Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom sporu koji je trajao skoro 15 godina. Utvrđeno je da je neefikasnost sudova, uz višestruko ukidanje prvostepenih presuda, uzrokovala neprihvatljivo dugo trajanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Miodraga Kilibarde iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Miodraga Kilibarde i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu P. 1321/04 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se ustavna žalba Miodraga Kilibarde izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 928/08 od 30. oktobra 2008. godine.

3. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Miodrag Kilibarda iz Beograda je 7. februara 2009. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 928/08 od 30. oktobra 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je podnosilac od 5. decembra 1983. godine vodio sudski postupak radi isplate duga, koji je u to vreme iznosio 43.896,46 DEM, te da je u toku postupka navedeni iznos više puta bio predmet veštačenja. Podnosilac je naveo da su stranke u predmetnom sporu imale priliku da daju svoje mišljenje na nalaz veštaka i da im je sve bilo „javno i dostupno“. Podnosilac je dalje naveo da je na osnovu pravnosnažne i izvršne presude primio iznos koji mu je dosuđen, ali da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije preinačena izvršna presuda tako što je vrednost predmetnog duga utvrđen pretvaranjem „maraka u evro“. Prema navodima podnosioca, Vrhovni sud je utvrđujući vrednost predmetnog duga na navedeni način „zanemario sva dotadašnja veštačenja“, pri čemu ga je ostavio „bez mogućnosti da na to novo veštačenje i iznos do koga je Vrhovni sud došao na nejavnoj sednici... ni on ni njegov zastupnik ili drugi veštak da svoje mišljenje“. Podnosilac smatra da je „takvim nejavnim postupkom“ Vrhovni sud, zajedno sa drugim sudovima koji su postupali u predmetnom sporu, povredio njegovo pravo „na javno suđenje“ i na suđenje u razumnom roku. Iz navedenih razloga, podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u priloženu dokumentaciju i spise predmeta Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1321/04 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Miodrag Kilibarda, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 7. februara 1993. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu radi naknade štete protiv S.K. i V.K. U tužbi je navedeno da su pravnosnažnom presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3403/91 od 3. februara 1992. godine obavezani tuženi da tužiocu isplate označeni iznos, sa pripadajućom kamatom, a da su oni to učinili tek 26. marta 1993. godine u izvršnom postupku, te da je time tužiocu pričinjena inflatorna šteta u opredeljenom iznosu. Povodom podnete tužbe formiran je u Trećem opštinskom sudu u Beogradu predmet P. 1329/93.

U toku postupka pred prvostepenim sudom od ukupno 15 zakazanih ročišta održano je devet ročišta (10. juna, 22. septembara i 26. novembra 1993. godine, 4. februara, 25. maja i 16. marta 1995. godine, 14. marta, 4. aprila i 2. septembra 1996. godine), dok šest ročišta nije održano (5. jula i 21. oktobra 1993. godine, 28. marta 1994. godine, 23. januara 1995. godine, 1. februara 1996. godine i 6. juna 1996. godine), uglavnom zbog nedolaska tuženih. Pored toga, odložena su tri ročišta (22. septembara i 26. novembra 1993. godine i 4. februara 1994. godine), na kojima je tužilac jedino precizirao tužbeni zahtev, odnosno i tuženi se izjasnio da isti osporava. U toku postupka sproveden je dokazni postupak veštačenjem i čitanjem spisa predmeta tog suda i drugih pismenih dokaza.

Treći opštinski sud u Beogradu doneo je 2. septembra 1996. godine presudu P. 1329/93-95, kojom je u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tužene da solidarno plate tužiocu označeni iznos, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27. septembra 1995. godine, pa do isplate. U stavu drugom izreke presude odbijen je tužbeni zahtev tužioca u delu u kome je tražio da se obavežu tuženi da mu isplate iznos preko dosuđenog, a u stavu trećem izreke obavezani su tuženi da tužiocu plate troškove postupka. Pismeni otpravak presude dostavljen je strankama u postupku 18. januara, odnosno 27. januara 1997. godine. Protiv navedene prvostepene presude tužioci su podneli žalbu 1. februara 1997. godine, a tuženi 11. februara 1997. godine.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 2797/97 od 8. aprila 1997. godine u stavu prvom izreke potvrđena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke i žalba tužioca je odbijena kao neosnovana, dok je u stavu drugom izreke ukinuta prvostepena presuda u stavu prvom i trećem izreke i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. Spisi predmeta su dostavljeni Trećem opštinskom sudu u Beogradu 20. juna 1997. godine.

U ponovnom postupku koji se pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu vodio pod brojem P. 1955/97, održana su dva ročišta za glavnu raspravu (16. aprila i 11. juna 1998. godine), od kojih je jedno odloženo, jer je tužilac napustio ročište, a punomoćnik koji je prisustvovao ročištu na strani tužioca nije imao punomoćje, dok dva ročišta nisu održana (29. oktobra 1997. godine i 30. januara 1998. godine), i to jedno zbog nedolaska tuženih, a drugo na predlog punomoćnika tuženog. U toku postupka izvedeni su dokazi saslušanjem veštaka, čitanjem spisa predmeta tog suda i nalaza i mišljenja veštaka.

Treći opštinski sud u Beogradu doneo je 11. juna 1998. godine presudu P. 1955/97, kojom je u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tužene da solidarno plate tužiocu označeni iznos, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27. septembra 1995. godine, pa do isplate. U stavu drugom izreke presude odbijen je tužbeni zahtev tužioca u delu u kome je tražio da se obavežu tuženi da mu isplate iznos preko dosuđenog, a u stavu trećem izreke obavezani su tuženi da tužiocu plate troškove postupka. Pismeni otpravak presude dostavljen je tužiocu 16. oktobra 1998. godine. Protiv navedene prvostepene presude tuženi su podneli žalbu 30. oktobra 1998. godine.

Okružni sud u Beogradu doneo je 28. juna 1999. godine rešenje kojim je ukinuo prvostepenu presudu u stavu prvom i trećem izreke i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju rešenja je naloženo prvostepenom sudu da u ponovnom postupku izvede dokaz dopunskim veštačenjem u pogledu visine inflatorne štete, opredeljujući način na koji je potrebno to izvršiti. Spisi predmeta su dostavljeni Trećem opštinskom sudu u Beogradu 11. novembra 1999. godine.

U drugom ponovnom postupku koji se pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu vodio pod brojem P. 3104/99, od ukupno 11 zakazanih ročišta održano je osam (26. januara i 20. novembra 2000. godine, 26. januara i 7. novembra 2001. godine, 28. novembra i 10. decembra 2002. godine, 26. februara i 26. marta 2003. godine ), dok tri ročišta nisu održana (14. maja i 29. juna 2001. godine i 27. decembra 2002. godine), i to prvo zbog toga što je postupajući sudija to učinio zbog pretnji od strane tužioca, drugo iz razloga što sudska uprava nije postupajućem sudiji odredila daktilografa, a treće zbog nedolaska tuženih i veštaka. U toku postupka sud je odredio drugog veštaka da sprovede veštačenje, naloženo je i prvom i drugom veštaku da se izjasne o metodama koje su koristili u konkretnom slučaju, i sproveden je dokazni postupak saslušanjem veštaka i čitanjem spisa.

Treći opštinski sud u Beogradu doneo je 26. marta 2003. godine presudu P. 3104/99-01, kojom je u stavu prvom izreke obavezao tužene da solidarno plate tužiocu označeni iznos, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27. septembra 1995. godine pa do isplate, dok je u stavu drugom izreke obavezao tužene da tužiocu plate troškove postupka. Pismeni otpravak presude dostavljen je strankama u postupku 29. septembra 2003. godine. Protiv navedene prvostepene presude tuženi su podneli žalbu 13. oktobra 2003. godine.

Okružni sud u Beogradu doneo je 17. marta 2004. godine rešenje kojim je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju rešenja je navedeno da činjenično stanje nije u potpunosti utvrđeno i dat je nalog prvostepenom sudu da postupi po primedbama iz ranije odluke Okružnog suda. Spisi predmeta su dostavljeni Trećem opštinskom sudu u Beogradu 5. maja 2004. godine.

U trećem ponovnom postupku koji se pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu vodio pod brojem P. 1321/04, održano je pet ročišta za glavnu raspravu (9. septembra 2004. godine, 9. septembra i 22. novembra 2005. godine, 4. oktobra 2006. godine i 26. marta 2007. godine), od kojih su prva četiri odložena, i to dva na kojima je sud jedino doneo rešenje da se usaglasi nalaz i mišljenje veštaka i dva na kojima je doneo rešenje da se izvedu dokazi saslušanjem veštaka. Pored toga, ročište zakazano za 21. decembra 2006. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. U toku postupka sproveden je dokazni postupak veštačenjem i čitanjem drugih pismenih dokaza.

Treći opštinski sud u Beogradu doneo je 26. marta 2007. godine presudu P. 1321/04, kojom je u stavu prvom izreke obavezao tužene da solidarno plate tužiocu označeni iznos, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31. decembra 2005. godine pa do isplate, dok je u stavu drugom izreke obavezao tužene da tužiocu plate troškove postupka. Pismeni otpravak presude dostavljen je tužiocu 17. avgusta 2007. godine, a tuženima 29. avgusta 2007. godine. Protiv navedene prvostepene presude tuženi su podneli žalbu 13. septembra 2003. godine. Odgovor na žalbu tužilac je dostavio 9. oktobra 2007. godine.

Okružni sud u Beogradu doneo je 30. novembra 2007. godine presudu Gž. 13828/07 kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tuženih i potvrdio presudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1321/04 od 26. marta 2007. godine. Protiv navedene presude tuženi su izjavili reviziju 28. januara 2008. godine. Tužilac je odgovor na reviziju dostavio 3. marta 2008. godine.

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 928/08 od 30. oktobra 2008. godine preinačene su presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 13828/07 od 30. novembra 2007. godine i presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1321/04 od 26. marta 2007. godine utoliko što se obavezuju tuženi da tužiocu na ime naknade štete solidarno isplate označeni iznos u evrima, sa domicilnom kamatom počev od 26. marta 2007. godine, kao i označeni dinarski iznos, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31. decembra 2005. godine pa do isplate, a da na ime troškova isplate označeni iznos, te da se višak tužbenog zahteva preko dosuđenog iznosa pa do traženog iznosa odbija. U obrazloženju revizijske presude, pored ostalog, je navedeno: da su pravilno nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su ocenili da tuženi duguju tužiocu isplatu inflatorne štete, a koju su prouzrokovali time što tužiocu nisu isplatili potraživanje iz 1983. godine u označenom iznosu i troškove postupka u označenom iznosu dosuđenom pravnosnažnom presudom od 3. marta 1992. godine; da je veštak dug konvertovao u nemačke marke prema kursu koji je važio u vreme nastanka duga, te je utvrdio da taj dug iznosi 43.896,46 DEM; da je od tako utvrđenog iznosa odbijena jedna DEM, koliko su tuženi isplatili tužiocu u postupku prinudnog izvršenja, tako da preostali dug od 43,895,46 DEM konvertovan u evro, prema kursu Narodne banke Jugoslavije od 1. januara 2002. godine iznosi 22.443,39 evra; da su, po oceni Vrhovnog suda, tuženi dužni da taj iznos isplate tužiocu, i to sa domicilnom kamatom počev od dana provstepenog presuđenja od 26. marta 2007. godine; da Vrhovni sud nalazi da tužiocu ne pripada i domicilna kamata na devizni iznos preračunatog duga, počev od 1. avgusta 1983. godine, jer bi se na taj način obezbedila dvostruka zaštita od obezvređivanja novčanog iznosa duga, a što je suprotno načelu iz člana 15. Zakona o obligacionim odnosima; da s obzirom na to da je veštak primenio metod konvertovanja glavnog duga u dinarskom iznosu u iznos u nemačkim markama, a radi očuvanja njegove vrednosti, na taj način je obezbeđena zaštita tužioca od obezvređivanja novčanog iznosa glavnog duga; da je cilj naknade inflatorne štete da obezbedi ravnotežu između novčanog iznosa koji je bio predmet obaveze, a koji nije blagovremeno izmiren i onog novčanog iznosa koji će konačno poveriocu biti isplaćen; da ukoliko bi se dinarski iznosi konvertovali u devize, a potom obračunavala i devizna kamata na te iznose, te zatim ponovo vršila konverzija u dinare i obračunavala zakonska zatezna kamata na dinarski iznos, došlo bi se do nerealnih vrednosti koje narušavaju načelo ekvivalencije davanja. Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je, u skladu sa odredbom člana 407. stav 1. Zakona o parničnom postupku, preinačio presude nižestepenih sudova. Pismeni otpravak revizijske presude dostavljen je tužiocu 9. januara 2009. godine.

4. Odredbom člana 32. stava 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da potpuno i istinito utvrdi sporne činjenice od kojih zavisi osnovanost tužbenog zahteva (član 7. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.). Važećim Zakonom o parničnom postupku(„Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) propisano je: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 1.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da o reviziji revizijski sud odlučuje bez rasprave (član 403.); da ako revizijski sud utvrdi da je materijalno pravo pogrešno primenjeno, presudom će usvojiti reviziju i preinačiti pobijanu presudu (član 407. stav 1.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije kojim je ustanovljena ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koji započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja osnovanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembara 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen 13 godina i sedam meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od 31. marta 1993. godine, kada je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu, do 9. januara 2009. godine, kada je podnosiocu ustavne žalbe dostavljena presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. 928/08 od 30. oktobra 2008. godine, kojom je predmetni postupak okončan.

Kada je reč o dužini osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pred nadležnim sudovima trajao 14 godina i devet meseci. Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka treba poći od činjenice da dužina postupka zavisi od niza činilaca, te da se mora ceniti u svakom konkretnom slučaju ponaosob. Složenost pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, značaj raspravljanog prava za podnosioce ustavne žalbe, ponašanje podnosioca u postupku, kao i postupanje sudova koji su vodili postupak, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne. Stoga je Ustavni sud ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ispitujući uticaj navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud je na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti ocenio da je dužini postupka presudno doprinelo postupanje nadležnih sudova. Naime, ne samo da je Treći opštinski sud u Beogradu tokom prvostepenog postupka u više navrata ispoljio neefikasnost u postupanju u pogledu zakazivanja i održavanja ročišta, kao i dostavljanja pismenog otpravka presude (sve četiri prvostepene presude dostavljene su strankama nakon više od četiri meseca od dana donošenja), već su tri puta prvostepene presude ukidane iz gotovo identičnih razloga – jer je prvostepeni sud propustio da sprovede dokazni postupak veštačenjem na odgovorajući način i da na osnovu toga u potpunosti utvrdi činjenično stanje u predmetu. Takođe, u prilog oceni o neprimereno dugom trajanju predmetnog parničnog postupka govori i to da su u postupku donete četiri prvostepene presude, od kojih su tri bile ukinute od strane drugostepenog suda i vraćene prvostepenom sudu na ponovni postupak. Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine (broj aplikacije 70767/01, stav 51), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je našao da ni relativna složenost činjeničnih i pravnih pitanja u ovoj pravnoj stvari, kao ni delimični doprinos podnosioca trajanju postupka (jedno ročište je bilo odloženo zbog toga što je tužilac napustio ročište, dok jedno ročište nije održano zbog pretnji koje je tužilac uputio postupajućem sudiji), ne mogu opravdati trajanje postupka duže od 14 godina. Pri tome je Ustavni sud cenio da je predmet spora za podnosioca bio od nesumnjivog materijalnog značaja, jer se radi o sporu radi naknade štete.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, te je u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 928/08 od 30. oktobra 2008. godine povređeno pravo zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac u suštini poziva na povredu prava na javnu raspravu, kao element prava na pravično suđenje, time što mu nije data mogućnost da u postupku pred Vrhovnim sudom on ili njegov punomoćnik da svoje mišljenje.

Imajući u vidu da revizijski sud odlučuje o reviziji bez rasprave (član 403. Zakona o parničnom postupku – u daljem tekstu: ZPP), to podnosiocu ustavne žalbe nije moglo biti omogućeno raspravljanje u postupku povodom tog vanrednog pravnog sredstva. Ustavni sud je ocenio da time nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe da se o njegovom pravu javno raspravi pred sudom, jer se prilikom razmatranja eventualne povrede tog prava mora imati u vidu parnični postupak u celini. Načelo raspravljanja u suštini znači postojanje mogućnosti za svaku stranku u sudskom postupku da iznosi činjenice i tvrdnje koje mogu biti od uticaja na odlučivanje, da predlaže dokaze radi utvrđivanja tih činjenica i da pobija tačnost navoda druge stranke u postupku sa kojima se ne slaže. Podnosiocu ustavne žalbe je u prvostepenom parničnom postupku bilo omogućeno da javno raspravlja, što je on i sam istakao u ustavnoj žalbi, a u postupku po žalbi i reviziji data je mogućnost podnosiocu da se izjasni o navodima suprotne strane, odnosno da osporava navode tuženih iz žalbe i revizije, koje su mu dostavljene na odgovor. U postupku po reviziji nisu izvođeni dokazi, već je Vrhovni sud Srbije osporenu presudu zasnovao na činjeničnom stanju utvrđenom u dokaznom postupku pred prvostepenim sudom te je, polazeći od ovlašćenja sadržanog u odredbi člana 407. stav 1. ZPP, preinačio prvostepenu i drugostepenu presudu. Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je stoga ustavnu žalbu u ovom delu odbio, kao u tački 2. izreke.

7. S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe nije tražio naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvari objavljivanjem ove odluke u “Službenom glasniku Republike Srbije“.

8. Shodno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević