Odbacivanje ustavne žalbe u radnom sporu zbog nepostojanja ustavnopravnih razloga

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu radnika kojom se osporava zakonitost otkaza. Sud je utvrdio da žalba ne sadrži ustavnopravne razloge, već osporava činjenično stanje i primenu prava od strane redovnih sudova, što nije u nadležnosti Ustavnog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ahmedina Bilalovića iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. oktobra 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Ahmedina Bilalovića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 437/09 od 27. maja 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ahmedin Bilalović iz Novog Pazara, preko punomoćnika Ismeta Kalića, advokata iz Novog Pazara, izjavio je 30. septembra 2009. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 437/09 od 27. maja 2009. godine, zbog povrede prava na pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, zajemčenih odredbom člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporena presuda nezakonita, jer je zasnovana na „neosnovanim i nezakonitim zaključcima nižestepenih sudova o odlučnim činjenicama“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku Ustavni sud je iz ustavne žalbe i dokaza priloženih uz nju utvrdio da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije odbijena je kao neosnovana revizija tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž.1 1650/08 od 18. decembra 2008. godine, kojom je odbijena kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P.1 841/07 od 23. septembra 2008. godine. Navedenom prvostepenom presudom je odlučeno sledeće: u prvom stavu izreke odbačena je kao neblagovremena tužba tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, podneta protiv tuženog ''Raška'' Pamučna predionica DOO Novi Pazar u odnosu na tužbeni zahtev da se poništi kao nezakonito rešenje tuženog broj 76/1 od 15. oktobra 1999. godine kojim je tužiocu prestao radni odnos kod tuženog, da se obaveže tuženi da tužioca vrati na rad i da ga rasporedi na poslove prema njegovoj stručnoj spremi i radnoj sposobnosti; u drugom stavu izreke sud se oglasio apsolutno nenadležnim za suđenje u ovoj pravnoj stravi u odnosu na tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se proglasi tehnološkim viškom i po tom osnovu uvrsti u isplatu socijalnog programa opcija broj 1; u trećem stavu izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu uplati doprinose za socijalno osiguranje za period od 27. avgusta 1999. godine, pa do početka rada ili prestanka radnog odnosa po osnovu tehnološkog viška.

U obrazloženju osporene revizijske presude je navedeno da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem direktora tuženog od 15. oktobra 1999. godine tužiocu prestao radni odnos 27. avgusta 1999. godine na osnovu odredbe člana 108. tačka 1. i člana 137. stav 1. tačka 17. Zakona o radnim odnosima, zbog neopravdanog izostajanja sa posla duže od pet radnih dana, da je tužilac 28. oktobra 1999. godine, uz potvrdu potpisom, podigao radnu knjižicu, da se kasnije prijavio kod Nacionalne službe za zapošljavanje kao nezaposleno lice, a da je tužba podneta sudu 6. novembra 2007. godine. Takođe je navedeno da je pravilna ocena nižestepenih sudova da je tužilac 28. oktobra 1999. godine znao da mu je radni odnos kod tuženog prestao, jer je tog dana podigao svoja dokumenta, nakon čega se više nije javljao na posao, te su sudovi ispravno postupili kada su odbacili kao neblagovremenu tužbu tužioca u delu koji se odnosi na tužbeni zahtev kojim je tražen poništaj navedene odluke tuženog, pa kako ta odluka nije poništena kao nezakonita, to je i zahtev tužioca za uplatu doprinosa neosnovan.

4. Podnosilac ustavne žalbe smatra da su mu osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije uskraćene pravična naknada za rad i pravna zaštita za slučaj prestanka radnog odnosa ''po čl. 60. st. 4. u vezi st. 1. i 2.'' Ustava.

Odredbama člana 60. Ustava, pored ostalog, jemči se pravo na rad, u skladu sa zakonom (stav 1.) i utvrđuje da svako ima pravo na slobodan izbor rada (stav 2.), te da svako ima pravo na pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa (stav 4.).

Odredbom člana 114. stav 1. Zakona o radnim odnosima (''Službeni glasnik RS'', broj 55/96), koji se primenjivao u vreme prestanka radnog odnosa tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano da zaposleni koji nije zadovoljan otkazom ugovora o radu, odnosno konačnim rešenjem nadležnog organa kojim je odlučeno o njegovom pravu, obavezi ili odgovornosti, ima pravo da pokrene spor kod nadležnog suda radi zaštite svojih prava, u roku od 15 dana od dana dostavljanja otkaza ugovora o radu, odnosno rešenja.

U ustavnoj žalbi se ne osporava da je podnosilac ustavne žalbe 1999. godine podigao radnu knjižicu i da se prijavio Nacionalnoj službi za zapošljavanje, gde se mogao prijaviti samo u slučaju da mu je radni odnos prestao.

5. Ustavni sud je iz navoda ustavne žalbe utvrdio da ustavna žalba nije zasnovana na ustavnopravnim razlozima koji bi, po oceni ovog suda, ukazivali na to da su osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije podnosiocu ustavne žalbe povređena Ustavom zajemčena prava na pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa pogrešnom i proizvoljnom primenom merodavnog materijalnog prava. Ustavnom žalbom se zapravo osporava zakonitost te presude, jer se, po mišljenju podnosioca, „zasniva na pogrešnim činjeničnim zaključcima nižestepenih sudova, koje je prihvatio i Vrhovni sud Srbije“. Pri tome je Ustavni sud imao u vidu da se u ustavnoj žalbi ponavljaju navodi koji su već detaljno razmotreni u drugostepenom postupku i u osporenoj revizijskoj presudi.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ističe da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. U postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje činjenično stanje utvrđeno u parničnom postupku, niti da preispituje pravilnost zaključaka redovnih sudova o pojedinim izvedenim dokazima, već je nadležan da utvrđuje postojanje povrede ili uskraćivanja označenog Ustavom zajemčenog prava ili slobode.

S obzirom na to da ustavna žalba nije zasnovana na ustavnopravnim razlozima koji ukazuju na povredu navedenih ustavnih prava, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

6. Na osnovu iznetog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odbacivanje ustavne žalbe u radnom sporu zbog nepostojanja ustavnopravnih razloga

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti