Kratak pregled

Ustavni sud je poništio presudu Upravnog suda zbog povrede prava na pravično suđenje. Sud je utvrdio da se celokupna imovina vraća nasledniku koji je podneo zahtev, ukoliko ostali naslednici nisu učestvovali. Pogrešna primena prava dovela je do neosnovanog umanjenja udela podnosioca.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1787/2026
28.05.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Dobrosav Milovanović, dr Zoran Lončar, dr Ranka Vujović, Maja Popović, dr Nikola Banjac, dr Milan Rapajić i dr Atila Dudaš (Dudás Attila), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. M. iz Trunaua, Republika Austrija, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. maja 2026. godine, doneo je

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba N. M. i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 18415/16 od 11. aprila 2019. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 18415/16 od 11. aprila 2019. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-01452/2016-13 od 10. novembra 2016. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba N. M. i utvrđuje da je u upravnom sporu koji je vođen u predmetu Upravnog suda U. 18415/16 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. N. M. iz Trunaua, Republika Austrija, preko punomoćnika M. V, advokata iz Novog Sada, podneo je Ustavnom sudu, 12. juna 2019. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 18415/16 od 11. aprila 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u upravnom sporu koji je vođen u predmetu Upravnog suda U. 18415/16. Ustavna žalba je dopunjena podnescima od 14. i 28. juna i 26. septembra 2019. godine.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je podnosilac tražio da mu se u celini vrati imovina koja je oduzeta od njegovog pravnog prethodnika, a da mu je prvostepeni organ vratio samo 1/3; da su se ostali zakonski naslednici bivšeg vlasnika pre rasprave pred prvostepenim organom pismenom izjavom „odrekli nasleđa/konfiskovane imovine“ u korist podnosioca, odnosno da su mu ustupili svoj deo zajedničke imovine, kao članovi nasledničke zajednice; da zbog toga podnosiocu pripada i preostali deo od 2/3 oduzete imovine; da je prvostepeni organ odbio zahtev u preostalom delu, sa obrazloženjem da ostali zakonski naslednici bivšeg vlasnika nisu podneli zahtev za vraćanje imovine.

U dopuni ustavne žalbe podnosilac je istakao da je u podnesku upućenom Agenciji za restituciju 13. avgusta 2015. godine naveo da se, pored njega, kao stranke u postupku po zahtevu za vraćanje imovine javljaju i ostali zakonski naslednici bivšeg vlasnika, čije izjave o odricanju u njegovu korist je dostavio uz podnesak. Pozivajući se na Odluku ustavnog suda Už-3951/2017 od 8. novembra 2018. godine, podnosilac ukazuje na propust Agencije za restituciju da odluči o statusu učesnika u postupku i potom njemu dodeli celokupnu oduzetu imovinu.

U ustavnoj žalbi se, takođe, ističe da je dugim trajanjem upravnog spora koji je okončan osporenom presudom Upravnog suda podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava i poništi osporeni akt, kao i da utvrdi pravo podnosioca na naknadu troškova postupka pred ovim sudom. Podnosilac nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1 Delimičnim rešenjem Agencije za restituciju – Područna jedinica Novi Sad (dalje u tekstu: Agencija) broj 46-002950/2013 od 27. juna 2016. godine usvojen je zahtev, vraćena imovina i utvrđeno pravo svojine N. M. (podnosioca ustavne žalbe) u udelu od 1/3 na poljoprivrednom zemljištu na k.p. broj A/1 KO Odžaci i k.p. br. B. i C/1, obe KO Ratkovo, koje je oduzeto od bivšeg vlasnika J. M. (stav 1. dispozitiva) i određeno da će o preostalom delu zahteva biti naknadno odlučeno (stav 6. dispozitiva). U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, konstatovano: da je iz sadržine izjave o odricanju od 27. jula 2015. godine utvrđeno da se ostali zakonski naslednici bivšeg vlasnika neopozivo odriču „pripadajućih zahteva u restitucionom postupku“ u korist podnosioca ustavne žalbe; da su bivši vlasnik i njegova supruga K. (koji su preminuli 1944, odnosno 1946. godine) imali jednog sina N.(1); da su sin bivšeg vlasnika i njegova supruga (koji su preminuli 1988, odnosno 1989. godine) imali tri sina, od kojih je jedan podnosilac ustavne žalbe. Polazeći od navedenog, Agencija je ocenila da podnosiocu ustavne žalbe, saglasno odredbama člana 5. stav 1. i člana 47. stav 5. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, a po zakonskom redu nasleđivanja u smislu odredaba čl. 9. i 10. Zakona o nasleđivanju, pripada pravo na vraćanje predmetne imovine, te je odlučeno kao u tački 1. dispozitiva. Dalje je ocenjeno da dostavljene izjave o odricanju nisu od uticaja na odlučivanje, budući da lica koja su dala te izjave nisu stranke u ovom postupku, odnosno nisu na zakonom propisani način i u predviđenom roku podnela zahtev za vraćanje imovine, te njihovo pravo na vraćanje imovine, odnosno obeštećenje nije ni moglo biti utvrđeno, pa se istog nisu mogli ni odreći, niti se oko pripadajućeg dela sporazumeti u smislu odredbe člana 47. stav 6. Zakona.

Rešenjem Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-01452/2016-13 od 10. novembra 2016. godine odbijena je žalba koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv predmetnog delimičnog rešenja Agencije.

Podnosilac ustavne žalbe je u tužbi podnetoj 20. decembra 2016. godine protiv navedenog konačnog upravnog akta, pored ostalog, naveo: da je u žalbi izneo argumente zbog kojih je trebalo svu imovinu vratiti samo onom nasledniku koji je „ostao posle izvršenog sporazuma o odricanju“; da su ostali sanaslednici izjavom o odricanju na konkludentan način podneli zahtev za vraćanje imovine, „sa istovremenim raspolaganjem u njegovu korist i da su time postali stranke u postupku od momenta kada je on podneo svoj zahtev“; da on ne zna zašto je njegov zahtev za vraćanje u preostalom delu odbijen, „svakako nije zato što ostali naslednici nisu podneli zahtev“.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 18415/16 od 11. aprila 2019. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosioca ustavne žalbe. Upravni sud je, polazeći od toga da je podnosilac zahteva za vraćanje imovine jedan od tri unuka bivšeg vlasnika, ocenio pravilnom odluku tuženog organa da odbije žalbu podnosioca. Taj sud je ocenio neosnovanim navode tužbe da je „nedopustivo isključenje zakonskih naslednika bivšeg vlasnika iz prava na preostale 2/3 imovine“, pored ostalog, zbog toga što su ostali zakonski naslednici morali u zakonom propisanom roku podneti zahtev za vraćanje imovine da bi učestvovali u tom postupku.

3.2. Podnosilac ustavne žalbe je podneskom od 13. avgusta 2015. godine obavestio Agenciju o tome koja lica su, pored njega, zakonski naslednici bivšeg vlasnika i naveo da se ta lica „ovim putem prijavljuju kao zakonski naslednici/podnosioci zahteva“ pred Agencijom. U prilogu podneska je dostavljena izjava od 25. jula 2015. godine, kojom su se ostali zakonski naslednici odrekli pripadajućih zahteva u postupku restitucije u korist podnosioca ustavne žalbe.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se, pored ostalog, ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored već navedene ustavne odredbe, relevantne su i sledeće odredbe zakona:

Odredbama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, br. 72/11i 108/13) propisano je: da se pod „korisnikom vraćene imovine ili obeštećenja“ podrazumeva lice kome se vraća imovina, odnosno utvrđuje pravo na obeštećenje, u skladu sa ovim zakonom (član 3. tačka 12)); da pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje ima domaće fizičko lice koje je bivši vlasnik oduzete imovine, a u slučaju njegove smrti ili proglašenja umrlim - njegovi zakonski naslednici, utvrđeni u skladu sa propisima koji uređuju nasleđivanje u Republici Srbiji i sa odredbama ovog zakona (član 5. stav 1. tačka 1)); da zahtev za vraćanje imovine, u skladu sa ovim zakonom, podnose svi bivši vlasnici oduzete imovine, odnosno njihovi zakonski naslednici i pravni sledbenici (član 41. stav 1.); da zahtev iz stava 1. ovog člana mogu podneti zajedno svi zakonski naslednici bivšeg vlasnika ili svaki od njih pojedinačno (član 41. stav 2.).

Odredbama člana 47. navedenog zakona predviđeno je: da Agencija utvrđuje sve činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o zahtevu i donosi rešenje kojim utvrđuje, između ostalog, korisnika i imovinu koja se vraća, odnosno za koju se daje obeštećenje (stav 1.); da se rešenjem iz stava 1. ovog člana utvrđuje korisnik, odnosno korisnici, i to bivši vlasnik - ako je u životu, odnosno zakonski naslednici bivšeg vlasnika - na osnovu pravnosnažnog rešenja o nasleđivanju bivšeg vlasnika, ako takvo rešenje postoji, a ako takvog rešenja nema, rešenjem će se odrediti korisnici samo u slučaju kad je iz dostavljene dokumentacije moguće nesporno utvrditi sve zakonske naslednike (stav 5.); da će se u slučaju kad je rešenjem iz stava 1. ovog člana određeno više korisnika, svakom od njih odrediti pripadajući deo imovine, odnosno obeštećenja, prema pravnosnažnom rešenju o nasleđivanju bivšeg vlasnika, ako takvo rešenje postoji ili na osnovu sporazuma zakonskih naslednika zaključenog pred prvostepenim organom (stav 6.); da ako se korisnici i njihovi udeli ne mogu utvrditi primenom odredaba st. 5. i 6. ovog člana, prvostepeni organ će podnosioce zahteva za ostvarivanje prava po ovom zakonu, saglasno članu 45. ovog zakona, uputiti da ova pitanja, kao prethodna, reše pred nadležnim sudom (stav 7.); da u postupku iz stava 7. ovog člana, nadležni sud u vanparničnom postupku, shodnom primenom pravila po kojima se raspravlja zaostavština, utvrđuje zakonske naslednike bivšeg vlasnika i njihove udele u pravu na povraćaj oduzete imovine ili na obeštećenje, pri čemu se sud ne upušta u to da li ta lica ispunjavaju propisane uslove za ostvarivanje ovih prava po odredbama ovog zakona (stav 8.); da rešenje Agencije iz stava 5. tačka 2) ovog člana, odnosno rešenje suda iz stava 8. ovog člana, o određivanju zakonskih naslednika bivšeg vlasnika i njihovih udela, važi samo u postupku pred Agencijom za ostvarivanje prava na vraćanje oduzete imovine, odnosno prava na obeštećenje (stav 9.); da podnosioci zahteva za ostvarivanje prava po odredbama ovog zakona koji po odredbama ovog člana nisu određeni za korisnike, mogu svoja prava ostvariti u parničnom postupku - podnošenjem tužbe protiv lica koja su određena za korisnike, odnosno zakonske naslednike (stav 11.).

Odredbama Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, 46/95, 101/03-Odluka US i 6/15) propisano je: da na osnovu zakona, ostavioca nasleđuju – njegovi potomci, njegovi usvojenici i njihovi potomci, njegov bračni drug, njegovi roditelji, njegovi usvojioci, njegova braća i sestre i njihovi potomci, njegovi dedovi i babe i njihovi potomci i njegovi ostali preci (član 8. stav 1.); da se nasleđuje po naslednim redovima (član 8. stav 2.); da naslednici bližeg naslednog reda isključuju iz nasleđa naslednike daljeg naslednog reda (član 8. stav 3.); da prvi nasledni red čine ostaviočevi potomci i njegov bračni drug (član 9. stav 1.); da ostaviočeva deca i bračni drug nasleđuju na jednake delove (član 9. stav 2.); da ako ostaviočevo dete ne može ili neće da nasledi, njegov deo na jednake delove nasleđuju njegova deca (unuci ostaviočevi), a kad neki od ostaviočevih unuka ne može ili neće da nasledi, njegov deo na jednake delove nasleđuju njegova deca (praunuci ostaviočevi) i tako redom sve dokle ima ostaviočevih potomaka (član 10.).

5. Ispitujući navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje na to da ustavna garancija označenog prava podrazumeva, pored ostalog, da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Ustavni sud je konstatovao da je predmetnim delimičnim rešenjem Agencije podnosiocu ustavne žalbe vraćen udeo od 1/3 zemljišta označenog u rešenju, sa obrazloženjem da mu taj udeo pripada kao jednom od tri unuka bivšeg vlasnika. Drugostepeni organ i Upravni sud su u svojim odlukama obrazložili zbog čega ostali zakonski naslednici nemaju pravo na vraćanje predmetne imovine, pri čemu nisu ocenili navode podnosioca da ima pravo na vraćanje celokupne imovine koja je predmet zahteva.

Imajući u vidu da je zahtev za vraćanje imovine oduzete od bivšeg vlasnika J. M. podneo samo podnosilac ustavne žalbe kao jedan od zakonskih naslednika, Ustavni sud smatra da je u postupku koji je okončan osporenim aktom bilo sporno da li na udeo zakonskog naslednika u imovini koja se vraća utiče činjenica da ostali zakonski naslednici bivšeg vlasnika nisu podneli zahtev za vraćanje imovine, odnosno obeštećenje.

Razmatrajući kako je rešeno to sporno pravno pitanje, Ustavni sud je konstatovao da iz navedenih odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju proizlazi: da se pod korisnikom podrazumeva lice kome se rešenjem Agencije vraća imovina, odnosno daje obeštećenje; da pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje ima bivši vlasnik – ako je u životu, odnosno njegovi zakonski naslednici, koji su utvrđeni u skladu sa odredbama Zakona o nasleđivanju i odredbama tog zakona; da se zakonski naslednici utvrđuju prema pravnosnažnom rešenju o nasleđivanju bivšeg vlasnika ili iz dostavljene dokumentacije, ako je nesporno ko su ta lica, a da se njihovi udeli utvrđuju prema pravnosnažnom rešenju o nasleđivanju, odnosno na osnovu sporazuma zakonskih naslednika zaključenog pred Agencijom; da ako se zakonski naslednici bivšeg vlasnika i njihovi udeli u pravu na povraćaj oduzete imovine ne mogu utvrditi na navedene načine, to utvrđuje sud u vanparničnom postupku.

Ustavni sud je dalje konstatovao da iz navedenih odredaba Zakona o nasleđivanju proizlazi da se, na osnovu zakona, nasleđuje po naslednim redovima, da naslednici bližeg naslednog reda isključuju iz nasleđa naslednike daljeg naslednog reda, da prvi nasledni red čine ostaviočevi potomci i njegov bračni drug, pri čemu ako ostaviočevo dete ne može ili neće da nasledi, njegov deo na jednake delove nasleđuju njegova deca i tako redom sve dokle ima ostaviočevih potomaka.

Iz navedenih odredaba zakona, po oceni Ustavnog suda, proizlazi da se na osnovu odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju imovina ne stiče u trenutku smrti bivšeg vlasnika kao “ostavioca”, nego pravnosnažnošću odluke nadležnog organa. Takođe, u postupku restitucije se ne primenjuju pravila o nasleđivanju u slučaju naknadno pronađene imovine, nakon što je postala pravnosnažna odluka suda o nasleđivanju, jer se vlasnički udeli određuju nezavisno od toga kako su utvrđeni tom odlukom. Ustavni sud stoga smatra da se pravo na restituciju na osnovu Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ostvaruje primenom naslednopravnih pravila prevashodno u pogledu određivanja kruga lica koja ulaze u nasledne redove i redosleda po kojem su ta lica pozvana na ostvarivanje ovih prava i da to „nasleđivanje“ u suštini nije institut naslednog prava, već specifični pravni institut navedenog zakona.

Ustavni sud, takođe, smatra da je za odlučivanje o tome ko su korisnici vraćene imovine i koliki je njihov udeo u pravu na povraćaj imovine, od značaja činjenica da li su svi zakonski naslednici bivšeg vlasnika, podnoseći zahtev za restituciju, pokazali volju da ostvare prava na osnovu odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Sud, s tim u vezi, ocenjuje da odredbe člana 41. st. 1. i 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju – prema kojima zahtev za vraćanje oduzete imovine i obeštećenju podnose svi vlasnici, odnosno njihovi zakonski naslednici, zajedno ili pojedinačno, upućuju na zaključak da kao korisnik vraćene imovine ne može biti određen bivši vlasnik, odnosno njegov zakonski naslednik koji nije podneo zahtev. Iz toga dalje sledi da se – u slučaju da ostali zakonski naslednici bivšeg vlasnika ne podnesu zahtev za vraćanje oduzete imovine, celokupna imovina vraća u svojinu nasledniku koji je takav zahtev podneo, jer on svoje pravo izvodi iz prava bivšeg vlasnika koji je preminuo. Zauzimanje drugačijeg shvatanja, po mišljenju Ustavnog suda, protivilo bi se razlozima zbog kojih je navedeni zakon donet i svrsi koja se sprovođenjem tog zakona želi ostvariti.

Ustavni sud dalje ukazuje na pravna stanovišta koja je izrazio u odlukama objavljenim na internet stranici: www.ustavni.sud.rs, u vezi sa pitanjem udela zakonskih naslednika u imovini koja se vraća u postupku restitucije i značenjem pojma zakonskog naslednika u smislu odredaba o Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju:

- da u situaciji kada se jedan zakonski naslednik odrekao nasleđa iza smrti bivšeg vlasnika, za odluku o tome ko su korisnici vraćene imovine i koliki je njihov udeo u pravu na povraćaj imovine, od značaja je činjenica da li je taj zakonski naslednik podnošenjem zahteva za restituciju manifestovao volju da ostvari prava po osnovu odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju (Odluka Už-9103/2016 od 21. marta 2019. godine);

- da lica koja imaju pravo na povraćaj oduzete imovine na osnovu odredbe člana 5. stav 1. tačka 1) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju nisu naslednici u pravnom smislu, jer nema objekta nasleđivanja, budući da imovina koja se vraća ili se za nju dobija obeštećenje nije u vlasništvu bivših vlasnika, nego države ili drugih pravnih subjekata (videti, između ostalih, Odluku Už-8905/2016 od 4. aprila 2019. godine);

- da je proizvoljno stanovište Upravnog suda da podnosiocu ustavne žalbe pripada 1/2 idealnog dela oduzete imovine, budući da su pravo na podnošenje zahteva za restituciju imali i zakonski naslednici ćerke bivšeg vlasnika, jer nisu navedene odredbe materijalnog prava iz kojih proizlazi da se pravo korisnika na restituciju umanjuje ako postoje drugi zakonski naslednici, bez obzira na to da li su podneli zahtev za vraćanje imovine (Odluka Už-6599/2017 od 4. juna 2020. godine).

Ispitujući navode podnosioca da je Agencija trebalo da odluči o zahtevu ostalih zakonskih naslednika J. M. da učestvuju u predmetnom postupku kao stranke, Ustavni sud ukazuje da je Odlukom Už-3951/2017 od 8. novembra 2019. godine, na koju se poziva podnosilac ustavne žalbe, usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je presudom Vrhovnog kasacionog suda koja je osporena tom ustavnom žalbom povređeno pravo podnosilaca na pravično suđenje. Po oceni Ustavnog suda, zaključkom Agencije za restituciju o odbacivanju zahteva za vraćanje imovine podnosiocima te ustavne žalbe je uskraćeno pravo da njihov zahtev za stupanje u postupak koji se vodi pred Agencijom po zahtevu drugog lica bude razmotren u skladu sa zakonom.

Imajući u vidu da ostali zakonski naslednici J. M. nisu podneli zahtev za vraćanje predmetne imovine, odnosno obeštećenje, ni zahtev za stupanje u upravni postupak koji se vodi po zahtevu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je u predmetnom upravnom postupku moglo biti odlučeno samo o zahtevu podnosioca. Sud, međutim, smatra da Agencija nije na ustavnopravno prihvatljiv način razmotrila činjenicu da ostali zakonski naslednici bivšeg vlasnika nisu podneli zahtev za vraćanje predmetne imovine, jer je odluku da se podnosiocu vrati samo 1/3 udela u predmetnom zemljištu obrazložila time da iz navedenog razloga pravo tih lica nije moglo biti utvrđeno, niti su oni mogli njime raspolagati. Navedeni propust Agencije nije otklonjen u postupku pred drugostepenim organom, ni pred Upravnim sudom, što je imalo za posledicu da podnosiocu ustavne žalbe bude vraćena imovina samo u udelu koji bi mu pripao da su svi zakonski naslednici bivšeg vlasnika podneli zahtev za vraćanje imovine.

Budući da Upravni sud nije naveo odredbe materijalnog prava čijom primenom je ocenio da se korisniku umanjuje udeo vraćene imovine ako drugi zakonski naslednici nisu podneli zahtev za restituciju, Ustavni sud je našao da osporena presuda nije obrazložena na način koji otklanja sumnju u proizvoljnost odlučivanja.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio povredu prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je, imajući u vidu prirodu učinjene povrede prava u konkretnom slučaju, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio presudu Upravnog suda U. 18415/16 od 11. aprila 2019. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-01452/2016-13 od 10. novembra 2016. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud je ocenio preuranjenim zahtev ustavne žalbe da se utvrdi povreda prava na imovinu, garantovanog članom 58. Ustava, imajući u vidu da će, nakon poništavanja osporene presude Upravnog suda, biti ponovo ispitana zakonitost rešenja Ministarstva finansija kojim je okončan predmetni upravni postupak.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena zbog povrede prava na imovinu, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Sud je konstatovao da je upravni spor u predmetu Upravnog suda U. 18415/16 započeo 20. decembra 2016. godine, podnošenjem tužbe podnosioca ustavne žalbe, a da je osporena presuda doneta 21. aprila 2019. godine, dakle da je odlučivanje o tužbi trajalo dve godine i četiri meseca.

Imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja upravnog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnog suda, kao i značaja prava o kome je odlučivano za podnosioca, Ustavni sud pri ocenjivanju ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda, u predmetnom upravnom sporu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja.

Ocenjujući postupanje Upravnog suda u konkretnom slučaju, Ustavni sud je konstatovao da je Upravni sud doneo osporenu presudu na podlozi činjeničnog stanja utvrđenog u upravnom postupku, ne izvodeći nove dokaze.

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da on ima značajan pravni i materijalni interes da se efikasno odluči o njegovom zahtevu za vraćanje oduzete imovine odnosno obeštećenje. Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe svojim radnjama nije doprineo trajanju predmetnog upravnog spora.

Polazeći od svega navedenog, a posebno imajući u vidu da je predmetnim rešenjem Agencije odlučeno samo o delu zahteva i da će nakon poništavanja osporene presude biti ponovo odlučivano o tužbi podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i u ovom delu, odlučujući kao u tački 3. izreke. Ustavni sud je u sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo Odluku Už-4262/2019 od 28. oktobra 2021. godine, objavljenu na internet stranici: www.ustavni.sud.rs.

Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete, a krećući se u okviru zahteva ustavne žalbe, Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da je utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku adekvatan način pravičnog zadovoljenja podnosioca.

9. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Kako u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.), Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 4. izreke.

10. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

 

Slični dokumenti

• Už 12028/2020: Odluka Ustavnog suda o pravima zakonskog naslednika u postupku restitucije
• Už 14529/2018: Povreda prava na pravično suđenje i razuman rok u postupku restitucije
• Už 4262/2019: Povreda prava na pravično suđenje u postupku restitucije
• Už 12975/2021: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u postupku restitucije
• Už 6267/2018: Usvojena ustavna žalba zbog arbitrerne primene prava u postupku restitucije
• Už 8364/2017: Povreda prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene prava u postupku restitucije
• Už 6599/2017: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u postupku restitucije