Odluka Ustavnog suda o zakonitosti prestanka radnog odnosa neraspoređenom službeniku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv presuda kojima je potvrđena zakonitost otkaza ugovora o radu. Zaposlenoj u bivšem saveznom organu radni odnos je prestao jer je ostala neraspoređena nakon ukidanja organa, što je u skladu sa zakonom.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1778/2010
31.10.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gordane Božikić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 31. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Gordane Božikić protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 912/06 od 23. oktobra 2007. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž. I 864/08 od 12. novembra 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 893/09 od 12. novembra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Gordana Božikić iz Beograda izjavila je 30. marta 2010. godine ustavnu žalbu protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 912/06 od 23. oktobra 2007. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž. I 864/08 od 12. novembra 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 893/09 od 12. novembra 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela da su osporene presude u suprotnosti sa Odlukom Ustavnog suda Republike Srbije IU-135/2006 od 20. jula 2006. godine, jer je rešenje koje je pobijano tužbom, a o kojoj je odlučeno osporenom presudom, nezakonito, zbog toga što je doneto od strane nenadležnog republičkog organa, na osnovu podzakonskog akta - uredbe Vlade Republike Srbije. Dalje je navela da je rešenje moralo biti zasnovano samo na Zakonu o ministarstvima, ali kako je predmetno rešenje doneto pre stupanja na snagu Zakona, to je, prema njenom mišljenju, doneto od strane nenadležnog organa, zbog čega su osporene presude nezakonite. Podnositeljka ustavne žalbe je istakla da nikada nije bila pozvana na razgovor o raspoređivanju, niti je pokušano njeno raspoređivanje u tom ili bilo kom drugom republičkom organu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) je iste sadržine kao odredba člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Osporenom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 912/06 od 23. oktobra 2007. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila da sud poništi kao nezakonita rešenja tužene Republike Srbije – Vlade - Generalnog sekretarijata Vlade 06 broj 118-07-847-2006 od 18. avgusta 2006. godine i 06 broj 118-07-847/2006-002 od 15. septembra 2006. godine, kao i da obaveže tuženu da tužilju vrati na rad i rasporedi na radno mesto koje odgovara njenoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima stečenim na radu. U obrazloženju prvostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je rešenjem Generalnog sekretarijata Vlade 06 broj 118-07-847-2006 od 18. avgusta 2006. godine utvrđeno da je tužilja, kao zaposlena u bivšem Generalnom sekretarijatu Saveta ministara, ostala neraspoređena u Generalnom sekretarijatu Vlade, počev od 18. avgusta 2006. godine, da joj je isplaćena otpremnina i da joj je radni odnos prestao 31. avgusta 2006. godine; da je navedeno rešenje doneto s pozivom na odredbe člana 2. stav 1, člana 64a stav 2. tačka 6), člana 68a Zakona o radnim odnosima u državnim organima i člana 1. stav 2. tačka 10) i člana 23b stav 1. Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica, a u vezi sa članom 183. Zakona o državnim službenicima; da je drugostepenim rešenjem tužene 06 broj 118-07-847/2006-002 od 15. septembra 2006. godine odbijen prigovor tužilje izjavljen protiv osporenog prvostepenog rešenja; da je sud našao da je nadležni organ tužene pravilno postupio kada je doneo osporeno rešenje kojim je utvrdio da je tužilja, koja je bila zaposlena u bivšem Generalnom sekretarijatu Saveta ministara , ostala neraspoređena u Generalnom sekretarijatu, te da joj prestaje radni odnos, a što je potvrđeno i drugostepenim rešenjem tužene; da je odredbom člana 68a Zakona o radnim odnosima u državnim organima predviđeno da u slučaju preuzimanja poslova iz nadležnosti saveznog organa državni organ u čiji delokrug prelaze ti poslovi preuzima potreban broj lica za obavljanje preuzetih poslova u skladu sa potrebama organa; da je u konkretnom slučaju prestao sa radom Generalni sekretarijata Saveta ministara 9. juna 2006. godine, shodno Uredbi o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i Službi Saveta Ministara, a da je poslove iz njegove nadležnosti preuzeo Generalni sekretarijat Vlade Republike Srbije, koji je shodno tome preuzeo i potreban broj zaposlenih lica koji su radili na preuzetim poslovima; da kako tužilja na taj način nije preuzeta u okviru potrebnog broja radnika, to je usled toga stekla status neraspoređenog radnika; da je tužilja stekla status neraspoređenog radnika shodno članu 68a Zakona o radnim odnosima u državnim organima, to jest nepreuzimanjem od strane Generalnog sekretarijata Vlade, pa je primenom člana 64. stav 2. tačka 6) navedenog zakona rešen njen radnopravni status, ostvarivanjem prava na otpremninu; da je sud mišljenja da, prema odredbi navedenog član 68a Zakona, nije postojala obaveza tužene da traži mogućnost raspoređivanja tužilje u drugom državnom organu; da je bez uticaja navod tužilje da se radnopravni status tužilje nije mogao rešiti na osnovu Uredbe o finansiranju nadležnosti koje na Republiku Srbiju s bivše Srbije i Crne Gore, s obzirom na to da je shodno Uredbi o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore prestao da postoji Generalni sekretarijat Saveta ministara.

Osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. I 864/08 od 12. novembra 2008. godine potvrđena je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 912/06 od 23. oktobra 2007. godine, a žalba tužilje je odbijena kao neosnovana. U obrazloženju presude Okružnog suda u Beogradu je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud, na pravilni i potpuno utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenio materijalno pravo dajući za svoju odluku dovoljne i jasne razloge, koje u svemu prihvata drugostepeni sud u postupku žalbene kontrole; da u konkretnom slučaju nije postojala obaveza tuženog da tužilju rasporedi na rad u drugom državnom organu, niti je postojala obaveza da se traži takva mogućnost, jer se radi o specifičnoj situaciji prestanak rada saveznog organa i preuzimanja dela poslova iz nadležnosti saveznog organa, konkretno Generalnog sekretarijata Saveta ministara, te kako je tužilja stekla status neraspoređenog radnika, shodno članu 68a Zakona o radnim odnosima u državnim organima, to su samim tim osporena rešenja tužene zakonita, kako to pravilno nalazi prvostepeni sud, a pri odlučnoj činjenici da je članom 3. Uredbe o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore prestao da postoji Generalni sekretarijat Saveta ministara; da su bez uticaja navodi žalbe o tome da je Uredba o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i službi Saveta Ministara neustavna, s obzirom na činjenicu da je Odlukom Ustavnog suda IU-134/2006 utvrđena neustavnost odredaba čl. 8. do 10. te uredbe; da su bez uticaja navodi žalbe tužilje kojim se poziva na Odluku Ustavnog suda IU-135/2006, jer se istom utvrđuje neustavnost odredaba čl. 10. do 14. osnovu Uredbe o finansiranju nadležnosti koje na Republiku Srbiju s bivše Srbije i Crne Gore i konstatuje da odredbama čl. 64. do 70. Zakona o radnim odnosima u državnim organima nije uređeno pitanje ostvarivanja prava izabranih, postavljenih i zaposlenih lica u državnim organima u slučaju privremenog prestanka finansiranja nadležnosti državnih organa, s obzirom na to da se u konkretnom slučaju ne radi o tome, već o prestanku rada Generalnog sekretarijata Saveta Ministara, a shodno navedenom članu 3. Uredbe o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore.

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. II 893/09 od 12. novembra 2009. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. I 864/08 od 12. novembra 2008. godine. U obrazloženju revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da je sa pravnog stanovišta Vrhovnog suda, drugostepeni sud u pobijanoj presudi pravilno primenio materijalno pravo, zaključujući da je u ovom slučaju došlo do situacije iz člana 67. stav 3. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, usled prestanka sa radom Generalnog Sekretarijata Savezne Vlade u kojem je tužilja bila zaposlena, u kom slučaju na osnovu stava 4. istog člana, zaposleni ostaju neraspoređeni i imaju prava i obaveze utvrđene članom 66. citiranog Zakona; da citiranim uredbama koje su važile u vreme donošenja pobijanih rešenja nije određen državni organ u čiji bi delokrug prešli poslovi Saveta ministara i njegove službe – Generalnog Sekretarijata, koji je prestao sa radom, odnosno organ koji bi od istog preuzeo potreban broj zaposlenih; da čak i u situaciji da se prihvati pravno stanovište prvostepenog suda, takođe bi bio zakoniti prestanak radnog odnosa tužilje, u smislu člana 67. stav 1. i 4. u vezi člana člana 68a, a shodno članu 66. Zakona o radn im odnosima u državnim organima, s obzirom na to da se u slučaju kada državni organ preuzima poslove iz nadležnosti saveznog organa u čiji delokrug prelaze ti poslovi, ne ispituje osnovanost potrebe, već je to diskreciono ovlašćenje funkcionera koji rukovodi tim organom, a prema potrebama istog; da se pretežni deo revizijskih navoda tužilje svodi na izlaganje njenog pravnog stanovišta o neustavnosti Uredbe o finansiranju nadležnosti koje su prešle na Republiku Srbiju s bivše Srbije i Crne Gore, ističući da se istom, kao podzakonskim aktom, nisu mogli regulisati nadležnost, organizacija i radno-pravni odnosi saveznih organa savezne države, već je to jedino moglo biti učinjeno Zakonom o ministarstvima Republike Srbije, koji je donet tek kasnije, nakon donošenja pobijanih rešenja tužene; da su takvi revizijski navodi bez značaja za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari u situaciji kada su iz našeg pravnog poretka Odlukom Ustavnog suda Republike Srbije IU-34/2006 uklonjene samo odredbe čl. 10. do 14. navedene Uredbe, što upućuje na zaključak da pravno egzistira odredba člana 3. Uredbe, u smislu koje je, Generalni Sekretarijat Saveta ministara bivše SCG, u kojoj je tužilja bila zaposlena, prestao sa radom; da vrsta i značaj opšteg pravnog akta kojim je to učinjeno, nije od uticaja za odlučivanje u ovom radno-pravnom sporu, u kome je status zaposlenog ocenjen sa aspekta primene odredbi Zakona o radnim odnosima u državnim organima.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 60. Ustava je utvrđeno : da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom (stav 1.), da svako ima pravo na slobodan izbor rada (stav 2.), da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sve radna mesta (stav 3.), da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći (stav 4.), kao i da se ženama, omladini i invalidima omogućuje posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (stav 5.).

U ovoj ustavnosudskoj stvari od značaja su i sledeće odredbe Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“, br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02 i 49/05), prema kojima: zaposlenom se otkazuje radni odnos i u slučaju kada usled promena u organizaciji stekne status neraspoređenog, a ne može mu se obezbediti radno mesto u istom ili u drugom državnom organu (član 64a. stav 2. tač . 6)); u slučaju ukidanja državnog organa, državni organ u čiji delokrug prelaze poslovi ukinutog organa preuzima potreban broj zaposlenih i postavljenih lica koji su radili na preuzetim poslovima (član 67. stav 1.); u skladu s potrebama organa, funkcioner koji rukovodi državnim organom u čiji su delokrug prešli poslovi ukinutog organa donosi rešenja o raspoređivanju zaposlenih koji su preuzeti, a rešenja o raspoređivanju postavljenih lica donosi organ koji ih je postavio (član 67. stav 2.); u slučaju ukidanja državnog organa i ukidanja svih poslova koji su se obavljali u delokrugu tog organa zaposleni i postavljena lica koji su radili u ukinutom organu ostaju neraspoređeni (član 67. stav 3.); zaposleni u državnom organu i postavljena lica koji nisu preuzeti u smislu stava 1. ovog člana ili su ostali neraspoređeni u smislu stava 3. ovog člana imaju prava i obaveze utvrđene članom 66. ovog zakona (član 67. stav 4.); u slučaju preuzimanja poslova iz nadležnosti saveznog organa, državni organ u čiji delokrug prelaze ti poslovi preuzeće, u skladu sa potrebama organa, i potreban broj zaposlenih i postavljenih lica za obavljanje preuzetih poslova (član 68a).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje i prava na rad iz člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljki osporenim presudama nisu povređena označena ustavna prava.

Ustavni sud je stao na stanovište da se ne može smatrati da je zauzeti stav postupajućih sudova, izražen kroz osporene presude, posledica arbitrerne primene merodavnog materijalnog prava. Suprotna tvrdnja podnositeljke je izraz subjektivne ocene o pogrešnoj primeni prava, a ne i dokaz o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje. Ustavni sud naglašava da je podnosi teljka ustavne žalbe bila zaposlen a u Generalnom sekretarijatu Saveta ministara bivše Srbije i Crne Gore, a da je posao Generalnog sekretarijata bilo obezbeđivanje stručnih, operativnih i administrativnih poslova Saveta ministara. Dakle, radi se o specifičnoj situaciji uslovljenoj prirodom poslova koje je obavljao Generalni sekretarijat za potrebe Saveta ministara. Prestankom postojanja državne zajednice Srbija i Crna Gor a, prestala je i potreba za obavljanjem poslova koje je obavljao Generalni sekretarijat Saveta ministara, pa kako suštinski nije bilo preuzetih poslova (ne i predmeta) od strane Republike Srbije, to nije ni bilo obaveze raspoređivanja zaposlenih. S obzirom na to da je podnositeljki ustavne žalbe prestao radni odnos u skladu sa važećim zakonskim odredbama, Ustavni sud ocenjuje da podnositeljki osporenim presudama nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, niti pravo na rad zajemčeno odredbama člana 60. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, nisu osnovani navodi podnosi teljke u stavne žalbe u kojima je istakla da su osporene presude u suprotnosti sa Odlukom Ustavnog suda IU-135/2006 od 20. jula 2006. godine, zbog toga što su predmetna rešenja Generalnog sekretarijata doneta na osnovu odredbi Uredbe o finansiranju nadležnosti koje su prešle na Republiku Srbiju s bivše Srbije i Crne Gore, a za koje je utvrđeno da nisu u skladu sa Ustavom i zakonom. Naime, O dlukom Ustavnog suda IU-135/2006 od 20. jula 2006. godine („Službeni glasnik RS“, broj 63/06) jeste utvrđeno da odredbe čl. 10. do 14. Uredbe o finansiranju nadležnosti koje su prešle na Republiku Srbiju s bivše Srbije i Crne Gore („Službeni glasnik RS“, broj 49/06) nisu u saglasnosti sa Ustavom i zakonom. Međutim, predmetna rešenja Generalnog sekretarijata nisu doneta na osnovu odredaba navedene Uredbe za koje je utvrđena neustavnost i nezakonitost, već su doneta s pozivom na član 2. stav 1. i član 64a) stav 2. tačka 6) i član 68a Zakona o radnim odnosima u državnim organima i član 1. i član 23b stav 1. Uredbe o položaju pojedinih institucija Državne zajednice Srbije i Crne Gore i službi Saveta ministara i član 64a) stav 2. tačka 6) Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica, a u vezi sa članom 183. Zakona o državnim službenicima.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-1225/2008 od 17. marta 2011. godine.

6. Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. I 6115/07 od 21. decembra 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 470/08 od 29. maja 2008. godine odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

7. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o zakonitosti prestanka radnog odnosa neraspoređenom službeniku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti