Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog dužine parničnog postupka

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu Milorada Cvejića izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Sud je utvrdio da, iako je parnični postupak za naknadu štete trajao pet godina i pet meseci, nije došlo do povrede prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Stanka Milanović, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milorada Cvejića iz Šapca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. jula 2009. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milorada Cvejića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Šapcu P. 856/07 od 15. maja 2007. godine i presude Okružnog suda u Šapcu Gž. 1362/07 od 1. avgusta 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milorad Cvejić iz Šapca podneo je 16. oktobra 2007. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu i dopunu ustavne žalbe 27. maja 2008. godine protiv presude Opštinskog suda u Šapcu P. 1317/04 od 18. aprila 2005. godine, presude Opštinskog suda u Šapcu P. 856/07 od 15. maja 2007. godine i presude Okružnog suda u Šapcu Gž. 1362/07 od 1. avgusta 2007. godine.
2. Podnosilac ustavne žalbe ističe da je parnični postupak u kome su doneti osporeni akti trajao “neprihvatljivo dugo 5 godina i 5 meseci“. Podnosilac pobija osporene akte zbog povrede prava iz čl. 23, 24, 25, 30, 32, 39, 40, 60. i 73. Ustava Republike Srbije. Navodi da je protiv njega vođen krivični postupak u predmetu K. 69/97 pred Okružnim sudom u Šapcu, zbog sumnje da je učinio krivično delo izdavanje i neovlašćeno pribavljanje poslovne tajne iz člana 141. stav. 2. u vezi stava 1. KZ RS. Presudom Okružnog suda u Šapcu K. 69/97 od 30. marta 2000. godine, podnosilac je oslobođen optužbe da je učinio navedeno krivično delo. Navedena presuda potvrđena je presudom Vrhovnog suda Srbije Kž. 842/00 od 25. aprila 2001. godine. Podnosilac ustavne žalbe je, nakon okončanog krivičnog postupka, podneo tužbu protiv Republike Srbije, radi naknade nematerijalne štete zbog povrede ugleda i časti. Smatra da su u postupcima koji su vođeni po tužbi protiv Republike Srbije, kao i osporenim aktima povređena njegova Ustavom zajemčena prava. Predložio je da Ustavni sud donese odluku kojom će poništiti presudu Okružnog suda u Šapcu Gž. 1362/07, kao i da mu se isplati novčana nadoknada u iznosu od 2.840.000,00 dinara.
3. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opšinskog suda u Šapcu P. 856/07 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom postupku:
Tužilac Milorad Cvejić - ovde podnosilac ustavne žalbe podneo je, preko punomoćnika Dragoljuba V. Savčića, 22. marta 2002. godine tužbu Opštinskom sudu u Šapcu protiv tužene Republike Srbije. U tužbi je navedeno: da je protiv tužioca - podnosioca ustavne žalbe vođen krivični postupak zbog krivičnog dela izdavanje i neovlašćeno pribavljanje poslovne tajne iz člana 141. stav. 2 u vezi stava 1. Krivičnog zakona Republike Srbije; da se tužilac obraćao tuženom radi vansudskog poravnanja, ali je odbijen iz razloga navedenih u dopisu Ministarstva pravde i lokalne samouprave od 27. decembra 2001. godine; da se tužilac ponovo obratio Ministarstvu pravde sa zahtevom za naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode, koje je na osnovu utvrđenih činjenica tužiocu ponudilo 3.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete, što tužilac nije prihvatio. U postavljenom i tokom parničnog postupka preciziranom tužbenom zahtevu podnosilac je tražio da mu tužena na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda isplati iznos od 700.000,00 dinara sa kamatom od dana presuđenja pa do konačne isplate, kao i naknadu štete nastale prevremenim penzionisanjem, u vidu razlike između iznosa ostvarene penzije i iznosa penzije koji bi ostvario, i to iznos od 125.384,00 dinara sa kamatom, u skladu sa nalazom i mišljenjem sudskog veštaka ekonomske struke.
Opštinski sud u Šapcu je do donošenja prve presude zakazao i održao ukupno pet ročišta za glavnu raspravu (2. septembra, 1. oktobra, 5. novembra, 3. decembra 2002. i 14. januara 2003. godine), na kojima je sproveden dokazni postupak uvidom u spise predmeta K. 69/97 Okružnog suda u Šapcu i priloženu dokumentaciju, saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke, te veštačenjem od strane sudskog veštaka ekonomske struke Milana Stojnića od 15. oktobra 2002. godina, na okolnost visine nastale štete po osnovu prevremenog penzionisanja tužioca.
Nakon postupka koji je trajao nepunih deset meseci, Opštinski sud u Šapcu doneo je 14. januara 2003. godine prvu presudu P. 1617/02, kojom je u stavu prvom delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena Republika Srbija da tužiocu isplati iznos od 500.000,00 dinara. Stavom drugim odbijen je tužbeni zahtev preko dosuđenog, a do traženog iznosa od 700.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete. Stavom trećim odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tužena isplati iznos od 125.384,95 dinara sa kamatom na ime naknade materijalne štete izražene u vidu razlike između penzije koju ostvaruje i penzije koju bi ostvario da je otišao sa punim radnim stažom, za period od 1. aprila 1996. godine do 31. jula 2002. godine. Pismeni otpravak navedene presude stranke su primile 7. marta 2003. godine.
Protiv navedene presude tužena je izjavila blagovremenu žalbu 20. marta 2003. godine, koju je tužilac primio 16. maja 2003. godine
Okružni sud u Šapcu je rešenjem Gž. 1020/03 od 8. aprila 2004. godine ukinuo prvostepenu presudu u st. 1. i 4, zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju drugostepenog rešenja dati su jasni i precizni nalozi prvostepenom sudu u cilju potpunog i tačnog utvrđenja činjeničnog stanja.
Predmet se nakon vraćanja prvostepenom sudu na ponovni postupak vodio pod brojem P. 1317/04 i pred novim većem. Na održanom ročištu 5. novembra 2004. godine, tužiocu je saopšteno da će na narednom ročištu biti saslušan u svojstvu parnične stranke, dok je od strane punomoćnika tužioca predloženo novo veštačenje i to zdravstvenog stanja tužioca od strane veštaka čije je ime naknadno dostavljeno. Ročišta zakazana 24. decembra 2004. godine i 28. februara 2005. godine održana su i na njima izvedeni dokazi saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke i veštačenjem od strane veštaka medicinske struke dr Branimira Lazića. Punomoćnik tužioca dostavio je sudu 28. februara 2005. godine podnesak kojim je precizirao tužbeni zahtev, koji je tužena strana primila 24. marta 2005. godine. Ročište zakazano za 29. mart 2005. godine, odloženo je. Zastupnik tužene je dostavio sudu 15. aprila 2005. godine podnesak kojim je u celini osporio precizirani tužbeni zahtev od 28. februara 2005. Do donošenja osporene prvostepene presude održano je još jedno ročište 18. aprila 2005. godine, na kojem je glavna rasprava zaključena.
Nakon postupka koji je trajao pet meseci, Opštinski sud u Šapcu je 18. aprila 2005. godine doneo osporenu presudu P. 1317/04, kojom je u stavu prvom odbijen tužbeni zahtev tužioca (podnosioca ustavne žalbe), kojim je tražio da se tužena obaveže da mu isplati na ime duševnih bolova zbog povrede časti, dostojanstva i ugleda iznos od 800.000,00 dinara, na ime duševnih bolova zbog neosnovanog hapšenja 300.000,00 dinara i na ime pretrpljenog straha od moguće osude 1.000.000,00 dinara. U obrazloženju osporene presude, odlučujući o zahtevu tužioca za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove, povredu časti i ugleda, neosnovano hapšenje i pretrpljeni strah od moguće osude, Opštinski sud je našao da je tužbeni zahtev neosnovan iz razloga što nema odgovornosti tužene za štetu koju je tužilac pretrpeo. Ovo iz razloga što tužilac nije neosnovano osuđen i što prema njemu nije bila izrečena krivična sankcija, već je u krivičnom postupku koji je vođen doneta oslobađajuća presuda. Pismeni otpravak osporene presude punomoćnik tužioca primio je 8. avgusta 2005. godine, a zastupnik tužene 1. avgusta 2005. godine.
Punomoćnik tužioca je 23. avgusta 2005. godine izjavio žalbu, pobijajući presudu iz svih zakonom propisanih razloga. Zastupnik tužene je 8. septembra 2005. godine primio žalbu radi odgovora.
Okružni sud u Šapcu je 29. maja 2006. godine doneo presudu Gž. 1984/05. U stavu prvom izreke presude odbijena je kao neosnovana žalba tužioca – podnosioca ustavne žalbe i presuda Opštinskog suda P. 1317/04 od 18. aprila 2005. godine potvrđena u delu kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete zbog pretrpljenog straha od moguće osude u iznosu od 1.000.000,00 dinara, iz razloga što nijednom zakonskom odredbom nije propisano pravo na naknadu ovog vida štete. Stavom drugim izreke ukinuta je ožalbena presuda u preostalom delu i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Prvostepenom sudu je naloženo da u ukinutom delu presude pravilno i potpuno utvrdi činjenično stanje, uz pravilnu primenu materijalnog prava.
Na ročištu za glavnu raspravu zakazanom za 18. jul 2006. godine, predmet je u ponovnom postupku dobio novi broj P. 1760/06. Punomoćnik tužioca je na ročištu blagovremeno izjavio reviziju protiv navedene drugostepene presude Okružnog suda Gž. 1984/05 u delu u kojem je tužbeni zahtev odbijen, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. Sud je na istom ročištu, na predlog punomoćnika tužioca doneo rešenje da se prekine postupak u pravnoj stvari, koji će se nastaviti po okončanju postupka po reviziji. Tužena strana je podneskom od 17. jula 2006. osporila tužbeni zahtev i predložila da se isti u nepresuđenom delu odbije u celini. Tužilac se dopisom od 25. avgusta 2006. godine obratio Opštinskom sudu u Šapcu sa molbom da ga sud obavesti u kojoj fazi se nalazi postupak po reviziji. Dopisom Opštinskog suda od 28. avgusta 2006. godine tužilac je obavešten da je podneta revizija dostavljena na odgovor Republičkom javnom pravobranilaštvu – odeljenje u Valjevu 25. jula 2006. godine i Republičkom javnom tužilaštvu u Beogradu 1. avgusta 2006. godine na izjašnjenje, sve u skladu sa odredbama Zakona o parničnom postupku i da će po proteku roka za izjašnjenje ista biti dostavljena Vrhovnom sudu na dalji postupak. Odlučujući po izjavljenoj reviziji, Vrhovni sud Srbije je 22. februara 2007. godine doneo rešenje kojim je odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužioca protiv navedene presude Okružnog suda Gž. 1984/05, sa razloga što ista nije izjavljena od strane advokata u smislu člana 401. stav. 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku. Spisi predmeta dostavljeni su Opštinskom sudu u Šapcu 28. marta 2007. godine. Navedeno rešenje Vrhovnog suda podnosilac ustavne žalbe je primio 13. aprila 2007. godine. Dopisom od 16. aprila 2007. godine tužilac je predložio da se postupak nastavi u delu u kome je prekinut zbog postupka po reviziji. Takođe je tražio izuzeće postupajućeg sudije Milice Isaković.
Na ročište zakazano za 15. maj 2007. godine, na kome je predmet dobio novi broj P. 856/07, tužilac je lično pristupio, dok za uredno pozvanog tuženog niko nije pristupio. Na održanom ročištu tužilac je precizirao tužbeni zahtev kojim je tražio da mu tužena isplati 300.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja pa do isplate. Takođe je odustao od zahteva za izuzeće postupajućeg sudije, iz razloga ekonomičnisti. Sud je izveo dokaze saslušanjem tužioca kao parnične stranke, čitanjem predmeta K. 69/97 Okružnog suda u Šapcu i ostalih pismenih dokaza u spisima i raspravnih zapisnika. Glavna rasprava je zaključena i doneta je osporena presuda P. 856/07 kojom je obavezana tužena Republika Srbija da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda neosnovanim lišenjem slobode isplati 40.000,00 dinara, dok je preko dosuđenog a do traženog iznosa od 300.000,00 dinara zahtev tužioca odbijen kao neosnovan. Tužena je obavezana da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 35.900,00 dinara. U obrazloženju presude je navedeno: da je protiv tužioca vođen krivični postupak zbog sumnje da je učinio krivično delo izdavanja i neovlašćenog pribavljanja poslovne tajne iz člana 141. st. 2. u vezi st. 1. Krivičnog zakona Republike Srbije; da je tužiocu 21. septembra 1993. godine određen pritvor, rešenjem o određivanju pritvora Centra RDB Valjevo, koji je počeo da se računa od 13,00 časova 21. septembra 1993. godine do 18,00 časova narednog dana 22. septembra 1993. godine, kada je nakon saslušanja kod istražnog sudije pritvor ukinut i tužilac pušten na slobodu; da je presudom Vrhovnog suda Srbije Kž. 842/2000 od 25. aprila 2001. godine potvrđena presuda Okružnog suda u Šapcu K. 69/97 od 30. marta 2000. godine, kojom je tužilac oslobođen od optužbe da je učinio navedeno krivično delo i odbijena je žalba Okružnog javnog tužioca u Šapcu; da je opštinski sud našao da je tužilac lišenjem slobode u navedenom periodu, koje je po nalaženju suda bilo neosnovano, jer je oslobođen od optužbe da je učinio krivično delo, trpeo duševne bolove koji se ogledaju prvenstveno u lišenju slobode kao i reakciji porodice, sredine u kojoj stanuje, radne sredine a i šire s obzirom da je tužilac bio ugledan poslovan čovek; da je sud našao da dosuđeni iznos od 40.000,00 dinara kao novčana naknada za nematerijalnu štetu pravična i pravilno odmerena za period od 21. septembra 1993. godine od 13,00 časova do 22. septembra 1993. godine do 18,00 časova kada se tužilac nalazio u pritvoru, imajući u vidu značaj povređenog dobra i cilj kome naknada služi. Stoga je sud delimično odbio tužbeni zahtev navodeći da bi se dosuđivanjem većeg iznosa od dosuđenog pogodovalo težnjama koje nisu spojive sa njenom svrhom i u suprotnosti su sa članom 200. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima. Pismeni otpravak presude P. 856/07 od 15. maja 2007. godine zastupnik tužene je primio 28. maja, dok je tužilac presudu primio 12. juna 2007. godine.
Tužilac i tuženi izjavili su blagovremene žalbe na presudu Opštinskog suda u Šapcu P. 856/07, iz svih zakonom propisanih razloga.
Okružni sud u Šapcu doneo je 1. avgusta 2007. godine osporenu presudu Gž. 1362/07 kojom su odbijene žalbe tužioca i tuženog i potvrđena presuda Opštinskog suda u Šapcu P. 856/07. U obrazloženju presude je navedeno da presuda nije zahvaćena bitnim povredama odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. Zakona o parničnom postupku na koje sud pazi po službenoj dužnosti, niti postoje povrede postupka na koje žalioci ukazuju, a zbog kojih bi presudu trebalo ukinuti. Po shvatanju drugostepenog suda, prvostepeni sud je izvedenim dokazima nesumnjivo utvrdio sve odlučne činjenice za pravilno presuđenje, pa je nakon ocene izvedenih dokaza pravilno primenio materijalno pravo na tako utvrđeno činjenično stanje. Takođe, drugostepeni sud smatra da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da je tužilac lišenjem slobode trpeo duševne bolove koji se ogledaju u reakciji porodice, radne sredine i šire, te je našao da je pravična naknada nematerijalne štete u iznosu od 40.000,00 dinara pravilno odmerena, imajući u vidu značaj povređenog dobra i cilj kome naknada služi. U vezi sa tim neosnovani su navodi tužene da je iznos naknade previsoko odmeren, s obzirom da je prvostepeni sud prilikom određivanja visine naknade vodio računa o značaju povređenog dobra, odnosno da je tužilac u vreme lišenja slobode bio veoma ugledna ličnost u svojoj okolini. Takođe su neosnovani navodi tužioca da je iznos prenisko odmeren, s obzirom da je sud pravilno primenio odredbu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, pri čemu bi dosuđivanje većeg iznosa naknade, prema mišljenju Okružnog suda pogodovalo težnjama koje nisu spojive sa njenom svrhom. Drugostepeni sud je prihvatio i razloge prvostepenog suda u pogledu visine dosuđenih troškova. Pismeni otpravak drugostepene presude parnične stranke su primile 13. i 14. avgusta 2007. godine.
4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje je utvrđeno: da je dostojanstvo neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju i štite, da svako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti, ako time ne krši prava drugih zajemčena Ustavom (član 23.); da je ljudski život neprikosnoven (član 24. stav 1.); da je fizički i psihički integritet nepovrediv, da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (član 25.); lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinio krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka, da ako nije saslušano prilikom donošenja odluke o pritvoru ili ako odluka o pritvoru nije izvršena neposredno po donošenju, pritvoreno lice mora u roku od 48 časova od lišenja slobode da bude izvedeno pred nadležni sud, koji potom odlučuje o pritvoru, da se pismeno i obrazloženo rešenje suda o pritvoru uručuje pritvoreniku najkasnije 12 časova od pritvaranja, te da odluku po žalbi na pritvor sud donosi i dostavlja pritvoreniku u roku od 48 časova (član 30.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo da se slobodno kreće i nastanjuje u Republici Srbiji, da je napusti i da se u nju vrati, da se sloboda kretanja i nastanjivanja i pravo da se napusti Republika Srbija može ograničiti zakonom, ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka, zaštite javnog reda i mira, sprečavanja širenja zaraznih bolesti ili odbrane Republike Srbije (član 39. st. 1 i 2.); da je stan nepovrediv, da niko ne može bez pismene odluke suda ući u tuđi stan ili druge prostorije protiv volje njihovog držaoca, niti u njima vršiti pretres, da su bez odluke suda ulazak u tuđi stan ili druge prostorije, izuzetno i pretresanje bez prisustva svedoka, dozvoljeni ako je to neophodno radi neposrednog lišenja slobode učinioca krivičnog dela ili otklanjanja neposredne i ozbiljne opasnosti za ljude ili imovinu, na način predviđen zakonom (član 40.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na slobodan izbor rada, da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta, da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko ne može tih prava odreći (član 60. st. 1, 2, 3. i 4.); da je naučno i kulturno stvaralaštvo slobodno, da se autorima naučnih i umetničkih dela jemče moralna i materijalna prava, u skladu sa zakonom, da Republika Srbija podstiče razvoj nauke, kulture i umetnosti (član 73.).
Odredbom člana 113. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojim je povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, ako je taj akt ili radnja izvršena od dana proglašenja Ustava do dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 2.), te da se u slučaju iz stava 2. ovog člana ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 3.).
U vreme podnošenja tužbe i pokretanja parničnog postupka na snazi je bio Zakon o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SFRJ," br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) kojim je bilo propisano: da sud odlučuje o tužbenom zahtevu po pravilu na osnovu usmenog, neposrednog i javnog raspravljanja (član 4.); da je sud dužan da potpuno i istinito utvrdi sporne činjenice od kojih zavisi osnovanost zahteva (član 7. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.). Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 125/04) propisano je: da sud po svom uverenju odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 8.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.)
Odredbom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima (“Slubeni list SFRJ, br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 i “Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da će za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, sud, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu (stav 1.); da će sud prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (stav 2.).
5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedenih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku pred Opštinskim i Okružnim sudom u Šapcu nisu povređena Ustavom zajemčena prava koja su u ustavnoj žalbi naznačena.
Ukazivanje podnosioca ustavne žalbe na povredu prava iz čl. 23, 24, 25, 30, 39, 40, 60. i 73. Ustava, po oceni Ustavnog suda, nije od značaja za odlučivanje u konkretnom ustavnosudskom predmetu jer, s obzirom na svoju prirodu i sadržinu nisu povređena osporenim aktima, budući da se odnose na drugi postupak - koji je prethodio parničnom postupku u kome su donete osporene odluke i koje su predmet ustavnosudskog postupka.
Povredu prava na pravično suđenje i povredu prava na suđenje u razumnom roku zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava, podnosilac ustavne žalbe nalazi u činjenici da je osporenom odlukom Opštinskog suda u Šapcu P. 856/07 od 15. maja 2007. godine, koja je potvrđena osporenom presudom Okružnog suda Gž. 1362/07 od 1. avgusta 2007. godine, prenisko određen iznos naknade nematerijalne štete u iznosu od 40.000,00 dinara, s obzirom da je postupajući sudija na pogrešno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo u osporenim odlukama. Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom postupku, podnosiocu ustavne žalbe bilo obezbeđeno pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, jer su osporene presude doneli Ustavom i zakonom ustanovljeni sudovi u granicama svoje nadležnosti i u postupku sprovedenom na osnovu zakona, u kome je podnosiocu ustavne žalbe bilo omogućeno učestvovanje, praćenje toka postupka, preduzimanje zakonom dopuštenih radnji i izjavljivanje pravnih sredstava. Po oceni Ustavnog suda, osporene presude su zasnovane na činjeničnom stanju koje je utvrđeno na osnovu dokaza izvedenih na ročištima pred prvostepenim sudom. Prvostepeni i drugostepeni sud su u osporenim presudama obrazložili svoja pravna stanovišta, tako da se ne može smatrati da su ta pravna shvatanja posledica proizvoljnog tumačenja i ustavnopravno neprihvatljive primene materijalnog prava od strane sudova, niti ukazuju na povredu prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje. Takođe, po oceni Ustavnog suda prvostepeni i drugostepeni sud dali su argumentovane ustavnopravne razloge prilikom donošenja osporenih odluka, koji su ustavnopravno prihvatljivi, s obzirom da su odluke donete primenom merodavnih odredaba Zakona o obligacionim odnosima, vodeći računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, pri čemu dosuđeni iznos naknade ne sme pogodovati težnjama koje su nespojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.
Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog sudskog postupka, dakle počev od 22. marta 2002. godine, kada je tužba podneta nadležnom sudu, do pravosnažnog presuđenja 1. avgusta 2007. godine.
Kada je reč o dužini trajanja konkretnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica do pravnosnažnog okončanja trajala 5 godina i 5 meseci.
Ocenu razloga kojima je opredeljeno trajanje postupka, Sud zasniva na analizi pravne složenosti spora, značaja povređenog prava za podnosioca ustavne žalbe, postupanja suda pred kojim je postupak vođen, kao i na ispitivanju doprinosa stranaka trajanju postupka.
Razmatrajući pitanje uticaja složenosti spora na dužinu trajanja predmetnog postupka, Ustavni sud je mišljenja da je u ovom predmetu bilo relativno složenih pravnih i činjeničnih pitanja. Tužba je prvobitno podneta radi naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova usled neosnovanog lišenja slobode i radi naknade materijalne štete zbog prevremenog penzionisanja podnosioca. U pogledu činjenica koje su bile sporne među strankama, sud je tokom dokaznog postupka saslušao parničnu stranku, pribavio potrebnu dokumentaciju i spise radi uvida u iste, i tokom postupka odredio dva veštačenja na podnosiočev predlog, što je dovelo do toga da tužbeni zahtev bude preciziran više puta tokom postupka.
U vezi sa pitanjem značaja povređenog prava za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je imao u vidu da je tužbom zahtevana naknada nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda i časti usled neosnovanog lišenja slobode, zbog čega je, prema oceni Ustavnog suda, predmet spora za podnosioca bio od posebnog značaja.
Ispitujući postupanje sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da se petogodišnje trajanje predmetnog postupka do njegovog pravnosnažnog okončanja ne može vezati za nedelotvorno postupanje sudova. Ustavni sud je ocenio da su prvostepeni i drugostepeni sud, u postupku izvođenja dokaza i odlučivanja o tužbenom zahtevu, odnosno prilikom odlučivanja po žalbi na prvostepenu odluku, postupali u primerenim rokovima. Navedena ocena Ustavnog suda zasniva se na činjenici da su ročišta za glavnu raspravu pred prvostepenim sudom zakazivana i s obzirom na urednost pozivanja parničnih stranaka, uvek održavana u odgovarajućim vremenskim razmacima. Takođe, Ustavni sud je imao u vidu činjenicu da je prvostepeni sud tri puta odlučivao do donošenja pravnosnažne osporene odluke, s tim da su prve dve odluke prvostepenog suda donete od strane veća koje je sudilo u različitom sastavu, dok je potvrđena presuda doneta nakon jednog ukidanja od strane višeg suda i vraćanja na ponovno presuđenje istom veću. Međutim, takva okolnost ne dovodi do drugačije ocene Ustavnog suda, s obzirom da je sud sprovodio postupak shodno načelu efikasnog postupanja i to u onim situacijama gde je rukovođenje postupkom isključivo zavisilo od odluka suda, i na takav način da se izbegne nepotrebno odugovlačenje. U kratkim vremenskim intervalima od zaključivanja glavne rasprave, odnosno odlučivanja po žalbi, vršena je i izrada i otpravljanje odluka.
Razmatrajući ponašanje podnosioca ustavne žalbe Ustavni sud je konstatovao da je on kao parnična stranka tokom trajanja postupka uredno prisustvovao ročištima kao i njegov punomoćnik, s tim što je punomoćnik tužioca na ročištu zakazanom za 18. jul 2006. godine predložio prekid postupka do okončanja postupka po reviziji izjavljenoj na potvrđeni deo presude P. 1317/04 od 18. aprila 2005. godine. Vrhovni sud doneo je rešenje 22. februara 2007. godine i postupak je u odnosu na nepresuđeni deo nastavljen na ročištu 15. maja 2007. godine. Prema tome određeni protek vremena bio je uslovljen prekidom postupka, što je isto tako dovelo do prolongiranja parničnog postupka. Takođe, punomoćnik tužioca i sam tužilac nekoliko puta su u toku postupka, na održanim ročištima i putem podnesaka precizirali tužbeni zahtev, koji je morao biti dostavljan na odgovor suprotnoj strani.
6. Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Šapcu u predmetu P. 856/2007 podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.
Na osnovu iznetog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić