Povreda prava na pravično suđenje zbog pogrešne primene procesnog zakona

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Viši sud je proizvoljno primenio procesni zakon, odbacivši žalbu kao neblagovremenu primenom roka od osam dana iz ranijeg zakona, umesto važećeg roka od petnaest dana.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-178/2008
18.03.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Petra Šijana iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. marta 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Petra Šijana izjavljena protiv rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije – Direkcija policije 03/1 broj 210-1562/07 od 12. jula 2007. godine i rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije 01 broj 210-1562/07-1 od 25. decembra 2007. godine.

2. Odbacuje se predlog Petra Šijana za odlaganje izvršenja rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije 01 broj 210-1562/07-1 od 25. decembra 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Petar Šijan iz Beograda podneo je Ustavnom sudu 5. februara 2008. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije – Direkcija policije 03/1 broj 210-1562/07 od 12. jula 2007. godine i rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije 01 broj 210-1562/07-1 od 25. decembra 2007. godine, zbog povrede odredaba čl. 3. i 18, člana 20. stav 2, čl. 21, 24, 27. i 36. Ustava Republike Srbije i povrede odredabavčlana 5. stav 1, čl. 13. i 14. i člana 1. Protokola 12 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da mu je osporenim rešenjima uskraćeno pravo na posedovanje dozvole za nošenje oružja i time povređena osnovna ljudska prava i slobode. Tvrdi da osporeno drugostepeno rešenje ne sadrži odgovore na žalbene navode podnosioca. Stoga predlaže da Ustavni sud donese rešenje kojim će se podnosiocu ustavne žalbe ''omogućiti da produži dozvolu za nošenje oružja''. Predložio je i da Sud, do donošenja konačne odluke, naloži Ministarstvu unutrašnjih poslova da mu vrati dozvolu za nošenje oružja.

U odgovoru Ministarstva unutrašnjih poslova – Direkcije policije, Uprave za upravne poslove 03/10 broj 210-1562/07 od 14. jula 2008. godine, navodi se da je Ministarstvo unutrašnjih poslova svoje odluke donelo u skladu sa članom 11a i 11b Zakona o oružju i municiji („Službeni glasnik RS“, br. 9/92, 53/93, 67/93, 48/94, 44/98 i 93/03), jer je u zakonito sprovedenom postupku utvrdilo da na strani podnosioca ustavne žalbe ne postoje izuzetno opravdani razlozi za zaštitu njegove lične bezbednosti. Kako organ uprave smatra da osporenim odlukama podnosiocu ustavne žalbe nisu povređena, odnosno uskraćena ljudska prava i slobode zajemčene Ustavom, predlaže da Sud ustavnu žalbu odbije kao neosnovanu.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Odredba člana 82. stava 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) po svojoj sadržini istovetna je članu 170. Ustava.

Odredbama člana 86. st. 1. i 2. Zakona propisano je da ustavna žalba, po pravilu, ne sprečava primenu pojedinačnog akta ili radnje protiv koga je izjavljena, kao i da na predlog podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud može odložiti izvršenje pojedinačnog akta ili radnje iz stava 1. ovog člana, ako bi izvršenje prouzrokovalo nenadoknadivu štetu podnosiocu, a odlaganje nije suprotno javnom interesu, niti bi se odlaganjem nanela veća šteta trećem licu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u prvostepeno rešenje Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije – Direkcija policije 03/1 broj 210-1562/07 od 12. jula 2007. godine i drugostepeno rešenje Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije 01 broj 210-1562/07-1 od 25. decembra 2007. godine, kao i drugu dostavljenu dokumentaciju, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenim rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova – Direkcija Policije 03/1 broj 210-1562/07 od 12. jula 2007. godine odbijen je zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio produženje dozvole za nošenje oružja za ličnu bezbednost, i to pištolja marke ''CZ'' M-99, kalibra 9 mm, fab. br. 29760, za koji je posedovao dozvolu za nošenje broj SR 00006788. U obrazloženju rešenja je navedeno da je prvostepeni upravni organ u sprovedenom postupku utvrdio da ne postoje izuzetno opravdani razlozi za zaštitu lične bezbednosti podnosioca zahteva iz člana 11a st. 3. i 4. Zakona o oružju i municiji.

Rešavajući o žalbi u drugostepenom postupku, Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije je osporenim rešenjem 01 broj 210-1562/07-1 od 25. decembra 2007. godine odbilo kao neosnovanu žalbu ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljenu protiv rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova – Direkcija Policije 03/1 broj 210-1562/07 od 12. jula 2007. godine. U obrazloženju je navedeno da je prvostepeni organ pravilno utvrdio činjenično stanje kada je podnosiocu ustavne žalbe odbio zahtev za produženje važnosti dozvole za nošenje oružja usled nepostojanja izuzetno opravdanih razloga za zaštitu njegove lične bezbednosti.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ustavnom žalbom poziva je utvrđeno: da je vladavina prava osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima, i da se ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu (član 3. st. 1. i 2.); da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju, da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima, kao i da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava (član 18. st. 1. i 2.); da se dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati (član 20. stav 2.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja (član 21. st. 1, 2. i 3.); da je ljudski život neprikosnoven (član 24. stav 1.); da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost, da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (član 27. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Ustavni sud konstatuje da se odredbe člana 5. stav 1, čl. 13. i 14. i člana 1. Protokola 12 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, na koje se poziva u ustavnoj žalbi, sadržinski ne razlikuju od prava zajemčenih Ustavom Republike Srbije. Stoga je Ustavni sud postojanje navedenih povreda prava cenio u odnosu na odredbu člana 27. stav 1. Ustava kojom se jemči pravo na ličnu slobodu i bezbednost, odredbu člana 36. stav 2. Ustava kojom se jemči pravo na pravno sredstvo i načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava.

Zakonom o oružju i municiji („Službeni glasnik RS“, br. 9/92, 53/93, 67/93, 48/94, 44/98 i 93/03) propisano je: da lice koje želi da nosi oružje za ličnu bezbednost podnosi pismeni obrazloženi zahtev nadležnom organu, da na osnovu prethodno pomenutog zahteva rukovodilac organizacione jedinice koga ovlasti ministar unutrašnjih poslova rešenjem odobrava nošenje oružja za ličnu bezbednost ako utvrdi da postoje izuzetno opravdani razlozi za zaštitu lične bezbednosti podnosioca zahteva, da se na rešenje kojim se odbija zahtev za nošenje oružja za ličnu bezbednost može izjaviti žalba ministru unutrašnjih poslova u roku od 15 dana od dana uručenja rešenja (član 11a st. 2, 3. i 4.); da nadležni organ izdaje dozvolu za nošenje oružja za ličnu bezbednost na osnovu rešenja kojim je nošenje tog oružja odobreno, da dozvola za nošenje oružja važi pet godina od dana izdavanja i može se, na zahtev lica koje je poseduje, podnetog najkasnije 30 dana pre isteka roka važenja, produžavati na isti rok ako nadležni organ utvrdi da i dalje postoje razlozi zbog kojih je nošenje oružja za ličnu bezbednost odobreno, da ako nadležni organ nađe, u postupku iz stava 2. ovog člana, da su prestali razlozi zbog kojih je nošenje oružja odobreno, predložiće ovlašćenom rukovodiocu da donese rešenje kojim se nošenje oružja zabranjuje, da ako ovlašćeni rukovodilac utvrdi da su prestali razlozi zbog kojih je podnosiocu zahteva za produženje dozvole odobreno nošenje oružja, doneće rešenje kojim se nošenje oružja zabranjuje, da ovlašćeni rukovodilac donosi rešenje kojim se nošenje oružja zabranjuje i dozvola za nošenje oružja oduzima i kad nadležni organ pre isteka važenja dozvole nađe da su prestali razlozi zbog kojih je nošenje oružja odobreno, da se na rešenje iz st. 3. i 4. ovog člana može izjaviti žalba ministru unutrašnjih poslova u roku od 15 dana od dana uručenja rešenja (član 11b st. 1. do 5.).

Odredbom člana 196. stav 3. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01) propisano je: da pismeno rešenje sadrži uvod, dispozitiv (izreku), obrazloženje, uputstvo o pravnom sredstvu, naziv organa sa brojem i datumom rešenja, potpis službenog lica i pečat organa, da u slučajevima predviđenim zakonom ili drugim propisom, rešenje ne mora sadržavati pojedine od tih delova i da ako se rešenje obrađuje mehanografski, umesto potpisa i pečata može da sadrži faksimil.

5. Iz sadržine predmetne ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da podnosilac ukazuje da mu je osporenim aktima u suštini povređeno pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo zajemčeno odredbama člana 36. Ustava, pravo na ličnu slobodu i bezbednost garantovano odredbom člana 27. stav 1. Ustava, kao i načelo zabrane smanjenja dostignutog nivoa ljudskih i manjinskih prava zajemčeno odredbom člana 20. stav 2. Ustava. Zato su i navodi ustavne žalbe cenjeni u odnosu na pomenute ustavne odredbe.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da mu je pravo na pravno sredstvo povređeno tako što drugostepeno rešenje nije lično potpisao ministar unutrašnjih poslova, već je na isto stavljen faksimil ministra. Zakon o opštem upravnom postupku daje ovlašćenje nadležnom organu da na rešenje koje donosi stavi faksimil umesto potpisa službenog lica. To ovlašćenje je nadležni ministar iskoristio u konkretnom slučaju. U skladu sa navedenim, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenim drugostepenim rešenjem nije moglo biti povređeno pravo na pravno sredstvo zajemčeno odredbama člana 36. Ustava. Naprotiv, pobijana odluka je doneta po izjavljenoj žalbi podnosioca ustavne žalbe na prvostepeno rešenje.

Ustavni sud naglašava da pojam ''delotvorni pravni lek'' ne znači da korišćenje određenog pravnog sredstva mora da rezultira pozitivnim ishodom za onoga ko ga koristi, već se, između ostalog, zahteva da nadležni organi imaju ovlašćenja da, ukoliko prihvate podnosiočeve suštinske argumente, izmene u njegovu korist odluku koju osporava. U konkretnom slučaju, činjenica da pravno sredstvo koje je podnosilac koristio nije dovelo do pozitivnog ishoda za njega, sama po sebi ne predstavlja kršenje prava na delotvoran pravni lek.

Ustavnom žalbom se takođe ističe da je odlukom organa uprave povređeno podnosiočevo pravo na bezbednost iz člana 27. Ustava. Ustavni sud ukazuje da navedena ustavna odredba svakome jemči ličnu slobodu i bezbednost, koju svakom građaninu obezbeđuje država preko nadležnih organa. U tom smislu, po oceni Ustavnog suda, pravo iz člana 27. Ustava ne znači pravo građanina na držanje i nošenje oružja, te se stoga navodi ustavne žalbe ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom zajemčenog prava na čiju se povredu podnosilac poziva. U tom smislu ni odbijanje organa unutrašnjih poslova da podnosiocu ustavne žalbe produže dozvolu za nošenje oružja ne može predstavljati smanjenje dostignutog nivoa ljudskih i manjinskih prava iz člana 20. stav 2. Ustava.

Navode podnosioca ustavne žalbe da su postupajući organi uprave osporena rešenja doneli na osnovu slobodne procene Ustavni sud nije cenio. Ovo iz razloga što podnosilac nije naveo pravo ili slobodu zajemčenu Ustavom za koje smatra da su mu povređena diskrecionim postupanjem nadležnih organa. Ustavni sud konstatuje da je upravo Zakon o oružju i municiji dao nadležnim organima uprave ovlašćenje da, kada odlučuju o izdavanju ili produženju dozvole fizičkom licu za držanje i nošenje oružja, na osnovu slobodne procene zaključe da li je opravdano i celishodno fizičkom licu navedena prava i dati.

Kako je Ustavni sud meritorno odlučio o predmetnoj ustavnoj žalbi, prestali su da postoje procesni uslovi za odlaganje izvršenja osporenog drugostepenog rešenja, te je u ovom delu ustavna žalba odbačena, saglasno odredbama člana 56. stav 3. i člana 86. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

6. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba neosnovana, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio.

Na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 3) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Bosa Nenadić

Povreda prava na pravično suđenje zbog pogrešne primene procesnog zakona

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti