete u skladu sa opštim propisima i odredbama ovog zakona, nezavisno od drugih pravnih sredstava koja tom licu stoje na raspolaganju (član 79.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano: da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu (član 200. stav 1.).

5. Ustavni sud najpre ukazuje da sloboda izražavanja spada u relativne slobode, jer podleže određenim ograničenjima, utvrđenim odredbom člana 46. stav 2. Ustava. Jedno od tih ustavnih ograničenja slobode izražavanja jeste zaštita prava i ugleda drugih, pri čemu se ta zaštita ostvaruje i kroz poštovanje garancija prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se pozvao podnosilac ustavne žalbe.

Ustavni sud dalje ukazuje na svoj stav da sloboda izražavanja iz člana 46. stav 1. Ustava predstavlja pravo da se neometano od bilo koga izražavaju mišljenja, informacije i ideje, bez obzira na sadržinu i njihovo dejstvo (nezavisno od toga da li informacija predstavlja činjenični, vrednosni ili mešoviti sud, da li je informacija politička, obrazovna, informativna, sa naučnom, umetničkom ili nekom drugom vrednošću). Pored toga, Ustavni sud ukazuje da sloboda izražavanja važi ne samo za „informacije“ ili „ideje“ koje su povoljne ili se smatraju neuvredljivim, već i za one koje vređaju, šokiraju ili uznemiravaju (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava – u daljem tekstu: ESLjP, u predmetu Castells protiv Španije, predstavka broj 11798/85, od 23. aprila 1992. godine, stav 42.). Ona obuhvata, pored ostalog, pravo na nepristrasne, dobronamerne informacije od javnog interesa, čak i kada predmetna publikacija podrazumeva štetne izjave o pojedincima (videti npr. presudu ESLjP u predmetu Lepojić protiv Srbije, predstavka broj 13909/05, od 2. oktobra 2007. godine, stav 74.).

Ustavni sud pri tome ukazuje da posebnu zaštitu prava na slobodu izražavanja uživaju novinari i mediji zbog svoje naročito važne društvene uloge. Iako mediji ne smeju da prekorače određene granice, posebno u vezi sa ugledom i pravima drugih, njihova dužnost je da saopštavaju, na način dosledan njihovim obavezama i odgovornostima, informacije i ideje o svim pitanjima od javnog interesa. Ne samo da su mediji dužni da saopštavaju takve informacije i ideje, već javnost ima pravo da ih prima. Da je drugačije, mediji ne bili u mogućnosti da vrše svoju ulogu „čuvara javnosti“. Prema članu 51. stav 1. Ustava, svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obavešten o pitanjima od javnog značaja, a sredstva javnog informisanja su dužna da to pravo i poštuju. Javna glasila slobodno objavljuju ideje, informacije i mišljenja o pojavama, događajima i ličnostima o kojima javnost ima opravdan interes da zna, saglasno odredbi člana 4. stav 1. Zakona o javnom informisanju. Novinarska sloboda, takođe, obuhvata i moguće pribegavanje određenom stepenu preterivanja ili čak provokaciji (videti presudu ESLjP u predmetu Dalban protiv Rumunije, predstavka broj 28114/95, od 28. septembra 1999. godine, stav 45.).

Granice dopuštene kritike su prema praksi Evropskog suda, koju prihvata Ustavni sud, znatno šire u odnosu na političare, nosioce javne funkcije i druge javne ličnosti, nego u odnosu na druga lica (videti npr. presudu ESLjP u predmetu Bodrožić protiv Srbije, predstavka broj 32550/05, od 2. juna 2009. godine, stav 54.). Stoga, navedena lica moraju da imaju veći stepen tolerancije na kritike koje se odnose na njih, u odnosu na pojedince čiji rad nije javan, niti izložen javnom mnjenju.

Pored toga, Ustavni sud ukazuje da treba razlikovati izjave o činjenicama od vrednosnih sudova, iz razloga što se postojanje činjenica može dokazati, dok je istinitost vrednosnog suda nemoguće utvrditi (vidi npr. presudu ESLjP u predmetu Lingens protiv Austrije, predstavka broj 9815/82, od 8. jula 1996. godine, stav 46.). Vrednosni sud ipak mora biti zasnovan na dovoljnoj činjeničnoj osnovi (videti npr. Pedersen i Baadsgaard protiv Danske, predstavka broj 49017/99, presuda od 17. decembra 2004. godine, stav 76.).

Primenjujući napred navedeno na konkretni slučaj, Ustavni sud najpre ukazuje da je prilog na televiziji „B92“ u kojem je upotrebljen sporni izraz, napravljen povodom suđenja podnosiocu ustavne žalbe, nekadašnjem generalnom direktoru „RTS“, za nezakonitu dodelu državnih stanova i koji se tom prilikom pojavio u javnosti prvi put posle izlaska iz zatvora zbog izvršenja krivičnog dela teško delo protiv opšte sigurnosti, koje je za posledicu imalo smrt 16 radnika „RTS-a“. Ustavni sud ocenjuje da je predmetni televizijski prilog doprineo debati od opšteg interesa, odnosno bavio se pitanjima od javnog značaja i informisanje javnosti o tome bilo je u skladu sa ulogom medija koju ima u društvu.

Ustavni sud zatim ukazuje da podnosilac ustavne žalbe u trenutku objavljivanja predmetnog televizijskog priloga nije bio nosilac političke ili javne funkcije. Međutim, kako je podnosilac ustavne žalbe bio generalni direktor „RTS-a“, koja je vrlo važna javna fukcija, i kako je u tom svojstvu oglašen krivim za krivično delo protiv opšte sigurnosti koje je za posledicu imalo smrt 16 radnika „RTS-a“, što je samo po sebi izazivalo veliku medijsku pažnju, to je, po oceni Ustavnog suda, podnosilac poznata javna ličnost. Podnosilac je, stoga, morao da ima veći stepen tolerancije prema spornom izrazu („žrtvovao 16 radnika“) koji je korišćen u televizijskom prilogu. Dalje, Ustavni sud ocenjuje da je ustavnopravno prihvatljivo pravno stanovište Vrhovnog kasacionog suda da izraz „žrtvovanje“ predstavlja vrednosni sud obrazovan na osnovu istinitih iskaza – pravnosnažne sudske odluke kojom je podnosilac oglašen krivim za krivično delo protiv opšte sigurnosti koje je za posledicu imalo smrt 16 radnika „RTS-a“, a koje je izvršeno sa eventualnim umišljajem. „Žrtvovanje“ nije zakonski pojam niti predstavlja radnju izvršenja nekog krivičnog dela, stoga ne može da u pravnom smislu ukaže na subjektivni odnos podnosioca ustavne žalbe prema izvršenom krivičnom delu. Novinar je izraz „žrtvovanje“ upotrebio u kolokvijalnom smislu. Na kraju, Ustavni sud je imao u vidu stavove Evropskog suda za ljudska prava po kojima sudovi ne treba previše strogo da ocenjuju profesionalno ponašanje novinara, jer to kasnije može dovesti do odvraćanja od vršenja funkcije informisanja javnosti, odnosno vršenja funkcije „javnog čuvara“ koji mediji obavljaju u jednom demokratskom društvu, budući da jedna sudska odluka može imati uticaj, ne samo na pojedinačni slučaj, već na medije u celini (videti presudu ESLjP u predmetu Yordanova and Toshev protiv Bugarske, predstavka broj 5126/05, od 2. oktobra 2012, stav 48.).

Ustavni sud ocenjuje da je osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda obrazložena u meri u kojoj odgovara standardu pravičnog suđenja. Kako se Apelacioni sud u Beogradu bavio samo vrednosnim sudom „žrtvovanje 16 radnika RTS“, potvrđujući na taj način pravilnost pravnog stanovišta prvostepenog suda u pogledu činjeničnih tvrdnji u televizijskom prilogu, to se Vrhovni kasacioni sud mogao baviti samo predmetnim vrednosnim sudom, u pogledu kojeg je dao ustavnopravno prihvatljivo i obrazloženo pravno stanovište.

Polazeći od svega napred navedenog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1380/16 od 19. oktobra 2017. godine nije povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15).

6. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Snežana Marković, s.r.

Na osnovu člana 42a stav 1. tačka 2) i 4), člana 45. tačka 1) i člana 46. tačka 10) Zakona o Ustavnom sudu i člana 60. Poslovnika o radu Ustavnog suda, prilažem

SAGLASNO IZDVOJENO MIŠLjENjE SUDIJE DR TAMAŠA KORHECA (Dr. KORHECZ TAMÁS)

u vezi sa Odlukom Ustavnog suda broj Už-1776/2018

Ustavni sud, na sednici održanoj 20. maja 2021. godine, u predmetu Už-1776/2018, većinom glasova doneo je odluku sa kojom je odbio, kao neosnovanu ustavnu žalbu Dragoljuba Milanovića protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1380/16 od 19. oktobra 2017. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Izrekom Odluke Ustavnog suda se slažem, ali ne i sa celinom obrazloženja odluke, za koju smatram da nije odgovorila na neka bitna ustavnopravna pitanja koja su se pojavila u ovom predmetu.

Podnosilac u ustavnoj žalbi ističe da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda povređeno njegovo pravo na pravično suđenje, pošto je presuda sa kojom je odbijena njegova tužba neobrazložena i predstavlja rezultat proizvoljne primene prava.

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu podnosioca i potvrdio ustavnost presude Vrhovnog kasacionog suda. Ovaj sud je prihvatio rezonovanje Vrhovnog kasacionog suda prema kojem izraz „žrtvovanje“ predstavlja vrednosni sud obrazovan na osnovu istinitih iskaza – pravnosnažne sudske odluke kojom je podnosilac oglašen krivim za krivično delo protiv opšte sigurnosti koje je za posledicu imalo smrt 16 radnika „RTS-a“, ali je i dodao da „Žrtvovanje“ nije zakonski pojam, niti predstavlja radnju izvršenja nekog krivičnog dela, stoga, ne može, da u pravnom smislu ukaže na subjektivni odnos podnosioca ustavne žalbe prema izvršenom krivičnom delu. Prema oceni Ustavnog suda u konkretnom slučaju nije bilo proizvoljnosti u primeni prava, niti je u pitanju neobrazložena odluka. Istovremeno, u obrazloženju svoje odluke o odbijanju ustavne žalbe Ustavni sud je izvršio i svojevrstan test proporcionalnosti između zaštite časti i ugleda pojedinca sa jedne strane, i slobode izražavanja, i prava na obaveštenost, sa druge strane. Pri tome Ustavni sud je zaključio da spornim televizijskim prilogom nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe, i to zbog toga jer je „televizijski prilog doprineo debati od opšteg interesa“, jer je podnosilac „poznata javna ličnost“…i da je „morao imati veći stepen tolerancije prema spornom izrazu („žrtvovao 16 radnika“), kao i zbog toga, jer izražavanje mišljenja od strane novinara ima poseban značaj „u jednom demokratskom društvu“ i sudovi ne bi trebalo „previše strogo da ocenjuju profesionalno ponašanje novinara, jer to kasnije može dovesti do odvraćanja od vršenja funkcije informisanja javnosti“.

Imam određene rezerve prema sadržini obrazloženja Ustavnog suda.

Ustavni sud je razmatrao osnovanost ustavne žalbe i van konteksta prava na pravično suđenje zajemčeno članom 32. Ustava Republike Srbije na čiju povredu je podnosilac ukazivao, te razmatrao i sadržinu prava na slobodu izražavanja iz člana 46. Ustava, kao i prava na obaveštenost iz člana 51. Ustava. Smatram da je ovakav pristup Suda bio ispravan i potreban, no istovremeno, Ustavni sud je propustio da razmotri odnos prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta (član 25. Ustava) i navedenih ustavnih prava koji jemče pravo na obaveštenost i slobodu izražavanja.

Postupajući sudovi, Viši sud u Beogradu, Apelacioni sud u Beogradu kao Vrhovni kasacioni sud su tužbu tužioca razmatrali, pre svega, primenjujući odredbe Zakona o javnom informisanju. Smatram da je pravilna primena prava u ovom sporu zahtevala razmatranje spornih pravnih pitanja i u svetlu sadržine ranije navedenih ustavnih prava i sloboda. Naime, u fokusu ovog spora jeste međusobni odnos raznih Ustavom zajemčih ljudskih prava i sloboda. Osnovno načelo u vezi primene ljudskih prava i sloboda jeste da se univerzalna prava i slobode uživaju na način, da se pri tome ljudska prava drugih ljudi uvažavaju i poštuju. Konkretno, naše pravo na privatnost, na integritet ličnosti ograničeno je pravom drugih ljudi da slobodno izražavaju svoje mišljenje o nama, kao i sa pravom građana na informisanost o svim pitanjima od javnog interesa. Kao što ni naše pravo na zaštitu ličnosti i privatnosti nije apsolutno, tako nije apsolutno ni pravo drugih da iznesu svoje mišljenje o nama, odnosno da se informišu o stvarima koje se tiču naše ličnosti i našeg (privatnog) života. Međunarodna i domaća sudska praksa identifikovala je neke pravno relevantne elemente koji utiču na to koje će pravo imati prevagu ukoliko uživanjem i primenom jednog prava dođe do mešanja i ograničenja drugog prava. Tako, postoji razlika između toga da li je izjavom iznet vrednosni sud ili se radi o izjavi o činjenicama. Kod iznošenja vrednosnog suda sloboda izražavanja je veća, dok kod iznošenja činjeničnih tvrdnji istinitost ili neistinitost istih predstavlja značajan faktor. Sloboda izražavanja podrazumeva i mogućnost iznošenja kritičnih, negativnih stavova o nekome, pa čak i dozu preterivanja. Nadalje, poseban značaj za odlučivanje o postojanju povrede prava predstavlja situacija u kojoj se navodna povreda privatnosti, odnosno integriteta ličnosti vrši u toku političke ili druge javne debate o pitanju za koje javnost pokazuje veliko interesovanje, odnosno, ako je subjekt kritike učesnik debate, javna ličnost, nosilac političke funkcije ili druga, široko poznata javna ličnost. Izgrađeni standardi ukazuju na to da u slučaju pitanja od opšteg interesa, za koju javnost ima opravdan interes da zna, i u slučaju javnih ličnosti postoji viši prag tolerancije, odnosno u ovim slučajevima, dozvoljeno je znatno šire i dublje mešanje u pravo na privatnost, čast i ugled ličnosti su manje zaštićeni. Navedeni standardi ukazuju i na to, da novinari imaju posebno ulogu u obezbeđivanju prava na informisanost građana, pa bi njihovo ograničenje ili sankcionisanje zbog izraženog (kritičkog pa čak i uvredljivog) mišljenja moglo dovesti do autocenzure novinara, i onemogućavanja njihovog rada.

Primenjujući gore navedene kriterijume na ovaj slučaj možemo zaključiti da je objavljivanjem televizijskog priloga u kojem se pominje i podnosilac ustavne žalbe došlo je do mešanja u ustavom zajamčena prava podnosioca ustavne žalbe, te je on prikazan u negativnom svetlu, što je moglo dovesti do povrede ugleda i časti.

Istovremeno, to mešanje nije dovelo do povrede ustavnih prava podnosioca ustavne žalbe, i u tome se slažem sa ocenom većine sudija u Ustavnom sudu. Ono sa čime se ne slažem u obrazloženju Ustavnog suda jeste, da se ovakvo mešanje u prava podnosioca ustavne žalbe opravdava, između ostalog i time, da je podnosilac „poznata javna ličnost“…i da je „morao imati veći stepen tolerancije prema spornom izrazu („žrtvovao 16 radnika“). Smatram da se podnosilac ne može smatrati javnom ličnošću, jer se potpuno povukao iz javnog života pre više godina, nije nosilac nikakvih funkcija, te nije ni učesnik javnih debata o pitanjima od interesa za društvo. To što je pojedinac u periodu svog života bio na javnim funkcijama, da je u nekom periodu bio aktivni učesnik javnih debata ne čini ga trajno „javnom ličnošću“ koji je dužan da trpi dublje i grublje mešanje u njegova ili njena lična prava. Bez obzira na sve navedeno, ono što je za odlučivanje u ovom predmetu presudno, da su kritika i vrednosni sud izrečeni u vršenju novinarske profesije i da je tema u sklopu koje je izjava data svakako od javnog interesa, i može računati na široko interesovanje javnosti. Postojanje ovih okolnosti, opravdava mešanje u prava podnosioca čak i u slučaju ako on nije dobrovoljni učesnik javne debate, niti je javna ličnost.

Pri tome, nikako ne smemo olako zanemariti zaštitu integriteta ličnosti od izjava koje su podobne da povrede čast i ugled pojedinca, i na taj način obezbediti neograničeno slobodu na kritiku i preterivanje, jer kako narod kaže „jezik kosti nema, ali kosti lomi”.

sudija Ustavnog suda

dr Tamaš Korhec

(Dr. Korhecz Tamás)

Neosnovanost ustavne žalbe zbog upotrebe izraza „žrtvovao“ u novinarskom prilogu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti