Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe oštećenog kao tužioca

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu podnetu od strane oštećenog kao tužioca, koji je osporavao odluku suda da ne pokrene istragu. Sud je utvrdio da pravo na pravično suđenje u krivičnom postupku pripada prvenstveno okrivljenom, a ne oštećenom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Radomira Tuvića, trenutno na izdržavanju kazne zatvora u Kazneno-popravnom zavodu Sremska Mitrovica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 21. januara 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Radomira Tuvića izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Somboru Kv. 88/09 od 6. maja 2009. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Kž. II 1554/09 od 23. juna 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Radomir Tuvić, trenutno na izdržavanju kazne zatvora u Kazneno-popravnom zavodu Sremska Mitrovica, izjavio je ustavnu žalbu 29. septembra 2009. godine protiv rešenja Okružnog suda u Somboru Kv. 88/09 od 6. maja 2009. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Kž. II 1554/09 od 23. juna 2009. godine, zbog povrede prava zajemčenih odredbama čl. 32. i 33. Ustava Republike Srbije. Podnosilac je naveo da je kao oštećeni podneo zahtev za sprovođenje istrage protiv sudije V. K, ali je njegov predlog „odbačen" osporenim rešenjem Okružnog suda u Somboru Kv. 88/09 od 6. maja 2009. godine, koje je potvrđeno osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Kž. II 1554/09 od 23. juna 2009. godine. Podnosilac smatra da su osporenim rešenjima na „najgrublji način prekršeni zakon, Ustav Republike Srbije i Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda".
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Prema odredbi člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu.
Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona o Ustavnom sudu proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da je pojedinačnim aktom koji se osporava, s obzirom na vrstu i prirodu tog akta, povređeno ili uskraćeno upravo ono ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda podnosioca ustavne žalbe na čiju se povredu ili uskraćivanje poziva u ustavnoj žalbi.
3. Podnosilac ustavne žalbe osporava rešenje Okružnog suda u Somboru Kv. 88/09 od 6. maja 2009. godine kojim je odlučeno da nema mesta sprovođenju istrage protiv sudije V. K. po zahtevu za sprovođenje istrage od 9. aprila 2009. godine, koji je on podneo u svojstvu oštećenog kao tužioca. U obrazloženju osporenog rešenja je, između ostalog, istaknuto da je na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Okružnog suda u Somboru K. 132/06, izveštaja KPZ Sombor broj 713-198/2009-/02 od 18. marta 2009. godine i izveštaja dr I. S. specijaliste za plastičnu i rekonstruktivnu hirurgiju od 2. juna 2005. godine, sud utvrdio da iz zahteva za sprovođenje istrage kao i priloženih dokaza ne proizlazi osnovana sumnja da je sudija V. K. izvršila krivična dela iz čl. 359, 360. i 361. Krivičnog zakonika.
Postupajući po žalbi oštećenog kao tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljenoj protiv rešenje Okružnog suda u Somboru Kv. 88/09 od 6. maja 2009. godine, Vrhovni sud Srbije je doneo osporeno rešenje Kž. II 1554/09 od 23. juna 2009. godine kojim je žalbu odbio kao neosnovanu. U obrazloženju ovog rešenja je istaknuto da je prvostepeni sud dao dovoljne i jasne razloge za svoju odluku, a da se žalbenim navodima žalioca ponavljaju navodi izneti u zahtevu za sprovođenje istrage, a ne osporavaju činjenična utvrđenja u pobijanom rešenju.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava svakome se jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbama člana 33. stav 1. Ustava je utvrđeno: da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega (stav 1.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane (stav 2.); da okrivljeni koji ne može da snosi troškove branioca, ima pravo na besplatnog branioca, ako to zahteva interes pravičnosti, u skladu sa zakonom (stav 3.); da svako ko je okrivljen za krivično delo, a dostupan je sudu, ima pravo da mu se sudi u njegovom prisustvu i ne može biti kažnjen, ako mu nije omogućeno da bude saslušan i da se brani (stav 4.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane (stav 5.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (stav 6.); da lice koje je okrivljeno ili kome se sudi za krivično delo nije dužno da daje iskaze protiv sebe ili protiv lica bliskih sebi, niti da prizna krivicu (stav 7.); da sva prava koja ima okrivljeni za krivično delo ima, shodno zakonu i u skladu sa njim, i fizičko lice protiv koga se vodi postupak za neko drugo kažnjivo delo (stav 8.).
Prema odredbi člana 1. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05 i 49/07 i 122/08) (u daljem tekstu: Zakonik), koji je važio u vreme donošenja osporenih rešenja, ovaj zakonik utvrđuje pravila sa ciljem da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka.
5. Polazeći od navedenih odredaba Ustava i Zakonika, Ustavni sud ocenjuje da je u krivičnom postupku pravo na pravično suđenje zajemčeno pre svega okrivljenom, jer je cilj ovog postupka da se raspravi i odluči o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za njegovo pokretanje protiv određenog lica, kao i o delima koja se tom licu stavljaju na teret. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da ni javni tužilac kada krivično gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, niti oštećeni kao tužilac ili privatni tužilac nemaju Ustavom ni zakonom zajemčena prava da se po njihovom zahtevu pokrene krivični postupak protiv određenih lica, niti da ona budu osuđena, ako je postupak pokrenut. Ovo iz razloga što je isključivo sud nadležan da utvrdi da li postoji osnovana sumnja da je neko lice učinilo krivično delo koje mu se stavlja na teret, odnosno da li je krivo za delo za koje je optuženo.
Ustavni sud napominje da je cilj vođenja krivičnog postupka da se utvrdi postojanje krivičnog dela i krivične odgovornosti okrivljenog, odnosno da se u odnosu na okrivljenog raspravi i odluči o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje krivičnog postupka, kao i o optužbama protiv njega, kako bi se obezbedilo da niko nevin ne bude osuđen.
Iz navedenog, po oceni Ustavnog suda, sledi da nesprovođenjem krivičnog postupka po podnetom zahtevu za sprovođenje istrage oštećenog kao tužioca, kada sud nađe da za to nisu ispunjeni Zakonikom propisani uslovi, ne može biti povređeno pravo oštećenog kao tužioca na pravično suđenje. Stoga Ustavni sud ocenjuje da nisu ispunjene Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje o podnetoj ustavnoj žalbi u vezi sa istaknutom povredom prava iz člana 32. stav 1. Ustava.
Stanovište zauzeto u ovom predmetu, već je iskazano kroz ranije doneta rešenja Ustavnog suda (videti rešenja Ustavnog suda Už. 297/2007 od 22. decembra 2009. godine i Už. 183/2009 od 21. januara 2009. godine).
U vezi istaknute povrede prava iz člana 33. Ustava, Ustavni sud konstatuje da su navedenim odredbama Ustava garantovana posebna prava okrivljenog, pa kako u konkretnom slučaju podnosilac ustavne žalbe nije imao svojstvo okrivljenog, to se istaknuta povreda ustavnih prava ne može dovesti u vezu sa njegovim položajem oštećenog kao tužioca i stoga podnosilac ne može uživati zaštitu prava zajemčenih odredbama člana 33. Ustava.
Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.
6. Na osnovu iznetog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe oštećenog kao tužioca

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti