Odluka Ustavnog suda o privremenom oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja o privremenom oduzimanju imovine. Utvrđeno je da ograničenje prava na imovinu trećeg lica nije protivustavno kada postoji osnovana sumnja da imovina potiče iz krivičnog dela.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-179/2011
18.09.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. Z. A. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. septembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba B. Z. A. izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 3887/10 od 29. oktobra 2010. godine i rešenja Višeg suda u Beogradu Poi. 4/10 od 10. jula 2010. godine, u delovima koji se odnose na povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. Z. A. iz B. izjavila je Ustavnom sudu 14. januara 2011. godine ustavnu žalbu protiv rešenja navedenih u izreci, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1, člana 34. st. 1. i 3. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi:

- da je osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Poi. 4/10 od 10. jula 2010. godine podnositeljki privremeno oduzeta imovina – stan broj 9 u B, u ulici M. R. broj 9;

- da je Apelacioni sud u Beogradu, odlučujući o podnositeljkinoj žalbi protiv osporenog prvostepenog rešenja, doneo 29. oktobra 2010. godine osporeno drugostepeno rešenje Kž2. 3887/10, kojim je podnositeljkinu žalbu odbio kao neosnovanu.

Podnositeljka smatra da je osporenim rešenjima povređeno njeno pravo na imovinu iz člana 58. st. 2. i 4. Ustava, jer su donosioci osporenih rešenja, primenom neustavnog Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, podnositeljki ustavne žalbe oduzeli imovinu suprotno odredbama člana 20. i člana 58. st. 2. i 4. Ustava, bez postojanja javnog interesa i bez naknade.

Podnositeljka smatra da je osporenim rešenjima povređeno njeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava:

- jer osporena rešenja nije doneo nezavisan i nepristrasan sud, u pravičnoj i javnoj raspravi, s obzirom na to da redovan sud nije nezavisan, već je organ kome je zakonodavac dao zadatak da, zajedno i ravnopravno s javnim tužiocem i policijom, otkriva, oduzima i upravlja imovinom proisteklom iz krivičnog dela, čime je izgubio svoju nezavisnost;

- jer je sud neosnovano izvršio privremeno oduzimanje imovine, ne utvrđujuću niti ceneći dokaze koje je podnositeljka dostavila, niti je dao ikakve razloge za svoj stav da je njena imovina stečena nezakonito, zbog čega se osporena rešenja ne mogu ispitati;

- jer je sud, umesto da, u okviru ovog postupka, ceni da li propis povređuje ili ugrožava ljudska i manjinska prava, pa da pokrene postupak za ocenu ustavnosti Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, primenio takav, neustavan zakon;

- jer je izvršna vlast izvršila nedozvoljen pritisak na sudsku vlast da donese rešenje o privremenom oduzimanju imovine podnositeljke, čime je sud pokazao da nije nezavisan;

- jer sudovi nisu cenili priložene dokaze (koje nije osporio ni javni tužilac), a iz kojih proizlazi da je sporni stan podnositeljka stekla dobijanjem novčanog poklona od svoje majke radi rešavanja njihovog zajedničkog stambenog pitanja.

Podnositeljka smatra da je osporenim rešenjima povređeno i njeno pravo na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. st. 1. i 3. Ustava time što je zakonodavac, primenom neustavnog Zakona o oduzimanju imovine stečene krivičnim delom, privremeno oduzeo od podnositeljke ustavne žalbe imovinu koja je stečena „pre činjenja navodnog krivičnog dela“, pa je time prekršena ustavna odredba o zabrani retroaktivne primene zakona, kao i pretpostavka nevinosti njenog supruga N. A. o čijoj krivici je izvršna vlast iznela svoj stav pre suđenja.

Podnositeljka je predložila Ustavnom sudu da poništi osporena rešenja i utvrdi osnov za naknadu štete.

Podnositeljka je 20. januara 2011. godine Ustavnom sudu dostavila podnesak kojim je ispravila deo obrazloženja ustavne žalbe, tako što je zamenila citat iz osporenog drugostepenog rešenja koji se odnosi na njenog supruga N. A. citatom koji se odnosi na ocenu njenih žalbenih navoda od strane drugostepenog veća.

Podnositeljka je 8. marta 2014. godine dopunila ustavnu žalbu dodatnim razlozima zbog kojih smatra da joj je osporenim rešenjem povređeno pravo na pravično suđenje zbog sprečavanja dokazivanja i uticaja izvršne vlasti na sud. Podnositeljka je navela da je naknadnim uvidom u predmet Višeg suda u Beogradu Poi. 4/10 utvrdila da se u spisu ne nalaze oglasi koje je dostavila kao dokaz o tržišnoj vrednosti stanova u T. i B. koja nije "ni velika ni očigledna". Uz dopunu ustavne žalbe su dostavljeni novinski tekstovi koji se odnose na imovinu koja je privremeno oduzeta podnositeljki i njenom suprugu, a koji su, po mišljenju podnositeljke, bili pisani u političke svrhe jedne od stranaka na vlasti u predizbornoj kampanji za izbore održane 2012. godine i kojima je prejudicirana odluka o oduzimanju imovine. Dostavljena je i predstavka kojom su se okrivljeni obratili Evropskom parlamentu kao građani Republike Srbije zbog "zloupotrebe državne vlasti, povrede sigurnosti u kaznenom pravu i nezakonite primene člana 359. KZ (zloupotreba službenog položaja)", kao obaveštenje povodom podnete predstavke (peticije).

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljki ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je, uvidom u osporena rešenja, utvrdio:

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Poi. 4/10 od 10. jula 2010. godine delimično je usvojen zahtev Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Oik. 4/09 od 8. aprila 2010. godine za privremeno oduzimanje imovine, pa je „imovina za koju postoji osnovana sumnja da je proistekla iz krivičnog dela, izvršenog od strane okrivljenih M.Đ, R.M, M.B, N.A. i P.M, protiv kojih se pred Višim sudom u Beogradu vodi krivični postupak po optužnici Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 2178/07 od 26. maja 2008. godine, u odnosu na okrivljene M.Đ, R.L, R.M, D.K. i Đ.B, zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 4. u vezi st. 3. i 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika (u daljem tekstu: KZ) u saizvršilaštvu, okrivljenog Đ.B. podstrekavanjem u vezi člana 34. KZ, okrivljenih D.K, N.A, S.J. i V.J, zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 4. u vezi st. 3. i 1. KZ, a u vezi člana 33. KZ, okrivljenih S.J. i V.J. podstrekavanjem u vezi člana 34. KZ i okrivljenih D.K, N.A, P.M. i Đ.B. zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja u pokušaju iz člana 359. stav 4. u vezi st. 3. i 1. KZ, a u vezi čl. 30. i 33. KZ, okrivljenog Đ.B. u podstrekavanju u vezi člana 34. KZ, i imovina potom preneta na treća lica, privremeno oduzeta, između ostalog, od trećeg lica – vlasnika B.Z.A. iz B, i to stan u ulici M. R. 9/9, površine 74 m²“. U odnosu na neke od okrivljenih-vlasnika i treća lica-vlasnike sud je odbio zahtev za privremeno oduzimanje imovine, ali se ovaj deo osporenog rešenja ne odnosi na podnositeljku kao treće lice, niti na njenog supruga, okrivljenog N. A. Prema osporenom rešenju, privremeno oduzimanje navedene imovine traje do donošenja odluke o zahtevu za trajno oduzimanje imovine.

U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog, navedeno:

- da je pred Višim sudom u Beogradu u predmetu K. 833/08 podignuta optužnica Kt. 2178/07 od 26. maja 2008. godine i da se vodi krivični postupak protiv okrivljenih zbog osnovane sumnje da su izvršili napred navedena krivična dela;

- da su „u sklopu utvrđenih činjenica koje su od značaja za ocenu osnovanosti zahteva za privremeno oduzimanje imovine okrivljenog-vlasnika N. A. cenjeni i izvedeni dokazi prikupljeni u postupku finansijske istrage i dokazi dostavljeni od strane punomoćnika trećeg lica B. A. Z. za nepokretnost-stan u ulici M. R. 9/9, površine 74 m² u B, čije se oduzimanje zahteva od trećeg lica B. A.-Z... Imajući u vidu dokaze vezane za ostvarivanje prihoda od strane trećeg lica B. A.-Z, predsednik veća smatra da postoji očigledna nesrazmera između imovine-vrednosti ovog stana koji je u vlasništvu B. A.-Z. i njenih zakonitih prihoda, a obzirom da je iz uverenja... utvrđeno... Kod takvog stanja vrednosti navedenog stana koji je B. A.-Z. stekla u svojinu tokom 2000. godine po osnovu ugovora o kupoprodaji stana, očigledno je u nesrazmeri sa njenim zakonitim prihodima i ukazuje u dovoljnoj meri na postojanje osnovane sumnje da je ovaj stan pribavljen putem novčanih sredstava stečenih izvršenjem krivičnog dela. Pri tome, sud je cenio... te je stoga sud utvrdio da nisu pruženi dokazi o visini zakonito stečenih prihoda trećeg lica B. A.-Z. na osnovu kojih bi bilo moguće kupiti u navedenom periodu ovu nepokretnost... niti su pruženi dokazi da je ovaj stan stečen i na neki drugi zakonit način, te je sud nalazeći da imovina, čije se oduzimanje zahteva od trećeg lica, nema pokriće u njenim zakonitim primanjima i da je očigledno da se ona samo formalno pojavljuje kao kupac i imalac ovog stana za račun svog supruga okr. N. A, protiv koga je podignuta optužnica zbog osnovane sumnje da je izvršio dva krivična dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 4. u vezi st. 3. i 1. u vezi člana 33. KZ, a što je sve u saglasnosti sa ostalim izvedenim dokazima... Razlozi kojima se rukovodio sud kada je usvojio zahtev tužilaštva za privremeno oduzimanje imovine trećem licu B. A.-Z. se nalaze i u činjenici da je njen suprug N. A. već pokušao otuđenje dela imovine čije se oduzimanje isto tako od njega zahteva zahtevom tužilaštva za privremeno oduzimanje imovine... a koje činjenice objektivno i značajno mogu uticati na njega, kao i na vlasnika imovine treće lice... da ovom imovinom... raspolaže i na takav način spreči i oteža oduzimanje iste, a za koju nije pružila dokaze da je tu imovinu stekla na osnovu zakonitih prihoda, odnosno da je tu imovinu dobila na neki drugi zakonit način, pa je u odnosu na treće lice B. A.-Z. usvojio zahtev tužilaštva za privremeno oduzimanje imovine... “.

Apelacioni sud u Beogradu je, odlučujući o podnositeljkinoj žalbi protiv osporenog prvostepenog rešenja, doneo 29. oktobra 2010. godine osporeno drugostepeno rešenje Kž2. 3887/10, kojim je podnositeljkinu žalbu odbio kao neosnovanu.

U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, između ostalog, navedeno: „Žalbeni navodi Z. A. B. i njenog punomoćnika advokata M.M, ocenjeni su kao neosnovani obzirom da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da na osnovu izvedenih dokaza proizlazi osnovana sumnja da je navedena imovina upravo proistekla iz krivičnih dela. Za ovaj svoj stav prvostepeni sud je u obrazloženju pobijanog rešenja dao jasne i dovoljne razloge koje u svemu kao pravilne prihvata ovaj sud. Neosnovani su žalbeni navodi A. Z. B. i njenog punomoćnika advokata M.M. da je nepokretnost koja je vlasništvo A. Z. B, koja je oduzeta osporenim rešenjem, kupljena od sredstava njene majke i ostvarenih prihoda od prodaje stana u BiH za šta je pružio ugovor koji je priložen kao dokaz, dakle dve godine nakon što je Z. A. B. zaključenjem ugovora o kupoprodaji nepokretnosti 23. jula 2000. godine i isplatom ugovorene cene pribavila u svojinu stan u ul. M. R. broj 9/9 u B. Prvostepeni sud je u obrazloženju pobijanog rešenja naveo razloge kojima se rukovodio kada je usvojio zahtev tužilaštva za privremeno oduzimanje imovine trećem licu A. Z. B, u činjenici da je njen suprug okr. N. A. već pokušao otuđenje dela imovine čije se oduzimanje isto tako od njega zahtevalo, a što je navedeno u obrazloženju osporenog rešenja, a koje činjenice objektivno i značajno mogu uticati na njega kao i na vlasnika imovine-treće lice A. Z. B. da ovom imovinom, stanom za koji je stavljen zahtev tužilaštva za privremeno oduzimanje, raspolaže i na takav način spreči i oteža oduzimanje iste, a za koju nije pružila dokaz da je tu imovinu stekla na osnovu zakonitih prihoda odnosno da je tu imovinu dobila na neki drugi zakonit način. Sud je utvrdio da nisu pruženi dokazi o visini zakonito stečenih prihoda trećeg lica B. A. Z. na osnovu kojih bi bila u mogućnosti da kupi, u navedenom periodu, ovu nepokretnost, čija je vrednost velika i u vreme kupovine je prevazilazila finansijske mogućnosti trećeg lica A. Z. B. tj. sud je našao da imovina čije se oduzimanje zahteva od trećeg lica B. A. Z. nema pokrića u njenim zakonitim primanjima. Žalbama B. Z. A. i njenog punomoćnika advokata M.M. ovakvi zaključci prvostepenog suda se ne dovode u sumnju“.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 34. Ustava je, pored ostalog, utvrđeno: da se niko ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena (stav 1.); da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, niti sudska odluka može biti izmenjena na štetu okrivljenog u postupku po vanrednom pravnom leku, kao i da istim zabranama podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo (stav 3.).

Odredbama člana 58. Ustava utvrđeno je: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

Odredbom člana 3. stav 2. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela („Službeni glasnik RS“, broj 97/08), pored ostalog, propisano je: da se imovinom smatra dobro svake vrste, materijalno ili nematerijalno, pokretno ili nepokretno, procenjivo ili neprocenjivo velike vrednosti i isprave u bilo kojoj formi kojima se dokazuje pravo ili interes u odnosu na takvo dobro, kao i da se imovinom smatra i prihod ili druga korist ostvarena, neposredno ili posredno, iz krivičnog dela, kao i dobro u koje je ona pretvorena ili sa kojim je pomešana (tačka 1)); da se imovinom proisteklom iz krivičnog dela smatra imovina okrivljenog, svedoka saradnika ili ostavioca koja je u očiglednoj nesrazmeri sa njegovim zakonitim prihodima (tačka 2)); da se okrivljenim smatra osumnjičeni, lice protiv koga je krivični postupak pokrenut ili osuđeni za krivično delo iz člana 2. ovog zakona (tačka 3)); da se trećim licem smatra fizičko ili pravno lice na koje je preneta imovina proistekla iz krivičnog dela (tačka 6)); da se vlasnikom smatra okrivljeni, svedok saradnik, ostavilac, pravni sledbenik ili treće lice (tačka 7)); da se oduzimanjem smatra privremeno ili trajno oduzimanje od vlasnika imovine proistekle iz krivičnog dela (tačka 8)).

Odredbama člana 21. ovog zakona propisano je: da kada postoji opasnost da bi kasnije oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela bilo otežano ili onemogućeno, javni tužilac može podneti zahtev za privremeno oduzimanje imovine (stav 1.); da zahtev iz stava 1. ovog člana sadrži podatke o vlasniku, opis i zakonski naziv krivičnog dela, označenje imovine koju treba oduzeti, dokaze o imovini, okolnosti iz kojih proizilazi osnovana sumnja da imovina proističe iz krivičnog dela i razloge koji opravdavaju potrebu za privremenim oduzimanjem imovine (stav 2.); da o zahtevu iz stava 1. ovog člana u zavisnosti od faze postupka odlučuje istražni sudija, predsednik veća, odnosno veće pred kojim se drži glavni pretres (stav 3.).

Ostalim odredbama Zakona, koje su relevantne u konkretnom slučaju, propisano je: da će pre donošenja odluke o zahtevu za privremeno oduzimanje imovine sud zakazati ročište na koje će pozvati vlasnika, njegovog branioca, odnosno punomoćnika ako ga ima i javnog tužioca (član 23. stav 1.); da će se ročište iz člana 23. stav 1. ovog zakona održati u roku od pet dana od dana podnošenja zahteva za privremeno oduzimanje imovine, a da će se započeto ročište dovršiti bez prekidanja (član 24. stav 1.); da javni tužilac iznosi dokaze o imovini koju vlasnik poseduje, okolnosti o osnovanoj sumnji da imovina proističe iz krivičnog dela i okolnosti koje ukazuju na opasnost da bi njeno kasnije oduzimanje bilo otežano ili onemogućeno (član 24. stav 2.); da vlasnik i njegov branilac, odnosno punomoćnik osporavaju navode javnog tužioca (član 24. stav 3.); da po okončanju ročišta sud donosi rešenje kojim usvaja ili odbija zahtev za privremeno oduzimanje imovine (član 25. stav 1.); da se protiv rešenja iz člana 25. stav 1. ovog zakona može izjaviti žalba u roku od tri dana od dana dostavljanja rešenja i da o žalbi protiv rešenja odlučuje vanraspravno veće, odnosno viši sud (član 26. st. 1. i 2.); da privremeno oduzimanje imovine traje do donošenja odluke o zahtevu za trajno oduzimanje imovine i da u slučaju smrti vlasnika ili ako se pojave okolnosti koje dovode u pitanje opravdanost privremenog oduzimanja imovine, sud može preispitati donetu odluku (član 27.).

5. Prema citiranim odredbama Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, imovina proistekla iz krivičnog dela može se privremeno ili trajno oduzeti kako od okrivljenog protiv koga se krivični postupak vodi, tako i od lica na koje je imovina za koju se smatra da je proistekla iz krivičnog dela preneta. Postupak privremenog oduzimanja imovine je jedinstven postupak koji se pokreće zahtevom ovlašćenog predlagača, odnosno javnog tužioca, a okončava odlukom nadležnog suda, i to u naročito hitnom postupku. Javni tužilac ovakav zahtev može podneti postupajućem sudu u svakoj fazi krivičnog postupka, ukoliko proceni da postoji opasnost da bi kasnije oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela bilo otežano ili onemogućeno. Ovaj zahtev mora da sadrži podatke o vlasniku, opis i zakonski naziv krivičnog dela, označenje imovine koju treba oduzeti, dokaze o imovini, okolnosti iz kojih proizlazi osnovana sumnja da imovina proističe iz krivičnog dela i razloge koji opravdavaju potrebu za privremenim oduzimanjem imovine. Imovinom proisteklom iz krivičnog dela smatra se imovina okrivljenog, svedoka saradnika ili ostavioca koja je u očiglednoj nesrazmeri sa njegovim zakonitim prihodima. O ovom zahtevu, u zavisnosti od faze u kojoj se postupak nalazi, odlučuje istražni sudija, predsednik veća, odnosno veće pred kojim se drži glavni pretres.

S obzirom na to da se ročište drži u roku od pet dana od dana podnošenja zahteva za privremeno oduzimanje imovine i da se dovršava bez prekidanja (član 24. stav 1. Zakona), da na ročištu javni tužilac iznosi dokaze o imovini koju vlasnik poseduje, okolnosti o osnovanoj sumnji da imovina proističe iz krivičnog dela i okolnosti koje ukazuju na opasnost da bi njeno kasnije oduzimanje bilo otežano ili onemogućeno (član 24. stav 2. Zakona), da na tom istom ročištu vlasnik i njegov branilac, odnosno punomoćnik osporavaju navode javnog tužioca (član 24. stav 3. Zakona), a da se po njegovom okončanju donosi odluka o zahtevu (član 25. stav 1. Zakona), prema gledištu Ustavnog suda, takvo rešenje se može oceniti kao celishodno. Naime, ako ima mesta privremenom oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, pravovremeno doneta sudska odluka omogućava da se kasnije raspravi pitanje trajnog oduzimanja imovine. Istovremeno je i u interesu vlasnika da se o zahtevu tužioca o određivanju ove preventivne mere blagovremeno odluči, tj. da mu se omogući da, u slučaju da sud ne prihvati navode o postojanju opasnosti da bi kasnije oduzimanje imovine bilo otežano ili onemogućeno, raspolaže imovinom. Protiv odluke suda kojom je privremeno oduzeta imovina proistekla iz krivičnog dela, dopuštena je žalba o kojoj odlučuje sud (član 26. st. 1. i 3. Zakona), čime je obezbeđeno pravo na pravno sredstvo u skladu sa članom 36. stav 2. Ustava.

Dakle, da bi se moglo pretpostaviti da određena imovina proističe iz krivičnog dela, neophodno je da bude ispunjeno više uslova. Prvi je da se radi o imovini okrivljenog, svedoka saradnika ili ostavioca (tj. izvornog vlasnika), koja stoji u očiglednoj nesrazmeri sa njegovim zakonitim prihodima (član 3. tačka 2) Zakona). Ovo zakonsko rešenje ima za posledicu redukciju dokaznog standarda koji se primenjuje pri utvrđivanju (ne)zakonitog porekla određene imovine i dovodi do podele tereta dokazivanja između javnog tužioca, na jednoj, i izvornog vlasnika imovine, na drugoj strani. Pri tome, Ustavni sud konstatuje da je neophodno utvrditi zakonite prihode izvornog vlasnika imovine, pod kojima bi trebalo razumeti svako uvećanje imovine koje podleže oporezivanju. Nakon toga je potrebno ustanoviti postojanje očigledne nesrazmere između imovine izvornog vlasnika i zakonitih prihoda koje ostvaruje. Imajući u vidu sadržaj pojma očigledne nesrazmere između zakonitih prihoda i imovine izvornog vlasnika, prema stanovištu Ustavnog suda, o očiglednoj nesrazmeri se može govoriti samo ako postoji razumno uverenje da imovina upadljivo prevazilazi zakonite prihode (u tom smislu videti Odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Geerings protiv Holandije, od 1. marta 2007. godine, § 47.).

Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava se jemči članom 58. stav 1. Ustava, pod uslovom da su svojina i imovina stečeni na osnovu zakona. Dakle, ukoliko su prilikom privremenog oduzimanja imovine stečene krivičnim delom ispunjeni Zakonom propisani uslovi, radi se o zakonom utvrđenom ograničenju načina korišćenja imovine iz člana 58. stav 3. Ustava.

Ustavni sud podseća da je, ispitujući saglasnost navedenih odredaba zakona sa Ustavom, u Rešenju IUz-117/2009 od 30. juna 2011. godine, zaključio da nema mesta pokretanju postupka za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela. Stoga Ustavni sud naglašava da je neosnovana polazna tvrdnja podnositeljke ustavne žalbe da su osporeni akti doneti primenom neustavnog zakona.

6. U konkretnom slučaju, zahtev Višeg javnog tužilaštva u Beogradu za privremeno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela podnet je u fazi glavnog pretresa, pa je predsednik veća Višeg suda u Beogradu bio nadležan za odlučivanje o zahtevu, a Apelacioni sud u Beogradu za odlučivanje o žalbi protiv rešenja o privremenom oduzimanju te imovine. Iako se krivični postupak vodi protiv M.Đ, R.M, P.M, R.L, D.K, Đ.B. i N. A. zbog osnovane sumnje da su izvršili više krivičnih dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 4. u vezi st. 3. i 1. u vezi čl. 30, 33. i 34. KZ, zahtev za privremeno oduzimanje imovine podnet je u tom krivičnom postupku protiv okrivljenih i trećih lica, s obzirom na postojanje sumnje da su okrivljeni predmetnu imovinu preneli na njih.

Nadležni tužilac je smatrao da su okrivljeni i njihovi najbliži srodnici vlasnici navedene imovine velike vrednosti, a da nisu obveznici poreza na dohodak građana na području Republike Srbije, odnosno da njihovi prihodi koji podležu oporezivanju nisu bili dovoljni za kupovinu nepokretnosti oduzetih osporenim rešenjem, zbog čega postoji očigledna nesrazmera između takve vrednosti imovine koja je obuhvaćena zahtevom za privremeno oduzimanje i zakonitih prihoda vlasnika i trećih lica, pa je, imajući u vidu i težinu dela koja se stavljaju na teret vlasnicima – okrivljenima, Više javno tužilaštvo u Beogradu našlo da postoji opasnost da bi kasnije oduzimanje ove imovine bilo onemogućeno ili znatno otežano, zbog čega je ovaj zahtev i podnet.

U sprovedenom hitnom postupku, Više javno tužilaštvo u Beogradu je iznelo dokaze o imovini koju okrivljeni kao vlasnici poseduju, navelo okolnosti o osnovanoj sumnji da ta imovina proističe iz krivičnog dela i da nije u srazmeri sa njihovim zakonitim prihodima, kao i okolnosti koje ukazuju na opasnost da bi njeno kasnije oduzimanje bilo otežano ili onemogućeno. Okrivljenima i trećim licima je pružena mogućnost da osporavaju iznete navode javnog tužioca. Međutim, po oceni nadležnog suda, podnositeljka ustavne žalbe kao treće lice za sada nije uspela da ospori navode javnog tužioca, odnosno nije dokazala da je imovina, za koju se osnovano pretpostavlja da je proistekla iz krivičnog dela, u srazmeri sa njenim prihodima, pa je doneto rešenje o njenom privremenom oduzimanju, što prema oceni Ustavnog suda, tu imovinu svrstava u kategoriju imovine koju ne štite odredbe člana 58. Ustava, odnosno ne smatra je imovinom stečenom na osnovu zakona, pa se njeno raspolaganje može ograničiti u javnom interesu, s obzirom na to da je takvo ograničenje u skladu sa Ustavom kao najvišim pravnim aktom.

U odnosu na konkretnu imovinu-stan u ulici M. R. 9/9, površine 74 m² u B, povodom koje je ustavna žalba i podneta, u dokaznom postupku koji je sud sproveo, pročitani su, cenjeni i izvedeni, između ostalih, dokazi prikupljeni u postupku finansijske istrage, kao i dokazi dostavljeni od strane punomoćnika trećeg lica B. A.-Z. Pored ostalog, pročitani su: ugovor o kupoprodaji navedene nepokretnosti od 24. jula 2000. godine, overen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu pod brojem Ov. 8549/2000; pregled stanja na računima obveznika poreza na imovinu-podnositeljke ustavne žalbe kod opštine Zemun od 8. decembra 2009. godine; dokazi o ostvarenim prihodima podnositeljke; uverenje Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija fonda u Beogradu od 8. decembra 2009. godine koje se odnosi na podnositeljku ustavne žalbe.

Imajući u vidu dokaze vezane za ostvarivanje prihoda od strane trećeg lica B. A.-Z, sud je smatrao da postoji očigledna nesrazmera između imovine-vrednosti stana koji je u vlasništvu B. A.-Z. i njenih zakonitih prihoda, što „ukazuje u dovoljnoj meri na postojanje osnovane sumnje da je ovaj stan pribavljen putem novčanih sredstava stečenih izvršenjem krivičnog dela“, pa kako „nisu pruženi dokazi o visini zakonito stečenih prihoda trećeg lica B. A.-Z. na osnovu kojih bi bilo moguće kupiti u navedenom periodu ovu nepokretnost... niti su pruženi dokazi da je ovaj stan stečen i na neki drugi zakonit način“, sud je „nalazeći da imovina, čije se oduzimanje zahteva od trećeg lica, nema pokriće u njenim zakonitim primanjima i da je očigledno da se ona samo formalno pojavljuje kao kupac i imalac ovog stana za račun svog supruga okr. N. A, protiv koga je podignuta optužnica zbog osnovane sumnje da je izvršio dva krivična dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 4. u vezi st. 3. i 1. u vezi člana 33. KZ, a što je sve u saglasnosti sa ostalim izvedenim dokazima“, predmetnu imovinu privremeno oduzeo.

U osporenom drugostepenom rešenju cenjen je i navod podnositeljke, koji se ponovo ističe u ustavnoj žalbi, da je sporni stan kupljen sredstvima od prodaje stana podnositeljkine majke u BiH, ali je na osnovu pismenih dokaza utvrđeno da je ugovor o kupoprodaji stana podnositeljkine majke zaključen dve godine nakon kupovine spornog stana u Beogradu.

Razlozi kojima se rukovodio sud kada je usvojio zahtev tužilaštva za privremeno oduzimanje imovine trećem licu B. A. Z. se nalaze i u činjenici „da je njen suprug N. A. već pokušao otuđenje dela imovine čije se oduzimanje isto tako od njega zahteva zahtevom tužilaštva za privremeno oduzimanje imovine“, koje činjenice „objektivno i značajno mogu uticati na njega, kao i na vlasnika imovine treće lice... da ovom imovinom... raspolaže i na takav način spreči i oteža oduzimanje iste“, pa je u odnosu na treće lice B. A. Z. usvojila zahtev tužilaštva za privremeno oduzimanje imovine.

Pri tome, po oceni Ustavnog suda, nije od značaja ko je formalni vlasnik imovine koja se, iz navedenih razloga oduzima, kao što nije potrebno ni da je imovina stečena konkretnim krivičnim delom, već je dovoljna osnovana sumnja da je određena imovina proistekla iz krivičnog dela. Stoga, razloge za privremeno oduzimanje imovine Ustavni sud smatra na zakonu zasnovanim, dovoljnim i ustavnopravno prihvatljivim.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju zakonom ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku javno raspravljao i odlučio o privremenom oduzimanju imovine od podnositeljke ustavne žalbe kao trećeg lica, čime su bili ispunjeni zahtevi utvrđeni sadržinom i obimom garancija prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, a usled čega smatra da podnositeljki nije povređeno ni pravo na imovinu iz člana 58. Ustava, u smislu Ustavom utvrđenih uslova za zaštitu tog ljudskog prava, koje nije apsolutne prirode. Ustavni sud konstatuje da navodima iz dopune ustavne žalbe i dokazima koji su uz taj podnesak dostavili nije doveden u pitanje prethodni zaključak Suda, jer se dopuna prvenstveno odnosi na položaj i prava okrivljenih u krivičnom postupku i nije od neposrednog značaja za ustavnopravnu ocenu osporenih rešenja.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu u delu kojim se ističe povreda prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zejemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava, odlučujući kao u prvom delu izreke.

7. Podnositeljka ustavne žalbe ističe da je osporenim rešenjima povređeno i njeno pravo na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. st. 1. i 3. Ustava time što je zakonodavac, primenom neustavnog Zakona o oduzimanju imovine stečene krivičnim delom, privremeno oduzeo od podnositeljke imovinu koja je stečena „pre činjenja navodnog krivičnog dela“, pa je time prekršena i pretpostavka nevinosti.

Po oceni Ustavnog suda, navode o povredi prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu podnositeljka zapravo zasniva na povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava, kao i na tvrdnji da je primenjeni Zakon o oduzimanju imovine stečene krivičnim delom neustavan.

Imajući u vidu činjenicu da podnositeljka ustavne žalbe u predmetnom krivičnom postupku nije imala status okrivljene, već trećeg lica u posebnom postupku za privremeno oduzimanje imovine za koju se osnovano sumnja da je stečena krivičnim delom, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba rationae personae nedopuštena u delu kojim podnositeljka ističe da su joj osporenim rešenjima povređene garancije prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu zajemčene članom 34. st. 1. i 3. Ustava. Stoga je ustavnu žalbu u tom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u drugom delu izreke.

8. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o privremenom oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti