Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje skoro devet godina. Postupak se odnosi na poništaj odluke o dodeli stana. Dosuđena je naknada nematerijalne štete i naloženo hitno okončanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stanka Ostojića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. aprila 201 2. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stanka Ostojića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 1677/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8770/06) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde .

3. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stanko Ostojić iz Beograda , preko punomoćnika Biljane Zarić, advokata iz Beograda, podne o je Ustavnom sudu 29. septembra 2009. godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku navedenom u tački 1. izre ke.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je 12. aprila 2003 . godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu i da je predmet dostavljen drugostepenom sudu 7. novembra 2007. godine, ali da o žalbi tuženog još nije odlučeno. Podnosilac dalje navodi da predsednik suda „nije hteo da izuzme“ postupajućeg sudiju i da su „svi zajedno uticali na tuženog da stekne uverenje sa kojim se hvali: samo ti tuži sudu“. Po mišljenju podnosioca, time je „zatvoren krug nemoći i bezakonja“ oko njega, tim pre što je više puta ukazivao sudu na „mogućnost koruptivnih aktivnosti vezano za sudiju okružnog suda“.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud utvrdi da je u predmetnom parničnom postupku podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku i da utvrdi pravo podnosioca na naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3 . Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1677/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8770/06) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke po ustavnoj žalbi:

Stanko Ostojić iz Beograda (ovde podnosilac ustavne žalbe) podneo je 14. aprila 2003. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv Tehnološko-metalurškog fakulteta Univerziteta u Beogradu, radi poništaja odluke tuženog broj 253/1 od 20. februara 2003. godine o dodeli stana solidarnosti. U tužbi je navedeno da tuženi nije odlučio o prigovoru tužioca protiv odluke o dodeli predmetnog stana i da je odluka morala biti doneta na osnovu Uredbe o rešavanju stambenih potreba izabranih, postavljenih i zaposlenih lica kod korisnika sredstva u državnoj svojini. Tužbom je traženo da se pobijana odluka poništi i da se stan dodeli „tužiocu ili Živi Borlji“, odnosno zaposlenom koji bude imao veći broj bodova na osnovu merila za utvrđivanje reda prvenstva za dodelu stana saglasno navedenoj uredbi.

Postupajući po nalogu suda za uređenje tužbe, tužilac je 22. jula 2003. godine precizirao tužbeni zahtev, tražeći da se sporni stan dodeli njemu, jer ima najveći broj bodova od svih zaposlenih.

Sud je do donošenja prve odluke kojom se okončava postupak zakazao šest, a održao pet ročišta (15. septembra i 17. novembra 2003. godine, 15. aprila, 1. jula i 5. novembra 2004. godine). U ovom delu postupka sud je najpre doneo rešenje o mirovanju postupka, a potom usvojio predlog tužioca za povraćaj u pređašnje stanje i ukinuo navedeno rešenje, jer je utvrdio da je punomoćnik tužioca tražio odlaganje ročišta telegramom koji je na dan održavanja tog ročišta primljen u sudu. Ročište od 17. februara 2004. godine je odloženo jer tuženi nije dostavio tražene dokaze u vezi sa dodelom predmetnog stana, potom je sud saslušanjem svedoka utvrđivao da li je pobijana odluka stavljena van snage, a nakon toga je doneo rešenje P. 2665/03 od 5. novembra 2004. godine kojim se tužba odbacuje kao nedozvoljena. U obrazloženju tog rešenja je navedeno da je tuženi doneo odluku kojom je poništena osporena odluka i da tužilac više nema pravni interes za vođenje postupka. Takođe je navedeno da je sud ovlašćen da odlučuje jedino o zakonitosti odluke o dodeli stana, a nije nadležan da donese odluku o dodeli stana bilo kom licu.

Tužilac je 30. novembra 2004. godine izjavio žalbu protiv rešenja P. 2665/03 od 5. novembra 2004. godine, u kojoj je naveo da je sud doneo rešenje o odbacivanju tužbe protivno odredbama ZPP, da nije jasno na osnovu čega je sud zaključio da je osporena odluka poništena i da nije odlučeno o troškovima spora.

Podnosilac ustavne žalbe je 2. decembra 2004. godine podneo „tužbu radi utvrđenja ništavosti odluke tuženog broj 253/1 od 20. februara 2003. godine“, kojom je tražio da sporni stan bude raspodeljen „prema stanju na dan 6. aprila 2003. godine“, jer bi, da je tuženi postupao u skladu sa zakonom, stan bio dodeljen tužiocu. Takođe je tražio da sud utvrdi ništavost odluke kojom je poništen konkurs, kao i svih odluka „koje su obuhvaćene potvrdom tuženog broj 1225/1 od 30. septembra 2004. godine“..

Prvi opštinski sud u Beogradu je 7. decembra 2004. godine doneo rešenje kojim se ne dozvoljava preinačenje tužbe, jer je to učinjeno nakon donošenja odluke kojom se postupak u ovoj pravnoj stvari okončao, a podnosilac je 10. decembra 2004. godine izjavio žalbu protiv navedenog rešenja, u kojoj je istakao da je reč o potpuno novoj tužbi.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž I. 1096/05 od 28. septembra 2005. godine vratio spise prvostepenom sudu radi dopune postupka, jer je u postupku prethodnog ispitivanja žalbi protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2665/03 od 5. novembra 2004. godine i 7. decembra 2004. godine utvrdio da je prvostepeni sud propustio da odluči o troškovima postupka.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 20. oktobra 2005. godine doneo rešenje P. 2665/03, kojim je odlučio da svaka strana snosi svoje troškove postupka, a podnosilac je protiv tog rešenja izjavio žalbu.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž I. 542/06 od 26. maja 2006. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđeno rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2665/03 od 5. novembra 2004. godine „u delu kojim je tužilac tražio da sud obaveže tuženog da izvrši raspolaganje“ predmetnim stanom solidarnosti, tako što će ga dodeliti tužiocu (stav 1.); uvažena je žalba tužioca i ukinuto navedeno rešenje „u delu kojim je tužilac tražio da sud poništi osporenu odluku tuženog broj 253/1 od 20. februara 2003. godine“ i predmet je u tom delu vraćen na ponovni postupak (stav 2.); uvažena je žalba tužioca i ukinuto rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2665/03 od 7. decembra 2004. godine (stav 3.). Okružni sud u Beogradu je u obrazloženju rešenja ocenio da je prvostepeni sud propustio da utvrdi da li je i kada odluka Saveta tuženog dostavljena učesnicima konkursa i objavljena na način propisan opštim aktom tuženog, odnosno na način predviđen Zakonom o opštem upravnom postupku, što je od značaja za utvrđivanje blagovremenosti tužbe. Drugostepeni sud je istakao da će, nakon utvrđivanja navedenih činjenica, biti odlučeno o zahtevu tužioca za poništaj osporene odluke, a da će se pravni interes tužioca za vođenje postupka ceniti prema tome da li je tuženi na zakonom propisan način osporenu odluku stavio van snage. Taj sud je, takođe, istakao da je lice kome je dodeljen sporni stan moralo biti obavešteno o ovoj parnici, jer se pravne posledice odluke donete u ovom sporu odnose i na njega, kao umešača na strani tuženog, koji stoga ima položaj jedinstvenog suparničara.

Rešenjem predsednika Prvog opštinskog suda u Beogradu VII Su 217/06 od 8. novembra 2006. godine odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za izuzeće postupajućeg sudije u ovom predmetu. U obrazloženju rešenja je ocenjeno da ne postoje razlozi koji dovode u sumnju nepristrasnost postupajućeg sudije, a okolnost da je taj sudija odbacio tužbu koju je tužilac naknadno podneo u vezi sa ovim predmetom, ne predstavlja razlog za izuzeće, već može biti predmet žalbe o kojoj odlučuje sud više instance.

Sud je u nastavku postupka održao još tri ročišta (7. decembra 2006. godine, 1. marta 2007. godine i 11. maja 2007. godine), nakon čega je zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 8770/06 od 11. maja 2007. godine. Navedenom prvostepenom presudom usvojen je tužbeni zahtev i poništena kao nezakonita odluka tuženog broj 253/1 od 20. februara 2003. godine, kojom je sporni stan solidarnosti dodeljen zaposlenom Živi Borlji, a tuženi je obavezan da snosi troškove postupka. U obrazloženju presude je, pored ostalog, ocenjeno da je raspodela stanova solidarnosti izvršena na osnovu pravilnika koji nije usaglašen sa Uredbom o rešavanju stambenih potreba izabranih, postavljenih i zaposlenih lica kod korisnika sredstava u državnoj svojini, a da su 20. avgusta 2002. godine, kada je stupila na snagu Uredba, prestali da važe svi propisi i opšti akti na osnovu kojih su rešavane stambene potrebe kod korisnika sredstava u državnoj svojini. Sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je na sednici održanoj 23. oktobra 2003. godine Savet fakulteta stavio van snage Pravilnik o raspodeli stanova solidarnosti i doneo odluku kojom se pon ištava konkurs na osnovu koga je dodeljen sporni stan, ali da ta odluka nije proizvela pravno dejstvo, jer nije objavljena na oglasnoj tabli fakulteta, u skladu sa Pravilnikom. Sud je, takođe, utvrdio da je tužilac 5. marta 2003. godine podneo prigovor protiv pobijane odluke tuženog od 20. februara 2003. godine, o kome tuženi nije odlučio u roku od 30 dana i da iz toga sledi da je tužba od 14. aprila 2003. godine podneta blagovremeno, jer je 6. aprila 2003. godine počeo da teče rok od 15 dana za podnošenje tužbe sudu, propisan članom 122. Zakona o radu. Presuda je dostavljena umešaču 20. jula, tužiocu 27. jula, a tuženom 18. oktobra 2007. godine.

Tuženi je 26. oktobra 2007. godine izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 569/07 od 27. avgusta 2 009. godine predmet je vraćen prvostepenom sudu radi dopune postupka, jer u spisima nije bilo dokaza da je žalba tuženog uručena umešaču, a rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž 1. 3428/10 od 16. marta 2011. godine predmet je ponovo vraćen prvostepenom sudu radi dopune postupka, jer sud nije rešenjem konstatovao da je umešač preminuo.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1677/10 od 10. maja 2011. godine prekinut je postupak u ovoj pravnoj stvari i određeno da će se nastaviti kada naslednik ili staralac zaostavštine preuzmu postupak ili kad ih sud, na predlog protivne strane, pozove da to učine. Sud je utvrdio da je umešač preminuo 16. oktobra 2009. godine, te je odlučio u skladu sa odredbom člana 214. stav 1. tačka 1) u vezi sa stavom 1. člana 217. Zakona o parničnom postupku.

Tužilac je 26. septembra 2011. godine podneo predlog za nastavak postupka i obavestio sud o tome ko su naslednici umešača, a Prvi osnovni sud u Beogradu je 6. oktobra 2011. godine dostavio žalbu tuženog i podnesak tužioca naslednicima umešača, nakon čega nije bilo drugog postupanja u ovom predmetu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o o ptužbama protiv njega.

Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, od značaja je Zakon o parničnom postupku (« Službeni list SFRJ», br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 72/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i «Službeni list SRJ», br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, a kojim je bilo propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10 .).

Saglasno prelaznim odredbama Zakona o parničnom postupku («Službeni glasnik RS», broj 125/04) , koji se primenj ivao od 23. februara 2005. godine, ako je pre stupanja na snagu ovog zakona doneta prvostepena presuda ili rešenje kojim se postupak pred prvostepenim sudom okončava, dalji postupak sprovešće se po dosadašnjim propisima, a ako po stupanju na snagu ovog zakona bude ukinuta prvostepena odluka, dalji postupak sprovešće se po ovom zakonu (član 491. st. 1. i 3.). Odredbama istog z akona bilo je predviđeno: da a ko se po zakonu ili zbog prirode pravnog odnosa spor može rešiti samo na jednak način prema svim suparničarima (jedinstveni suparničari), smatraju se oni kao jedna parnična stranka, tako da se kad pojedini suparničari propuste koju parničnu radnju, dejstvo parničnih radnji koje su izvršili drugi suparničari proteže i na one koji te radnje nisu preduzeli (član 204.); da ako rokovi za izvršenje određene parnične radnje za pojedine jedinstvene suparničare ističu u razno vreme, tu parničnu radnju može svaki suparničar preduzeti sve dok ma i za jednog od njih još teče rok za preduzimanje te radnje (član 205.); da ako pravno dejstvo presude treba da se odnosi i na umešača, on ima položaj jedinstvenog suparničara (član 2 11. stav 1.); da se postupak prekida, pored ostalog, kad stranka umre (član 214. tačka 1)); da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač. 1 ) do 5) ovog zakona nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine (član 217. stav 1.); da će primerak blagovremene, potpune i dozvoljene žalbe dostaviti prvostepeni sud protivnoj stranci , koja može u roku od osam dana od prijema po dneti tom sudu odgovor na žalbu (član 366. stav 1.); da sudija izvestilac može, po potrebi, od prvostepenog suda da pribavi izveštaj o povredama odredaba postupka i da zatraži da se radi utvrđivanja tih povreda sprovedu izviđaji (č lan 368. stav 2.).

Važećim Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji (u daljem tekstu: vremenski okvir) i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavn e žalb e sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica koje se odnose na navedeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je postupak pokrenut 14. aprila 2003. godine, podnošenjem tužbe, a da 18. januara 2012. godine, kada su spisi predmeta dostavljeni Ustavnom sudu, još uvek nije bio pravnosnažno okončan postupak po tužbi podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud konstatuje da je period ocene trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine , stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili ugroženih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu i započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je na stanovištu da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja parničnog postupka u konkretnom slučaju mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da se za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku mora uzeti u obzir celokupni period u kome je rešavano o zakonitosti pobijane odluke o dodeli stana , a koji traje skoro devet godina.

Navedenim trajanjem predmetnog sudskog postupka, po oceni Ustavnog suda, već je dovedeno u pitanje ostvarenje prava na odlučivanje u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da ocena o povredi tog prava zavisi od niza činilaca, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja sudova koji vode postupak, kao i značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe u toku postupka, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac, u svojstvu tužioca, podneo neurednu tužbu, te da njegov punomoćnik nije blagovremeno obavestio sud o sprečenosti da prisustvuje ročištu, zbog čega je doneto rešenje o mirovanju postupka. Međutim, iako je postupak produžen za šest meseci iz razloga koji se mogu pripisati podnosiocu, Ustavni sud nalazi da radnje podnosioca nisu doprinele predugom trajanju predmetnog postupka.

Ustavni sud je mišljenja da predmetni spor nije bio posebno složen u pogledu činjeničnih i pravnih pitanja, imajući u vidu da je sud najpre trebalo da utvrdi da li je tužba podneta blagovremeno, a potom da utvrdi da li je pobijana odluka o dodeli stana još uvek na snazi.

Ispitujući značaj povređenog prava za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je odluka suda o tužbenom zahtevu podnosioca od velike važnosti za podnosioca, imajući u vidu da je poništavanje odluke o dodeli stana preduslov za ponovno bodovanje i utvrđivanje rang liste u skladu sa navedenom Uredbom.

Ustavni sud je ocenio da je za neprimereno dugo trajanje postupka od presudnog uticaja bilo postupanje prvostepenog i drugostepenog suda. Naime, Prvi opštinski sud u Beogradu je, suprotno pravilima postupka, doneo rešenje o odbacivanju tužbe kao nedozvoljene, a zatim je o naknadno podnetoj tužbi podnosioca ustavne žalbe odlučivao kao o podnesku kojim se tužba preinačava i doneo rešenje kojim se preinačenje tužbe odbija. Taj sud je tek nakon četiri godine pribavio spise predmeta u kome je tuženi odlučivao o dodeli spornog stana, a do tada je činjenice od značaja za blagovremenost tužbe i pravno dejstvo odluke tuženog kojom je poništen predmetni konkurs za dodelu stana, utvrđivao saslušanjem svedoka.

Ispitujući postupanje Okružnog suda u Beogradu u ovom postupku, Ustavni sud je najpre utvrdio da je taj sud, odlučujući o žalbama podnosioca izjavljenim protiv rešenja o odbacivanju tužbe i rešenja kojim se ne dozvoljava preinačenje tužbe, vratio spise predmeta prvostepenom sudu jer nije odlučeno o troškovima postupka, da bi ista rešenja ukinuo nakon donete odluke o troškovima i vratio predmet prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Ustavni sud ocenjuje da u konkretnom slučaju nije bilo mesta vraćanju spisa predmeta prvostepenom sudu, već je navedeno rešenje o odbacivanju tužbe trebalo odmah ukinuti, jer je doneto uz bitne povrede pravila postupka i na osnovu nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, što je imalo za posledicu i naknadno doneto nepravilnu odluku o troškovima parničnog postupka, imajući u vidu da ta odluka prevashodno zavisi od uspeha stranaka u sporu.

Ustavni sud je dalje utvrdio da Okružni sud u Beogradu nije odlučivao o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8770/06 od 11. maja 2007. godine, već je posle dve godine vratio prvostepenom sudu predmet radi dopune postupka, jer u spisima nije bilo dokaza da je žalba tuženog uručena umešaču. Predmet je nakon uspostavljanja nove mreže sudova dostavljen Apelacionom sudu u Beogradu, koji je rešenjem od 16. marta 2011. godine ponovo vratio predmet prvostepenom sudu da proveri da li je umešač preminuo i donese rešenje u skladu sa zakonom. Ustavni sud ocenjuje da ovakvo postupanje drugostepenog suda nije bilo u skladu sa odredbama tada važećeg Zakona o parničnom postupku, koje obavezuju sud da žalbu dostavi protivnoj strani, imajući u vidu da je u predmetnom postupku umešač na strani tuženog, koji je izjavio žalbu. Pored toga, umešač u konkretnom slučaju ima položaj jedinstvenog suparničara, pa se dejstvo izjavljene žalbe tuženog proteže i na njega. Ustavni sud, takođe, ističe da je umešač mogao izjaviti žalbu sve do isteka roka za njeno izjavljivanje u odnosu na tuženog, koji je kasnije primio prvostepenu presudu, ali da to nije učinio. Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je ovakvim pogrešnim postupanjem drugostepenog suda postupak nepotrebno produžen. Polazeći od navedenog , Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 1677/10 povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku. Stoga je Sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede označenog prava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, ovaj sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za određivanje visine naknade , a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Ustavni sud nije razmatrao zahtev za naknadu materijalne štete, jer ustavna žalba ne sadrži razloge i navode koji potkrepljuju tvrdnju da je podnosilac takvu štetu pretrpeo.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu U stavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim sudovima da preduzmu sve mere kako bi se parnični postupak koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 1677/10 okončao u najkraćem roku.

8. S obzirom na to da je parnični postupak koji prethodi podnošenju ustavne žalbe još uvek u toku, to je ustavna žalba u delu koji se odnosi na utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, za sada, preuranjena. Stoga je U stavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, takođe u tački 1. izreke (drugi deo) , jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

9. S obzirom na izloženo , Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11) , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti