Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog neblagovremenosti i nedozvoljenosti

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Višeg suda u Smederevu kao neblagovremenu. Žalba protiv akta Republičkog javnog tužilaštva odbačena je jer taj akt ne predstavlja pojedinačni akt protiv kojeg se može izjaviti ustavna žalba.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Janoša Salme iz Velikog Gradišta, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 29. septembra 2011. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

 

Odbacuje se ustavna žalba Janoša Salme izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Smederevu Ki. 74/10 od 16. novembra 2010. godine, rešenja Višeg suda u Smederevu Kv. 358/10 od 30. novembra 2010. godine i akta Republičkog javnog tužilaštva Ktz. 24/11 od 10. marta 2011. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Janoš Salma iz Velikog Gradišta podneo je Ustavnom sudu 20. aprila 2011. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Smederevu Ki. 74/10 od 16. novembra 2010. godine, rešenja Višeg suda u Smederevu Kv. 358/10 od 30. novembra 2010. godine i akta Republičkog javnog tužilaštva Ktz. 24/11 od 10. marta 2011. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 20. do 23, čl. 36, 37, 43, 46, 47, 49, 56, 67, 75, 76 i 78. Ustava Republike Srbije.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična odredbi člana 170. Ustava.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio: da je osporenim rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Smederevu Ki. 74/10 od 16. novembra 2010. godine odbačen kao neuredan zahtev za sprovođenje istrage oštećenog kao tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, protiv M.M, sudije Okružnog suda u Požarevcu, zbog krivičnog dela kršenja zakona od strane sudije, javnog tužioca i njegovog zamenika iz člana 360. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09), zloupotrebe službenog položaja iz člana 359. stav 3. Krivičnog zakonika i povrede prava na podnošenje pravnog sredstva iz člana 147. stav 2. Krivičnog zakonika; da je osporenim rešenjem Višeg suda u Smederevu Kv. 358/10 od 30. novembra 2010. godine odbijena žalba oštećenog kao tužioca izjavljena protiv rešenja istražnog sudije Višeg suda u Smederevu Ki. 74/10 od 16. novembra 2010. godine; da je osporenim aktom Republičkog javnog tužilaštva Ktz. 24/11 od 10. marta 2011. godine podnosilac ustavne žalbe obavešten da nema osnova za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti protiv rešenja Višeg suda u Smederevu Ki. 74/10 od 16. novembra 2010. godine i rešenja Višeg suda u Smederevu Kv. 358/10 od 30. novembra 2010. godine.

4. Ustavni sud ukazuje na to da, saglasno odredbama čl. 429. i 421. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08 i 72/09), ovlašćenje za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti ima isključivo javni tužilac. Ustavni sud je stoga ocenio da se zahtev za zaštitu zakonitosti u krivičnom postupku ne može smatrati delotvornim pravnim sredstvom koje mora biti iskorišćeno pre izjavljivanja ustavne žalbe. Ovo iz razloga što isključivo javni tužilac ima mogućnost da koristi ovo pravno sredstvo i što ni okrivljeni, niti njegov branilac ne mogu uticati na odluku javnog tužioca da li će i kada podići takav zahtev, bet obzira na lično podnetu inicijativu. Kako zahtev za zaštitu zakonitosti nije pravno sredstvo čije izjavljivanje stoji na raspolaganju okrivljenom u krivičnom postupku, to se postupak po ovom pravnom sredstvu ne smatra ni pretpostavkom za izjavljivanje ustavne žalbe. S obzirom na to da iscrpljivanje ovog vanrednog pravnog sredstva u krivičnom postupku nije pretpostavka za podnošenje ustavne žalbe, to se, prema pravnom stavu Ustavnog suda, blagovremenost ustavne žalbe ceni u odnosu na dan dostavljanja drugostepene krivične presude ili rešenja kojim je krivični postupak pravnosnažno okončan.

5. Ustavni sud je u prethodnom postupku utvrdio da je postupak u predmetu Višeg suda u Smederevu Ki. 74/10 od 16. novembra 2010. godine pravnosnažno okončan donošenjem rešenja Višeg suda u Smederevu Kv. 358/10 od 30. novembra 2010. godine.

S obzirom na to da je osporeno rešenje Višeg suda u Smederevu Kv. 358/10 od 30. novembra 2010. godine, podnosilac ustavne žalbe primio najkasnije 5. januara 2011. godine kada je podneta inicijativa za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužilaštvu, a da je ustavna žalba izjavljena 20. aprila 2011. godine, po proteku roka za njeno izjavljivanje propisanog odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu protiv osporenih rešenja odbacio kao neblagovremenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) istog zakona.

6. Republičko javno tužilaštvo je osporenim aktom Ktz. 24/11 od 10. marta 2011. godine obavestilo podnosioca ustavne žalbe da nema osnova za podizanja zahteva za zaštitu zakonitosti protiv rešenja Višeg suda u Smederevu Ki. 74/10 od 16. novembra 2010. godine i rešenja Višeg suda u Smederevu Kv. 358/10 od 30. novembra 2010. godine.

Ustavni sud je utvrdio da osporeno obaveštenje Republičkog javnog tužilaštva Ktz. 24/11 od 10. marta 2011. godine ne predstavlja pojedinačni akt iz člana 170. Ustava i člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu protiv kojeg se može izjaviti ustavna žalba, jer njime nije odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, odnosno o osnovanosti sumnje za pokretanje krivičnog postupka protiv njega, već protiv drugog lica.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je i u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje po podnetoj ustavnoj žalbi.

7. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

 

Slični dokumenti

• Už 806/2011: Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe kao nedopuštene i neblagovremene
• Už 2283/2011: Odbacivanje ustavne žalbe zbog neblagovremenosti i osporavanja akata koji nisu pojedinačni
• Už 3158/2011: Odbacivanje ustavne žalbe kao neblagovremene u krivičnom postupku
• Už 3464/2010: Odbacivanje ustavne žalbe zbog neblagovremenosti u krivičnom postupku
• Už 2592/2011: Odbijen predlog za ocenu ustavnosti odredbe Kolektivnog ugovora za JP „Pošta Srbije“
• Už 3737/2010: Rešenje o odbacivanju ustavne žalbe kao neblagovremene i nedopuštene
• Už 1385/2011: Odbacivanje ustavne žalbe kao neblagovremene u postupku privremenog oduzimanja imovine