Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko sedam godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja sudova i dužine postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. O. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. O. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu P1. 368/06, kasnije predmet Drugog osnovnog suda u Beogradu P1. 2284/11, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. O. iz B. je 21. aprila 2011. godine Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 368/06.

U ustavnoj žalbi se navodi da je podnosilac 3. novembra 2006. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu podneo tužbu protiv Republičkog zavoda za sport, radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa i vraćanja na rad, a da predmetni parnični postupak još uvek nije okončan. Podnosilac predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu navedenog prava, naloži postupajućem sudu okončanje predmetnog parničnog postupka u najkraćem roku i utvrdi mu pravo na naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna srdstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Drugog osnovnog suda u Beogradu P1. 2284/11 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beograd P1. 368/06), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Z. O. iz B, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 3. novembra 2006. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu podneo tužbu protiv tuženog Republičkog zavoda za sport, radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa. Tužilac je 8. septembra 2008. godine precizirao svoj tužbeni zahtev tako što je uz poništaj rešenja tražio i vraćanje na rad kod tuženog.

Prvo ročište za glavnu raspravu održano je 26. januara 2007. godine. Na narednom ročištu od 30. marta 2007. godine punomoćnik tuženog je predložio da se kroz postupak medijacije predmetni spor okonča mirnim putem, što je sud i prihvatio. Međutim, 30. maja 2007. godine sud je od strane rukovodioca Odeljenja za medijaciju obavešten o tome da se odredbe Zakona o posredovanju ne primenjuju na konkretan predmet spora, te da u ovom slučaju sprovođenje postupka medijacije nije moguće.

U daljem toku postupka održano je šest ročišta za glavnu raspravu, na kojima je izvođen dokazni postupka uvidom u dostavljene isprave, saslušanjem svedoka i saslušanjem tužioca kao parnične stranke. Četiri ročišta za glavnu raspravu nisu održana (dva puta zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jednom na predlog tužioca i jednom zbog usled nedostatka dokaza o urednom pozivanju tužioca na ročište).

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 368/06 od 26. maja 2009. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca i poništena su kao nezakonita rešenja kojima mu je u disciplinskom postupku od strane prvostepenog i drugostepenog organa tuženog izrečen prestanak radnog odnosa (stav 1. izreke), tuženi je obavezan da tužioca vrati na rad na radno mesto koji bi odgovaralo njegovoj stručnoj spremi (stav 2. izreke), a zahtev tuženog za naknadu troškova postupka je odbijen (stav 3. izreke).

Protiv navedene prvostepene presude tuženi je 10. juna 2009. godine izjavio žalbu, dok je tužilac 6. jula 2009. godine podneo odgovor na žalbu.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1473/10 od 6. aprila 2011. godine ukinuta je presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 368/06 od 26. maja 2009. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudom na ponovni postupak. U obrazloženju drugostepenog rešenja navedeno je da činjenično stanje u prvostepenom postupku nije potpuno utvrđeno. Naime, zaključak prvostepnog suda o tome da je u konkretnom slučaju nastupila zastarelost vođenja disciplinskog postupka zbog proteka zakonom propisanog roka od šest meseci, se po nalaženju drugostepenog suda ne može prihvatiti kao pravilan. Ovo iz razloga što je presudom prvostepenog suda utvrđeno da je rok zastarelosti počeo da teče danom pokretanja disciplinskog postupka (28. marta 2006. godine) i da je zastarelost nastupila pre donošenja drugostepene odluke od strane organa ovog postupka (16. oktobra 2006. godine). S druge strane, po nalaženju drugostepenog suda, početak roka zastarelosti bi u konkretnom slučaju trebalo da se računa od dana učinjene povrede radne obaveze. Prvostepenom sudu je tako naloženo da u ponovnom postupku utvrdi tačan dan kada je tužilac učinio povredu radne obaveze, pa da u odnosu na tu činjenicu utvrdi početak roka zastarelosti vođenja disciplinskog postupka i oceni da li je zastarelost nastupila pre donošenja drugostepene odluke u disciplinskom postupku, a da u zavisnosti od toga utvrdi i da li je tužilac učinio povredu radne obaveze koja mu se stavlja na teret.

U ponovnom postupku, u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2284/11, održano je osam ročišta za glavnu raspravu na kojima je izvođen dokazni postupak. Dva ročišta za glavnu raspravu nisu održana (jednom zbog toga što tužilac i svedoci nisu pristupili sudu radi saslušanja i jednom zbog sprečenosti postupajućeg sudije). Glavna rasprava je zaključena rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2284/11 od 29. novembra 2013. godine, da bi ponovo bila otvorena rešenjem ovog suda P1. 2284/11 od 13. decembra 2013. godine, radi dopune dokaznog postupka, odnosno obavljanja grafološkog veštačenja.

Poslednje ročište za glavnu raspravu u predmetnom parničnom postupku bilo je zakazano za 19. februar 2014. godine pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu, ali nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da postupak čike se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 3. novembra 2006. godine do odlučivanja ovog suda traje sedam godina i četiri meseca.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je parnični postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su i u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, uzme u obzir i period pre stupanja na snagu Ustava, iako je u ovom slučaju on svega pet dana.

Kako je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ispitujući navedene kriterijume u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se u predmetnom parničnom postupku nisu postavila naročito složena činjenična i pravna pitanja.

Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je predmet postupka nesumnjivo od velikog značaja za podnosioca, s obzirom na to da je tražen poništaj odluke o prestanku radnog odnosa i vraćanje na rad.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da podnosilac nije u bitnoj meri doprineo dužini trajanja osporenog sudskog postupka, s obzirom na to da jedno ročište nije održano na njegov predlog.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da je prvostepena presuda ukinuta zbog nepotupno utvrđenog činjeničnog stanja i da je drugostepeni sud svojim rešenjem dovoljno jasno ukazao da je u ponovljenom postupku, radi potpunog utvrđivanje svih okolnosti konkretnog slučaja potrebno utvrditi dana kada je tužilac izvršio povredu radne obaveze. Ustavni sud ukazuje da u ponovnom postupku još uvek traje dokazni postupak, što samo po sebi, a zajedno sa prethodno utvrđenim činjenicama, ukazuje da je pre svega neefikasnim postupanjem ranije Drugog opštinskog suda u Beogradu i kasnije Prvog osnovog suda u Beogradu došlo do neprimereno dugog trajanja postupka. Tome doprinosi i i okolnost da su periodi između sva ročišta za glavnu raspravu u ponovnom postupku često trajali i po četiri-pet meseci, kao i to da je uzrok najvećeg broja neodržanih ročišta bila sprečenost postupajućih sudija.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a naročito trajanje predmetnog panričnog postupka. Uz to, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo zbog neefikasnog postupanja suda.

6. Kako predmetni postupak još nije okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke, kao način otklanjanja štetnih posledica zbog utvrđene povrede ustavnog prava, naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere da se postupak iz tačke 1. okonča u najkraćem roku.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti