Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao skoro devet godina i okončan zastarelošću. Podnosilac je, kao oštećeni kao tužilac, imao legitimaciju zbog istaknutog imovinskopravnog zahteva.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubisava Todorovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. novembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ljubisava Todorovića i utvrđuje da je u krivičnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 6750/2010 (ranije pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu K. 438/01) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljubisav Todorović iz Beograda je 6. aprila 2010. godine , preko punomoćnika Nenada Petkovića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 6750/2010 (ranije pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu K. 438/01).

U ustavnoj žalbi se navodi da je rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 6750/2010 od 4. marta 2010. godine obustavljen krivični postupak protiv okrivljenih po optužnom aktu koji je podnet 7. maja 2001. godine zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja i da „krivični predmet nije okončan meritornom odlukom zbog neažurnog postupanja suda“.

Predložio je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji i utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i odgovor e Prvog osnovnog suda u Beogradu VIII Su. 2010/1267 od 28. juna 2010. godine i VIII Su. 1036/2012 od 9. oktobra 2012. godine i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnopravne stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je u svojstvu oštećenog kao tužioca 7. maja 2001. godine protiv okrivljenih S.J, B.M, M.J, Z.Đ. i Z.J. podigao optužnicu, izmenjenu 9. maja 2006, 21. maja 2008. i 30. juna 2009. godine, zbog krivičnog dela davanje lažnog iskaza iz člana 335. stav 3. Krivičnog zakonika.

Tokom krivičnog postupka vođenog pod brojem K. 438/01, Treći opštinski sud u Beogradu je glavni pretres zakazao 27 puta, i to:

- tokom 2001. godine jedan put - nije održan;

- tokom 2002. godine dva puta – jedan održan;

- tokom 2003. godine četiri puta - nijedan nije održan;

- tokom 2004. godine pet puta - nijedan nije održan;

- tokom 2005. godine pet puta - nijedan nije održan;

- tokom 2006. godine dva puta – jedan održan;

- tokom 2007. godine - pretres nije zakazivan;

- tokom 2008. godine tri puta – nijedan nije održan;

- tokom 2009. godine pet put a - nijedan nije održan.

Nakon sprovedene reforme pravosuđa, krivični postupak se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 6750/2010.

Glavni pretres je 2010. godine zakazan dva puta i nijednom nije održan.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 4. marta 2010. godine doneo rešenje Kv. 803/2010 kojim je, pored ostalog, obustavio krivični postupak protiv okrivljenih zbog krivičnog dela davanje lažnog iskaza iz člana 335. stav 3. Krivičnog zakonika, usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.

Podnosilac ustavne žalbe je u osporenom krivičnom postupku imao svojstvo oštećenog kao tužioca i istakao je imovinskopravni zahtev 7. maja 200 1. godine, još u optužnom aktu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 221. stav 1. Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 85/05, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je da pojedini izrazi upotrebljeni u ovom zakoniku imaju ovo značenje: da je oštećeni lice čije je kakvo lično ili imovinsko pravo krivičnim delom povređeno ili ugroženo (tačka 6)) i da je tužilac javni tužilac, privatni tužilac i oštećeni kao tužilac (tačka 7)).

5. Donoseći odluku u ovom ustavnosudskom predmetu, a polazeći od svoje dosadašnje prakse (videti, pored ostalih, odluke u predmetima: Už-261/2007 od 25. decembra 2008. godine, stav 6, Už-408/2008 od 9. jula 2009. godine, stav 6 , Už–452/2009 od 14. jula 2011. godine, stav 5. obrazloženja ), kao i prakse Evropskog suda za ljudska prava (videti odluku u predmetu "Ristić protiv Srbije" od 18. januara 2011. godine, stav 44.), Ustavni sud ističe da se pravo na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, s obzirom na Ustavom utvrđenu sadržinu ovog prava, u krivičnim postupcima pre svega garantuje optuženom licu, jer se u tom postupku odlučuje o optužbama koje mu se stavljaju na teret. Stoga, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac, a ni oštećeni, nemaju ni Ustavom, niti zakonom zajemčeno pravo da će se protiv trećeg lica voditi krivični postupak i da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Međutim, imajući u vidu činjenicu da oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni imaju zakonom propisano pravo da u krivičnom postupku istaknu imovinskopravni zahtev i da se o takvom zahtevu odluči, kao i da je u parničnom postupku sud u pogledu postojanja krivičnog dela vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim, to se navedena lica mogu pozvati na povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku , u onom njegovom delu koji se odnosi na ostvarivanje njihovih građanskih prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Boris Stojanovski protiv 'Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije'“ od 6. maja 2010. godine, stav 36.). U navedenom smislu, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni mogu isticati povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na odlučivanje o „građanskom zahtevu“, odnosno od kada su u tom postupku istakli imovinskopravni zahtev koji je povezan sa materijalnom ili nematerijalnom štetom koju su pretrpeli kao posledicu krivičnog dela (videti presude u predmetima "Atanasova protiv Bugarske'' od 2. oktobra 2008. godine, stav 51. i „'Boris Stojanovski protiv 'Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije'“ od 6. maja 2010. godine, stav 40.).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u konkretnom slučaju utvrdio da podnosilac ustavne žalbe osporava trajanje krivičnog postupka u kome je imao svojstvo oštećenog kao tužioca . Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je u osporenom krivičnom postupku podnosilac ustavne žalbe istakao imovinskopravni zahtev 7. maja 2001. godine, iz čega proizlazi da je jasno izrazio svoju nameru da traži naknadu štete prouzrokovane krivičnim delom.

Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe aktivno legitimisan za isticanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir period trajanja krivičnog postupka od 7. maja 2001. godine, kada je podnosilac ustavne žalbe u optužnom aktu istakao imovinskopravni zahtev, pa do 4. marta 2010. godine, kada je Prvi osnovni sud u Beogradu doneo rešenje Kv. 803/10 koj im je, pored ostalog, obustavio krivični postupak prema okrivljenima zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju, u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, krivični postupak trajao skoro devet godina, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da nijedan od činilaca koji objektivno može uticati na dužinu sudskog postupka ne može opravdati ovako dugo trajanje predmetnog krivičnog postupka. Ovo posebno imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio da se predmetni krivični postupak , krajnje neažurno , skoro neprekidno vodio pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu i da za sve vreme trajanja postupka nije doneta niti jedna prvostepena presuda , već da je postupak rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu obustavljen usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja. Glavni pretres je održan samo dva puta, dok čak 25 puta nije održan , i to uglavnom zbog nesankcionisanih izostanaka okrivljenih. Ovakvo postupanje Trećeg opštinskog suda u Beogradu se ni pod kojim uslovima i razlozima ne može smatrati delotvornim, budući da sud ima obavezu da propisno i blagovremeno postupa u predmetima u okviru svoje nadležnosti i ima posebnu odgovornost da osigura da do bilo kakvog nepotrebnog kašnjenja ne dođe. Pri ovakvom činjeničnom stanju, Ustavni sud ukazuje da nije potrebno posebno ocenjivati složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, niti značaj prava o kome se odlučuje za podnosioca. Takođe, Ustavni sud je konstatovao da je podnosilac ustavne žalbe tri puta precizirao optužni akt, ali to nije mogao staviti na teret podnosiocu, budući da je za nerazumno trajanje postupka, po oceni Ustavnog suda, odgovoran isključivo postupajući prvostepeni sud, a ne podnosilac ustavne žalbe.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te odlučio kao u tački 1. izreke.

7. Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, u konkretnom slučaju, ostvari objavljivanjem ove Odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“, budući da podnosilac nije postavio zahtev za naknadu štete.

8. Sledom iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti