Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog četvorogodišnje neaktivnosti prvostepenog suda u radnom sporu i dosudio naknadu štete. Deo žalbe protiv meritorne presude je odbačen, jer nije utvrđena proizvoljnost u primeni prava od strane redovnih sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ž. Đ. iz K, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. decembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ž. Đ. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P 1. 472/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Kragujevcu P1. 324/06) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu o d 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ž. Đ. iz K. je 13. marta 201 2. godine, preko punomoćnika L. U, advokata iz K, podne o Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P 1. 472/10, kao i protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 47/12 od 19. januara 201 2. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, na imovinu i na rad, zajemčenih čl. 32, 36, 58. i 60. Ustava.

U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo da je osporena presuda doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava, kao i da ne sadrži nikakvo obrazloženje, što ukazuje na očiglednu arbitrarnost i nepravičnost u postupanju Apelacionog suda u Kragujevcu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Kragujevcu P 1. 472/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 9. maja 2006. godine tužbu Opštinskom sudu u Kragujevcu protiv tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora – T. r. z. K, kojom je tražio da sud obaveže tuženu da mu, na ime razlike između isplaćenog iznosa plate i iznosa za koji smatra da mu je pripadao prema odredbi člana 137. Zakona o Vojsci SCG za određeni period, isplati opredeljeni novčani iznos. Povodom ove tužbe formiran je predmet P1. 324/06.

Do uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini, kada je predmetni postupak nastavio da se vodio pred Osnovnim sudom u Kragujevcu pod brojem P1. 472/10, prvostepeni sud nije preduzeo nijednu parničnu radnju. U međuvremenu je tužilac, podneskom od 28. oktobra 2009. godine zatražio od suda da zastane sa zakazivanjem ročišta u ovoj pravnoj stvari do okončanja postupaka koji se, povodom istog spornog pitanja, vode pred Ustavnim sudom.

Prvo ročište u ovom predmetu zakazano je za 22. septembar 2010. godine, ali ono, kao ni naredno ročište, zakazano za 22. decembar 2010. godine nije održano, bez navođenja razloga za to. Do zaključenja glavne rasprave zakazana su još četiri ročišta, od kojih su dva održana. Ročište zakazano za 16. mart 2011. godine nije održano na zahtev tužioca, a na ročištu od 22. avgusta 2011. godine sud nije preduzeo nijednu radnju, jer je tužilac izjavio da će podneskom da „precizira“ tužbeni zahtev. Naredno ročište, zakazano za 22. avgust 2011. godine, nije održano jer je tužilac, pre početka ročišta, predao podnesak kojim je izvršio „preciziranje“ tužbenog zahteva. Na ročištu održanom 14. novembra 2011. godine izveden i su predloženi dokazi, nakon čega je zaključena glavna rasprava.

Presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 472/10 od 14. novembra 2011. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, uz obrazloženje da je sud utvrdio da nije bilo nezakonitosti u radu tužene pri isplati plata u posmatranom periodu.

Apelacioni sud u Kragujevcu, u postupku po žalbi tužioca, doneo je osporenu presudu Gž1. 47/12 od 19. januara 2012. godine, kojom je, između ostalog, odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio označenu prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene presude navedeno je da je u toku postupka utvrđeno da je tužilac u posmatranom periodu bio zaposlen kod tužene i da je svakog meseca dobijao rešenje sa osnovom za obračun kojim je bila utvrđena visina njegove plate, a koje on nije osporavao u za to propisanom postupku, kao i da su mu sve plata u tom periodu isplaćene u skladu sa pravnosnažnim rešenjem. Prema oceni drugostepenog suda iznetoj u osporenoj presudi, opisano postupanje ne predstavlja nepravilan i nezakonit rad državnog organa, da bi tužena bila odgovorna za naknadu štete prema članu 172. Zakona o obligacionim odnosima. Ona bi, kako iznosi Apelacioni sud u Kragujevcu, bila odgovorna za štetu ukoliko bi njen organ, bez zakonskog razloga, u celini ili delimično, uskratio isplatu prema aktu starešine ili bi vršio opstrukciju prilikom ispunjenja obaveze ili na drugi način nepravilno ili nezakonito postupao u izvršavanju pojedinačnog akta starešine, što, u konkretnom slučaju, nije utvrđeno.

4. Članom 32. stav 1. Ustava , na čiju povredu , između ostalog, ukazuj e podnosi lac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom od podnošenja tužbe 9. maja 2006. godine Opštinskom sudu u Kragujevcu, pa do njegovog okončanja, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu od 19. januara 2012. godine, trajao pet godina i osam meseci.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Razumno trajanje postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima .

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio ni činjenično ni pravno složen.

Imajući u vidu da je predmet spora potraživanj e iz radnog odnosa, Ustavni sud je ocenio i da je podnosilac ustavne žalbe nesumnjivo imao interes za efikasno odvijanje predmetnog parničnog postupka. Međutim, Ustavni sud je ocenio da je i sam podnosilac u izvesnoj meri, doprineo navedenoj dužini trajanja postupka. Tako jedno ročište, od ukupno šest zakazanih, nije održano na zahtev tužioca, jedno jer je posle izjašnjavanja o tužbenom zahtevu, podnosilac tražio da se dalje ročište ne drži jer će „precizirati“ tužbeni zahtev, a jedno – jer je podnesak sa „preciziranim“ zahtevom predao pre početka tog ročišta. Takođe, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac, koji je i inicirao predmetni postupak, u toku tog postupka pokazao izuzetnu neaktivnost. Naime, iako je prvo ročište u ovom parničnom predmetu zakazano tek nakon četiri godine od podnošenja tužbe, podnosilac, nije pokazao zainteresovanost da se taj postupak ubrza i efikasno okonča. U tom periodu podnosilac se nije obratio nijednim podneskom parničnom sudu tražeći da taj sud zakaže ročište ili preduzme neku drugu parničnu radnju. Naprotiv, podnosilac je podneskom od 28. oktobra 2009. godine tražio da sud zastane sa postupkom do okončanja određenih postupaka pred Ustavnim sudom.

Ocenjujući postupanje parničnog suda, Ustavni sud je pošao od zakonske obaveze suda da se stara da se postupak sprovede bez odugovlačenja. Stoga je Ustavni sud četvorogodišnje nepostupanje parničnog suda, bez ikakvog razloga za to, ocenio kao nedopustivo.

Imajući u vidu da odgovornost za efikasno vođenje postupka leži na organu koji ga vodi, Ustavni sud je, nezavisno od opisane neaktivnosti podnosioca, kao i njegovog zahtev da se zastane sa postupkom, utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u označenom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), usvojio ovu ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nem aterijalne štete u iznosu od 300 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja postupka, kao i opisani doprinos, odnosno postupanje podnosioca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim i nedelotvornim postupanjem nadležnih sudova. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Ocenjujući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje zajemečenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je uskraćeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao i da su sudovi pogrešno primenili materijalno pravo.

S tim u vezi Ustavni sud ukazuje da pravo na obrazloženu sudsku odluku nije izričito garantovano članom 32. stav 1. Ustava, ali da, polazeći od člana 18. stav 3. Ustava , prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud sagledava osporenu odluku i u svetlu garancij e koja se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku ( u vezi sa pravom na obrazloženu sudsku odluku videti Odluku Ustavnog suda Už-705/12 od 28. novembra 2012. godine objavljenu na internet stranici Ustavnog suda www.ustavni.sud.rs). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, Ustavni sud još jednom ukazuje da treba voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, uvidom u osporenu presudu, ocenio da je Apelacioni sud u Kragujevcu odgovorio na sve navode žalbe, dajući dovoljno detaljno obrazloženje zašto smatra da je pravilno prvostepeni sud odbio predmetni tužbeni zahtev, s obzirom na to da u toku postupka nije utvrđeno da postoji nezakoniti ili nepravilan rad državnog organa, što bi bio osnov za naknadu štete tužene, a da se pravilnost obračuna visine plate ne ocenjuje u parničnom postupku.

Imajući u vidu izneto Ustavni sud je ocenio da nisu ustavnopravno prihvatljivi navodi ustavne žalbe o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku.

U pogledu navoda da je do povrede prava na pravično suđenje došlo usled pogrešne primene prava, Ustavni sud ukazuje da nije nadležan da preispituje način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe, osim ako iz konkretnih, pravno i činjenično utemeljenih ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ne proizlazi da su sudovi proizvoljno primenili pravo.

Međutim, Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, ocenio da nisu ustavnopravno prihvatljivi navodi ustavne žalbe koji ma se ukazuje na to da je primena prava u predmetnom parničnom postupku bila proizvoljna ili arbitrerna, niti je Ustavni sud našao bilo šta što ukazuje na to su sudovi tako postupali . Ustavni sud je ocenio da osporena presuda sadrži jasno i detaljno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, Zakona o obligacionim odnosima, kojim je odgovoreno na sve bitne navode na kojima podnosi lac ustavne žalbe zasniva svoje tvrdnje o povredi Ustavom zajemčenog prava. Iz navedenih razloga, Ustavni sud je utvrdio da osporena presuda nije doneta proizvoljn im tumačenj em ili neprihvatljiv om primenom materijalnog prava.

Ustavni sud ukazuje da je povodom istog pravnog pitanja koje se postavilo i u predmetnoj parnici više puta do sada izrazio ovakav stav (videti, između ostalih, Odluku Už-1097/2008 od 11. februara 2010. godine objavljenu na internet stranici Ustavnog suda www.ustavni.sud.rs).

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, u odsustvu očigledne proizvoljnosti u postupanju i odlučivanju Apelacionog suda u Kragujevcu, ocenio da se navodi podnosioca ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje , već da podnosilac, formalno se pozivajući na povredu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, od Ustavnog suda, zapravo , tr aži da postupa kao instancioni sud, te da preispita i oceni zakonitost osporen e presude.

U vezi sa istaknutom povredom prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, prava na imovinu i prava na rad, zajemčenih čl. 36, 58. i 60. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se navodi o povredi tih prava, u suštini, zasnivaju na tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, te je, imajući u vidu navedeno, ocenio da se ni ovi navodi ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se potkrepljuju tvrdnje o povredi Ustavom zajemčenih prava.

U odnosu na istaknutu povredu načela zabrane diskriminacije utvrđenog čl anom 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ovim članom ne jemči ni jedno posebno (samostalno) ljudsko pravo, već je reč o osnovnom načelu na kome, saglasno Ustavu, počiva ostvarivanje svih Ustavom zajemenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Stoga je povreda ovog ustavnog načela uvek akcesorne prirode, jer mora biti vezana za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode. U tom smislu, da bi Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi cenio da li je osporenim pojedinačnim aktima ili radnjom došlo do diskriminacije podnosioca, navodi o učinjenoj diskriminaciji moraju biti u vezi sa povredom ili uskraćivanjem označenog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode, što u ko nkretnom slučaju nije učinjeno.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 47/12 od 19. januara 2012. godine, jer ne postoje pretpostavke za vođenje postupka utvrđene Ustavom i Zakonom, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti