Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 19 godina. Utvrđeno je da je neefikasno postupanje sudova osnovni razlog za nerazumno dugo trajanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nikole Crnogorca iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. jula 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Nikole Crnogorca i utvrđuje se povred a prava podnosioca na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu P. 386/10 (ranije pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1351/92).

2. Odbacuje se ustavna žalba Nikole Crnogorca izjavljena protiv rešenja Trgovinskog suda u Nišu L. 1/2007 od 4. juna 2007. godine, 17. juna 2009. godine i 13. oktobra 2009. godine i rešenja Privrednog apelacionog suda Pvž. 46/10 od 11. februara 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nikola Crnogorac iz Beograda podneo je 6 . aprila 2010. godine, preko punomoćnika Dragana Maričića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, koju je uredio podneskom od 18. juna 2010. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu P. 386/10 i protiv rešenja Trgovinskog suda u Nišu L. 1/2007 od 4. juna 2007. godine, 17. juna 2009. godine i 13. oktobra 2009. godine i rešenja Privrednog apelacionog suda Pvž. 46/10 od 11. februara 2010. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 21. i 36 . i člana 58. stav 1. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo: da je najpre vodio parnični postupak pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u kome je nakon sedam godina doneta pravnosnažna međupresuda P1. 1351/92 od 18. aprila 2003. godine kojom je utvrđena osnovanost tužbenog zahteva, ali da ni posle 18 godina suđenja, odnosno nastavka tog postupka od novih sedam godina Privredni sud u Nišu u predmetu P. 386/10 , nije doneo presudu; da za utvrđivanje visine njegovog potraživanja u parničnom postupku nije bilo dovoljno više osnovnih i dopunskih veštačenja od strane različitih sudskih veštaka ekonomsko-finansijske struke, tako da se pribeglo i usaglašavanju nalaza i mišljenja sudskih veštaka; naveo je da rešenje Trgovinskog suda u Nišu L. 1/2007 od 4. juna 2007. godine nije pobijao, jer je parnični postupak u toku; predložio je da Ustavni sud odloži izvršenje osporenih rešenja do okončanja postupka po ustavnoj žalbi, kao i da mu se naknadi šteta koju je pretrpeo usled nezakonitog i nesavesnog postupanja pravosudnih organa, uz naknadu troškova svih sudskih postupaka.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11 ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Odredbama Ustava na čiju se povredu poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije; da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta; da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakome jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nje govo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i u spise predmeta Privrednog suda u Nišu P. 386/2010 (ranije Četvrtog opšitnskog suda u Beogradu P1. 1351/92) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac je Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu 9. septembra 1992. godine podneo tužbu protiv tuženih GRO "Autoput" u stečaju, Beograd i Mešovite banke "Kapital banka" DD, Beograd kojom je tražio da sud obaveže tužene da mu solidarno isplate iznos od 57.209 USD, sa domicilnom kamatom od podnošenja tužbe do isplate ili dinarsku protivvrednost navedenog iznosa po kursu na dan isplate i predložio je određivanje privremene mere. Prvostepeni sud je dopisima od 26. januara, 17. marta 1993. godine, kao i na ročištu od 2. aprila 1993. godine tražio od stečajnog odeljenja Privrednog suda u Beogradu da dostavi izveštaj na okolnosti navedene u dopisu, koji je od strane stečajnog upravnika dostavljen tek 6. aprila 1993. godine.

Prvo ročište po tužbi zakazano je za 6. novembar 1992. godine i na istom je tužilac povukao tužbu protiv prvotuženog GRO "Autoput" u stečaju iz Beograda.

Pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu održano je 33 ročišta (16. decembra 1992. godine, 2. aprila, 18. maja 1993. godine, 2. februara 1995. godine, 20. aprila, 26. septembra, 6. decembra 1995. godine, 12. februara 1996. godine, 14. februara 1997. godine, 12. marta, 16. septembra, 19. decembra 1997. godine, 22. januara, 12. marta, 22. septembra, 18. novembra 1998. godine, 22. februara, 18. maja, 28. septembra, 20. decembra 1999. godine, 6. aprila, 20. juna, 12. oktobra, 14. decembra 2000. godine, 8. marta, 26. aprila, 28. juna, 30. avgusta, 25. decembra 2001. godine, 6. septembra, 24. decembra 2002. godine, 14. februara, 18. aprila 2003. godine). Prvostepeni sud nakon ročišta održanog 18. maja 1993. godine nije zakazao ročište godinu dana i deset meseci, s tim da je na istom navedeno da će naknadno ročište biti zakazano po isteku roka za izjašnjenje punomoćnika tuženog kome je inače ostavljen rok od osam dana. Takođe, prvostepeni sud nije zakazao ročište od 12. februara 1996. godine do 14. februara 1997. godine, a prethodno ročište od 12. februara 1996. godine odloženo je na neodređeno vreme radi izjašnjenja Privrednog suda u Beogradu, povodom dopisa.

Postupak pred prvostepenim sudom mirovao je od 28. septembra 1999. godine, kada je održano ročište u odsustvu uredno pozvanog punomoćnika tužioca i na istom je doneto rešenje kojim je utvrđeno da postupak u predmetu P1. 1351/92 miruje sa danom 28. septembar 1999. godine. Punomoćnik tužioca podneo je predlog za povraćaj u pređašnje stanje, te je povodom navedeno g predloga zakazano ročište 20. decembra 1999. godine i određeno izvođenje dokaza saslušanjem svedoka , a novo ročište povodom predloga za povraćaj u pređašnje stanje održano je 6. aprila 2000. godine. Tužilac je podneskom od 11. januara 2000. godine, predložio nastavak postupka u ovoj parnici. Ročište od 20. juna 2000. godine održano je i na istom je doneto rešenje kojim se dozvoljava povraćaj u pređašnje stanje i ukida rešenje od 28. septembra 1999. godine kojim je utvrđeno da postupak u predmetu P1. 1351/92 miruje sa danom 28. septembar 1999. godine.

Na ročištu od 18. aprila 2003. godine sud je doneo rešenje kojim je dozvolio preinačenje tužbenog zahteva tužioca prema podnesku od 13. januara 2003. godine kojim je tražio da sud obaveže tuženog "Kapital banku" DD, Beograd da tužiocu na ime naknade za rad u Iraku u periodu do 17. aprila 1992. godine do 2. jula 1992. godine u skladu sa obavezom utvrđenom rešenjem stečajnog upravnika GRO "Autoput" u stečaju broj 433 od 8. aprila 1992. godine isplati iznos od 56.546,53 USD, sa domicilnom kamatom od 9. septembra 1992. godine kao dana utuženja do isplate.

Pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu nije održano 14 zakazanih ročišta (26. januara 1993. godine, 10. oktobra i 10. decembra 1996. godine, 10. jula i 16. oktobra 1997. godine, 2. marta i 30. aprila 1998. godine, 2. februara i 26. decembra 2000. godine, 18. septembra, 18. novembra i 14. decembra 2001. godine, 14. januara 2002. i 22. marta 2002. godine). Ročišta nisu održavana samo iz razloga nepostojanja procesnih pretpostavki, odnosno zbog nedolaska uredno pozvanog tuženog, a samo jedno ročište od 16. oktobra 1997. godine nije održano na saglasan predlog punomoćnika parničnih stranaka.

Četvrti opštinski sud u Beogradu doneo je 18. aprila 2003. godine međupresudu P1. 1351/92 kojom je u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca i utvrdio da je tuženi u obavezi da mu isplati naknadu za obavljene poslove, koje je tužilac obavljao u Iraku za račun pravnog prethodnika tuženog u periodu od 17. aprila 1992. godine do 2. jula 1992. godine. Stavom drugim izreke ove presude konstatovano je da do pravnosnažnosti međupresude sud zastaje sa raspravljanjem o iznosu tužbenog zahteva, kao i o troškovima parničnog postupka.

Nakon donošenja međupresude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, tužilac je podneskom od 19. februara 2004. godine predložio nastavak postupka. Ročište zakazano za 4. maj 2004. godine nije održano, a ročište od 10. septembra 2004. godine održano je u odsustvu uredno pozvanog tuženog.

Rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu VII L. 866/03 od 15. oktobra 2003. godine otvoren je postupak likvidacije nad "Kapital bankom" AD, Beograda, a na ročištu od 10. septembra 2004. godine naloženo je punomoćniku tužioca da se izjasni nakon provere da li predmet dostaviti Trgovinskom sudu u Beogradu na dalje postupanje.

Podneskom od 21. septembra 2004. godine tužilac je obavestio sud da je likdvidacioni postupak u predmetu VII L. 866/03 obustavljen i predložio je nastavak parničnog postupka pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1.1351/92, a podneskom od 25. oktobra 2004. godine je obavestio sud da je rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu VII L. 375/04 od 28. maja 2004. godine ponovo otvoren postupak likvidacije nad likvidacionim dužnikom "Kapital bankom" AD, Beograd i da mu je rešenjem istog suda VII L. 375/04 od 8. septembra 2004. godine potraživanje u celosti osporeno i predložio je nastavak postupka u ovoj parnici.

Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 1351/92 od 4. novembra 2004. godine, Četvrti opštinski sud u Beogradu oglasio se nenadležnim i spise predmeta ustupio Trgovinskom sudu u Beogradu.

Trgovinski sud u Beogradu je rešenjem P. 5028/04 od 17. januara 2005. godine prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari, a u obrazloženju rešenja je naveo da će postupak biti nastavljen po zahtevu stranke i da je tužilac dužan da uredi tužbeni zahtev kao utvrđujući u delu za koje mu je potraživanje osporeno od strane likvidacionog veća toga suda.

Tužilac je podneskom od 31. januara 2005. godine dostavio uređen tužbeni zahtev, a Trgovinski sud u Beogradu je rešenjem P. 5028/04 od 4. februara 2005. godine nastavio postupak. Pred Trgovinskim sudom u Beogradu održana su dva ročišta 7. aprila 2005. godine i 5. maja 2005. godine. Kako su rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu VII L. 375/04 od 17. februara 2005. godine, koje je postalo pravnosnažno 22. aprila 2005. godine , sredstva, imovina, prava i obaveze likvidacionog dužnika "Kapital banke" AD, Beograd u potpunosti preneta na "MB Banku" AD, Niš, a rešenjem Agencije za privredne registre broj BD 13864/2005 od 19. aprila 2005. godine upisano brisanje privrednog subjekta "Kapital banke" AD, Beograd i prenos sredstava, imovine prava i obaveeza na privrednog subjekta "MB Banku" AD, Niš, to je tužilac podneskom od 9. maja 2005. godine kao tuženog označio "MB Banku" AD, Niš , kao pravnog sledbenika "Kapital banke" AD u likvidaciji, a novooznačeni tuženi je prihvatio da stupi u parnicu.

Rešenjem P. 1112/05 od 16. maja 2005. godine Trgovinski sud u Beogradu se oglasio nenadležnim za postupak u predmetnoj parnici i po pravnosnažnosti rešenja spise predmeta dostavio Opštinskom sudu u Nišu. Odlučujući o žalbi tužioca protiv tog rešenja, Viši trgovinski sud je rešenjem Pž. 6805/05 od 7. februara 2006. godine odbio žalbu tužioca i potvrdio rešenje Trgovinskog suda u Beogradu P. 1112/05 od 16. maja 2005. godine u stavu drugom izreke.

Rešenjem Opštinskog suda u Nišu P1. 1245/06 od 5. juna 2006. godine, prekinut je postupak u ovoj pravnoj stvari, a rešenjem istog suda od 20. novembra 2006. godine Opštinski sud u Nišu oglasio se stvarno nenadležnim i po pravnosnažnosti rešenja spise predmeta ustupio Trgovinskom sudu u Nišu kao stvarno nadležnom za postupanje.

Pred Trgovinskim sudom u Nišu održano je ročište 8. februara 2007. godine, a rešenjem tog suda P. 1366/06 od 8. februara 2007. godine Trgovinski sud u Nišu oglasio se stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari i spise predmeta po pravnosnažnosti rešenja ustupio Opštinskom sud u Nišu. Rešenjem Trgovinskog suda u Nišu P. 1366/06 od 21. marta 2007. godine stavljeno je van snage rešenje tog suda P. 1366/06 od 8. februara 2007. godine i postupak je nastavljen pred Trgovinskim sudom u Nišu. Na ročištu od 17. aprila 2007. godine prekinut je postupak u ovoj pravnoj stvari zbog otvaranja postupka likvidacije nad tuženom "MB Bankom" AD, Niš, rešenjem Trgovinskog suda u Nišu L. 1/2007 od 16. februara 2007. godine.

Kako je rešenjem Trgovinskog suda u Nišu L. 1/2007. godine od 4. juna 2007. godine osporeno u celosti potraživanje tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, to je tužilac upućen na parnicu radi utvrđivanja osporenog potraživanja.

Na ročištu od 4. septembra 2007. godine nastavljen je postupak u ovoj pravnoj stvari, a na ročištu od 16. oktobra 2007. godine je zaključena glavna rasprava. Trgovinski sud u Nišu doneo je presudu P. 1086/07 od 16. oktobra 2007. godine kojom je u stavu prvom izreke utvrđeno potraživanje tužioca prema tuženom u iznosu od 4.457.807,50 dinara, sa kamatom po Zakonu o visini stope zatezne kamate počev od 30. aprila 2001. godine do konačne isplate. Stavom drugim izreke iste presude odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za iznos od 3.241.504,06 dinara , sa kamatom po Zakonu o visini stope zatezne kamate počev od 1. juna 2001. godine do konačne isplate. Stavom trećim izreke presude obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tužioca Viši trgovinski sud je rešenjem Pž. 216/08 od 20. februara 2009. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Na ročištu od 21. maja 2009. godine određeno je izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka ekonomsko finansijske struke, a prema primedbama iz rešenja Višeg trgovinskog suda. Rešenjem Trgovinskog suda u Nišu P. 522/09 od 29. septembra 2009. godine određen je prekid postupka u ovoj pravnoj stavri, jer je nad tuženom "MB Bankom" AD, Niš, zaključen postupak likvidacije rešenjem tog suda L. 1/07 od 17. juna 2009. godine.

Rešenjem Trgovinskog suda u Nišu P. 522/09 od 12. novembra 2009. godine nastavljen je postupak u ovoj pravnoj stvari i još jednim rešenjem od istog datuma je određeno veštačenje. Nakon donošenja rešenja o nastavku postupka održana su dva ročišta za glavnu raspravu 30. novembra 2009. godine i 19. februara 2010. godine. Rešenjem Privrednog suda u Nišu P. 386/2010 od 10. marta 2010. godine naloženo je sudskim veštacima da izvrše usaglašavanje svojih nalaza i mišnjenja, nakon čega su održana još dva ročišta,l 13. aprila 2010. godine i 13. maja 2010. godine. Privredni sud u Nišu doneo je presudu P. 386/10 od 13. maja 2010. godine kojom je u stavu prvom izreke utvrđeno potraživanje tužioca prema tuženom , i to: na ime glavnog duga u iznosu od 56.546,63 USD , sa obračunatom domicilnom kamatom u iznosu od 33.867,24 USD, što ukupno iznosi 90.413,87 USD, a što u dinarskoj protivvrednosti iznosi 5.003.223,28 dinara sa kamatom na ovaj iznos po Zakonu o visini stope zatezne kamate počev od 24. februara 2004. godine do isplate. Stavom drugim izreke ove presude odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za domicilnu kamatu na utvrđeni iznos duga počev od 1. juna 2001. godine do 23. februara 2004. godine kao neosnovan. Stavom trećim izreke presude obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Rešenjem Trgovinskog suda u Nišu P. 386/2010 od 30. maja 2011. godine ispravljena je presuda Privrednog suda u Nišu P. 386/2010 od 13. maja 2010. godine u uvodnom delu, tako što u trećem redu uvoda presude umesto reči: "stečajne mase" treba da piše : "likvidacione mase" .

Odlučujući o žalbi tužioca i tuženog Privredni apelacioni sud je osporenom presudom Pž. 4880/11 od 14. septembra 2011. godine u stavu prvom izreke delimično odbio žalbe tuženog i tužioca kao neosnovane i potvrdio presudu Privrednog suda u Nišu P. 386/10 od 13. maja 2010. godine, ispravljenu rešenjem P. 386/2010 od 30. maja 2011. godine u stavu prvom izreke u delu kome je utvrđeno potraživanje tužioca prema tuženom na ime glavnog duga u iznosu od 6.072,83 USD , sa domicilnom kamatom počev od 9. septembra 1992. godine do isplate, u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, kao i u stavu drugom izreke. Stavom drugim izreke navedene drugostepene presude preinačena je presuda Privrednog suda u Nišu P. 386/10 od 13. maja 2010. godine, ispravljena rešenjem P. 386/2010 od 30. maja 2011. godine u preostalom delu stava prvog izreke i u stavu tri izreke i presuđeno je tako da se odbija tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje potraživanja tužioca prema tuženom preko dosuđenog iznosa u stavu prvom izreke, a do traženog giznosa od 56.546,63 USD sa obračunatom domicilnom kamatom na taj iznos i za zakonsku zateznu kamatu od 24. februara 2004. godine do isplate na dinarsku protivvrednost od 5.003.223,28 dinara, ukupno traženog iznosa od 90.413,87 USD , te je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Odlučujući o reviziji tužioca, Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Prev. 2/12 od 8. marta 2012. godine odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužioca izajvljenu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 4880/11 od 14. septembra 2011. godine.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda po predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', broj 125/04, 111/09 i 36/11), kojima je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnog odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.)

Odredbom člana 195. stav 3. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05, 61/05 i 54/09), je propisano da se spor pred nadležnim sudom pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora.

Zakonom o stečajnom postupku (Službeni glasnik RS", br. 84/04 i 85/0 5) bilo je propisano: da se u s tečajnom postupku shodno primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje parnični postupak, ako ovim zakonom nije drugačije određeno (član 5.); da se odredbe ovog zakona ne primenjuju na stečajni postupak banaka i osiguravajućih organizacija, osim odredaba kojima se uređuju pitanja koja nisu uređena posebnim zakonom (član 6. stav 2. ); da se protiv rešenja može izjaviti žalba stečajnom veću ukoliko je ovim zakonom određena apelaciona nadležnost stečajnog veća, odnosno drugostepenom sudu, ako ovim zakonom nije drugačije određeno, da rok za žalbu iznosi osam dana, ako ovim zakonom nije drugačije određeno, da rok za žalbu teče od dana objavljivanja rešenja na oglasnoj tabli suda ili od dana objavljivanja rešenja u "Službenom glasniku Republike Srbije", ako ovim zakonom nije drugačije određeno, da kada je ovim zakonom određeno da rešenje mora biti dostavljeno određenim licima, rok za žalbu teče od dana dostavljanja rešenja , da odluka po žalbi donosi se najkasnije u roku od 30 dana od dana prijema žalbe ; da žalba protiv rešenja ne zadržava izvršenje rešenja, osim ako je ovim zakonom drugačije određeno (član 32.); da se zaključak o osporenom potraživanju dostavlja stečajnom upravniku i svakom stečajnom poveriocu čije je potraživanje osporeno i koji je upućen na parnicu i objavljuje na oglasnoj tabli suda, da stečajni poverilac koji dokaže svoje potraživanje u parnici na koju je upućen, ima pravo da traži ispravljanje tabele u listi utvrđenih potraživanja (član 94. st. 8. i 9 .); da se poverilac čije je potraživanje osporeno upućuje na parnicu radi utvrđivanja osporenog potraživanja, koju može da pokrene u roku od osam dana od dana prijema zaključka iz člana 94. ovog zakona, da je poverilac koji je upućen na parnicu dužan je da o pokretanju postupka iz stava 1. ovog člana obavesti stečajno veće (član 96. st . 1 . i 3.); da stečajno veće donosi rešenje o zaključenju stečajnog postupka na završnom ročištu; da se rešenje iz stava 1. ovog člana objavljuje u " Službenom glasniku Republike Srbije", a dostavlja se sudu ili drugom nadležnom organu koji vodi registar pravnih lica ili preduzetnika nad kojima je okončan stečajni postupak (član 125. stav 1. i 2.)

Zakonom o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje ("Službeni glasnik RS", br. 61/05, 116/08 i 91/10 ) propisano je da se odredbe zakona kojim se uređuje stečaj privrednih društava i odredbe ovog zakona kojima se uređuje stečaj, shodno primenjuju i kod likvidacije, osim odredaba kojima se uređuje odbor poverilaca, razlučni poverioci, pobijanje pravnih radnji i isplatni redovi (član 21. stav 1.).

5. Period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili ugroženih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine. Ustavni sud je konstatovao da je tužilac podneo tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu 9. septembra 1992 . godine, te da se isti ima uzeti kao relevantan za ocenu postojanja povrede navedenog ustavnog prava podnosioca ustavne žalbe.

Nema sumnje da je razumna dužina sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu dužine parničnog sudskog postupka.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, osnovni razlog koji je doveo do povrede navedenog Ustavom zajemčenog prava je nedelotvorno postupanje prvostepenih sudova. Naime, Ustavni sud je utvrdio da je Četvrti opštinski sud u Beogradu P1. 1351/92 od 18. aprila 2003. godine doneo međupresudu, nakon deset godina i sedam meseci od podnošenja tužbe tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, koja ne predstavlja odluku o tužbenom zahtevu, jer se međupresudom ne postiže materijalna pravnosnažnost, već je njome samo odlučeno o osnovu potraživanja tužioca prema tuženom. Pored toga, nakon donošenja međupresude, postupak je nastavljen pred Trgovinskim sudom u Beogradu, Opštinskim sudom u Nišu i Trgovinskim sudom u Nišu, a o tužbenom zahtevu tužioca pravnosnažno je odlučeno tek donošenjem drugostepene presude Privrednog apelacionog suda, nakon osam godina od donošenja međupresude, odnosno 19 godina nakon podnošenja tužbe, što se ima smatrati nerazumno dugim rokom.

Ustavni sud posebno ističe činjenicu da je, saglasno odredbi člana 195. stav 3. Zakona o radu, propisan rok od šest meseci za pravnosnažno okončanje radnog spora. Navedeni rok od šest meseci nije prekluzivan, već instrukcioni, iz čega proizlazi da njegovo kršenje ne znači automatski i povredu prava na suđenje u razumnom roku. Međutim, ukupno trajanje parničnog postupka od 19 godina ima se smatrati nerazumno dugim rokom. Ustavni sud je ocenio da određena složenost postupka ne može biti opravdanje za nedelotvorno postupanje suda u ovoj pravnoj stvari i za ovako dugo trajanje osporenog postupka.

Ustavni sud ocenjuje da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja parničnog postupka, jer se uredno odazivao na sve pozive suda i aktivno učestvova o u postupku, pri čemu ni je zloupotrebljava o svoja procesna ovlašćenja.

Predmet parničnog postupka, po oceni Ustavnog suda, jeste od velikog interesa za podnosioca ustavne žalbe, budući da se radi o isplati naknade za radno angažovanje tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe u Bagdadu, kao i naknadi za nastale putne troškove.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je našao da podnosiocu ustavne žalbe u osporenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i doneo odluku kao u tački 1. izreke .

6. Odlučujući o delu ustavne žalbe koja je izjavljena protiv rešenja Trgovinskog suda u Nišu L. 1/2007 od 4. juna 2007. godine, 17. juna 2009. godine i 13. oktobra 2009. godine i rešenja Privrednog apelacionog suda Pvž. 46/10 od 11. februara 2010. godine, zbog povrede načela i prava iz člana 21, 36. i 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

U postupku likvidacije nad tuženim "MB Bankom" AD, Niš Trgovinski sud u Nišu doneo je osporeno rešenje L. 1/2007 od 4. juna 2007. godine, kojim je u stavu prvom izreke osporeno u celosti potraživanje po prijavi pod rednim brojem 93, poverioca, ovde podnosioca ustavne žalbe u iznosu od 67.486,37 USD glavnog duga sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. juna 2001. godine do isplate i 1.254.000,00 dinara glavnog duga na ime troškova , a u stavu drug om izreke poverilac čije je potraživanje osporeno upućene je na parnicu radi utvrđivanja osporenog potraživanja, koju može da pokrene u roku od osam dana od dana prijema ovog rešenja.

Osporenim rešenjem Trgovinskog suda u Nišu L. 1/2007 od 17. juna 2009. godine, u stavu prvom izreke usvojen je završni račun likvidacionog dužnika "MB Banka" u likvidaciji, Niš , sa stanjem na dan 30. april 2009. godine , stavom drugim izreke zaključen je postupak likvidacije nad "MB Bankom" AD u likvidaciji, Niš, a stavom trećim izreke nastavljen je postupak nad delom likvidacione mase iskazane u novčanom iznosu od 427.233.620.13 dinara, kojim sredstvima upravlja likvidacioni upravnik - Agencija za osiguranje depozita, deponovanih na računima poslovnih banaka, a ista su u označenim iznosima rezervisana za obaveze po neisplaćenim pravnosnažno utvrđenim potraživanjima, obaveze po sudskim sporovima, obaveze za porez na dobit preduzeća do 30. aprila 2009. godine, troškove okončanja likvidacionog postupka i obaveze za nagradu likvidacionom upravniku, a u ovom stavu navedeno je kako će se rezervisanim sredstvima raspolagati. Stavom osmim izreke ovog rešenja navedeno je da će se rešenje objaviti na oglasnoj tabli suda i u „Službenom glasniku Republike Srbije“, stavom devetim izreke je određeno da će se potraživanja poverilaca prema likvidacionom dužniku koja nisu prijavljena do dana deobe likvidacione mase, izmiri ti shodno članu 27. Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društva za osiguranje akcionari/poverioci u čiju se korist ovim rešenjem prenosi višak deobne likvidacione mase , i to samo do visine vrednosti preuzete imovine , te da tužbu za ipslatu ovih potraživanja poverioci mogu podneti najkasnije u roku od šest meseci nakon pravnosnažnosti ovog rešenja, stavom desetim izreke naloženo je Agenciji za osiguranje depozita, kao zakonski određenom likvidacionom upravniku likvidacionog dužnika "MB Banke" AD iz Niša, u likvidaciji, da preduzme sve potrebne radnje radi izvršenja ovog rešenja i da o tome podnese pismeni izveštaj sudu , stavom jedanaestim izreke navedeno je da se protiv ovog rešenja može izjaviti žalba u roku od osam dana od dana njegovog objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

Osporenim rešenjem Trgovinskog suda u Nišu L. 1/2007 od 13. oktobra 2009. godine odbačena je žalba likvidacionog poverioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena 9. oktobra 2009. godine protiv rešenja likvidacionog veća L. 1/2007 od 17. juna 2009. godine o zaključenju postupka likvidacije nad "MB Bankom" AD, u likvidaciji, Niš.

Odlučujući o žalbi likvidacionog poverioca Privredni apelacioni sud je osporenim rešenjem Pvž. 46/10 od 11. februara 2010. godine odbio kao neosnovanu žalbu likvidacionog poverioca i potvrdio ožalbeno rešenje Trgovinskog suda u Nišu L. 1/2007 od 13. oktobra 2009. godine.

Ustavni sud je utvrdio da je o potraživanju tužioca koje je osporeno u postupku likvidacije nad likvidacionim dužnikom "MB Bankom" AD, u likvidaciji, Niš, pravnosnažno odlučeno u parničnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu P. 386/10, upravo radi utvrđivanja osporenog potraživanja podnosioca ustavne žalbe u postupku likvidacije.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima nije povređeno načelo zabrane diskriminacije utvrđen o odredbom člana 21. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo zajemčen a odredbama člana 36. Ustava , kao ni prav o na imovinu zajemčena odredbom člana 58. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Polazeći od iznetog, a na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević