Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi naknade štete zbog neisplaćene razlike u plati, koji je trajao preko sedam godina. Podnosiocu se dosuđuje naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija D raškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. M . iz K , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. septembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. M . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kragujevcu P1. 292/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Kragujevcu P. 4198/04), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. M . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2115/11 od 7. februara 2012. godine, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. M . iz K . podneo je 13. marta 2012. godine, preko punomoćnika L . U, advokata iz K, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2115/11 od 7. februara 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava, prava na pravno sredstvo, prava na imovinu i prava na rad, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 36, članom 58. stav 1. i članom 60. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P1. 292/10.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo: da je u svojstvu tužioca 30. novembra 2004. godine podneo Opštinskom sudu u Kragujevcu tužbu protiv tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane – T. r. z. K, radi naknade štete na ime neisplaćene razlike u plati; da je presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 292/10 od 10. juna 2011. godine odbijen tužbeni zahtev tužioca, dok je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2115/10 od 7. februara 2012. godine odbijena žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda; da je drugostepeni sud pogrešno primenio odredbe člana 137. Zakona o Vojsci i člana 52. Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije; da osporena presuda ne sadrži obrazloženje. Istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 292/10 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe i još dvoje lica podneli su, u svojstvu tužioca, dana 30. novembra 2004. godine tužbu Opštinskom sudu u Kragujevcu ( u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane – T. r. z. K, radi naknade štete na ime neisplaćene razlike u plati. Po tužbi je formiran predmet P. 4198/04.

Postupajući po nalogu suda, tužioci su 12. aprila 2005. godine uredili tužbu.

Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 3. marta 2006. godine.

Rešenjem Opštinskog suda P. 4198/04 od 7. aprila 2006. godine određeno je sprovođenje ekonomsko - finansijskog veštačenja na okolnost visine tužbenih zahteva tužilaca. Nalaz i mišljenje veštaka dostavljeni su sudu 25. aprila iste godine.

Ročište zakazano za 11. maj 2006. godine nije održano jer parničnim strankama nisu dostavljeni nalaz i mišljenje veštaka. Na predlog punomoćnika tužioca nisu održana ročišta zakazana za 11. oktobar 2006. godine, 27. februar i 23. novembar 2007. i 17. april 2008. godine. Nakon toga, ročište je održano 23. juna 2009. godine.

Nakon 1. januara 2010. godine i formiranja nove mreže sudova u Republici Srbiji, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Kragujevcu.

Ročišta zakazana za 12. maj, 8. septembar i 30. decembar 2010. godine nisu održana jer tužioci R. R. i Ra. R. nisu uredno pozvani, dok ročište zakazano za 24. mart 2011. godine nije održano na predlog tužilaca.

Tužioci R. R. i Ra. R. su na ročištu održanom 27. aprila 2011. godine povukli tužbu.

Presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 292/10 od 10. juna 2011. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Protiv navedene presude tužilac je izjavio žalbu.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2115/10 od 7. februara 2012. godine odbijena je žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno: da je tužilac kao civilno lice bio u radnom odnosu kod tužene i da primao platu u skladu sa rešenjem o raspoređivanju, na koje se nije žalio, i Pravilnikom o utvrđivanju i raspodeli rezultata poslovanja i obračuna zarada; da se, po oceni Apelacionog suda, odredba člana 137. Zakona o Vojsci Jugoslavije ne može neposredno primeniti kao osnov za isplatu zarade profesionalnog vojnika ili civilnog lica na radu u Vojsci; da osnov za isplatu plate ovih lica predstavlja konačno i pravnosnažno rešenje nadležnog organa o visini plate zaposlenog, kao pojedinačni upravni akt; da se zakonitost te odluke ne može ocenjivati u parničnom postupku; da je u postupku nesumnjivo utvrđeno da je tužilac dobio rešenje sa osnovom za obračun plate kojim je utvrđena visina njegove plate, te da taj akt tužilac nije pobijao u odgovarajućem postupku; da u skladu sa odredbama člana 52. st 1. i 2. Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije, odluka ministra odbrane o vrednosti boda predstavlja opšti normativni akt koji se odnosi na sva profesionalna vojna kao i civilna lica u Vojsci, čiju zakonitost i ustavnost ne ceni sud opšte nadležnosti; da iz navedenog sledi da nema nepravilnog i nezakonitog rada državnog organa u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima. Punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je osporenu presudu primio 27. februara 2012. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povred u ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da se jemči pravo na rad u skladu sa zakonom (član 60. stav 1.).

Odredbama Zakona o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i „Službeni list SCG“, br. 7/05 i 44/05 ), merodavnog za konkretan spor, bilo je propisano: da se ukupan iznos sredstava za plate profesionalnih vojnika utvrđuje prema zvaničnom podatku o neto-zaradi koja služi kao osnov za utvrđivanje zarada zaposlenih u republici članici na čijoj teritoriji je sedište Saveznog ministarstva za odbranu, objavljenom u službenom glasilu te republike, s tim da prosečna plata po činu i položajna plata profesionalnih oficira i oficira po ugovoru ne može biti manja od tri niti veća od pet neto-zarada iz ovog stava, s tim da prosečna plata po činu i položajna plata profesionalnih podoficira i podoficira po ugovoru iznose od 65% do 70%, a prosečna plata vojnika po ugovoru, po činu i dužnosti od 55% do 60% od prosečne plate po činu i položajne plate svih profesionalnih oficira, da ako su ukupna sredstva za plate iz stava 1. ovog člana veća od sredstava koja bi se utvrdila primenom propisa koji se odnose na utvrđivanje sredstava za isplatu zarada zaposlenih u republici članici na čijoj teritoriji se nalazi sedište Saveznog ministarstva za odbranu, Savezna vlada može umanjiti do 20% iznose sredstava za plate utvrđene prema odredbama stava 1. ovog člana (član 75.); da Savezna vlada propisuje, između ostalog, platu po činu, platu po činu i dužnosti, položajnu platu, vojni dodatak, posebni deo plate, rokove za isplatu i najnižu položajnu grupu za čin (član 87.); da se ukupan iznos sredstava za plate civilnih lica u Vojsci utvrđuje tako da prosečna osnovna plata ne može biti manja od jednog niti veća od četiri iznosa neto- zarade koja služi kao osnov za utvrđivanje zarada zaposlenih u republici članici na čijoj se teritoriji nalazi sedište Saveznog ministarstva za odbranu – prema zvaničnom podatku objavljenom u službenom glasilu te republike, te da ako su ukupna sredstva za plate iz stava 1. ovog člana veće od sredstava koja bi se utvrdila primenom propisa koji se odnose na utvrđivanje sredstava za isplatu zarada zaposlenih u republici članici a čijoj se teritoriji nalazi sedište Saveznog ministarstva za odbranu, Savezna vlada može umanjiti za 20% iznose sredstava za plate utvrđene prema odredbi stava 1. ovog člana (član 137.); da starešina jedinice, odnosno ustanova koju on odredi, pored ostalog, rešava o prijemu u službu, postavljenju, određivanju plate, prestanku službe u vojsci i drugim odnosima u službi civilnih lica u vojsci (član 152.). Odredbom člana 156. Zakona je propisana nadležnost organa za rešavanje u ovim upravnim stvarima u prvom i drugom stepenu, po pravilima upravnog postupka. Ustavni sud ukazuje da pravo na pokretanje upravnog spora protiv konačne odluke u tim upravnim postupcima nije isključeno odredbama tog Zakona.

Uredbom o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 35/94, 9/96, 1/2000 i 54/02 i „Službeni list SCG“ br. 35/04 i 42/05 ), takođe merodavnom za konkretan spor, bilo je propisano: da se ovom uredbom propisuju uslovi i merila za utvrđivanje plate i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije (u daljem tekstu: Vojska), da se plata i druga novčana primanja profesionalnih vojnika izražavaju bodovima (član 1.); da Savezna vlada, u smislu čl. 75. i 137. Zakona, određuje koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci, da ministar odbrane, u okviru ukupnih iznosa novčanih sredstava iz stava 1. ovog člana, donosi odluku o vrednosti boda odnosno vrednosti koeficijenta za obračunavanje plata i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci (član 52.); da se plata profesionalnom vojniku utvrđuje na osnovu naredbe, odnosno rešenja o postavljenju na formacijsko, odnosno radno mesto i podataka o oceni rezultata rada, a obračunava se i isplaćuje po platnom spisku (član 53.).

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak, po svojoj prirodi predstavlja, jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak , pokrenut 30. novembra 2004. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu a da pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2115/11 od 7. februara 2012. godine, trajao više od sedam godina.

Razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažniji su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja na koja je parnični sud trebalo da odgovori u predmetnom sporu, nisu bila složena, niti zahtevala sprovođenje obimnijeg dokaznog postupka.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor bio od značaja za podnosioca ustavne žalbe, kao tužioca, jer se radilo o tužbenom zahtevu kojim je tražena isplata određenog novčanog iznosa na ime naknade štete. Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je on doprineo dužini trajanja postupka .Naime, podnosilac je po nalogu suda uredio tužbu u aprilu 2005. godine, a četiri ročišta u periodu od 2006. do 2008. godine nisu održana na predlog njegovog punomoćnika.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud nalazi da je dužem trajanju postupka doprinelo pre svega neefikasno postupanje prvostepenih sudova, imajući u vidu da je prvo ročište održano nakon skoro godinu dana pošto je tužilac po nalogu suda uredio tužbu, kao i da u postupku pred Osnovnim sudom u Kragujevcu čak tri ročišta nije održano jer tužioci nisu uredno pozvani.

Polazeći navedenog, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kragujevcu P1. 292/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Kragujevcu P. 4198/04) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je stoga ustavnu žalbu usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava na koje su u ustavnoj žalbi ukazuje, Ustavni sud je i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatovao da nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, eventualno, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, da bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

U vezi s tim, Ustavni sud je utvrdio da su o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za utvrđivanje prava na isplatu razlike zarade odlučivali zakonom ustanovljeni sudovi, koji su u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom utvrdili činjenično stanje od značaja za donošenje odgovarajuće odluke i odlučili o pravu podnosioca ustavne žalbe primenom materijalnih propisa kojima su tada ta prava bila uređena. Po oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje zauzetog pravnog stava u ovoj stvari, predstavljaju ustavnopravno utemeljen osnov za donošenje osporen e presud e.

Prema stanovištu Ustavnog suda, zakonitost odluka o isplati plata, kao i pravilnost obračuna visine plata se ne ocenjuje u parničnom postupku. Naime, podnosiocu ustavne žalbe je plata redovno isplaćivana u visini utvrđenoj odlukom nadležnog organa, pa stoga proizlazi da isplata koja je vršena u skladu sa pravnosnažnim pojedinačnim aktom ne predstavlja nepravilan i nezakonit rad državnog organa. Takva odgovornost bi, nasuprot tome, mogla postojati samo u situaciji kada bi nadležni organ bez zakonskih razloga uskratio isplatu plate, odnosno na drugi način nepravilno, nezakonito ili selektivno postupao u izvršenju pojedinačnih rešenja.

Pored toga, Ustavni sud ukazuje da je istovetan stav zauzeo u više svojih odluka (videti npr. Odluku Už- 860/2009 od 22. septembra 2011. godine).

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu podnosioca izjavljenu protiv Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2115/11 od 7. februara 2012. godine, kao u tački 2. izreke.

7. Ispitujući navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da podnosilac uz ustavnu žalbu nije dostavio relevantne dokaze da su sudovi poslednje instance u drugim postupcima, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, donosili različite odluke o troškovima parničnog postupka, od odluke koja je osporena ustavnom žalbom. Stoga je, Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosiocu ustavne žalbe.

Ocenjujući navodnu povredu prava na pravno sredstvo, zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je podnosilac ustavne žalbe imao pravo na pravni lek – žalbu protiv prvostepene presude, koju je i koristio, te u tom smislu Sud zaključuje da je predmetni postupak u celini vođen na način kojim je podnosiocu bilo omogućeno pravo na pravično suđenje i pravo na pravnu zaštitu.

Razmatrajući navode podnosioca koji se odnose na povredu prava na imovinu i prava na rad, zajemčenih članom 58. stav 1. i članom 60. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac samo formalno pozvao na povredu označenih ustavnih načela i prava, a da pri tome ne navodi nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 2. izreke.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja osporenog parničnog postupka i doprinos podnosioca dužem trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog nedelotvornog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću sopstvenu praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

9. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b. stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS" broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti