Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao osam godina i osam meseci. Sud odbacuje deo žalbe protiv presude kao pokušaj revizije i zahtev za naknadu materijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće , u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Privrednog društva „Igma“, d.o.o. iz Barajeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. marta 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Privrednog društva „Igma“, d.o.o. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1496/03, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se ustavna žalba Privrednog društva „Igma“, d.o.o. izjavljena protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 1232/10 od 9. novembra 2011. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „Igma“, d.o.o. iz Barajeva je, 14. marta 2012. godine, podnelo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 1232/10 od 9. novembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog istim članom Ustava u postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1496/03.

Podnosilac, nezadovoljan osporenom presudom koja nije doneta u njegovu korist, kao i ukupnim tokom predmetnog parničnog postupka, u ustavnoj žalbi je naveo: „da je u osporenoj presudi pogrešno utvrđeno činjenično stanje; da su besmisleno menjana sudska veća u predmetu i da sumnja da se radi o nameri i neznanju; da je u obrazloženju osporene presude drugostepeni sud samo pojasnio prvostepenu presudu; da sud nije prihvatio dokaze koje je podnosilac predložio; da je osporena presuda posledica krajnje površnosti, nestručnosti i neznanja; da mu je zbog dužine trajanja postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku“. Zahtevao je naknadu štete zbog postupanja sudova u nerazumnom roku i nepravičnog suđenja u visini tužbenog zahteva koji je odbijen, iz čega proizlazi da zahteva naknadu materijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pr avna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini identična članu 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je uvidom u spise predmeta Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 30058/11 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1496/03), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 12. marta 2003. godine podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog V. V, radi sticanja bez osnova. Predmet je dobio broj P. 1496/03.

Pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu održano je osam ročišta, na kojima je izvršen uvid u određenu dokumentaciju Trgovinskog suda u Beogradu i Agencije za privredne registre, saslušane su parnične stranke u više navrata, dok osam ročišta nije bilo održano, i to: sedam zbog nedolaska tuženog, a jedno na zahtev tuženog.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1496/03 od 6. februara 2008. godine odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 20.030,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom kao i troškove postupka.

Osporenom presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 1232/10 od 9. novembra 2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1496/03 od 6. februara 2008. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da su tužilac i tuženi bili u poslovnom odnosu, i to tuženi kao vlasnik, osnivač i direktor Preduzeća za promet roba i usluga „Agro-Vet“ iz Beograda; da je u toku stečajnog postupka otvorenog nad tim preduzećem utvrđeno potraživanje tužioca u iznosu od 20.030,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom i da je predloženo vansudsko poravnanje tužioca i tuženog dostavljanjem određene robe- lepkova ali da do realizacije poravnanja nije došlo; da je Preduzeće za promet roba i usluga „Agro-Vet“ bilo preduzeće sa potpunom odgovornošću, koje odgovara za obaveze u pravnom prometu svojom imovinom, kao i osnivačkim ulogom osnivača, te da osnivač snosi rizik poslovanja preduzeća do visine sredstava unetih u preduzeće; da je sud cenio navode žalbe tužioca - da je tuženi kao osnivač preduzeća „Agro-Vet“ zloupotrebio preduzeće da bi se neosnovano obogatio, na štetu drugih, da je oštetio više svojih poverilaca, skidajući gotovinu sa računa firme i povećavajući vrednost svoje lične imovine i imovine svoje porodice, te je tako smanjio imovinu preduzeća i odveo ga u stečaj, posebno time što je u toku stečajnog postupka primio određenu robu radi poravnanja sa tužiocem, do koga nije došlo, a koju robu je tuženi prodao, a da taj posao nije registrovao u dokumentaciji preduzeća, niti je isplatu i uplatu izvršio preko žiro računa preduzeća, ali je našao da su ovakvi navodi žalbe neosnovani jer se iz priloženih dokaza u toku postupka nije moglo utvrditi da je došlo do sticanja bez osnova od strane tuženog, pa je stoga prvostepeni sud primenom pravila o teretu dokazivanja doneo pravilnu odluku.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90 i 27/90 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči prav o na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen tri godine i osam meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu - 12. marta 2003. godine, pa do okončanja postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda , kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud j e utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali kako bi se osporeni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Po oceni Suda, odgovornost za nerazumno dugo trajanje postupka snose kako prvostepeni sud koji je odlučio nakon pet godina od podnete tužbe, tako i drugostepeni sud pred kojim je postupak trajao tri godine i devet meseci. Dakle, postupak je ukupno trajao osam godina i osam meseci što predstavlja nerazumno trajanje postupka, kako po praksi ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodih organizacija za zaštitu ljudskih prava. Takođe, odgovornost postupajućeg suda se odnosi i na neuredno dostavljanje drugostepene presude, imajući u vidu da je ista dostavljena prvo punomoćniku podnosioca koji ga više nije zastupao, a tek nakon mesec dana od pogrešne dostave, presuda je uredno uručena podnosiocu.

Ustavni sud i u ovom predmetu konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio posebno složen, jer je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja bilo potrebno samo pribaviti određene pismene dokaze i saslušati parnične stranke, te ne postoji opravdanje za trajanje postupka od osam godina i osam meseci

. Po oceni Ustavnog suda, podnosilac nije doprineo trajanju postupka, jer je prisustvovao svim ročištima, postupao je po nalozima suda i pri tome nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja. Imajući u vidu predmet tužbenog zahteva, nema sumnje da je ishod spora bio od materijalnog značaja za podnosioca.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1496/03, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. U vezi zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, Ustavni sud ukazuje da podnosilac nije pružio dokaze da je u predmetnom postupku pretrpeo materijalnu štetu, te je navedeni zahtev odbačen u tački 3. izreke, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Imajući u vidu navode iz ustavne žalbe koji se odnose na presudu Višeg suda u Beogradu Gž. 1232/10 od 9. novembra 2011. godine, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo traži da postupa kao revizijski sud i da još jednom, nakon redovnih sudova, preispita zakonitost drugostepene presude. Naime, iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da povredu označenog ustavnog prava, podnosilac ustavne žalbe obrazlaže, pre svega, pogrešno utvrđenim činjeničnim stanjem, kao i neprihvatanjem dokaza koje je predložio sudu.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava ili prihvatanja ili neprihvatanja određenih dokaza. Stoga Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka postupajućih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u kojoj su ponovljeni navodi podnosioca iz žalbe protiv prvostepene presude, ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrerne primene materijalnog prava.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije naveo razloge koji bi, po oceni ovoga suda, ukazivali na to da je drugostepeni sud osporenu presudu doneo bez odgovarajućeg obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno i procesno pravo, te zloupotrebljavajući dokaze na štetu podnosioca ustavne žalbe u smislu prava na pravično suđenje. U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da je postupajući sud dovoljno jasno i argumentovano obrazložio svoju odluku, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim.

U konkretnom slučaju Ustavni sud je ocenio da je Viši sud u Beogradu u osporenoj presudi dao dovoljne i ustavnopravne razloge kada je odbio tužbeni zahtev podnosioca. Ovo iz razloga što je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom na ustavnopravno prihvatljiv način utvrđeno da nije došlo do sticanja bez osnova na strani tuženog, a što je predmet tužbenog zahteva podnosioca, jer se iz priloženih dokaza u postupku nije moglo utvrditi da je tuženi u toku stečajnog postupka nad preduzećem čiji je bio osnivač, deo prihoda preduzeća prebacivao sebi na račun i povećavao vrednost svoje imovine.

Polazeći od svega izloženog, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv osporene presude, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić