Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravno sredstvo u radnom sporu
Kratak pregled
Ustavni sud je utvrdio povredu prava na pravno sredstvo jer je Vrhovni sud Srbije odbacio kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti. Sud je zaključio da je Vrhovni sud pogrešno protumačio zakonske razloge za podnošenje zahteva, čime je podnosiocima uskratio meritorno odlučivanje.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vojina Beočanina, Božane Beočanin, Radojke Joković, Slavomirke Nastasić, Slavke Sočanac, Emilije Kovačević, Milene Živković, Radiše Petrovića, Smilje Vukadinović i Ratka Vidića, svih iz Raške, Ružice Vučković i Milije Ilića iz Baljevca i Milke Mišović iz Supnja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 25. marta 2009. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba Vojina Beočanina, Božane Beočanin, Radojke Joković, Slavomirke Nastasić, Slavke Sočanac, Emilije Kovačević, Milene Živković, Radiše Petrovića, Smilje Vukadinović, Ratka Vidića, Ružice Vučković, Milije Ilića i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 1321/06 od 7. decembra 2006. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravno sredstvo, zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.
2. Poništava se rešenje Vrhovnog suda Srbije iz tačke 1. i određuje da se donese nova odluka po zahtevu za zaštitu zakonitosti koji su podnosioci ustavne žalbe iz tačke 1. izjavili protiv presude Okružnog suda u Kraljevu Gž. 208/06 od 31. maja 2006. godine.
3. Odbacuje se ustavna žalba Milke Mišović izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Raški P. 1839/04 od 20. septembra 2005. godine, presude Okružnog suda u Kraljevu Gž. 228/06 od 14. aprila 2006. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Sgzz 1087/06 od 2. novembra 2006. godine.
4. Odbacuje se inicijativa podnosioca ustavne žalbe za ocenu ustavnosti i zakonitosti pismenih izjava zavedenih kod TP “Ibar” a.d. Raška, pod br. 143, 862, 863, 864, 867, 868, 869, 873, 874, 875, 878 i 880 od 23. maja 2001. godine i pismene izjave broj 2161 od 17. septembra 2001. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Vojin Beočanin, Božana Beočanin, Radojka Joković, Slavomirka Nastasić, Slavka Sočanac, Emilija Kovačević, Milena Živković, Radiša Petrović, Smilja Vukadinović i Ratko Vidić, svi iz Raške, Ružica Vučković i Milija Ilić iz Baljevca i Milka Mišović iz Supnja, preko punomoćnika Dragice Medarević, advokata iz Raške, podneli su Ustavnom sudu 22. januara 2007. godine ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Raški P. 1839/04 od 20. septembra 2005. godine, presude Opštinskog suda u Raški P. 598/05 od 8. decembra 2005. godine, presude Okružnog suda u Kraljevu Gž. 228/06 od 14. aprila 2006. godine, presude Okružnog suda u Kraljevu Gž. 208/06 od 31. maja 2006. godine, rešenja Vrhovnog suda Srbije Sgzz 1087/06 od 2. novembra 2006. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Sgzz 1321/06 od 7. decembra 2006. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava i prava na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa iz člana 60. stav 4. Ustava. Podnosioci ustavne žalbe smatraju da su osporenim odlukama, kojima je odbijen zahtev za poništaj pismene izjave date poslodavcu, konačno izgubili pravo na otpremninu na osnovu izjava koje imaju neistinitu sadržinu, koje su nedopuštene i protivne prinudnim propisima, pri čemu ne spore da su “izjavu možda i potpisali u sklopu ostale dokumentacije koja im je uručena na dan prestanka radnog odnosa”.
Istovremeno je podnet zahtev za ocenu ustavnosti i zakonitosti pismenih izjava zavedenih kod TP “Ibar” a.d. Raška, pod br. 143, 862, 863, 864, 867, 868, 869, 873, 874, 875, 878 i 880 od 23. maja 2001. godine i pismene izjave broj 2161 od 17. septembra 2001. godine.
Podnosioci ustavne žalbe traže da Ustavni sud poništi osporene odluke i pismene izjave i da naloži ponavljanje postupka u predmetima Opštinskog suda u Raški P. br. 285/02, P. br. 195/02, P. br. 184/02, P. br. 168/02 i P. br. 279/02.
2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporenu presudu Opštinskog suda u Raški P. 1839/04 od 20. septembra 2005. godine, presudu Opštinskog suda u Raški P. 598/05 od 8. decembra 2005. godine, presudu Okružnog suda u Kraljevu Gž. 228/06 od 14. aprila 2006. godine, presudu Okružnog suda u Kraljevu Gž. 208/06 od 31. maja 2006. godine, rešenje Vrhovnog suda Srbije Sgzz 1087/06 od 2. novembra 2006. godine, rešenje Vrhovnog suda Srbije Sgzz 1321/06 od 7. decembra 2006. godine, pismene izjave zavedene kod TP “Ibar” a.d. Raška, pod br. 143, 862, 863, 864, 867, 868, 869, 873, 874, 875, 878 i 880 od 23. maja 2001. godine i pismenu izjavu broj 2161 od 17. septembra 2001. godine, kao i ostalu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom sporu.
Osporenom pravosnažnom presudom Opštinskog suda u Raški P. 598/05 od 8. decembra 2005. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev Vojina Beočanina, Božane Beočanin, Radojke Joković, Slavomirke Nastasić, Slavke Sočanac, Emilije Kovačević, Milene Živković, Radiše Petrovića, Smilje Vukadinović, Ratka Vidića, Ružice Vučković i Milije Ilića (ovde podnosilaca ustavne žalbe) da se utvrdi da pismene izjave br. 143, 862, 863, 864, 867, 868, 869, 873, 874, 875, 878 i 880 od 23. maja 2001. godine koje je sačinio tuženi TP „Ibar“ a.d. Raška, ne proizvode pravno dejstvo u delu u kome se tužioci odriču prava da sudskim putem traže svoja prava iz radnog odnosa, jer im je isplaćena otpremnina u skladu sa članom 34. Zakona o radnim odnosima, te da imaju pravo zahtevati isplatu otpremnine u skladu sa zakonom. U obrazloženju ove presude se, pored ostalog, navodi da su se „Potpisanim izjavama tužioci odrekli prava na isplatu otpremnine i prava da zahtevaju ovu isplatu. Obzirom da se radi o novčanom potraživanju, tužioci su mogli izvršiti oprost ili otpuštanje duga koji je tuženi imao prema njima, a što su i učinili potpisivanjem spornih izjava. U vezi sa tim postoji i saglasnost tuženog kao dužnika, pa je njegova obaveza za isplatu duga prestala u smislu čl. 344. Zakona o obligacionim odnosima“. Povodom tužbenog zahteva za utvrđivanjem ništavosti pismenih izjava, u obrazloženju presude se dalje navodi da „u konkretnom slučaju predmet obaveze zasnovan izjavom je moguć, dopušten, određen odnosno odrediv, pa se ne može uzeti da postoji bilo koji od navedenih osnova za ništavost izjava. Konkretno, predmet obaveze nije protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, moguć je i odrediv u smislu čl. 50. ZOO. Takođe, osnov izjave je dopušten pa ne stoji ni osnov iz čl. 52. ZOO za poništenje spornih pismenih izjava“. Stavom II izreke navedene presude tužba je odbačena u delu u kojem su tužioci tražili da se utvrdi da tuženi nije isplatio tužiocima traženi novčani iznos otpremnine koja im po zakonu pripada, jer se u smislu člana 188. stav 1. Zakona o parničnom postupku tužbom za utvrđenje ne može tražiti utvrđenje činjenice.
Podnosioci ustavne žalbe su 23. decembra 2005. godine protiv navedene prvostepene presude izjavili žalbu Okružnom sudu u Kraljevu.
Okružni sud u Kraljevu je osporenom presudom Gž. 208/06 od 31. maja 2006. godine odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio presudu Opštinskog suda u Raški P. 598/05 od 8. decembra 2005. godine. Okružni sud je prihvatio stanovište prvostepenog suda, uz obrazloženje da su se „tužioci mogli odreći prava na otpremninu, da se u vezi toga dogovore sa tuženim i da potpišu izjave u tom smislu, tako da osporene izjave nisu u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima, predmet izjave nije nemoguć niti nedopušten, niti neodrediv, te ne stoji ništavost ugovora shodno čl. 103. st. 1. u vezi sa napred citiranim propisima ZOO“. Takođe se navodi da „se neosnovano žalbom ističe da je sud zasnovao presudu na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka, jer se u konkretnom slučaju radi o pravima tužilaca na novčano potraživanje kojim oni mogu da raspolažu, prema svom nahođenju“.
Podnosioci ustavne žalbe su preko punomoćnika podneli 16. avgusta 2006. godine Republičkom javnom tužiocu predlog za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti protiv navedene drugostepene presude. Zamenik Republičkog javnog tužioca je dopisom Gt. I br. 2356/06 od 16. oktobra 2006. godine obavestio punomoćnika podnosioca da neće podizati zahtev za zaštitu zakonitosti protiv presude Opštinskog suda u Raški P. 598/05 od 8. decembra 2005. godine i presude Okružnog suda u Kraljevu Gž. 208/06 od 31. maja 2006. godine, jer je nakon razmatranja spisa i navoda u predlogu ocenio da pomenutim sudskim odlukama nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 361. stav 1. tačka 5. Zakona o praničnom postupku (u daljem tekstu: ZPP), zbog kojih bi javni tužilac mogao da podigne zahtev za zaštitu zakonitosti u smislu člana 417. ZPP. Dato je i uputstvo podnosiocu predloga da, ukoliko nije saglasan sa iznetim stavom, ima ovlašćenje da u smislu člana 318. ZPP sam podnese zahtev za zaštitu zakonitosti nadležnom sudu, u roku od 30 dana od dana prijema ovog obaveštenja.
Podnosioci ustavne žalbe su 23. oktobra 2006. godine izjavili Vrhovnom sudu Srbije zahtev za zaštitu zakonitosti protiv presude Opštinskog suda u Raški P. 598/05 od 8. decembra 2005. godine i presude Okružnog suda u Kraljevu Gž. 208/06 od 31. maja 2006. godine i to zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) ZPP, sa obrazloženjem da su osporene presude zasnovane na izjavama koje su po svojoj sadržini i cilju protive prinudnim propisima, pa time i ništave, odnosno da su zasnovane na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka, uz predlog da Vrhovni sud Srbije izjavljeni zahtev usvoji i preinači drugostepenu i prvostepenu presudu, tako što će usvojiti tužbeni zahtev u celosti ili ukinuti obe presude i predmet vratiti na ponovni postupak i odlučivanje.
Vrhovni sud Srbije je osporenim rešenjem Sgzz. 1321/06 od 7. decembra 2006. godine zahtev za zaštitu zakonitosti odbacio kao nedozvoljen, sa pozivom na odredbe člana 421. u vezi člana 401. stav 2. tačka 5) i člana 404. ZPP. U obrazloženju rešenja Vrhovni sud Srbije konstatuje da je podnosilac ''izjavio zahtev za zaštitu zakonitosti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka“. U narednom stavu obrazloženja se navodi da je Vrhovni sud, ''odlučujući o dozvoljenosti zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu odredbe člana 421. a u vezi člana 401. stav 2. tačka 5. i člana 404. ZPP našao da je zahtev nedozvoljen, s obzirom da je izjavljen protiv odluka protiv kojih se po zakonu ne može podneti''. U obrazloženju se takođe navodi da se ''prema čl. 417. ZPP, zahtev za zaštitu zakonitosti može podići samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5. ZPP, ako je protivno odredbama ZPP, sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka (čl. 3. st. 3.)''. Vrhovni sud zatim navodi da se tužioci u zahtevu formalno pozivaju na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) ZPP, koja, međutim, nije obrazložena razlozima koji se mogu podvesti pod tu bitnu povredu, već se zahtevom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava i pogrešno utvrđeno činjenično stanje, pa formalno pozivanje tužilaca na zahtevom dozvoljen razlog za izajvljivanje zahteva za zaštitu zakonitnosti ne čine zahtev dozvoljenim.
U osporenim izjavama br. 143, 862, 863, 864, 867, 868, 869, 873, 874, 875, 878 i 880 od 23. maja 2001. godine je navedeno:
"Na osnovu Programa ekonomsko organizacionih promena TP "Ibar" a.d. Raška, i Odluke Upravnog odbora br. 728 od 25. aprila 2001. godine, utvrđen mi je prestanak potrebe za radom u TP "Ibar", a.d. Raška, i upućena/upućen sam na Republički zavod za tržište rada radi ostvarivanja svojih prava iz radnog odnosa.
Upućivanje na tržište rada prihvatam dobrovoljno i bez ikakve prisile, a ujedno se i odričem prava da sudskim putem tražim svoja prava iz radnog odnosa, jer mi je isplaćen lični dohodak zaključno sa V- tim mesecom 2001. godine, regres za 2001. godinu, kao i otpremnina u skladu sa članom 34. Zakona o radnim odnosima Republike Srbije.
U Raški ________ godine. Potpis_______________"
Fotokopirane izjave su dostavljene uz ustavnu žalbu i nisu potpisane, ali se u ustavnoj žalbi ne osporava da su podnosioci ustavne žalbe izjave možda i potpisali u sklopu ostale dokumentacije koja im je uručena na dan prestanka radnog odnosa.
4. Pravosnažnom presudom Opštinskog suda u Raški P. 1839/04 od 20. septembra 2005. godine odbijen je tužbeni zahtev Milke Mišović (ovde jedna od podnosilaca ustavne žalbe) da se utvrdi da pismena izjava koju je sačinio tuženi TP „Ibar“ a.d. Raška, zavedena pod brojem 2161 od 17. septembra 2001. godine, ne proizvodi pravno dejstvo u delu u kome se tužilac odriče prava da sudskim putem traži svoja prava iz radnog odnosa, jer joj je isplaćena otpremnina u skladu sa članom 34. Zakona o radnim odnosima, te da ima pravo zahtevati isplatu otpremnine u skladu sa zakonom. Stavom II izreke navedene presude tužba je odbačena u delu u kojem je tužilac tražila da se utvrdi da tuženi nije isplatio tužiocu otpremninu koja joj po zakonu pripada u iznosu od 24. 208, 00 dinara.
Podnosilac ustavne žalbe Milka Mišković je protiv navedene prvostepene presude izjavila žalbu Okružnom sudu u Kraljevu.
Okružni sud u Kraljevu je osporenom presudom Gž. 228/06 od 14. aprila 2006. godine odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio presudu Opštinskog suda u Raški P. 1839/04 od 20. septembra 2005. godine.
Podnosilac ustavne žalbe Milka Mišković je 11. jula 2006. godine, preko punomoćnika, izjavila zahtev za zaštitu zakonitosti protiv nevedene prvostepene i drugostepene presude, a Vrhovni sud Srbije je osporenim Rešenjem Sgzz 1087/06 od 2. novembra 2006. godine, ovaj zahtev odbacio kao nedozvoljen.
Opštinski sud u Raški je 27. juna 2008. godine, povodom predloga podnosioca ustavne žalbe Milke Mišković za ponavljanje postupka tog suda P. 90/02, rešenjem P1. 1891/04 prekinuo postupak do okončanja postupka pred Ustavnim sudom.
5. Odredbama Ustava na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. satv 4.).
Zahtev za zaštitu zakonitosti, kao vanredni pravni lek u parničnom postupku, uređen je odredbama čl. 413. do 421. Zakona o parničnom postupku (u daljem tekstu: ZPP) (''Službeni glasnik RS'', broj 125/04). U članu 413. ZPP propisano je da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne sudske odluke po službenoj dužnosti ili na predlog stranke u roku od tri meseca (stav 1.). U stavu 2. istog člana Zakona utvrđeno je od kada se ovaj rok računa u zavisnosti da li se zahtev za zaštitu zakonitosti podiže protiv pravnosnažne odluke donesene u prvom ili u drugom stepenu. Prema stavu 4. istog člana Zakona, zahtev za zaštitu zakonitosti nije dozvoljen protiv odluke koju je povodom revizije ili zahteva za zaštitu zakonitosti doneo sud nadležan da odlučuje o tim pravnim lekovima.
Ostalim odredbama ZPP koje se odnose na zahtev za zaštitu zakonitosti propisano je: da o zahtevu za zaštitu zakonitosti odlučuje Vrhovni sud Srbije (član 415); da zahtev za zaštitu zakonitosti protiv odluke iz člana 413. ovog zakona podiže javni tužilac određen zakonom (član 416.); da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5. ovog zakona (član 417.); da ukoliko javni tužilac ne podigne zahtev za zaštitu zakonitosti u rokovima predviđenim zakonom, stranka koja je podnela predlog, ovlašćena je da u roku od 30 dana od dana prijema obaveštenja da javni tužilac neće izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti sama izjavi ovaj pravni lek (član 418.); da kad odlučuje o zahtevu za zaštitu zakonitosti, Vrhovni sud Srbije ispituje samo one povrede na koje je ukazao podnosilac zahteva (član 421. stav 1.); da ako u čl. 413. do 420. ovog zakona nije što drugo određeno, u postupku povodom zahteva za zaštitu zakonitosti shodno će se primenjivati odredbe člana 397, čl. 400. do 406, 410. i 411. ovog zakona (član 421. stav 2.).
Prema odredbi člana 401. stav 2. tačka 5) ZPP, na koju se Vrhovni sud poziva u obrazloženju osporenog rešenja, revizija je nedozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti. U članu 404. ZPP propisano je da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciti revizijski sud rešenjem ako to, u granicama svojih ovlašćenja, nije učinio prvostepeni sud. Odredbama člana 405. ZPP propisano je da će revizijski sud presudom odbiti reviziju kao neosnovanu, ako utvrdi da ne postoje razlozi zbog kojih je izjavljena, kao ni razlozi na koje pazi po službenoj dužnosti (stav 1.), kao i da revizijski sud neće detaljno obrazlagati presudu kojom se revizija odbija kao neosnovana, ako zaključi da to nije potrebno zbog toga što se u reviziji ponavljaju žalbeni razlozi ili kad se obrazlaganjem presude kojom se revizija odbija ne bi postiglo novo tumačenje prava niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava (stav 2.). Prema članu 406. stav 1. ZPP, ako utvrdi da postoji bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. st. 1. i 2. ovog zakona zbog koje se revizija može izjaviti, revizijski sud će rešenjem ukinuti u celini ili delimično presudu drugostepenog i prvostepenog suda ili samo presudu drugostepenog suda i predmet vratiti na ponovno suđenje istom ili drugom veću prvostepenog ili drugostepenog suda, odnosno drugom nadležnom sudu.
Odredbom člana 361. stav 2. tačka 5. ZPP propisano je da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako je, protivno odredbama ovog zakona, sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka (član 3. stav 3.). U članu 3. stav 3. ZPP propisano je da sud neće dozvoliti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala.
Iz navedenih zakonskih odredaba proizlazi da je dispozicija za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti u parničnom postupku prvenstveno data nadležnom javnom tužiocu, kao državnom organu, koji pri tome može da postupa bilo ex officio ili na predlog stranke. Ovo ovlašćenje javnog tužioca nije isključive prirode, jer ga supsidijarno ima i parnična stranka, koja može sama da izjavi ovaj vanredni pravni lek u zakonskom roku, nakon što primi obaveštenje da javni tužilac, po njenom predlogu, neće izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti. Zahtev za zaštitu zakonitosti se načelno može izjaviti protiv svake sudske odluke, uz uslov da je ista prethodno postala pravnosnažna, a jedini izuzetak su odluke Vrhovnog suda donete po reviziji ili zahtevu za zaštitu zakonitosti. Ovaj vanredni pravni lek se može izjaviti samo zbog apsolutno bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5. ZPP, a odgovarajuće odredbe navedenog Zakona koje se odnose na postupak po žalbi ili reviziji mogu se shodno primenjivati na postupak po zahtevu za zaštitu zakonitosti samo ako u odredbama koje neposredno uređuju ovo pravno sredstvo nije nešto drugo predviđeno.
Odredbama Zakona o radnim odnosima ("Službeni glasnik RS", br. 55/96, 28/2001 i 43/2001), koji je važio u vreme prestanka radnog odnosa podnosilaca ustavne žalbe, bilo je propisano da je poslodavac dužan da, u skladu sa programom uvođenja tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena i programom ostvarivanja prava, zaposlenom za čijim je radom prestala potreba obezbedi jedno od sledećih prava: 1) raspoređivanje na drugo radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi određene vrste zanimanja za rad sa punim ili nepunim radnim vremenom kod istog poslodavca; 2) zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme sa punim ili nepunim radnim vremenom kod drugog poslodavca, na osnovu sporazuma o preuzimanju koji zaključuju nadležni organi; 3) stručno osposobljavanje, prekvalifikacija ili dokvalifikacija za rad na drugom radnom mestu kod istog ili drugog poslodavca sa punim ili nepunim radnim vremenom; 4) pravo na novčanu naknadu u visini najmanje 24, a najviše 36 zarada zaposlenog, ostvarene za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje radni odnos, koja mu se isplaćuje odjednom (član 26. stav 1.). Odredbom člana 34. stav 1. Zakona koji se primenjivao do 1. juna 2001. godine, propisano je da zaposlenom za čijim je radom prestala potreba, kome nije moglo da se obezbedi ni jedno od prava iz člana 26. ovog zakona, može da prestane radni odnos, pod uslovom da mu se prethodno isplati otpremnina utvrđena kolektivnim ugovorom, i to zaposlenom: 1) do 10 godina staža osiguranja – najmanje u visini šestostrukog iznosa neto zarade; 2) od 10 do 20 godina staža osiguranja – najmanje u visini osmostrukog iznosa neto zarade; 3) od 20 do 30 godina staža osiguranja – najmanje u visini desetostrukog iznosa neto zarade; 4) preko 30 godina staža osiguranja – najmanje u visini dvanaestostrukog iznosa neto zarade.
Zakon o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisuje: da ugovorna obaveza mora biti moguća, dopuštena i određena, odnosno odrediva (član 46. stav 2.); da je ugovor ništav kada je predmet obaveze nemoguć, nedopušten, neodređen ili neodrediv (član 47.); da je predmet obaveze nedopušten ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima (član 49.).
6. Analizirajući osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 1321/06 od 7. decembra 2006. godine sa aspekta citiranih odredaba ZPP, Ustavni sud ocenjuje da njime nije na pravilan način odlučeno o zahtevu za zaštitu zakonitosti koji su izjavili podnosioci ustavne žalbe.
Iz obrazloženja rešenja proističe da je Vrhovni sud našao da je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti nedozvoljen, ''s obzirom da je izjavljen protiv odluka protiv kojih se po zakonu ne može podneti''.
Ovaj razlog je zasnovan na shodnoj primeni odredbe člana 401. stav 2. tačka 5) ZPP, koja utvrđuje da je revizija nedozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti. Međutim, ne postoji objektivni identitet sudskih odluka koje se mogu osporavati revizijom, odnosno zahtevom za zaštitu zakonitosti, jer se u tom slučaju ne bi ni radilo o suštinski različitim vanrednim pravnim sredstvima. Citirana odredba bi se, u smislu člana 421. stav 2. ZPP, mogla shodno primeniti na postupak po zahtevu za zaštitu zakonitosti, samo ukoliko posebne odredbe čl. 413-420. ZPP ne određuju šta drugo. Pri tome, član 413. stav 1. ZPP utvrđuje da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne sudske odluke, dok stav 3. istog člana propisuje da ovakav zahtev nije dozvoljen samo protiv odluke koju je povodom revizije ili zahteva za zaštitu zakonitosti doneo sud nadležan da odlučuje po tim pravnim lekovima. Pošto je presuda protiv koje su podnosioci izjavili zahtev za zaštitu zakonitosti nesporno pravnosnažna, te nije doneta od strane Vrhovnog suda u postupku po navedenim vanrednim pravnim lekovima, već od strane okružnog suda po žalbi, proizlazi da se ne radi o presudi protiv koje se predmetni zahtev po zakonu ne može podneti, kako to zaključuje Vrhovni sud.
Takođe se ne može prihvatiti stav Vrhovnog suda da samo formalno pozivanje tužilaca na zakonom dozvoljen razlog za izajvljivanje zahteva za zaštitu zakonitnosti ne čine time i sam zahtev dozvoljenim. Iz priloženog zahteva podnosilaca ustavne žalbe nesumnjivo proističe da je izjavljen upravo i jedino sa pozivom na učinjenu apsolutno bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) ZPP, jer podnosioci smatraju da su osporene odluke nižestepenih sudova zasnovane na pravno nedozvoljenom raspolaganju stranaka. Navedeni zakonski razlog za podnošenje zahteva Vrhovni sud i konstatuje, ali dalje ukazuje da zahtev nije obrazložen razlozima koji se mogu podvesti pod tu bitnu povredu, već se zahtevom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava i pogrešno utvrđeno činjenično stanje. Prema stavu Ustavnog suda, iz ovih premisa se nikako ne može izvesti zaključak o nedozvoljenosti izjavljenog pravnog sredstva.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud ocenjuje da zahtev za zaštitu zakonitosti koji je podnosilac ustavne žalbe izjavio nije nedozvoljen, ni po kriterijumu sudske odluke koja se njime osporava, niti po kriterijumu zakonskog osnova za izjavljivanje. S obzirom da zahtev nesporno nije neblagovremen ili nepotpun, Vrhovni sud ga nije mogao odbaciti primenom člana 404. ZPP, već je morao odlučiti o njegovoj osnovanosti.
7. Ocenjujući navode i razloge u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 36. stav 2. Ustava, a imajući u vidu sve prethodno izrečene konstatacije, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 1321/06 od 7. decembra 2006. godine povređeno pravo na pravno sredstvo zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava. U situaciji kada je zahtev za zaštitu zakonitosti odbačen iako je o njemu očigledno trebalo meritorno odlučivati, suštinski je došlo do uskraćivanja prava podnosioca ustavne žalbe na pravno sredstvo. Naime, Ustavni sud je stanovišta da se pravo na žalbu, odnosno drugo pravno sredstvo ne iscrpljuje u strogo formalnopravnom smislu kroz mogućnost njihovog izjavljivanja, već podrazumeva delotvornu pravnu zaštitu, odnosno da nadležan sud oceni sve relevantne navode iz zahteva i pravično odluči i raspravi o pravima i obavezama podnosilaca zahteva.
Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/2007), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te utvrdio da je osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 1321/06 od 7. decembra 2007. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravno sredstvo zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava.
Razmatrajući zahtev podnosilaca ustavne žalbe za otklanjanje štetnih posledica proisteklih utvrđivanjem povrede ustavnog prava, Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti poništajem osporenog rešenja Vrhovnog suda Srbije 1321/06 od 7. decembra 2006. godine, kako bi taj sud u ponovnom postupku doneo novu odluku o zahtevu za zaštitu zakonitosti protiv presude Okružnog suda u Kraljevu Gž. 208/06 od 31. maja 2006. godine.
Stoga je, na osnovu odredaba člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu odlučeno kao u tački 2. izreke.
8. Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu Milke Mišković u delu u kojem je izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Raški P. 1839/04 od 20. septembra 2005. godine, presude Okružnog suda u Kraljevu Gž. 228/06 od 14. aprila 2006. godine i rešenja Vrhovni sud Srbije Sgzz 1087/06 od 2. novembra 2006. godine.
Naime, prema odredbi člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), koji je stupio na snagu 6. decembra 2007. godine, ustavna žalba se može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.
Odredbom člana 113. stav 2. Zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojim je povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, ako je taj akt ili radnja izvršena od dana proglašenja Ustava do dana stupanja na snagu ovog zakona.
Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da se ustavna žalba može izjaviti samo protiv pojedinačnog akta koji je donet ili radnje koja je izvršena nakon proglašenja Ustava Republike Srbije, 8. novembra 2006. godine.
Imajući u vidu da je ustavna žalba Milke Mišković izjavljena protiv odluka koje su donete pre stupanja na snagu Ustava, Sud je ocenio da njenu ustavnu žalbu treba odbaciti, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka.
Međutim, Sud je ocenio da se time ne isključuje mogućnost da Milka Mišković sudsku zaštitu prava ostvari u postupku po predlogu za ponavljanje postupka pred Opštinskom sudom u Raški, jer se radi o licu koje se u parničnom postupku nalazi u istoj pravnoj i činjeničnoj situaciji kao i ostali podnosioci ove ustavne žalbe.
9. U ustavnoj žalbi nisu navedeni relevantni ustavnopravni razlozi zbog kojih podnosioci ustavne žalbe smatraju da su im osporenim odlukama povređena prava zajemčena odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa nisu postojale procesne pretpostavke da Ustavni sud odlučuje o zahtevu da se utvrdi povreda navedenog prava, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4. Zakona o Ustavnom sudu.
S obzirom na to da u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud ne postupa kao instancioni sud, nisu postojale procesne pretpostavke ni za odlučivanje o zahtevu podnosilaca ustavne žalbe kojim su tražili da Ustavni sud naloži ponavljanje postupka u predmetu Opštinskog suda u Raški P. br. 285/02, P. br. 195/02, P. br. 184/02, P. br. 168/02 i P. br.279/02.
10. Na osnovu odredba člana 167. Ustava, Ustavni sud je nadležan da ocenjuje ustavnost i zakonitost opštih akata. Stoga je Sud odbacio inicijativu podnosioca ustavne žalbe "za ocenu ustavnosti i zakonitosti ustavnosti i zakonitosti pismenih izjava zavedenih kod TP “Ibar” a.d. Raška, pod br. 143, 862, 863, 864, 867, 868, 869, 873, 874, 875, 878 i 880 od 23. maja 2001. godine i pismene izjave broj 2161 od 17. septembra 2001. godine, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu, i rešio kao u tački 4. izreke.
Međutim, Ustavni sud je u postupku razmatranja ustavne žalbe konstatovao da je predmet parničnog postupka koji je prethodio ustavnosudskom postupku bio poništaj osporenih pismenih izjava kojim su se podnosioci ustavne žalbe odrekli prava da sudskim putem traže svoja prava iz radnog odnosa, jer im je navodno isplaćena otpremnina. Ustavni sud ukazuje da je u pitanju neotuđivo pravo na pravnu zaštitu u slučaju prestanka radnog odnosa, koga se niko ne može odreći, garantovano odredbom člana 60. stav 4. Ustava, a koje će biti predmet ponovnog preispitivanja po zahtevu za zaštitu zakonitosti pred Vrhovnim sudom Srbije.
11. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 82. stav 1. tačka 1. i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/07 i 27/07), odlučio kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Bosa Nenadić