Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao osam godina. Iako je predmet bio složen, dužina postupka je prekoračila razuman rok, delimično zbog neažurnosti suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Živorada Vukića iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Živorada Vukića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu P. 3695/03, kasnije pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P. 3933/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Živorad Vukić iz Niša je podneo 21. aprila 2011. godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, garantovanog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu P. 3695/03, a kasnije pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P. 3933/10.

Podnosilac u ustavnoj žalbi opisuje tok osporenog parničnog postupka i konkretne radnje suda koje su, po njegovom mišljenju, doprinele „odugovlačenju i komplikovanju“ postupka. Dopunom ustavne žalbe od 2. avgusta 2011. godine podnosilac je osporio i presudu Apelacionog suda u Nišu Gž. 168/11 od 15. juna 2011. godine, navodeći da je presuda „nepravedna, montirana i tempirana“, kao i sprovedeni dokazni postupak i ocenu dokaza . Podnosilac smatra da mu je osporenim postupkom i presudom povređeno pravo na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta iz člana 25. stav 1. Ustava, pravo na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pravo na rehabilitaciju i naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava i pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Predlaže da Ustavni sud, pre donošenja odluke kojom će usvojiti ustavnu žalbu, utvrditi povredu označenih prava i poništiti osporenu presudu, donese odluku kojom će odložiti izvršenje osporene drugostepene presude. Takođe, traži od Suda da utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je na osnovu uvida izvršenog u spise predmeta Opštinskog suda u Nišu P. 3695/03, kasnije Osnovnog suda u Nišu P. 3933/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje Ustavnog suda :

Živorad Vukić, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 25. juna 2003. godine podneo Opštinskom sudu u Nišu tužbu protiv Milana Stojanovića radi činidbe, tražeći od suda da obaveže tuženog da ukloni određene predmete sa parcele tužioca. U odgovoru na tužbu, tuženi je, pored ostalog, naveo da je predmetna parcela u svojini tuženog, te da se o pravu svojine nad predmetnom parcelom u istom sudu vodi parnični postupak u predmetu P. 2640/03. Takođe, tuženi je podneo protivtužbu.

Tokom trajanja postupka pred prvostepenim sudom bilo je zakazano 31 ročišt e za glavnu raspravu, od kojih je 13 održano. Ročišta su najčešće odlagana, jer su stranke , neposredno pred održavanje ročišta , dostavljale sudu obrazložene podneske koje je sud onda uručivao suprotnoj strani, ostavljajući pri tom vreme da se do narednog ročišta upoznaju sa sadržinom podnesaka. Takođe, ročišta zakazana za 20. april 2004. godine, 8. septembar 2004. godine i 28. novembar 2006. godine su odložena zbog preciziranja tužbenog zahteva od strane tužioca. Ročište zakazano za 16. decembar 2005. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Sud je 22. oktobra 2004. godine doneo rešenje o prekidu postupka do pravn osnažnog okončanja postupka u predmetu P. 801/03, ali je rešenjem Okružnog suda u Nišu Gž. 81/05 od 26. januara 2005. godine navedeno prvostepeno rešenje ukinuto i postupak je nastavljen. Tokom dokaznog postupka, sud je saslušao stranke i predložene svedoke, odredio veštačenja od strane veštaka geometra i po predlogu tužioca naložio dopunu veštačenja. Takođe, sud je tri puta izveo dokaz uviđajem na licu mesta. Predsednik suda je dopisima od 25. januara 2007. godine i 27. februara 2007. godine nalagao postupajućem sudiji da hitno postupa i preduzima radnje za okončanje postupka. Tužilac je 14. juna 2007. godine podneo zahtev za izuzeće sudije, a rešenjem Opštinskog suda u Nišu Su. 113/07 od 25. juna 2007. godine navedeni predmet je oduzet postupajućem sudiji zbog odugovlačenja postupka i dat u rad novom sudiji.

Presudom Opštinskog suda u Nišu P. 8605/05 od 15. aprila 2008. godine , stavom prvim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, dok je stavom drugim izreke odbačena protivtužba tuženog zbog pravnosnažno presuđene stvari. Stavom trećim izreke ove presude je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Nišu je 24. septembra 2009. godine doneo rešenje Gž. 2964/08 kojim je ukinuo prvostepenu presudu u stavu prvom i trećem i predmet vratio prvostepenom sudu, ali drugom veću, na ponovno odlučivanje.

Imajući u vidu da je naknadno utvrđeno da je i tuženi izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude, Okružni sud u Nišu je 14. novembra 2009. godine doneo rešenje Gž. 4469/08 kojim je ukinuo navedenu prvostepenu presudu i u stavu drugom i predmet vratio prvostepenom sudu, ali drugom veću, na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud je zakazao devet ročišta za glavnu raspravu, od kojih je većina i održana. Tokom dokaznog postupka sud je saslušao predložene svedok e i izveo dokaz uviđajem na licu mesta, a na predlog tužioca je odredio veštačenje i dopune veštačenja od strane veštaka poljoprivredne i ekonomske struke.

Presudom Osnovnog suda u Nišu P. 3933/10 od 14. jula 2010. godine, stavom prvim izreke je: odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca -protivtuženog kojom je tražio da sud obaveže tuženog - protivtužioca da mu plati iznos od 445.661,25 dinara na ime troškova dovođenja k.p.. br. 2159/1 , KO Prosek Manastir u prvobitno stanje; odbijen tužbeni zahtev u delu u kome je tužilac - protivtuženi tražio da sud obaveže tuženog - protivtužioca da mu plati 18.000,00 dinara na ime naknade štete za uništeno drveće na placu tužioca k.p. br. 2159/1, KO Prosek Manastir; odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu plati iznos od 2.394.723,02 dinara na ime naknade štete u vidu izgubljene zakupnine zbog nemogućnosti izdavanja u zakup poslovnog objekta tužioca u sastavu k.p. br. 2159/1 , KO Prosek Manastir, u periodu od 15. oktobra 2000. godine do 9. oktobra 2009. godine; odbijen tužbeni zahtev tužioca u delu k ojim je tražio da se naloži tuženom da katastarska parcela tužioca br oj 2159/1 vrati na prvobitni nivo kao i ostale parcele u okolini kako bi atmosferske padavine oticale do kanala ispod propusta. Stavom drugim izreke iste presude je utvrđeno da je protivtužba tuženog - protivtužioca povučena, a stavom trećim izreke je obavezan tužilac da tuženom na ime troškova parničnog postupka plati 352.000,00 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 168/11 od 15. juna 2011. godine odbijene su žalbe tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Nišu P. 3933/10 od 14. jula 2010. godine. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog navedeno: da se neosnovano žalbom tužioca pobija prvostepena presuda zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, i to navodima u žalbi da je prvostepeni sud pogrešno utvrdio spornu činjenicu kada je zaključio da je južni deo parcele tužioca nasut i time podignut nivo zemljišta, radovima izvedenim u toku 1992. i 1993. godine, pri čemu se u žalbi ponavlja tvrdnja tužioca da su navedeni radovi izvedeni u periodu posle 2000. godine i da je te radove izveo tuženi bez dobijene saglasnosti od tužioca kao vlasnika; da ovi navodi tužioca nemaju svoju podlogu u izvedenim dokazima; da tužilac nije dokazao da na njegovoj parceli i dalje postoje kanalizacione cevi ukopane za potrebe tuženog; da je pravilno prvostepeni sud odlučio kada je odbio tužbeni zahtev tužioca u delu u kome je tražena naknada štete u vidu izgubljene koristi zbog nemogućnosti tužioca da izdaje u zakup njegov poslovni objekat izgrađen na k.p. br. 2159/1, jer je prvostepeni sud pravilnom ocenom izvedenih dokaza raspravio i utvrdio spornu činjenicu kada je zaključio da su radovi na podizanju nivoa katastarske parcele u južnom delu izvedeni po nalogu tužioca, te da na osnovu fotografija tužiočevog građevinskog objekta koji je načinio veštak proizilazi da je objekat vlasništvo tužioca u fazi grubo izvedenih građevinskih radova; da kada se imaju u vidu utvrđene činjenice, proizilazi da je prvostepeni sud pravilno odlučio kada je odbio tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete zbog nemogućnosti izdavanja poslovnih prostorija u zakup, s obzirom na to da tužilac nije dokazao svoju tvrdnju da je usled radnji koje je preduzeo tuženi na njegovoj parceli nastupila šteta kod tužioca; da tužilac nije dokazao da je radnjama koje je preduzeo tuženi uništeno drveće na parceli tužioca, te da je prvostepeni sud pravilno odlučio kada je odbio zahtev tužioca za naknadu štete za uništeno drveće na katastarskoj parceli broj 2159/1.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Ostalim odredbama na čiju se povredu pozvao podnosilac u ustavnoj žalbi su garantovana sledeća prava: pravo na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta iz člana 25. stav 1. Ustava, pravo na rehabilitaciju i naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava i pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao osam godina, što samo po sebi može ukazati da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao i da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanje postupka.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je utvrdio i ocenio da je predmetni parnični postupak iziskivao izvođenje većeg broja dokaza, odnosno izvođenje dokaza uviđajem na licu mesta, određivanje veštačenja od strane sudskog veštaka geometra , kao i sudskih veštaka poljoprivredne i finansijske struke , što može ukazati na relativnu složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja su se raspravljala, kao i da je u osporenom postupku odlučivano o značajnom pravu podnosioca ustavne žalbe.

Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, iako je više puta precizirao tužbeni zahtev i dostavljao obrazložene podneske neposredno pred raspravu i time doprineo dužem trajanju postupka , Ustavni sud je ocenio da je ovakvo ponašanje dozvoljeno u kontekstu korišćenja svih raspoloživih procesnih sredstva, a u cilju ostvarenja postavljenih zahteva koji su predmet konkretnog parničnog postupka (presuda Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Sokolov protiv Rusije , br. 3734/02 od 22. septembra 2005. godine, stav 38, prema kojoj, "koristi se prednošću izvora koje u domaćem pravu ima na raspolaganju u odbrani svojih interesa"). Sud je dalje utvrdio i da je podnosilac više puta predlagao veštačenja i dopune veštačenja, čime je, takođe, doprineo dužem trajanju postupka (presuda Evropskog suda za ljudska prava Surmeli protiv Nemačke, br. 75529/01 od 8. juna 2006. godine, stav 131.). Međutim, i ovakvo ponašanje podnosioca je, po oceni Ustavnog suda, dozvoljeno u kontekstu korišćenja svih raspoloživih procesnih sredstva, te se podnosilac ne može smatrati odgovornim za prekoračenje roka koje se smatra razumnim (presuda Evropskog suda za ljudska prava Preto i drugi protiv Italije, br. 7984/77 od 8. decembra 1983. godine, stav 34). Međutim, Ustavni sud je ocenio da se duže trajanje postupka koje je nastalo kao rezultat ovakvog ponašanje podnosioca ustavne žalbe ne može pripisati ni sudovima ( presuda Evropskog suda za ljudska prava Surmeli protiv Nemačke ).

Ispitujući kriterijum postupanja nadležnih sudova, Ustavni sud je ocenio da dopisi predsednika suda upućeni postupajućem sudiji, sa nalogom da se hitno postupa i preuzima radnje za okončanje postupka, ukazuju da osporeni postupak u jednoj fazi nije vođen ažurno, te da je prvostepeni sud doneo presudu koja je kasnije ukinuta i predmet vraćen na ponovo odlučivanje, što po oceni Ustavnog suda, takođe predstavlja razlog koji je doprineo dužem trajanju postupka i njegovom odugovlačenju, a koji se može pripisati postupajućem sudu (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava i predmetu Božić protiv Hrvatske, predstavka broj 22457/09, od 29. juna 2006. godine, stav 39.).

S obzirom na prethodno navedeno, Ustavni sud je ocenio da relativna složenost činjeničnih i pravnih pitanja, kao i okolnost da je podnosilac „aktivno“ koristio svoja procesna ovlašćenja, ne mogu opravdati ukupno trajanje postupka od osam godina . Pri tome, Ustavni sud je posebno cenio i da prava podnosioca ustavne žalbe o kojima se u ovom postupku odlučivalo ima la za njega poseban značaj .

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu P. 3695/03, kasnije pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P. 3933/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ispitujući osnovanost navoda ustavne žalbe koji se odnosi na osporenu presudu i na istaknutu povredu prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, a imajući u vidu sadržinu navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je prethodno konstatovao da se podnosilac u suštini žali na sprovedeni dokazni postupak i ocenu dokaza.

S tim u vezi, Ustavni sud prethodno ukazuje na svoj stav da nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu ocene dokaza, utvrđenog činjeničnog stanja i primene prava u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, osim ako iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i dokaza priloženih uz nju, ne proizlazi da su sudovi proizvoljno cenili dokaze, odnosno primenili pravo, i to na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je, pri tome, imao u vidu, da je u osporenoj presudi Gž. 168/11 od 15. juna 2011. godine, Apelacioni sud u Nišu dao dovoljne i jasno obrazloženje razloge za zauzet stav i ocenu dokaza, kao i primenu prava. Stoga je Ustavni sud ocenio da razlozi navedeni u ustavnoj žalbi ne daju osnova za tvrdnju da je osporena presuda doneta proizvoljnom primenom prava.

U vezi sa istaknutim povredama prava iz člana 25. stav 1. Ustava, člana 35. stav 2. Ustava i člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da, iako se podnosilac formalno poziva na ova prava, ustavna žalba ne sadrži navode , niti konkretne ustavnopravne razloge o njihovoj povredi.

Imajući u vidu prethodno navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , pa je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7 . Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava , Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, značaj prava o kome su sudovi odlučivali, kao i okolnost da je podnosilac aktivno koristio svoje procesne mogućnosti i delimično doprineo dužem trajanju postupka, te, po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Imajući u vidu da je povodom ustavne žalbe Ustavni sud odlučio kao u izreci, zahtev za privremenu obustavu izvršenja osporenog akta je bespredmetan.

8. Na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/07, 27/07 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti