Odluka Ustavnog suda o povredi prava u sporu za isplatu zarade

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje i jednaku zaštitu prava. Proizvoljna je primena materijalnog prava kojom je, na osnovu odluke poslodavca, odbijen zahtev za zakonsku zateznu kamatu na neisplaćene zarade.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. J. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. J. i utvrđuje da su presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1669/10 od 16. februara 2011. godine povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1669/10 od 16. februara 2011. godine u stavu drugom izreke i određuje da isti sud u tom delu ponovo odluči o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8644/06 od 29. januara 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. J. iz B. izjavio je 21. aprila 2011. godine, preko punomoćnika M. V, advokata iz B, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1669/10 od 16. februara 2011. godine zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 21. stav 1, člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je Apelacioni sud arbitrerno primenio materijalno pravo, jer je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe koji se odnosio na isplatu zakonske zatezne kamate za period pre 1. jula 2001. godine; da takav zaključak suda nema utemeljenja ni u jednom zakonu, već je zasnovan na odluci upravnog odbora tuženog od 24. jula 2000. godine kojom je rok za isplatu zaostalih zarada produžen do 30. juna 2001. godine; da se, po mišljenju podnosioca, odlukom tuženog može samo priznati dug prema zaposlenima, i da tuženi ne može svojom voljom menjati zakon i Pojedinačni kolektivni ugovor; da su sudovi u identičnim situacijama donosili dijametralno različite odluke i priznavali tužiocima pravo na zakonsku zateznu kamatu od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa zarade, pa do isplate, smatrajući da tuženi svojom odlukom ne može određivati kada dospevaju potraživanja zaposlenih tužilaca, kako je to učinio u ovom slučaju Apelacioni sud u Beogradu osporenom presudom. Podnosilac je za svoje tvrdnje o različitom postupanju sudova dostavio više presuda Okružnog suda u Beogradu i Apelacionog suda u Beogradu (Gž1. 5642/07 od 21. decembra 2017. godine, Gž1. 4537/07 od 27. februara 2008. godine i Gž1. 5149/10 od 2. juna 2010. godine)

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporenu presudu i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8644/06 od 29. januara 2009. godine, u stavu prvom izreke , obavezan je tuženi preduzeće R. G. „M. k.“ a. d. B. da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na ime razlike neisplaćene zarade za period januar 1997. godine - jun 2003. godine isplati određene novčane iznose, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na te novčane iznose počev od svakog 16. u narednom mesecu za prethodni mesec ; stavom drugim izreke obavezan je tuženi da tužiocu isplati naknadu na ime regresa za 2002. i 2003. godinu i otpremninu po osnovu odlaska u penziju; stavom trećim izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju prvostepene presude, pored ostalog, je navedeno: da je odredbom člana 125. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog propisano da kad tuženi usled poremećaja u poslovanju nije u mogućnosti da obezbedi sredstva za isplatu zarada zaposlenima u skladu sa tim ugovorom, niti umanjenje zarada u skladu sa članom 95. tog ugovora, dužan je da im isplati garantovanu neto zaradu; da se odlukom tuženog utvrđuje – a) period u kome će se vršiti isplata garantovane zarade i rok u kome će se zaposlenima isplatiti razlika između garantovane zarade koju su primili i zarade koja im pripada po odredbama tog ugovora, b) obrazloženje o poremećaju poslovanja i v) odredbe o novim pregovorima o produženju roka za isplatu razlike zarade; da je na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka utvrđeno da u spornom periodu kod tuženog nije bilo poremećaja u poslovanju, jer su svi gubici pokriveni iz revalorizovanih rezervi tuženog na osnovu odluke tuženog broj 576 RR od 26. februara 2004. godine, te da su sva potraživanja tužioca dospela imajući u vidu da je tuženi samovoljno produžavao rokove isplate i da do dana zaključenja glavne rasprave svoje obaveze nije izvršio; da su se stekli uslovi, saglasno odredbama člana 65. st. 2. i 3. Zakona o radnim odnosima, da tuženi naknadi štetu tužiocu isplatom zarada, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na svako mesečno potraživanje na osnovu člana 277. Zakona o obligacionim odnosima.

Postupajući po žalbi tuženog, Apelacioni sud u Beogradu doneo je osporenu presudu Gž1. 1669/10 od 16. februara 2011. godine, kojom je u stavu prvom izreke potvrdio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8644/06 od 29. januara 2009. godine za iznose glavnog duga, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. jula 2001. godine, pa do isplate, kao i u stavu drugom i trećem izreke, i u tom delu je žalbu tuženog, odbio kao neosnovanu , dok je stavom drugim izreke preinačena prvostepena presuda i odbijen je tužbeni zahtev tužioca u delu za zakonsku zateznu kamatu od datuma i na iznose na ime neisplaćene zarade kao u stavu prvom izreke pobijane prvostepene presude do 30. juna 2001. godine. U obrazloženju osporene presude je navedeno da iz činjeničnog stanja utvrđenog u postupku pred prvostepenim sudom proizlazi: da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog; da je tužilac za sporni period ostvario mesečne iznose zarade koje mu tuženi nije isplatio; da je odlukom upravnog odbora tuženog broj 58/17a od 24. jula 2000. godine odlučeno da se svim zaposlenima kod tuženog za period januar - decembar 1999. godine zarada isplati u visini garantovane neto zarade u visini od 280 dinara za svaki mesec pojedinačno za koji nije isplaćena zarada, kao i da će se garantovana zarada kao i razlika između isplaćene garantovane zarade i pripadajuće isplatiti do 31. januara 2000. godine; da je odlukom upravnog odbora broj 58/23 od 21. decembra 2000. godine produžena isplata garantovane neto zarade i razlike zarade zaposlenima do 30. juna 2001. godine; da je odlukom upravnog odbora tuženog od 25. februara 2004. godine utvrđeno da je upravni odbor tuženog usvojio izveštaj o poslovanju za 2004. godinu, sa konstatacijom da „M. k.“ a. d. B. priznaje i ostaje u obavezi da isplati zaposlenima dugovanja za 1997, 1998. i 1999. godinu, zatim za decembar 2002. godine i za decembar 2003. godine; da je na osnovu izveštaja o bilansu uspeha, utvrđeno da je poslovna 2000. godina završena sa dobiti, da su gubici iskazani za 1999, 2001. i 2003. godinu pokriveni iz revalorizacionih rezervi, dok je poslovanje tuženog za period od 2003. godine, pa do 2007. godine - pozitivno; da je na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka utvrđeno da u spornom periodu kod tuženog nije bilo poremećaja u poslovanju. Dalje je navedeno: da je na osnovu potpuno i pravilno utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno prvostepeni sud u pogledu razlike neisplaćene razlike za period januar 1997. godine – jun 2003. godine, primenio član 63. Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik PC“, br. 55/96, 28/01 i 43/01), kada je našao da je osnovan tužbeni zahtev tužioca za isplatu iznosa ime razlike između pripadajuće i isplaćene zarade za utuženi period; da je, odlučujući o zakonskoj zateznoj kamati na pojedinačne iznose dosuđene na ime neisplaćene zarade za period počev od 1997. godine zaključno sa 2003. godinom, prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo; da iz spisa predmeta proizlazi da je tačkom 3. odluke tuženog od 24. jula 2000. godine utvrđeno da će se razlika između isplaćenog iznosa garantovane neto zarade za period januar 1997. godine - maj 2002. godine i iznosa obračunatih zarada u skladu sa Pojedinačnim kolektivnim ugovorom za period januar - decembar 1999. godine, isplatiti do 31. decembra 2000. godine, dok je odlukom tuženog od 21. decembra 2000. godine taj rok produžen do 30. juna 2001. godine; da s obzirom na navedene odluke tuženog kojim je regulisan rok do kada je tuženi u obavezi da isplati razliku u zaradi, prvostepena presuda je u pogledu dosuđene zakonske zatezne kamate preinačena, a tužiocu je na dosuđene iznose razlika neisplaćene zarade za period januar 1997. godine - jun 2003. godine dosuđena zakonska zatezna kamata počev od 1. jula 2001. godine.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 5642/07 od 21. decembra 2017. godine, pored ostalog, pravnosnažno je usvojen tužbeni zahtev tužioca B. M. kojim je obavezan tuženi „M. k.“ a. d. B. da tužiocu isplati ukupan iznos od 36.849,49 dinara na ime glavnog duga za neisplaćeni zaradu u periodu od 1. januara 1997. godine do 31. maja 2000. godine, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na te novčane iznose počev od svakog 16. u narednom mesecu za prethodni mesec. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno da nije od uticaja to što je tuženi više puta donosio odluke o isplaćivanju razlika u zaradi uz pomeranje tih rokova (odluke upravnog odbora 58/17a od 24. jula 2000. godine i 58/23 od 21. decembra 2000. godine), jer tuženi te odluke nije izvršavao, niti je kod tuženog utvrđeno da je postojao poremećaj u poslovanju. Konačno, Okružni sud u Beogradu je našao da je osnovan tužbeni zahtev tužioca za isplatu neisplaćene razlike u zaradi za sporni period, zajedno sa pripadajućom zakonskom zatezanom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa. Identičan stav Okružni sud u Beogradu je zauzeo u presudi Gž1. 4537/07 od 27. februara 2008. godine.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje , je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (član 21. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći (člana 60. stav 4.).

Zakonom o radnim odnosima („Službeni glasnik RS“, br. 55/96, 28/01 i 43/01) bilo je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu koja se utvrđuje u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom, da se zarada isplaćuje u rokovima utvrđenim kolektivnim ugovorom, a najmanje jedanput mesečno, da ta zarada jeste zarada koju zaposleni ostvari na osnovu cene rada radnog mesta na koje je zaposleni raspoređen, radnog učinka i vremena provedenog na radu, u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom, kao i da zaposleni ima pravo na garantovanu zaradu, u skladu sa ovim zakonom (član 63.); da kad poslodavac, usled poremećaja u poslovanju, nije u mogućnosti da obezbedi sredstva za isplatu zarada zaposlenima u skladu sa kolektivnim ugovorom, ili na nivou višem od sredstava potrebnih za isplatu garantovane neto zarade, dužan je da zaposlenom isplati garantovanu neto zaradu, radi obezbeđivanja njegove materijalne i socijalne sigurnosti, da je poslodavac dužan, pod uslovima utvrđenim pojedinačnim kolektivnim ugovorom, da zaposlenom isplati razliku između garantovane neto zarade koju je primio i zarade koju bi ostvario u skladu sa kolektivnim ugovorom, da odluku o isplati garantovane neto zarade, u smislu stava 2. ovog člana, donosi upravni odbor kod poslodavca, na predlog direktora, odnosno poslodavca, po prethodno pribavljenom mišljenju sindikata, da ako kod poslodavca nije obrazovan upravni odbor, odluku iz stava 4. ovog člana donosi direktor, odnosno poslodavac, po prethodno pribavljenom mišljenju sindikata, kao i da odluka, odnosno predlog odluke sadrži obrazloženje o poremećajima u poslovanju koji bitno utiču da poslodavac nije u mogućnosti da obezbedi isplatu odgovarajuće zarade u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom (član 65.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) bilo jer propisano: da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom (član 277. stav 1.); da dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje (član 324. stav 1.).

5. Ocenjujući najpre navode podnosioca ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja Okružnog suda u Beogradu i Apelacionog suda u Beogradu, koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili različite presude, sa stanovišta zaštite prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da iz utvrđenog činjeničnog stanja u ovom predmetu, proizlazi da je Okružni sud u Beogradu, kao sud poslednje instance, u konačnom ishodu usvajao tužbene zahteva tužilaca – bivših radnika „M. k.“ a. d. B, koji su se nalazili u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i podnosilac ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom predmetu. U obrazloženjima presuda Okružnog suda u Beogradu je, inter alia, istaknuto da ne može biti od uticaja to što je tuženi više puta donosio odluke o isplaćivanju razlika u zaradi uz pomeranje tih rokova, jer tuženi te odluke nije izvršavao, te kako nije utvrđeno da je kod tuženog postojao poremećaj u poslovanju, to su osnovani tužbeni zahtevi tužilaca (zaposlenih kod tuženog) koji se odnose na zakonsku zateznu kamatu na neisplaćene zarade, i to od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa, a ne od 1. jula 2001. godine, kako je to dosudio Apelacioni sud u Beogradu u ovde osporenoj presudi.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su navedeni drugostepeni sudovi, kao sudovi poslednje instance, donosili različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na bitno sličnom činjeničnom stanju i spornom pravnom pitanju i da je na taj način podnosilac ustavne žalbe, kome je odbijen tužbeni zahtev, doveden u bitno različit položaj od onoga u kome su bili tužioci čiji je istovrsni tužbeni zahtevi za isplatu kamate usvajani. Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa sudova poslednje instance suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava: Santos Pinto protiv Portugalije, od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine, kao i npr. Odluku Ustavnog suda Už-197/2007 od 16. jula 2009. godine). Stoga je Ustavni sud, polazeći od sadržine odredbe člana 36. stav 1. Ustava, ocenio da je različitim postupanjem Okružnog suda u Beogradu i Apelacionog suda u Beogradu povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na jednaku zaštita prava pred sudovima.

Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovoj odluci, ukazuje da se tim pravom, jemče pre svega procesne garancije da će postupak u kome je odlučivano o bilo čijim pravima i obavezama biti sproveden na način da kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, svakom bude omogućeno pravično suđenje. U tom smislu, pravilnu primenu materijalnog prava pre svega je nadležan da ceni viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud ukazuje da i pogrešna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da svakako ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta pravilnosti primene materijalnog prava.

Polazeći od navedenog, utvrđenih činjenica i okolnosti, kao i materijalnopravnih odredaba propisa koji su od značaja za odlučivanje, Ustavni sud ukazuje da nije ustavnopravno prihvatljiv zaključak Apelacionog suda u Beogradu – da podnosiocu ustavne žalbe pravo na zakonsku zateznu kamatu na neisplaćene zarade (za period januar 1997. godine - jun 2003. godine) pripada tek od 1. jula 2001. godine, jer taj datum odredio tuženi svojim odlukama. Naime, odredbama Zakona o radnim odnosima, koji se primenjivao na konkretan slučaj, jasno je propisano da se zarada isplaćuje u rokovima utvrđenim kolektivnim ugovorom, a najmanje jedanput mesečno (član 63. stav 2.). Izuzetno, poslodavac samo u situaciji kada kod njega postoji poremećaj u poslovanju, nije dužan da zaposlenom isplati zaradu u skladu sa kolektivnim ugovorom, već tzv. garantovanu neto zaradu (član 65. stav 1.). Međutim, u situaciji kada kod tuženog poslodavca nije bilo poremećaja u poslovanju, njegove odluke o tome kada će zaposlenima biti isplaćene zarade (koje je on priznao odlukom 58/17b od 24. jula 2000. godine), ne mogu imati uticaja na dospelost tih potraživanja tužilaca, pa ni po osnovu člana 125. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog, jer je to, u konkretnom slučaju, propisano odredbama člana 324. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i člana 63. stav 2. Zakona o radnim odnosima. Kako se zarada zaposlenima isplaćuje najmanje jedanput mesečno, ta potraživanja dospevaju svakog narednog u mesecu, od kada podnosilac ustavne žalbe ima pravo i da potražuje zakonsku zateznu kamatu, kako je to uostalom utvrdio prvostepeni sud.

Na temelju rečenog, Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju, očigledno da je primena materijalnog prava bila proizvoljna, što za posledicu ima da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je žalbu usvojio i utvrdio da su osporenim aktom povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava, te poništio osporenu presudu u stavu drugom izreke i odredio da Apelacioni sud u Beogradu u tom delu ponovo odluči o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8644/06 od 29. januara 2009. godine

7. Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi načela zabrane diskriminacije i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 21. stav a. i člana 60. stav 4. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i odredio otklanjanje štetnih posledica.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.