Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe u sporu o umanjenju zarada u javnom preduzeću

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i pravičnu naknadu za rad. Umanjenje zarada u javnom preduzeću u skladu sa programom poslovanja i prinudnim propisima ne predstavlja povredu Ustavom zajemčenih prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. K. i R. M, obojice iz K, S. M. iz B. i P. R. iz S. K, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. K, R. M, S. M. i P. R. protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1261/10 od 9. marta 201 1. godine u odnosu na istaknute povred e prava na pravično suđenje i pravičnu naknadu za rad, iz člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. K. i R. M, obojica iz K, S. M. iz B. i P. R. iz S. K. su 19. aprila 201 1. godine, preko punomoćnika G. V, advokata iz N. S, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1 261/10 od 9. marta 201 1. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na pravno sredstvo i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1261/10 od 9. marta 201 1. godine odbijena žalba podnosilaca izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P1. 933/08 od 17. septembra 2009. godine kojom im je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu razlike na ime manje isplaćene zarade , neisplaćenog uvećanja zarade za smenski rad, manje isplaćene naknade troškova za ishranu u toku rada za period od 1. juna 200 5. godine do 31. jula 2008. godine, kao i manje isplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2007. godinu, te uplatu pripadajućih poreza i doprinosa za staž sa uvećanim trajanjem, prema tuženom JGSP "N. S." iz N. S; da je u dokaznom postupku utvrđeno da je tuženi podnosiocima u utuženom periodu isplaćivao na ime zarade, uvećanja zarade za smenski rad, naknade troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora iznose niže od onih koji su predviđeni Pojedinačnim kolektivnim ugovorom tuženog; da je tuženi iznose zarade i predmetnih naknada umanjivao prema masi zarada, na osnovu usvojenih programa poslovanja, Uredbe o visini zarada u javnim preduzećima i Uredbe o načinu i kontroli obračuna i isplate zarada u javnim preduzećima; da je stav Apelacionog suda u Novom Sadu da je donošenjem navedenih uredbi Vlade Republike Srbije suspendovan pojedinačni kolektivni ugovor tuženog, odnosno stavljen van snage u pogledu obračunavanja i isplate zarada zaposlenima u javnim preduzećima; da Zakon o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa i pomenute uredbe ne daju pravo na jednostrano umanjenje zarade, zbog čega je podnosiocima, suprotno odredbama člana 104. Zakona o radu uskraćeno pravo na odgovarajuću zaradu u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu i na taj način povređeno pravo na pravičnu naknadu za rad zajemčeno članom 60. stav 4. Ustava; da je poslodavac bio u obavezi da zaposlenima ponudi izmenu ugovorenih uslova rada u pogledu visine zarade, o čemu bi se svaki zaposleni pojedinačno izjašnjavo; da je zbog jednostranog umanjenja zarade i predmetnih naknada, a bez prethodne ponude izmenjenih uslova rada, podnosiocu povređeno i pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava , jer mu nije data mogućnost da pred nadležnim sudom osporava zakonitost ugovora kojim bi mu zarada i druga primanja iz radnog odnosa bili umanjeni; da Apelacioni sud u Novom Sadu nije cenio navode žalbe tužilaca da prilikom ugovaranja osnovne zarade nije sadržan smenski rad, nego je kasnijim Aneksom PKU od 11. jula 2005. godine tuženi samo formalno uneo odredbu da koeficijent posla sadrži u sebi i smenski rad, ali da je osnovna zarada ostala ista kao i pre ovog aneksa; da je na opisani način povređeno pravo podnosilaca na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava i načelo vladavine prava iz člana 3. stav 2. Ustava. Podnosioci su predloži li da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu i naloži Apelacionom sudu u Novom Sadu da donese novu odluku po njegovoj žalbi izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P1. 933/08 od 17. septembra 2009. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporenu presudu i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P1. 933/08 od 17. septembra 2009. godine odbijen je kao neo snovan tužbeni zahtev tužilaca – ovde podnosilaca ustavne žalbe, kojim su tražili da im tuženi JGSP "N. S." iz N. S. isplati r azliku na ime manje isplaćene zarade , neisplaćenog uvećanja zarade za smenski rad, manje isplaćene naknade troškova za ishranu u toku rada za period od 1. juna 200 5. godine do 31. jula 2008. godine, kao i manje isplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2007. godinu, te isplati pripadajuće poreze i doprinose za staž sa uvećanim trajanjem. U obrazloženju prvostepene presude se, između ostalog, navodi: da su, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci sa tuženim zaključili ugovore o radu od 23. marta 2005. godine; da je članom 3. ovih ugovora predviđeno da je osnovna zarada zaposlenog utvrđena čl. 15. i 16. kolektivnog ugovora, zakonskim i podzakonskim aktima kojima se regulišu zarade u javnim preduzećima i programom poslovanja na koji saglasnost daje osnivač poslodavca; da je odredbom člana 8. ugovora o radu ugovoreno da puno radno vreme iznosi 40 časova nedeljno, a raspored radnog vremena u okviru radne nedelje (sistemi rada 5+2, 6+2 i 6+1) utvrđuje direktor svojom odlukom, kao i preraspodelu radnog vremena i da radni dan, po pravilu traje 8 časova; da je Aneksom PKU od 11. jula 2005. godine, koji se zajedno sa osnovnim PKU primenjivao u posmatranom periodu, u članu 5. stav 3, predviđeno da se osnovna zarada utvrđuje na osnovu cene rada za najjednostavniji rad po radnom času izraženom u dinarima i koeficijentima posla zaposlenih, uvećanom za dodatak na rukovođenje, a koji sadrži složenost posla, odgovornost, uslove rada, smenski rad i stručnu spremu koja je uslov za rad na poslovima zaposlenog; da su na osnovu čl. 22, 22a i 22b Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa ("Službeni glasnik RS", br. 25/2000 i 25/02), Uredbe o visini zarada u javnim preduzećima ("Službeni glasnik RS", broj 137/04) i Uredbe o načinu i kontroli obračuna isplate zarada u javnim preduzećima ("Službeni glasnik RS", broj 5/06), javna preduzeća, među koja spada i tuženi, u pogledu isplate zarada striktno ograničena programom poslovanja na koji saglasnost daje osnivač; da se za vreme važenja navedenog Zakona i uredbi ne mogu primenjivati odredbe kolektivnog ugovora koje se odnose na zaradu; da tužioci nisu dokazali postojanje eventualne razlike zarade primenom važećih propisa, uredbi i programa poslovanja; da je stoga tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili isplatu razlike na ime manje isplaćene zarade, neisplaćenog uvećanja zarade za smenski rad i manje isplaćene naknade troškova za ishranu, neosnovan jer je tuženi prilikom isplate zarade postupao u svemu u skladu sa v ažećim propisima i programom poslovanja, a isto se odnosi i na isplatu naknade za ishranu u toku rada i naknade za korišćenje godišnjeg odmora, naknade za traženi smenski rad, koji su u skladu sa navedenim programom morali biti propocionalno umanjeni.

Odlučujući o žalbi tužilaca, Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž1. 1261/10 od 9. marta 201 1. godine odbio žalbu kao neosnovanu i presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P1. 933/08 od 17. septembra 2009. godine potvrdio. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da je drugostepeni sud našao da je pobijana presuda doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka i da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo; da tužioci u žalbi ne dovode u sumnju utvrđenje prvostepenog suda o načinu isplate zarada i ostalih naknada u spornom periodu i ne konkretizuju žalbene navode o pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju; da se, suprotno pravnom stavu tužilaca iznetom u žalbi, na isplatu zarada i ostalih naknada tužiocima koje imaju tretman zarade u spornom periodu kod tuženog ne može primeniti regulativa PKU tuženog, jer je to u suprotnosti sa članom 22. Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa, navedenim uredbama kojima je u spornom periodu regulisana isplata zarada i programom poslovanja tuženog doneti na osnovu istih propisa; da nema dokaza da je u spornom periodu tuženi isplate zarada i ostalih naknada vršio mimo utvrđenog programa poslovanja i raspoložive mase sredstava; da odredbe istog zakona i pratećih uredbi koje su donete na osnovu njega predstavljaju imperativne odredbe kojih se javna preduzeća, u konkretnom slučaju- tuženi, moraju pridržavati.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći i da se ženama, omladini i invalidima omogućuju posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60. stav 4.).

Zakonom o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05) je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, da se zaposlenima garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruju kod poslodavca, da se pod radom iste vrednosti podrazumeva rad za koji se zahteva isti stepen stručne spreme, ista radna sposobnost, odgovornost i fizički i intelektualni rad (član 104. st. 1. do 3.); da se zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatra zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade i sva primanja iz radnog odnosa, osim naknada troškova zaposlenog u vezi sa radom iz člana 118. tač. 1) do 4) i drugih primanja iz člana 119. i člana 120. tačka 1) ovog zakona (član 105.).

Zakonom o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa ("Službeni glasnik RS", br. 25/2000, 25/02, 107/05, 1085/05 i 123/07), koji je važio u vreme nastanka spornog odnosa, bilo je propisano: da je javno preduzeće ono preduzeće koje obavlja delatnost od opšteg interesa, a koje osniva država, odnosno jedinica lokalne samouprave ili autonomna pokrajina (član 1. stav 1.); da delatnost od opšteg interesa obavljaju javna preduzeća (član 3. stav 1.); da javno preduzeće za obavljanje komunalne delatnosti ili delatnosti od značaja za rad organa jedinice lokalne samouprave može da osnuje jedinica lokalne samouprave, aktom koji donosi skupština jedinice lokalne samouprave, a takođe, da javno preduzeće može da osnuje i skupština autonomne pokrajine (član 4. st. 3. i 4.); da se unapređenje rada i razvoja javnog preduzeća i preduzeća, odnosno zavisnog društva kapitala, čiji je osnivač javno preduzeće, zasniva na dugoročnom i srednjoročnom planu rada i razvoja, da javno preduzeće i preduzeće, odnosno zavisno društvo kapitala, čiji je osnivač javno preduzeće, za svaku kalendarsku godinu donose godišnji program poslovanja i dostavljaju ga osnivaču javnog preduzeća radi davanja saglasnosti najkasnije do 1. decembra tekuće godine za narednu godinu, da se Program smatra donetim kada na njega saglasnost da osnivač javnog preduzeća i da program naročito, između ostalog, sadrži planirane izvore prihoda i pozicije rashoda po namenama, planirani način raspodele dobiti javnog preduzeća, elemente za celovito sagledavanje politike cena proizvoda i usluga, kao i politike zarada i zaposlenosti u tom preduzeću, odnosno zavisnom društvu kapitala, koji se utvrđuju u skladu sa politikom projektovanog rasta cena i zarada koju utvrđuje Vlada Republike Srbije za godinu za koju se Program donosi (član 22.); da se u javnom preduzeću, odnosno preduzeću ili zavisnom društvu kapitala čiji je osnivač javno preduzeće, u kome Program nije donet do početka kalendarske godine za koju se Program donosi, zarade obračunavaju i isplaćuju na način i pod uslovima utvrđenim programom za prethodnu godinu, a cene njihovih proizvoda i usluga ne mogu se povećavati, do donošenja Programa u skladu sa članom 22. zakona (član 22a); da se programi javnih preduzeća čiji je osnivač lokalna samouprava, odnosno autonomna pokrajina, kao i preduzeća, odnosno zavisnih društava kapitala, čiji je osnivač to javno preduzeće, a na koje je osnivač javnog preduzeća dao saglasnost, dostavljaju ministarstvu nadležnom za poslove trgovine, ministarstvu nadležnom za poslove rada, ministarstvu nadležnom za poslove finansija i ministarstvu nadležnom za poslove lokalne samouprave, radi praćenja kretanja cena i zarada, a ako je nadležni organ jedinice lokalne samouprave, odnosno autonomne pokrajine, dao saglasnost na program iz stava 1. ovog člana, a taj program sadrži elemente koji nisu u skladu sa politikom projektovanog rasta cena i zarada koju za tu godinu utvrđuje Vlada Republike Srbije, da ministar nadležan za poslove finansija može izdati nalog da se privremeno obustavi prenos transfernih sredstava iz budžeta Republike Srbije jedinici lokalne samouprave, odnosno prenos pripadajućeg dela poreza na zarade i poreza na dobit preduzeća autonomnoj pokrajini, do usklađivanja tog programa sa odredbom člana 22. stav 4. zakona (član 22b st. 1. i 2.).

Uredbom o visini zarada u javnim preduzećima ("Službeni glasnik RS", broj 137/04) je bilo propisano: da se z arade u javnim preduzećima i preduzećima koja su osnovala javna preduzeća (u daljem tekstu: preduzeća) obračunavaju i isplaćuju u skladu sa ovom uredbom počev od isplata za mesec januar 2005. godine (član 1.); da je u kupan iznos sredstava za zarade isplaćen za mesec decembar 2004. godine, odnosno za mesec koji prethodi mesecu decembru za koji je izvršena isplata - zbir iznosa isplaćenih sredstava za zarade iz obrasca PP OD - Poreska prijava o obračunatim i plaćenim doprinosima za obavezno socijalno osiguranje na zarade/naknade za mesec ___ (konačna isplata/deo* ___) 200_ godine, koji je odštampan uz Pravilnik o obrascu zbirne poreske prijave o obračunatim i plaćenim doprinosima za obavezno socijalno osiguranje po odbitku ("Službeni glasnik RS", br. 96/04 i 105/04) (član 2.); da p reduzeće iz člana 1. ove uredbe, do donošenja programa poslovanja za 2005. godinu (u daljem tekstu: Program) u skladu sa članom 22. stav 2. Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa ("Službeni glasnik RS", br. 25/00 i 25/02), obračunava i isplaćuje zarade za januar i naredne mesece 2005. godine, najviše do ukupnog iznosa sredstava za zarade utvrđenog u članu 2. ove uredbe (član 3.); da u kupan iznos sredstava za obračun i isplatu zarada iz člana 3. ove uredbe, preduzeće može da uveća za - 1) ukupan iznos sredstava za isplatu uvećane zarade za rad na dan praznika koji je po zakonu neradni dan, utvrđene u skladu sa opštim aktom ili ugovorom o radu, 2) razliku između manje isplaćenog iznosa sredstava po osnovu naknade zarade za vreme odsustvovanja sa rada zbog privremene nesposobnosti za rad i naknade zarade za vreme prekida rada do kojeg je došlo bez krivice zaposlenog i zarade koju bi zaposleni ostvario da je radio, 3) ukupan iznos sredstava za zaradu koju bi zaposleni ostvario da je radio - za zaposlene za koje je isplaćivana naknada zarade za vreme porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i posebne nege deteta, da ukupan iznos sredstava iz stava 1. ovog člana preduzeće čiji je osnivač Republika može da uveća uz saglasnost Vlade Republike Srbije, na predlog ministarstva nadležnog za poslove finansija, ministarstva nadležnog za poslove rada i ministarstva nadležnog za odgovarajuću oblast i da u kupan iznos sredstava iz stava 1. ovog člana preduzeće čiji je osnivač teritorijalna autonomija ili lokalna samouprava može da uveća uz saglasnost osnivača (član 4. st. 1. do 3.); da p o donošenju Programa, preduzeće može ukupan iznos sredstava za zarade da obračunava i isplaćuje u skladu sa Programom (član 6.); da se do donošenja Programa u ukupan iznos sredstava iz člana 2. ove uredbe uračunava i ukupan iznos sredstava za obračun i isplatu zarada organa poslovodstva preduzeća, da program, pored elemenata i kriterijuma iz člana 22. stav 3. Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa, sadrži i: 1) ukupan iznos sredstava za obračun i isplatu zarada organa poslovodstva preduzeća, 2) kriterijume za obračun i isplatu zarada prema kojima ukupan iznos sredstava iz tačke 1) ovog stava zavisi od poslovno-finansijskih rezultata, 3) poslove koji se smatraju poslovima poslovodstva preduzeća (organa poslovodstva) (član 7. st. 1. i 2.); da a ko se kontrolom utvrdi da je preduzeće izvršilo isplatu zarada za određeni mesec u većem iznosu od iznosa utvrđenog u skladu sa ovom uredbom, izvršiće se umanjenje zarada za više isplaćeni iznos narednog meseca za koji se vrši isplata zarada (član 10.); da su u pravni odbor i direktor preduzeća odgovorni za isplatu zarada u skladu sa ovom uredbom i da a ko preduzeće izvrši isplatu zarada suprotno odredbama ove uredbe, osnivač će preduzeti odgovarajuće mere u skladu sa zakonom (član 11. st. 1. i 2) .

Uredbom o načinu i kontroli obračuna isplate zarada u javnim preduzećima ("Službeni glasnik RS", broj 5/06) je propisano: da se zarade u javnim preduzećima i preduzećima, odnosno zavisnim društvima kapitala, koja su osnovala javna preduzeća obračunavaju i isplaćuju u skladu sa Zakonom o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa i ovom uredbom (član 1.); da preduzeće koje ne donese godišnji program poslovanja do početka kalendarske godine za koju se Program donosi, do donošenja Programa, u skladu sa Zakonom, obračunava i isplaćuje zarade najviše do ukupnog iznosa sredstava za zarade utvrđenog Programom za prethodnu godinu, odnosno na način i pod uslovima utvrđenim tim programom (član 2.); da po donošenju Programa za kalendarsku godinu za koju se donosi, preduzeće može ukupan iznos sredstava za zarade da obračunava i isplaćuje u skladu sa tim programom (član 3.); da Program, pored elemenata i kriterijuma iz člana 22. stav 4. Zakona, obavezno sadrži i ukupan iznos sredstava za obračun i isplatu zarada organa poslovodstva preduzeća, kriterijume za obračun i isplatu zarada prema kojima ukupan iznos sredstava iz tačke 1) ovog stava zavisi od poslovno-finansijskih rezultata i poslove koji se smatraju poslovima poslovodstva preduzeća (član 4); da ako se kontrolom utvrdi da je preduzeće izvršilo isplatu zarada za određeni mesec u većem iznosu od iznosa utvrđenog u skladu sa ovom uredbom, izvršiće se umanjenje zarada za više isplaćeni iznos narednog meseca za koji se vrši isplata zarada (član 7.); da su upravni odbor i direktor preduzeća odgovorni za isplatu zarada u skladu sa ovom uredbom, a ako preduzeće izvrši isplatu zarada suprotno odredbama ove uredbe, osnivač će preduzeti odgovarajuće mere u skladu sa zakonom (član 8.); da uredba stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije", a da se primenjuje počev od isplata zarada za mesec januar 2006. godine (član 12.); da ova uredba stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije", a primenjuje se počev od isplata zarada za mesec januar 2005. godine (član 16.) .

5. Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje i prava na pravičnu naknadu za rad sa stanovišta navoda ustavne žalbe, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti i materijalnopravnih odredaba propisa koji su od značaja za ocenu Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Saglasno odredbama Zakona o radu, svaki zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, pri čemu se zaposlenom garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruje kod poslodavca.

Ustavni sud polazi od toga da svaki zaposleni ima pravo na isplatu zarade u visini koja se utvrđuje zakonom, aktima iz autonomne regulative poslodavca i ugovorom o radu. Međutim, u konkretnom slučaju svojstvo tuženog imao je ne bilo koji poslodavac, već javno preduzeće čiji je osnivač jedinica lokalne samouprave - Grad Novi Sad, u kome je poslovanje, uključujući i obračun i isplatu zarada, bilo regulisano prinudnim propisima - Zakonom o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa (u daljem tekstu: Zakon) i uredbama Vlade Republike Srbije donetim na osnovu tog zakona (Uredbom o visini zarada u javnim preduzećima i Uredbom o načinu i kontroli obračuna isplate zarada u javnim preduzećima). Citirane odredbe Zakona i uredbe su ograničavale tuženog, pod pretnjom propisanih sankcija, da samostalno donosi opšte akte kojima se uređuje pitanje zarada i da vrši obračun i isplatu zarada bez prethodno dobijene saglasnosti osnivača. U tom slučaju se, po oceni Ustavnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani navodi ustavne žalbe da "Zakon i pomenute uredbe ne daju pravo na jednostrano umanjenje zarade". Po shvatanju Ustavnog suda, ovde nije reč o jednostranom umanjenju zarada, najpre iz razloga što je odredbama čl . 22, 22a i 22b Zakona propisano da javno preduzeće posluje na osnovu prethodno donetog Programa poslovanja, na koji saglasnost daje osnivač, a koji obavezno sadrži sve pozicije rashoda za čitavu kalendarsku godinu, i to po namenama, dakle i za zarade, kao i elemente za celovito sagledavanje politike zarada i zaposlenosti u istom preduzeću. Dodatno, planirana politika zarada u javnom preduzeću se mora utvrditi u skladu sa politikom projektovanog rasta zarada koju utvrđuje Vlada Republike Srbije. Konačno, Vlada je na osnovu izričitog zakonskog ovlašćenja navedenim uredbama precizno uredila pitanje zarada u javnim preduzećima. Iz iznetog sledi da je u pogledu utvrđivanja zarada u javnom preduzeću odnos poslodavca i zaposlenog ugovorni odnos, ali samo u okviru propisanih pravila i ograničenja. Po oceni Ustavnog suda, osnivač javnog preduzeća prilikom davanja saglasnosti na predloženi program poslovanja mora voditi računa o propisanim ograničenjima, jer isti podleže kontroli od strane ministarstava nadležnih za poslove trgovine, rada, finansija i lokalne samouprave. Ukoliko se utvrdi da je nadležni organ jedinice lokalne samouprave dao saglasnost na program sa elementima koji nisu u skladu sa politikom projektovanog rasta cena i zarada, ministar nadležan za poslove finansija je ovlašćen da izda nalog za privremenu obustavu prenosa transfernih sredstava iz budžeta Republike Srbije jedinici lokalne samouprave, na koji način se direktno dovodi u pitanje finasiranje, a samim tim i funkcionisanje jedinice lokalne samouprave. Odredbe navedenih uredbi su predviđa le kontrolu visine isplaćenih zarada u jednom mesecu i da vale pravo da se izvrši umanjenje zarada zbog više isplaćen og iznos a narednog meseca. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da se ovakvom pravnom regulativom teži očuvanju mase zarada planirane programom poslovanja za određenu poslovnu godinu, što dodatno potvrđuje prethodno iznetu ocenu, da je odnos javnog preduzeća kao poslodavca i zaposlenog u javnom preduzeću ugovorni odnos, koji je bitno ograničen imperativnim propisima.

Ustavni sud ukazuje da je ovakav pravni stav zauzeo i u više ranije donetih odluka (videti npr. Odluku Už-4080/2010 od 6. juna 2013. godine).

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1922/10 od 14. jula 2010. godine podnosiocima ni su povređen a prav a na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad, zajemčena odredb ama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava. Stoga je Sud u ovom delu odbio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o istaknutoj povredi prava na pravno sredstvo, Ustavni sud konstatuje da se ponuda za izmenu ugovorenih uslova rada ne može smatrati pravnim sredstvom u smislu člana 36. stav 2. Ustava. Sledom navedenog, ustavna žalba je ratione materiae inkompatibilna sa osporenom presudom u delu u kome podnosilac ističe povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

Ustavni sud ukazuje da odredbe čl ana 3. Ustava , kojima se utvrđuju načela ustavnog poretka u Republici Srbiji, ne mogu biti osnov za izjavljivanje ustavne žalbe, jer se njima ne jemče ljudska i manjinska prava i slobode.

Imajući u vidu napred izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio i odlučio kao u drugom delu izreke, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.