Povreda prava na suđenje u razumnom roku i naknada štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je trajao trinaest godina i dosudio naknadu nematerijalne štete od 1100 evra. Kao glavni razlog dugog trajanja navedeno je nedelotvorno postupanje sudova.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1795/2009
19.04.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević , predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milice Vernot iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. aprila 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milice Vernot i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 5597/96 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se ustavna žalba Milice Vernot izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 216/09 od 3. juna 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milica Vernot iz Novog Sada je 29. septembra 2009. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 5597/96. Podnositeljka ustavne žalbe je navela da je tužba protiv nje podneta još 11. septembra 1996. godine a revizijska odluka je doneta 3. juna 2009. godine, dakle suđenje je trajalo 13 godina. Podnositeljka ustavne žalbe je osporila i presudu Vrhovnog suda Srbije Rev. 216/09 od 3. juna 2009. godine navodeći „da je načelo vladavine prava iz člana 3. stav 1. Ustava narušeno time što Vrhovni sud Srbije daje pravno tumačenje tako da se materijalno pravo primeni u korist samo jedne firme u celoj državi – stambene zadruge „Tehničar“, Novi Sad , a za ostale se isto pravo tumači drugačije“ i prilaže presude Opštinskog i Okružnog suda u Novom Sadu P. 5597/96 od 18. aprila 2002. godine i Gž. 4370/07 od 12. decembra 2007. godine koje su donete u njenu korist, gde je tužilac SZ „Tehničar“. Takođe, podnositeljka je navela i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu bez diskriminacije ističući da je navedenom revizijskom presudom povređeno i ustavno načelo iz člana 21. Ustava. Podnositeljka ustavne žalbe je traži la poništenje navedene revizijske presude, a takođe, traži naknadu materijalne štete zbog dužine trajanja postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) je po sadržini identična članu 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u prethodnom postupku, uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5597/96, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Zadruga radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ je 11. septembra 1996. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu protiv tuženih Milice Vernot, Katice Nikolin i Radivoja Ilića, radi isplate duga.

Pred prvostepenim sudom ročište za glavnu raspravu održano je 20. decembra 1996. godine, a potom 7. maja 1997. godine. Rešenjem P. 5597/96 od 8. februara 2000. godine konstatovano je povlačenje tužbe u odnosu na tužene Katicu Nikolin i Radivoja Ilić, te je postupak u odnosu na njih okončan. Sledeće ročište zakazano za 7. juni 2000. godine nije održano zbog nedolaska punomoćnika tužioca. Podneskom od 19. juna 2000. godine punomoćnik tužioca je predložio finansijsko veštačenje, koje je određeno rešenjem suda od 24. jula 2000. godine, a 11. septembra 2000. godine dostavljen je sudu nalaz i mišljenje veštaka. 15. decembra 2000. godine održano je ročište za glavnu raspravu na kome je saslušan veštak i na istom ročištu je određeno dopunsko veštačenje. Dopuna nalaza veštaka dostavljena je sudu 6. februara 2001. godine. 14. marta 2001. godine održano je ročište na kome je saslušan veštak i ponovo je određeno dopunsko veštačenje, a dopuna nalaza je dostavljena sudu 19. novembra 2001. godine. Zatim je na ročištu zakazanom za 17. januar a 2002. godine punomoćnik tužene izjavio da nema kontakt sa tuženom i da joj otkazuje punomoćje , te je ročište odloženo. Na ročištu održanom 28. februara 2002. godine tužena je izjavila da nije preuzela svoj predmet i nalaze veštaka od punomoćnika, pa je ročište iz tog razloga odloženo , kao i zbog nepristupanja veštaka, koji je opravdao svoj izostanak. Na ročištu 18. aprila 2002. godine saslušan je veštak i zaključena je glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5597/96 od 18. aprila 2002. godine tužbeni zahtev je odbijen. Protiv navedene presude tužilac je izjavio žalbu, a Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 3133/02 od 3. novembra 2004. godine usvojio tu žalbu, prvostepenu presudu ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Predmet je dobio broj P. 8505/04.

U ponovnom postupku , rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu od 2. marta 2005. godine , određeno je dopunsko ekonomsko finansijsko veštačenje, a dopuna nalaza je dostavljena sudu 15. marta 2005. godine. Tužena je 18. aprila 2005. godine dostavila primedbe na nalaze veštaka, a 20. juna 2005. godine veštak se u pismenom obliku izjasnio na primedbe. Sledeća ročišta zakazana za 14. oktobar i 18. novembar 2005. godine nisu održana, a na ročištu 17. januara 2006. godine saslušan je veštak i određeno je dopunsko veštačenje. Dopuna nalaza je dostavljena sudu 23. januara 2006. godine. Novo ročište za glavnu raspravu održano je 7. marta 2006. godine i ponovo je saslušan veštak i određeno dopunsko veštačenje. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 19. april 2006. godine nije održano jer na isto nije pristupio veštak niti je punomoćnik tužioca primio dopunu nalaza. Na istom ročištu stranke su obavezane da se pismeno izjasne na dopunu nalaza, a sledeće ročište je zakazano za 24. maj 2006. godine , na kome je saslušan veštak i ponovo određeno dopunsko veštačenje. 14. juna 2006. godine dostavljena je ispravka i dopuna nalaza veštaka. Na ročištu održanom dana 7. jula 2006. godine saslušan je veštak i zakazano je ročište za 27. septembar 2006. godine, koje nije održano. Ročište od 30. januara 2007. godine odloženo je radi dopune dokaznog postupka i veštak je dostavio sudu dopunu nalaza 20. marta 2007. godine. Na ročištu održanom 30. marta 2007. godine zaključena je glavna rasprava. Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8505/04 od 30. marta 2007. godine tužbeni zahtev je delimično usvojen te je obavezana tužena da tužiocu isplati iznos od 438.655,01 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom, a zahtev tužioca za isplatu duga od strane tužene za iznos od 589.595,61 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom je odbijen kao neosnovan i obavezana je tužena da naknadi troškove parničnog postupka. Protiv prvostepene presude žalbu su izjavili i tužilac i tužena.

Presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 4370/2007 od 12. decembra 2007. godine žalba tužene je usvojena i presuda je u pobijanom usvajajućem delu preinačena, a žalba tužioca je odbijena kao neosnovana i presuda je u pobijanom odbijajućem delu potvrđena.

Revizijskom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 216/09 od 3. juna 2009. godine u stavu 1. izreke delimično je preinačena presuda Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 4370/07 od 12. decembra 2007. godine tako što je odbijena žalba tužene kao neosnovana i potvrđena je presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8505/04 od 30. marta 2007. godine, u delu kojim je obavezana tužena da tužiocu isplati 330.212,97 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom, u stavu 2. izreke revizija tužioca protiv navedene presude je u ostalom delu odbijena kao neosnovana, osim za troškove postupka, a u stavu 3. izreke preinačeno je rešenje o troškovima sadržano u presudi Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 4370/07 od 12. decembra 2007. godine i presudi Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8505/04 od 30. marta 2007. godine i odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stava 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Takođe, i odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u vreme vođenja postupka, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. Period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili ugroženih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen deset godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe opštinskom sudu 11. septembra 1996. godine.

Analizirajući dužinu trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je navedeni postupak trajao trinaest godina, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj predmetnog prava za podnositeljku ustavne žalbe su kriterijumi koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ocenjujući postupanje nadležnog suda u ovom predmetu, Ustavni sud je našao da nadležni sudovi, u konkretnom slučaju, nisu preduzeli sve mere i radnje na koje su po zakonu bili obavezni kako bi se postupak završio u razumnom roku. Dakle, osnovni razlog trajanja parničnog postupka od nepunih trinaest godina je nedelotvorno postupanje Opštinskog i Okružnog suda u Novom Sadu koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere da se predmetni postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi odluči bez nepotrebnog odugovlačenja.

Po oceni Suda, trajanje parničnog postupka od nepunih 13 godina po svim merilima i kriterijumima kako Ustavnog suda , tako i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava , predstavlja nerazumno dug period, posebno imajući u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava.

Ustavni sud nalazi da je dugotrajnom postupku doprinelo postupanje suda koje se u predmetnom postupku ogleda, pre svega, u velikom broju odloženih ročišta , kao i većem vremenskom razmaku između pojedinih ročišta (posle prvog ukidanja i vraćanja predmeta na ponovno suđenje ročište je zakazano posle skoro godinu dana). Takođe , na većem broju ročišta nije izveden, niti predložen nijedan dokaz, a sud je čak sedam puta u toku postupka određivao dopunsko finansijsko veštačenje.

Ustavni sud nalazi da je i podnositeljka ustavne žalbe donekle doprinela trajanju postupka tako što je do odlaganja dva ročišta tokom 2002. godine došlo zbog propusta podnositeljke ustavne žalbe, i to zbog otkazivanja punomoćja od strane dotadašnjeg advokata i nepreuzimanja predmeta od punomoćnika. Međutim, ni te činjenice, po oceni ovog suda, ne mogu uticati na drugačije odlučivanje imajući u vidu da se trajanje postupka od preko 13 godina ne može ničim opravdati.

Takođe, po oceni Ustavnog suda, iako se može smatrati da je konkretan parnični postupak imao određenu složenost imajući u vidu potrebu izvođenja velikog broja dokaza putem veštačenja od strane veštaka finansijske struke, to ne može biti od uticaja na dugogodišnje trajanje postupka.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je u skladu sa odredbom člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 5597/96 , odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Iako je podnositeljka ustavne žalbe zahtevala naknadu materijalne štete, po oceni Ustavnog suda, može se smatrati da je postavila zahtev za naknadu nematerijalne štete , imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe kao i konstatovanu povredu prava zbog nerazumno dugog trajanja postupka.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1100 eura, obračunatom po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku , Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Pri tome , Ustavni sud je imao u vidu i doprinos podnositeljke dužini trajanja postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela isključivo zbog neažurnog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima , ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. U vezi navoda podnositeljke ustavne žalbe da su u istoj pravnoj situaciji sudovi različito postupali, o čemu prilaže sudske presude donete u osporenom parničnom postupku u predmetu P. 5597/96 u kome je prva prvostepena odluka doneta u njenu korist, a u ponovnom postupku prvostepena presuda je doneta na njenu štetu, Ustavni sud nalazi da se ustavnom žalbom u suštini traži od Ustavnog suda da postupa kao viši sud tako što će preispitati odluku nižeg suda kojom je podnositeljka nezadovoljna. U vezi osporavanja revizijske presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 216/09 od 3. juna 2009. godine Ustavni sud nalazi da nema pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu za odlučivanje Ustavnog suda imajući u vidu da podnositeljka nezadovoljna navedenom revizijskom presudom traži od Ustavnog suda da postupa kao instancioni sud , tako što će preispitati zakonitost revizijske odluke i istu poništiti. Razmatrajući navode o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je zaključio da su ustavnopravno neprihvatljive tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe da je osporenom revizijskom presudom na bilo koji način diskriminisana. Naime, u ustavnoj žalbi nisu pruženi ustavnopravno prihvatljivi razlozi i dokazi koji bi ukazali na to da je podnositeljki ustavne žalbe zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije. Takođe, Ustavni sud konstatuje da se odredbama člana 3. Ustava ne garantuje neko od ljudskih prava i sloboda već se utvrđuju principi na kojima počiva vladavina prava, koji se, između ostalog, ostvaruju ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava garantovanih posebnim odredbama Ustava.

Stoga je ustavna žalba u tački 3. izreke odbačena, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu , zbog nedostatka pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka.

8. Na osnovu izloženog i člana 42b stav 1 . tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 24/08, 27/08 i 76/11) Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku i naknada štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti