Neosnovanost ustavne žalbe protiv rešenja o privremenom oduzimanju imovine

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja o privremenom oduzimanju imovine. Sud nalazi da nisu povređena prava na imovinu, pravično suđenje i pravnu sigurnost, jer je mera privremenog oduzimanja ustavna i zakonita preventivna mera, a ne kazna.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-180/2011
24.04.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nebojše Avlijaša iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Nebojše Avlijaša izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 3887/10 od 29. oktobra 2010. godine i rešenja Višeg suda u Beogradu Poi. 4/10 od 10. jula 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nebojša Avlijaš iz Beograda izjavio je Ustavnom sudu 14. januara 2011. godine ustavnu žalbu, a 28. novembra 2013. godine njenu dopunu, protiv rešenja navedenih u izreci, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1, člana 34. st. 1. i 3. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi:

- da je osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Poi. 4/10 od 10. jula 2010. godine podnosiocu privremeno oduzeta imovina: zemljište površine 0.10.00 ha na k.p . 40/1 ZKUL 2041 KO Zemun 4 po rešenju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu DN 382/05 ; zemljište površne 0.19.67 ha na k.p. 522 ZKUL 2141 KO Zemun 4 ; stan povrišne 67,65m2 u ulici Kneza Miloša 64/4 ZKUL 268 KO Beograd 6 ; automobil mercedes 600 kupe god. proiz. 2000 . pe g. br. BG 651-207;

- da je Apelacioni sud u Beogradu , odlučujući o podnosiočevoj žalbi protiv osporenog prvostepenog rešenja doneo 29. oktobra 2010. godine osporeno drugostepeno rešenje Kž2. 3887/10, kojim je podnosiočevu žalbu odbio kao neosnovanu.

Podnosilac smatra da je osporenim rešenjima povređeno njegovo pravo na imovinu iz člana 58. st. 2. i 4. Ustava, jer su donosioci osporenih rešenja, primenom neustavnog Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela i donošenjem osporenih rešenja, podnosiocu ustavne žalbe oduzeli imovinu suprotno odredbama člana 20. i člana 58. st. 2. i 4. Ustava, bez postojanja javnog interesa i bez naknade.

Podnosilac smatra da je osporenim rešenjima povređeno njegovo pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava:

- jer osporena rešenja nije doneo nezavisan i nepristrasan sud, u pravičnoj i javnoj raspravi, s obzirom na to da redovan sud nije nezavisan, već je organ kome je zakonodavac dao zadatak da, zajedno i ravnopravno s javnim tužiocem i policijom, otkriva, oduzima i upravlja imovinom proisteklom iz krivičnog dela, čime je izgubio svoju nezavisnost;

- jer je sud neosnovano izvršio privremeno oduzimanje imovine, ne utvrđujuću niti ceneći dokaze koje je podnosilac dostavio, niti je dao ikakve razloge za svoj stav da je njegova imovina stečena nezakonito, zbog čega se osporena rešenja ne mogu ispitati;

- jer je sud, umesto da, u okviru svog postupka, ceni da li propis povređuje ili ugrožava ljudska i manjinska prava, pa da pokrene postupak za ocenu ustavnosti Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, primenio takav, neustavan zakon;

- jer je neučestvovanjem podnosioca ustavne žalbe i njegovog branioca u finansijskoj istrazi, te određivanjem da su podaci u vezi sa tom istragom poverljivi i predstavljaju službenu tajnu, podnosiocu ustavne žalbe uskraćena mogućnost da pripremi dokaze kojima bi mogao da ospori navode iz finansijske istrage;

- jer je izvršna vlast izvršila nedozvoljen pritisak na sudsku vlast da donese rešenje o privremenom oduzimanju imovine podnosioca, čime je sud pokazao da nije nezavisan;

- jer se suđenje po zahtevu za privremeno oduzimanje imovine i glavni pretres održavaju pred istim predsednikom veća, odnosno većem, pa donošenjem rešenja o privremenom oduzimanju imovine predsednik veća i veće pred kojim se drži glavni pretres postaje zainteresovano za ishod krivičnog postupka, čime sud prestaje biti nepristrasan.

Podnosilac smatra da je osporenim rešenjima povređeno i njegovo pravo na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. stav 1. Ustava time što je zakonodavac, primenom neustavnog Zakona o oduzimanju imovine stečene krivičnim delom, privremeno oduzeo od podnosioca ustavne žalbe imovinu koja je stečena „pre činjenja navodnog krivičnog dela“, pa je time prekršena i pretpostavka nevinosti.

Podnosilac je predložio Ustavnom sudu da poništi osporena rešenja i utvrdi osnov za naknadu štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosiocu ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku Ustavni sud je, uvidom u osporena rešenja, utvrdio:

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Poi. 4/10 od 10. jula 2010. godine delimično je usvojen zahtev Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Oik. 4/09 od 8. aprila 2010. godine za privremeno oduzimanje imovine, pa je „imovina za koju postoji osnovana sumnja da je proistekla iz krivičnog dela, izvršenog od strane okrivljenih M.Đ, R.M, M.B, Nebojše Avlijaša i P.M, protiv kojih se pred Višim sudom u Beogradu vodi krivični postupak po optužnici Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 2178/07 od 26. maja 2008. godine, u odnosu na okrivljene M.Đ, R.L, R.M, D.K. i Đ.B, zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359 . stav 4 . u vezi st. 3 . i 1 . u vezi člana 33 . Krivičnog zakonika (u daljem tekstu: KZ) u saizvršilaštvu, okrivljenog Đ.B. podstrekavanjem u vezi člana 34 . KZ, okrivljenih D.K, Nebojše Avlijaša, S.J. i V.J, zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359 . stav 4 . u vezi st. 3 . i 1 . KZ, a u vezi člana 33 . KZ, okrivljenih S.J. i V.J. podstrekavanjem u vezi člana 34 . KZ i okrivljenih D.K, Nebojše Avlijaša, P.M. i Đ.B. zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja u pokušaju iz člana 359 . stav 4 . u vezi st. 3 . i 1. KZ, a u vezi čl. 30 . i 33 . KZ, okrivljenog Đ.B. u podstrekavanju u vezi člana 34 . KZ, i imovina potom preneta na treća lica, privremeno oduzeta, između ostalog, „od okrivljenog - vlasnika Avlijaš Nebojše iz Beograda ulica Miće Radakovića 9/9 rođenog 13.01.1959. godine u Sarajevu, BIH od oca Vojina JMBG 1301959172696: zemljište površine 0.10.00 ha na k.p . 40/1 ZKUL 2041 KO Zemun 4 po rešenju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu DN 382/05 ; zemljište površne 0.19.67 ha na k.p. 522 ZKUL 2141 KO Zemun 4 ; stan povrišne 67,65m2 u ulici Kneza Miloša 64/4 ZKUL 268 KO Beograd 6 ; automobil mercedes 600 kupe god. proiz. 2000 . reg. br. BG 651-207 “. U odnosu na neke od okrivljenih-vlasnika i treća lica-vlasnike, sud je odbio zahtev za privremeno oduzimanje imovine, ali se ovaj deo osporenog rešenja ne odnosi na okrivljenog Nebojšu Avlijaša. Prema osporenom rešenju, privremeno oduzimanje navedene imovine traje do donošenja odluke o zahtevu za trajno oduzimanje imovine.

U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog, navedeno:

- da je pred Višim sudom u Beogradu u predmetu K. 833/08 podignuta optužnica Kt. 2178/07 od 26. maja 2008. godine i da se vodi krivični postupak protiv okrivljenih zbog osnovane sumnje da su izvršili napred navedena krivična dela;

- da „okr. Nebojša Avlijaš za navode svoje izjave kao i priložene dokaze o advokatskoj delatnosti u navedenom periodu i zastupanje lica i preduzeća kao advokat nije pružio uredne dokaze o ostvarenim honorarima tj. ostvarenim oporezovanim primanjima i zakonito stečenim prihodima po tom osnovu, niti je nesumnjivo dokazao da je sredstva za kupovinu stana pribavio prodajom nepokretnosti dobijenih u poklon i nasleđe za koje navode je dostavio ugovore i rešenja, pa je sud našao da postoji očigledna nesrazmera između imovine u vlasništvu okr. Nebojše Avlijaša i njegovih zakonitih prihoda, a postoji opasnost otuđenja ove imovine, čime bi njeno eventualno trajno oduzimanje bilo u znatnoj meri otežano ili onemogućeno, te da je zahtev tužioca za privremeno oduzimanje imovine vlasnika Nebojše Avlijaša u potpunosti osnovan“.

Apelacioni sud u Beogradu je, odlučujući o podnosiočevoj žalbi protiv osporenog prvostepenog rešenja, doneo 29. oktobra 2010. godine osporeno drugostepeno rešenje Kž2. 3887/10, kojim je podnosiočevu žalbu odbio kao neosnovanu.

U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, između ostalog, navedeno: „Po oceni ovog suda, prvostepeno rešenje o privremenom oduzimanju imovine sadrži u izreci obrazloženja sve podatke koji su po zakonu potrebni – član 25 . stav 2 . Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela i to: podatke o vlasniku, opis i zakonski naziv krivičnog dela, detaljne podatke o imovini koja se oduzima, okolnosti iz kojih proizlazi osnovana sumnja da imovina proističe iz krivičnog dela, potrebu za privremenim oduzimanjem imovine i vreme na koje se oduzima, a to je da mera može trajati do donošenja odluke o zahtevu za trajno oduzimanje imovine... Žalbeni navodi okrivljenog Avlijaš Nebojše ocenjeni su kao neosnovani, s obzirom da je prvostepeni sud pravilno utvrdio na osnovu izvedenih dokaza da postoji osnovana sumnja da su navedene nepokretnosti i pokretne stvari, upravo proistekle iz krivičnog dela. Za ovakav svoj stav prvostepeni sud je dao jasne i dovoljne razloge, koje u svemu kao pravilne prihvata i ovaj sud. Neosnovano se žalbom i dopunama žalbe ističe suprotno – da prvostepeni sud nije primenio odredbe Zakona o oduzimanju imovine, odnosno da ih je pogrešno primenio, da okolnosti iz kojih proizilazi osnovana sumnja da je predmetni stan navodno proistekao iz krivičnog dela mora da bude navedeno u zahtevu javnog tužioca, a što nije, te da ne postoji ni jedan razlog koji opravdava potrebu za privremenim oduzimanjem imovine. Osim toga žalbom se tvrdi da po proteku zakonskog roka, ročište za privremeno oduzimanje nije moglo da se održi, imajući u vidu da je zahtev tužilaštva podnet 9. aprila, a da je ročište započeto 9. juna 2010. godine, dakle po proteku zakonskog roka od 5 dana, da to ročište ne može da se prekida, i da je ovo ročište za privremeno oduzimanje imovine održano bez članova postupajućeg veća , od strane samog predsednika veća. U žalbi se citiraju ustavne i zakonske norme koje se odnose na oduzimanje ili ograničenje prava svojine u javnom interesu, oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina i kazni. Navodi se da prvostepeni sud nije dao razloge o odlučnim činjenicama tj. nije uopšte odlučivao o predlogu ovde okrivljenog da se zastane sa predmetnim postupkom do odluke o ustavnosti ovog zakona, da prvostepeni sud nije dao bilo kakve razloge o dokazima koje je sam okrivljeni preko svog punomoćnika priložio, da prvostepeni sud u pobijanom rešenju nije naveo ni približnu vrednost stanova u centru Beograda, da nije naveo koja odredba statuta DP PIK "Zemun" navodno određuje da je potrebna saglasnost Upravnog odbora za zaključenje ugovora, citiraju se odredbe krivičnog postupka vezane za radnje dokazivanja. U žalbi se navode redovni prihodi koji su bili ostvareni u radnom odnosu od strane okrivljenog. Osim toga u rešenju ce navodi da se podaci o zaradama samostalne delatnosti ne evidentiraju u Republičkom fondu PIO, a kako se to tvrdi u žalbi, te da je izveštaj tog fonda po stavu odbrane, izdat od nenadležnog organa, da taj izveštaj nije ni validan ni neposredni dokaz na okolnost da li se neko bavio advokaturom ili ne, jer kao osnovica za utvrđivanje doprinosa za samostalnu delatnost služi paušalno utvrđeni prihod, a ne zarada. U žalbi se navodi da je po osnovu životnog osiguranja okrivljeni naplatio naknadu nematerijalne štete u iznosu od 11.257 nemačkih maraka i o tome priložio i dokaz, navode se i citiraju i drugi dokazi koji su priloženi, daju tumačenja o dokaznoj snazi autentičnosti isprave, navode dokazi i sadržina o sticanju i vrednosti imovine označene u pobijanom rešenju, citiraju odredbe statuta DP PIK "Zemun", odredbe uredbe o bližim uslovima, kriterijumima i elementima za paušalno oporezivanje obveznika poreza na prihode za samostalnu delatnost, odredbe Ustava Republike Srbije i odredbe Zakona o oduzimanju imovine stečene krivičnim delom. Pravilno je prvostepeni sud iz dokaza izvedenih na ročištu i pismenih dokaza, utvrdio da je na nepokretnosti označenoj u pobijanom rešenju, na osnovu rešenja suda, uknjiženo pravo korišćenja u korist Avlijaš Nebojše, pa je citirajući sve ugovore i rešenja suda, kao i sve pismene dokaze, utvrdio kao i iz izveštaja Republičkog fonda PIO o njegovim primanjima, te ceneći pri tome sve izvedene dokaze prikupljene u postupku finansijske istrage pravilno zaključio, da nije nesumnjivo dokazano da je okrivljeni sredstva za kupovinu navedenih nepokretnosti, korišćenja istih, a oduzetih ovim rešenjem pribavio na zakonit način, te da postoji očigledna nesrazmera između imovine u vlasništvu okrivljenog Nebojše Avlijaša i njegovih zakonitih prihoda. Istovremeno prvostepeni sud je pravilno utvrdio da postoji opasnost otuđenja te imovine čime bi njeno kasnije eventualno trajno oduzimanje bilo u znatnoj meri otežano ili onemogućeno. Takođe, ne stoje ni navodi u žalbama okrivljenih i njihovih branilaca kao i punomoćnika trećih lica da je pobijanim rešenjem od okrivljenih i trećih lica oduzeta imovina koja je stečena pre izvršenja krivičnog dela koje se optužnicom VJT stavlja na teret. Naime, prvostepeni sud je postupao u skladu sa članom 3 . Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela gde je u stavu 1 . navedeno: "imovinom se smatra dobro svake vrste materijalno ili nematerijalno, pokretno ili nepokretno, procenljivo ili neprocenljivo velike vrednosti i isprave u bilo kojoj formi kojima se dokazuje pravo ili interes u odnosu na takvo dobro. Imovinom se smatra i prihod ili druga korist ostvarena neposredno ili posredno iz krivičnog dela kao i dobro u koje je ona pretvorena ili sa kojim je pomešana". U stavu 2 . istog člana navodi se "imovina stečena iz krivičnog dela smatra se imovinom okrivljenog, svedoka saradnika ili ostavioca koja je očigledno u nesrazmeri sa njegovim prihodima" u stavu 3 . se navodi „okrivljenim se smatra osumnjičeno lice protiv koga je krivični postupak pokrenut ili je osuđen za krivično delo" iz člana 2 . ovog zakona, u stavu 6 . istog člana se navodi „da se trećim licem smatra fizičko ili pravno lice na koje je preneta imovina proistekla iz krivičnog dela" a stavom 7. istog člana se navodi „vlasnikom se smatra okrivljeni, svedok saradnik, ostavilac, pravni sledbenik ili treće lice“. Apelacioni sud je vodio računa o primeni Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, i smatra da Zakon nije primenjen retroaktivno. Upravo zbog pravne sigurosti, u samom zakonu je navedeno u kojoj fazi postupka javni tužilac može podneti zahtev. U konkretnom slučaju VJT je podnelo zahtev na osnovu odredbe čl. 21 . i 22 . Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, nakon podignute optužnice, i u vreme podnošenja zahteva VJT bio je na snazi Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela“.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 34. Ustava utvrđeno je, pored ostalog: da se niko ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena (stav 1.); da n iko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, niti sudska odluka može biti izmenjena na štetu okrivljenog u postupku po vanrednom pravnom leku, kao i da istim zabranama podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo (stav 3.) .

Odredbama člana 58. Ustava utvrđeno je: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da p ravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se za konom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je o duzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.) .

Odredbom člana 3. stav 2. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela („Službeni glasnik RS“, broj 97/08), pored ostalog, propisano je: da se imovinom smatra dobro svake vrste, materijalno ili nematerijalno, pokretno ili nepokretno, procenjivo ili neprocenjivo velike vrednosti i isprave u bilo kojoj formi kojima se dokazuje pravo ili interes u odnosu na takvo dobro , kao i da se imovinom smatra i prihod ili druga korist ostvarena, neposredno ili posredno, iz krivičnog dela, kao i dobro u koje je ona pretvorena ili sa kojim je pomešana (tačka 1)); da se i movinom proisteklom iz krivičnog dela smatra imovina okrivljenog, svedoka saradnika ili ostavioca koja je u očiglednoj nesrazmeri sa njegovim zakonitim prihodima (tačka 2)); da se okrivljenim smatra osumnjičeni, lice protiv koga je krivični postupak pokrenut ili osuđeni za krivično delo iz člana 2. ovog zakona (tačka 3)); da se t rećim licem smatra fizičko ili pravno lice na koje je preneta imovina proistekla iz krivičnog dela (tačka 6)); da se vlasnikom smatra okrivljeni, svedok saradnik, ostavilac, pravni sledbenik ili treće lice (tačka 7)); da se o duzimanjem smatra privremeno ili trajno oduzimanje od vlasnika imovine proistekle iz krivičnog dela (tačka 8)) .

Odredbama člana 21. ovog zakona propisano je: da kada postoji opasnost da bi kasnije oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela bilo otežano ili onemogućeno, javni tužilac može podneti zahtev za privremeno oduzimanje imovine (stav 1.); da zahtev iz stava 1. ovog člana sadrži podatke o vlasniku, opis i zakonski naziv krivičnog dela, označenje imovine koju treba oduzeti, dokaze o imovini, okolnosti iz kojih proizilazi osnovana sumnja da imovina proističe iz krivičnog dela i razloge koji opravdavaju potrebu za privremenim oduzimanjem imovine (stav 2.); da o zahtevu iz stava 1. ovog člana u zavisnosti od faze postupka odlučuje istražni sudija, predsednik veća, odnosno veće pred kojim se drži glavni pretres (stav 3.).

Ostalim odredbama Zakona, koje su relevantne u konkretnom slučaju, propisano je: da će pre donošenja odluke o zahtevu za privremeno oduzimanje imovine sud zakazati ročište na koje će pozvati vlasnika, njegovog branioca, odnosno punomoćnika ako ga ima i javnog tužioca (član 23. stav 1.); da će se ročište iz člana 23. stav 1. ovog zakona održati u roku od pet dana od dana podnošenja zahteva za privremeno oduzimanje imovine, a da će se započeto ročište dovršiti bez prekidanja (član 24. stav 1.); da javni tužilac iznosi dokaze o imovini koju vlasnik poseduje, okolnosti o osnovanoj sumnji da imovina proističe iz krivičnog dela i okolnosti koje ukazuju na opasnost da bi njeno kasnije oduzimanje bilo otežano ili onemogućeno (član 24. stav 2.); da v lasnik i njegov branilac, odnosno punomoćnik osporavaju navode javnog tužioca (član 24. stav 3.); da po okončanju ročišta sud donosi rešenje kojim usvaja ili odbija zahtev za privremeno oduzimanje imovine (član 25. stav 1.); da se protiv rešenja iz člana 25. stav 1. ovog zakona može izjaviti žalba u roku od tri dana od dana dostavljanja rešenja i da o žalbi protiv rešenja odlučuje vanraspravno veće, odnosno viši sud (član 26. st. 1. i 2.); da privremeno oduzimanje imovine traje do donošenja odluke o zahtevu za trajno oduzimanje imovine i da u slučaju smrti vlasnika ili ako se pojave okolnosti koje dovode u pitanje opravdanost privremenog oduzimanja imovine, sud može preispitati donetu odluku (član 27.).

5. Prema citiranim odredbama Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, imovina proistekla iz krivičnog dela može se privremeno ili trajno oduzeti kako od okrivljenog, protiv koga se krivični postupak vodi, tako i od lica na koje je imovina za koju se smatra da je stečena krivičnim delom preneta. Postupak privremenog oduzimanja imovine je jedinstven postupak koji se pokreće zahtevom ovlašćenog predlagača, odnosno javnog tužioca, a okončava odlukom nadležnog suda i to u naročito hitnom postupku. Javni tužilac ovakav zahtev može podneti postupajućem sudu u svakoj fazi krivičnog postupka, ukoliko proceni da postoji opasnost da bi kasnije oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela bilo otežano ili onemogućeno. Ovaj zahtev mora da sadrži podatke o vlasniku, opis i zakonski naziv krivičnog dela, označenje imovine koju treba oduzeti, dokaze o imovini, okolnosti iz kojih proizilazi osnovana sumnja da imovina proističe iz krivičnog dela i razloge koji opravdavaju potrebu za privremenim oduzimanjem imovine. I movinom proisteklom iz krivičnog dela smatra se imovina okrivljenog, svedoka saradnika ili ostavioca koja je u očiglednoj nesrazmeri sa njegovim zakonitim prihodima. O ovom zahtevu, u zavisnosti od faze u kojoj se postupak nalazi, odlučuje istražni sudija, predsednik veća, odnosno veće pred kojim se drži glavni pretres.

S obzirom na to da se ročište drži u roku od pet dana od dana podnošenja zahteva za privremeno oduzimanje imovine i da se dovršava bez prekidanja (član 24. stav 1. Zakona), da na ročištu javni tužilac iznosi dokaze o imovini koju vlasnik poseduje, okolnosti o osnovanoj sumnji da imovina proističe iz krivičnog dela i okolnosti koje ukazuju na opasnost da bi njeno kasnije oduzimanje bilo otežano ili onemogućeno (član 24. stav 2. Zakona), da na tom istom ročištu v lasnik i njegov branilac, odnosno punomoćnik osporavaju navode javnog tužioca (član 24. stav 3. Zakona), a da se po njegovom okončanju donosi odluka o zahtevu (član 25. stav 1. Zakona), prema gledištu Ustavnog suda takvo rešenje se može oceniti kao celishodno. Naime, ako ima mesta privremenom oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, pravovremeno doneta sudska odluka omogućava da se kasnije raspravi pitanje trajnog oduzimanja imovine. Istovremeno je i u interesu vlasnika da se o zahtevu tužioca o određivanju ove preventivne mere blagovremeno odluči, tj. da mu se omogući da, u slučaju da sud ne prihvati navode o postojanju opasnosti da bi kasnije oduzimanje imovine bilo otežano ili onemogućeno, raspolaže imovinom. Protiv odluke suda kojom je privremeno oduzeta imovina proistekla iz krivičnog dela, dopuštena je žalba o kojoj odlučuje sud (član 26. st. 1. i 3. Zakona), čime je obezbeđeno pravo na pravno sredstvo u skladu sa članom 36. stav 2. Ustava.

Dakle, da bi se moglo pretpostaviti da određena imovina proističe iz krivičnog dela, neophodno je da bude ispunjeno više uslova. Prvi je da se radi o imovini okrivljenog, svedoka saradnika ili ostavioca (tj. izvornog vlasnika) , koja stoji u očiglednoj nesrazmeri sa njegovima zakonitim prihodima (član 3. tačka 2 ) Zakona). Ovo zakonsko rešenje ima za posledicu redukciju dokaznog standarda koji se primenjuje pri utvrđivanju (ne)zakonitog porekla određene imovine i dovodi do podel e tereta dokazivanja između javnog tužioca, na jednoj, i izvornog vlasnika imovine, na drugoj strani. Pri tome, Ustavni sud konstatuje da je neophodno utvrditi zakonite prihode izvornog vlasnika imovine, pod kojima bi trebalo razumeti svako uvećanje imovine koje podleže oporezivanju. Nakon toga je potrebno ustanoviti postojanje očigledne nesrazmere između imovine izvornog vlasnika i zakonitih prihoda koje ostvaruje. Imajući u vidu sadržaj pojma očigledne nesrazmere između zakonitih prihoda i imovine izvornog vlasnika, prema stanovištu Ustavnog suda, o očiglednoj nesrazmeri se može govoriti samo ako postoji razumno uverenje da imovina upadljivo prevazilazi zakonite prihode (u tom smislu videti : ESLjP, Geerings protiv Holandije, 1. mart 2007. godine, § 47.).

Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava se jemči članom 58. stav 1. Ustava, pod uslovom da su svojina i imovina stečeni na osnovu zakona. Dakle, ukoliko su prilikom privremenog oduzimanja imovine stečene krivičnim delom ispunjeni Zakonom propisani uslovi, radi se o zakonom utvrđenom ograničenju načina korišćenja imovine iz člana 58. stav 3. Ustava.

Ustavni sud podseća da je, ispitujući saglasnost navedenih odredaba zakona sa Ustavom, u Rešenju IUz-117/2009 od 30. juna 2011. godine, zaključio da nema mesta pokretanju postupka za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela.

6. U konkretnom slučaju zahtev Višeg javnog tužilaštva za privremeno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela podnet je u fazi glavnog pretresa, pa je predsednica veća Višeg suda u Beogradu bila nadležna za odlučivanje o zahtevu, a Apelacioni sud u Beogradu za odlučivanje o žalbi protiv rešenja o privremenom oduzimanju te imovine. Iako se krivični postupak vodi protiv M.Đ, R.M, P.M, R.L, D.K, Đ.B. i Nebojše Avlijaša, zbog osnovane sumnje da su izvršili više krivičnih dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359 . stav 4 . u vezi st. 3 . i 1 . u vezi čl. 30, 33 . i 34. KZ, zahtev za privremenim oduzimanjem imovine podnet je u tom krivičnom postupku protiv okrivljenih i trećih lica, s obzirom na postojanje sumnje da su okrivljeni predmetnu imovinu preneli na njih.

Nadležni tužilac je smatrao da su okrivljeni i njihovi najbliži srodnici vlasnici navedene imovine velike vrednosti, a da nisu obveznici poreza na dohodak građana na području Republike Srbije, odnosno da njihovi prihodi koji podležu oporezivanju nisu bili dovoljni za kupovinu nepokretnosti oduzetih osporenim rešenjem, zbog čega postoji očigledna nesrazmera između takve vrednosti imovine koja je obuhvaćena zahtevom za privremeno oduzimanje i zakonitih prihoda vlasnika i trećih lica, pa je, a imajući u vidu i težinu dela koja se stavljaju na teret vlasnicima – okrivljenima, Više javno tužilaštvo našlo da postoji opasnost da bi kasnije oduzimanje ove imovine bilo onemogućeno ili znatno otežano, zbog čega je i stavilo ovaj zahtev.

U sprovedenom hitnom postupku, Više javno tužilaštvo je iznelo dokaze o imovini koju okrivljeni kao vlasnici poseduj u, navelo okolnosti o osnovanoj sumnji da ta imovina proističe iz krivičnog dela i da nije u srazmeri sa njihovim zakonitim prihodima, kao i okolnosti koje ukazuju na opasnost da bi njeno kasnije oduzimanje bilo otežano ili onemogućeno . Okrivljenima i trećim licima je pružena mogućnost da osporava ju iznete navode Višeg javnog tužioca. Međutim, prema oceni predsednice postupajućeg veća, podnosilac ustavne žalbe kao okrivljeni za sada nije uspeo da ospori navode Višeg javnog tužioca, odnosno nije dokazao da je imovina, za koju se osnovano pretpostavlja da je proistekla iz krivičnog dela, u srazmeri sa njegovim prihodima, pa je doneto rešenje o njenom privremenom oduzimanju, što, po oceni Ustavnog suda, tu imovinu svrstava u kategoriju imovine koju ne štite odredbe člana 58. Ustava, odnosno ne tretira je imovinom stečenom na osnovu zakona, pa se njeno raspolaganje može ograničiti u javnom interesu, s obzirom na to da je takvo ograničenje u skladu sa Ustavom kao najvišim pravnim aktom.

U odnosu na konkretnu imovinu koja je privremeno oduzeta osporenim rešenjima, povodom koje je ustavna žalba i podneta, u dokaznom postupku koji je predsednica postupajućeg veća sprovela, pročitani su, cenjeni i izvedeni, između ostalih, dokazi prikupljeni u postupku finansijske istrage, kao i dokazi dostavljeni od strane punomoćnika podnosioca Nebojše Avlijaša. Pored ostalog, pročitani su ugovori i pismena o sticanju predmetne imovine, kao i svi drugi dokazi iz kojih se mogu utvrditi zakoniti prihodi okrivljenog, na osnovu čega je i utvrđena očigledna nesrazmera između istih i vrednosti imovine koja je privremeno oduzeta.

Pri tome, po oceni Ustavnog suda, nije od značaja ko je formalni vlasnik imovine koja se, iz navedenih razloga oduzima, kao što nije potrebno ni da je konkretna imovina stečena konkretnim krivičnim delom, već je dovoljna osnovana sumnja da je određena imovina stečena krivičnim delom. Stoga, razloge za privremeno oduzimanje imovine Ustavni sud smatra na zakonu zasnovanim, dovoljnim i ustavnopravno prihvatljivim.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju zakonom ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku javno raspravljao i odlučio o privremenom oduzimanju imovine od podnosioca ustavne žalbe kao okrivljenog, čime su bili ispunjeni zahtevi utvrđeni sadržinom i obimom garancija prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, usled čega smatra da podnosiocu nije povređeno ni pravo na imovinu iz člana 58. Ustava, u smislu Ustavom utvrđenih uslova za zaštitu tog ljudskog prava, koje nije apsolutne prirode.

7. Podnosilac ističe da je osporenim rešenjima povređeno i njegovo pravo na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. st. 1. i 3. Ustava time što je zakonodavac, primenom neustavnog Zakona o oduzimanju imovine stečene krivičnim delom, privremeno oduzeo od podnosioca ustavne žalbe imovinu koja je stečena „pre činjenja navodnog krivičnog dela“, pa je time prekršena i pretpostavka nevinosti.

Po oceni Ustavnog suda, navode o povredi prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu podnosilac zapravo zasniva na povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava, kao i na tvrdnji da je primenjeni Zakon o oduzimanju imovine stečene krivičnim delom neustavan.

Imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio da je ustavna žalba u odnosu na istaknute povrede prava iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava neosnovana, da je Rešenjem IUz-117/2009 od 30. juna 2011. godine zaključio da nema mesta pokretanju postupka za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, da je prethodno izneo svoj stav da za privremeno oduzimanje imovine za koju se pretpostavlja da je stečena krivičnim delom nije neophodan uslov da je konkretna imovina stečena konkretnim krivičnim delom, već je dovoljna osnovana sumnja da je određena imovina stečena krivičnim delom, kao i da smatra da m era privremenog oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela ne predstavlja krivično-pravnu sankciju, već posebnim zakonom ustanovljenu preventivnu meru koja sprečava prevremeno otuđenje ove imovine, Ustavni sud navode ustavne žalbe o povredi prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, zajemčenog odredbama člana 34. st. 1. i 3. Ustava, smatra neosnovanim.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), ustavnu žalbu u celosti odbio kao neosnovanu.

9. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Neosnovanost ustavne žalbe protiv rešenja o privremenom oduzimanju imovine

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti