Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je trajao osam godina i sedam meseci. Sud je zaključio da su podnosioci svojim procesnim ponašanjem prevashodno doprineli dužini trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manoj lović Andrić, dr Olivera Vučić , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. M. i Lj. M, obojice iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba N. M. i Lj. M. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P. 3578/11 (inicijalno predmet P. 3765/04 Opštinskog suda u Nišu).

O b r a z l o ž e nj e

1. N. M. i Lj. M, obojica iz Niša, podneli su, 4. marta 201 3. godine, preko punomoćnika S. Đ, advokata iz Niša, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P. 3578/11 (inicijalno predmet P. 3765/04 Opštinskog suda u Nišu). Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosioci ustavne žalbe su nave li da je osporeni parnični postupak započeo 200 4. godine, kada su, zajedno sa babom po majci, podneli tužbu Opštinskom sudu u Nišu, radi naknade nematerijalne i materijalne štete. Postupak je pravnosnažno okončan 24. januara 2013. godine , donošenjem rešenja Višeg suda u Nišu. Podnosioci ističu da im je osmogodišnjim trajanjem parničnog postupka, "zbog neefikasnosti organa" Republike Srbije, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i p redlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi im povredu označenog prava i pravo na naknadu nematerijalne štete, te naknadi troškove za sastav ustavne žalbe.

Podnosioci ustavne žalbe su se istovremeno pozvali i na povredu čl ana 6 . Evropske konvencije, ali s obzirom na to da se odredba člana 32. stav 1. Ustava suštinski ne razlikuje od navedene odredbe Konvencije, Ustavni sud je eventualnu povredu ovog prava cenio u odnosu na odredbu Ustava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosi laca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Uvidom u spise predmeta ranijeg Opštinskog suda u Nišu P. 3765/04, a kasnije predmeta P. 3578/11 Osnovnog suda u Nišu, Ustavni sud je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe , kao tužioci, zajedno sa tužiljom O.F, podneli su, 2. jula 200 4. godine, Opštinskom sudu u Nišu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu , radi naknade štete , protiv tužen ih "J." iz Leskovca i I.S. iz Leskovca. U tužbi, koja je zavedena pod brojem P. 3765/04, bilo je navedeno da podnosioci, zajedno sa babom po majci, potražuju naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog smrti bliskih lica (roditelja i ćerke), poginulih 16. decembra 1997. godine u saobaćajnoj nesreći, koju je prouzrokovao drugotuženi I.S, kao vozač puničkog vozila, osiguranog kod prvotuženog - "J." iz Leskovca. Tužioci su tužbom potraživali i naknadu materijalne štete za uništeno putničko vozilo marke "Askona", u kome su bili pok. roditelji podnosilaca, te na ime troškova sahrane, podizanja spomenika i davanja podušja. Tužba je podneta preko punomoćnika, ali uz tužbu nisu bili priloženi dokazi. Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u 2010. godini, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Nišu, najpre u predmetu P. 95/10, a zatim u predmetu P. 3578/11.

Do donošenja prve prvostepene presude 25. septembra 2008. godine, bilo je zakazano 25 ročišta za glavnu raspravu, s tim što 17 ročišta nije održano. Prevashodni razlog za neodržavanja ročišta bila je neuredna dostave poziva prvotuženom. Međutim, u dva navrata ročišta nisu održana zbog propusta punomoćnika tužilaca, jer je neposredno na ročištu predao podnesak sa preciziranim tužbenim zahtevom, odnosno nije postupio po nalogu suda da dostavi dokaze vezane za materijalnu štetu na vozilu. Naime, punomoćnik tužilaca je deo dokaza na koje se pozvao u tužbi, dostavio neposredno pred veštačenje veštaka neuropsihijatra u 2005. godini, a dokaze koji su vezani za štetu na putničkom vozilu marke "Askona", tek 7. aprila 2008. godine. Takođe, punomoćnik tužilaca, i pored više naloga suda, nije dostavljao tačnu adresu tuženog osiguravajućeg društva "J." iz Leskovca, niti je do donošenja prvostepene presude bio u stanju da jasno odredi ko je pasivno legitimisan u ovoj parnici, pored I.S, da li osiguravajuće društvo ili Udruženje osiguravajućih organizacije Srbije - Garantni fond, tako da je više puta proširivao tužbu i na Garantni fond, pa je povlačio, kao i povlačio tužbu u odnosu na "J." iz Leskovca, pa naknadno odustajao od povlačenja. Konačno, pred donošenje prvostepene presude, označio je kao prvotuženog I.S, a kao drugotuženog Udruženje osiguravajućih organizacije Srbije - Garantni fond.

U ovom delu postupka, sprovedena su tri različita veštačenja: medicinsko, ekonomsko-finansijsko i mašinsko. Takođe, izvršen je uvid u spise Opštinskog suda u Nišu K. 1495/98, a ovoj parnici je spojena parnica P. 7670/07 (u kojoj su tužioci tužili Udruženje osiguravajućih organizacije Srbije - Garantni fond), te saslušane parnične stranke. Tužilja se, i pored dva uredno primljena poziva za saslušanje, nije odazvala pozivu suda.

Presudom Opštinskog suda P. 3765/04 od 25. septembra 2008. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilaca za naknadu nematerijalne i materijalne štete i obavezani su tuženi I.S. i Udruženje osiguravajućih organizacija Srbije - Garantni fond da solidarno isplate tužiocima dosuđene iznose na ime naknade štete, s tim što je delimično usvojen tužbeni zahtev tužilaca povodom troškova postupka.

Protiv navedene presude tuženi su izjavili žalbe, pa je rešenjem Okružnog suda u Nišu Gž. 319/09 od 5. februara 2009. godine ukinuta presuda Opštinskog suda u Nišu P. 3765/04 od 25. septembra 2008. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, ali drugom veću. Po oceni drugostepenog suda, između ostalog, ostalo je nerazjašnjeno da li je prema osiguravajućoj organizaciji "J." iz Leskovca otvoren stečajni postupak, te da li je iz stečajne mase delimično ili potpuno nadoknađena šteta oštećenima, a što je od odlučnog uticaja za pravilnu ocenu prigovora nedostatka pasivne legitimacije na strani Garantnog fonda. Navedeno drugostepeno rešenje je primljeno u Opštinski sud 10. februara 2009. godine.

U ponovnom postupku, predmet je dobio novi broj P. 680/09, a do prekida postupka, rešenjem Osnovnog suda u Nišu P. 95/10 od 18. februara 2011. godine, zbog smrti tužilje, prvostepeni sud je zakazao 15 ročišta za glavnu raspravu. Održano je osam ročišta, na kojima je saslušan prvotuženi u svojstvu parnične stranke, te pribavljen dopunski nalaz veštaka saobraćajne struke iz krivičnog predmeta, a na okolnost podeljene odgovornosti za saobraćajnu nesreću oca tužilaca, koji je upravljao vozilom marke "Askona", i prvotuženog, koji je oglašen krivim i osuđen na dve i po godine zatvora zbog krivičnog dela – teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja. Opštinski sud je više puta od Trgovinskog suda u Nišu, pa zatim i Privrednog suda u Nišu, tražio podatak oko vođenja i okončanja stečajnog postupka nad osiguravajućom organizacijom "J." iz Leskovca, a od JKP "P. u." iz Leskovca podatke o plaćenim troškovima sahrane. Ponovo je razlog za neodržavanje ročišta bila neuredna dostava poziva prvotuženom odnosno drugotuženom, a punomoćnik tužilaca se dva puta saglašavao sa odlaganjem ročišta koje je predlagao prvotuženi.

Punomoćnik tužilaca je podneskom od 24. maja 2011. godine tražio nastavak postupka, pa je postupak nastavljen pod brojem P. 3578/11. Od pet zakazanih ročišta za glavnu raspravu, održana su tri, na kojima je sprovedeno dopunsko veštačenje u vezi sa stvarnim troškovima sahrane, saslušan sudski veštak i pribavljeno rešenje Privrednog suda u Leskovcu St. 363/10 od 18. avgusta 2010. godine, kojim je sproveden postupak "automatskog stečaja" nad osiguravajućom organizacijom "J." iz Leskovca (doneto rešenje o otvaranju i zaključenju stečajnog postupka).

Presudom Osnovnog suda u Nišu P. 3578/11 od 18. maja 2012. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe. Protiv ove presude tužioci nisu izjavljivali žalbu, niti podnosili odgovor na žalbe tuženih. Prvotuženi je 13. septembra 2012. godine izjavio žalbu, ali je podneskom od 30. oktobra iste godine povukao žalbu. Žalbu protiv rešenja o troškovima postupka izjavio je i drugotuženi, ali je Apelacioni sud u Nišu rešenjem Gž. 2203/12 od 20. novembra 2012. godine odbacio kao nedozvoljenu žalbu prvotuženog, a zatim se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje i rešavanje po žalbi na troškove postupka drugotuženog i u tom delu odlučio da se predmet dostavi nadležnom Višem sudu u Nišu. Za dostavljanje spisa Višem sudu u Nišu data je naredba postupajućeg sudije prvostepenog suda 4. februara 2012. godine, a rešenjem Višeg suda u Nišu Gž. 103/13 od 24. januara 2013. godine odbijena je žalba drugotuženog i potvrđena prvostepena presuda u delu odluke o troškovima postupka. Ovo rešenje je punomoćniku tužilaca uručeno 4. februara 2013. godine. Punomoćnik tužilaca je podneskom od 17. septembra 2012. godine obavestio sud da je drugotuženi u potpunosti isplatio iznos na ime glavnog duga iz prvostepene presude, ali ne i troškove parničnog postupka, na koje se žalio drugostepenom sudu.

4. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i ovom prilikom ukazuje da se ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, jemče i njihova zaštita u postupku po ustavnoj žalbi obezbeđuje od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka i traje do njegovog okončanja, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u ovom konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Saglasno navedenom, Ustavni sud je utvrdio da je postupak koji je predmet ove ustavne žalbe, od dana podnošenja tužbe do dana dostavljanja drugostepene odluke podnosiocima ustavne žalbe, čime je postupak okončan, trajao osam godina i sedam meseci, s tim što treba imati u vidu da su podnosioci ustavne žalbe u potpunosti izmireni u pogledu glavnog duga po prvostepenoj presudi bar pet meseci ranije, a da je predmet odlučivanja u drugostepenom postupku, od novembra 2012. godine, bilo samo rešenje o troškovima postupka.

Navedeno trajanje postupka, samo po sebi, može upućivati na zaključak da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od niza drugih činilaca, a pre svega od: složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom postupku, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i značaja prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioce ustavne žalbe.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da je ovaj parnični postupak bio složen pravno i činjenično, ali i procesno. U postupku je učestvovalo više lica i na strani tužioca i na strani tuženog, trebalo je odlučiti o dve vrste štete, i to po više vidova, što je zahtevalo obimniji dokazni postupak i sprovođenje četiri vrste veštačenja.

Ispitujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da su oni, kao tužioci, zajedno sa tužiljom, a pre svega zajedničkim punomoćnikom, prevashodno doprineli trajanju prvostepenog postupka van prihvaćenih standarda razumnog roka za presuđenje. Najpre, punomoćnik tužilaca, iako stručno lice za zastupanje, podneo je neurednu tužbu (bez ijednog dokaza), a sve dokaze koje je predložio u tužbi, dostavio je tek nakon skoro četiri godine od dana podnošenja tužbe. Osim ovoga, punomoćnik podnosilaca ustavne žalbe nije se obraćao sudu urednim podnescima, niti blagovremeno davao precizne predloge u postupku, što je uticalo da sud ponavlja naloge za uređenje tužbe ili dostavljanje potrebnih dokaza. Takođe, punomoćnik podnosilaca ustavne žalbe je više puta predlagao proširenje tužbe i iste te predloge povlačio, što je, bez obzira na procesna prava tužilaca, usporilo postupak. Konačno, Ustavni sud ne može da prenebregne ni činjenicu da je glavna rasprava jednom odložena jer je punomoćnik podnosilaca ustavne žalbe podnesak sa preciziranim tužbenim zahtevom dostavio sudu neposredno na ročištu umesto da to učini ranije i time omogući protivnoj strani da se upozna sa sadržinom podneska i o njoj izjasni, a pritom se i dva puta saglasio sa predlozima za odlaganje ročišta koje je davao prvotuženi. Sud istovremeno konstatuje da je zbog vrste spora efikasno okončanje postupka bilo u interesu podnosilaca, kao tužilaca, mada njihovo ponašanje ne govori tome u prilog.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u konkretnom slučaju, Ustavni sud, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, konstatuje da su nadležni prvostepeni sudovi redovno i u kratkim vremenskim razmacima zakazivali ročišta za glavnu raspravu, te preduzimali zakonom propisane procesne mere radi pozivanja tužene osiguravajuće organizacije "J." iz Leskovca, odnosno izvođenja dokaza u cilju utvrđivanja statusa tog privrednog društva. Činjenica da je tokom postupka bilo ponovljenog razmatranj a predmeta usled ukidanja prvostepene sudske odluke, sama po sebi može ukazati na neopravdano odugovlačenje postupka, međutim, Ustavni sud je utvrdio da je ponovno postupanje bilo uslovljeno u pretežnoj meri ponašanjem punomoćnika tužilaca, koji nije bio jasan u označavanju tuženih u ovoj parnici. Takođe, punomoćnik tužilaca nije blagovremeno dostavljao potrebne dokaze, a prvostepeni sud je to tolerisao, umesto da takvo postupanje tužilaca odmah procesno sankcioniše.

5. Polazeći od prethodno detaljno izvršene analize svih činilaca koji su od značaja za ocenu razumne dužine trajanja postupka, Ustavni sud je našao da se, u konkretnom slučaju, ne mogu prihvatiti kao osnovani navodi podnosi laca ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku, pa je stoga Sud ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US).

6. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti