Odbijanje ustavne žalbe u sporu za rehabilitaciono obeštećenje naslednika

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu naslednice rehabilitovanog lica, potvrdivši stav redovnih sudova da ona nema pravo na materijalnu štetu pretrpljenu od strane njenog oca, jer Zakon o rehabilitaciji to pravo priznaje samo rehabilitovanom licu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nade Vukićević iz Feketića , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. marta 2017. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Nade Vukićević izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 698/14 od 13. novembra 2014. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nada Vukićević iz Feketića podnela je Ustavnom sudu, 9. marta 201 5. godine, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 698/14 od 13. novembra 2014. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 3, 21, 22, 23, 25, 32, 33, 36. i 59. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je osporenom revizijskom presudom odbijena kao neo snovana revizija podnositeljke ustavne žalbe izjavljena protiv drugostepene presude kojom je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev podnositeljke radi isplate određenog novčanog iznosa na ime rehabilitacionog obeštećenja. Prema navodima podnositeljke ustavne žalbe, Vrhovni kasacioni sud je arbitrerno i proizvoljno primeni o materijalno pravo, na njenu štetu, jer nije utvrdio da joj pripada pravo na naknadu štete u skladu sa odredbama člana 35. stav 2. Ustava i člana 14. stav 2. Konvencije UN, kao i sa odredbama Zakona o obligacionim odnosima i Zakona o rehabilitaciji, a čime joj je povređeno pravo na pravično suđenje. Podnositeljka je navela da je revizijski sud u osporenoj presudi „odokativnom metodom i netačnim citiranjem odredbe člana 204. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima“ odbio reviziju. S tim u vezi, istakla je da revizijski sud navedenu zakonsku odredbu ne tumači i primenjuje na isti način u svojim presudama. Prema navodima podnosteljke, revizijski sud je, povodom istog pravnog pitanja, a to je pravo na nasleđivanje materijalne štete, navedenu zakonsku odredbu tumačio drugačije u presudi Rev. 1427/11 od 23. februara 2012. godine. U navedenoj presudi Vrhovni kasacioni sud se, obrazlažući svoju ocenu o tome da je materijalna šteta naslediva, pozvao i na odgovarajuće odredbe Zakona o krivičnom postupku, dok u osporenoj revizijskoj presudi nije uopšte obrazložio zašto u konkretnom slučaju nema mesta primeni tih zakonskih odredaba. Podnositeljka smatra da je time povređena i ustavna odredba člana 21. stav 1. Ustava koji promoviše princip jednakosti. Podnositeljka je istakla da revizijski sud u osporenoj presudi nije pošao ni od odredbe člana 35. stav 2. Ustava, iako je očigledno da je njen otac bio lišen slobode nepravilnim i nezakonitim radom državnog organa i da je njoj kao ćerki rehabilitovanog lica takvim radom državnog organa prouzrokovana materijalna i nematerijalna šteta. Takođe, revizijski sud je zanemario i ignorisao odredbu člana 14. stav 2. Konvencije protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni ili postupaka UN , iako prema toj odredbi njoj kao naslednici lica koje je bilo žrtva akta torture pripada pravo na obeštećenje. Podnositeljka je istakla da je jasno da naslednici rehabilitovanog lica u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom, i to odredbama člana 204. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i člana 590. stav 1. Zakona o krivičnom postupku, imaju pravo da naslede pravo oštećenog na naknadu materijalne štete. Podnositeljka smatra da je njoj kao ćerki rehabilitovanog lica koji je bio žrtva akta torture povređeno pravo na pravično suđenje i na pravnu sigurnost, pravo na ljudsko dostojanstvo iz člana 23. stav 1. Ustava, kao i pravo na fizički i psihički integritet iz člana 25. stav 1. Ustava, budući da je posledice koje je trpeo njen otac kao žrtva akta torture, trpela i ona kao i cela porodica. Takođe, podnositeljka je navela da je takvim postupanjem revizijskog suda povređena i odredba člana 22. Ustava. Navedena proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava, prema mišljenju podnositeljke, dovela je i do iscrpljujućeg odugovlačenja postupka i prouzrokovala je ogromne troškove postupka. U vezi sa arbitrernom primenom materijalnog prava, podnositeljka je ukazala i na Odluku Ustavnog suda Už-2789/2014 od 11. decembra 2014. godine, navodeći da je ta odluka doneta u istoj pravnoj i činjeničnoj situaciji kao i u ovom predmetu. Pored toga, podnositeljka je istakla da osporena presuda nije obrazložena i da u njoj nisu sadržani razlozi na kojima je revizijski sud zasnovao svoju odluku, već je taj sud samo naveo da prihvata stanovište koje je zauzeo drugostepeni sud u pobijanoj presudi. Predložila je da Ustavni sud donese odluku kojom će usvojiti ustavnu žalbu i poništiti osporenu revizijsku presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 5216/13 od 18. marta 2014. godine odbijena je žalba tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i potvrđena je delimična presuda Višeg suda u Subotici P. 22/13 od 24. oktobra 2013. godine. U obrazloženju presude je, pored ostalog navedeno: da je pobijanom delimičnom presudom odbijen tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila isplatu nematerijalne štete na ime duševnog bola zbog lišenja slobode njenog pokojnog oca (u tužbi označen kao novčana naknada za psihički bol) i pretrpljenog straha u označenim iznosima sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom, kao i tužbeni zahtev za isplatu naknade materijalne štete, i to po osnovu obavljenog a neplaćenog rada u redovno radno vreme, obavljenog a neisplaćenog prekovremenog rada, izgubljene zarade – plata za vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode, neisplaćene plate za vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode, gubitka penzije, razlike u penzijama i gubitka stana, u označenim iznosima po svakom osnovu, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom; da je u prvostepenom postupku utvrđeno da je pravnosnažnim rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Reh. 17/08 od 15. decembra 2008. godine usvojen zahtev za rehabilitaciju Nade Vukčević radi rehabilitacije njenog pokojnog oca Blaže Šćepanovića i utvrđeno je da je rešenje Komisije za prekršaje Narodnog odbora Drugog reona Grada Beograda b roj 322/51 od 26. februara 1951. godine ništavo od dana donošenja, kao i da su ništave sve pravne posledice tog rešenja, a na osnovu koga je Blažo Šćepanović lišen slobode u trajanju od tri meseca i upućen na društveno koristan rad u trajanju od dve godine; da je Blažo Šćepanović bio lišen slobode od 21. novembra 1950. do 15. februara 1953. godine, a da je preminuo 6. septembra 1996. godine; da je prvostepeni sud pravilno našao da je tužbeni zahtev neosnovan jer tužilja nema pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog smrti ili lišenja slobode rehabilitovanog lica, budući da ne spada u krug lica navedenih u članu 7. stav 5. Zakona o rehabilitaciji, pošto je rođena 1954. godine, dakle nakon što je njen pokojni otac pušten na slobodu; da tužilja kao naslednik rehabilitovanog lica nema pravo na naknadu nematerijalne štete usled eventualnog pretrpljenog duševnog bola zbog lišenja slobode svog oca; da po oceni ovog suda, a imajući u vidu odredbu člana 26. stav 4. Zakona o rehabilitaciji, pravo na naknadu nematerijalne štete priznato je zakonskim naslednicima definisanim u odredbi člana 21. stav 2. Zakona o rehabilitaciji, i to samo za duševne bolove zbog smrti rehabilitovanog lica, a ne i za druge povrede prava i sloboda, a da otac tužilje nije preminuo tokom izdržavanja kazne zatvora; da po oceni ovog suda, tužilji nije priznato pravo na naknadu materijalne štete koju traži, jer pravo na naknadu takve štete, shodno članu 26. Zakona o rehabilitaciji, pripada samo rehabilitovanom licu; da s obzirom na to da je tužilja rođena nakon puštanja njenog pokojnog oca sa izdržavanja kazne zatvora, sledi da je prvostepeni sud pravilno zaključio da tužilja nema zakonski osnov za traženo novčano obeštećenje na ime materijalne štete koju potražuje; da bi takav tužbeni zahtev mogao da postavi samo otac tužilje, kao rehabilitovano lice, a ne i tužilja; da sud ne prihvata žalbene navode kojima se daje drugačije tumačenje odredbi Zakona o rehabilitaciji i iznosi tvrdnja da tužilji, prema opštim pravilima obligacionog prava, pripada pravo na materijalnu i nematerijalnu štetu, zbog toga što zaostavštinu jednog lica čine sva nasleđivanju podobna prava, pa i pravo na podnošenje tužbe; da pravilnim tumačenjem odredbi Zakona o rehabilitaciji sledi suprotno jer je navedenim zakonom napravljena razlika u pogledu ostvarivanja tih prava između rehabilitovanih lica i zakonskih naslednika rehabilitovanih lica; da je Zakon o rehabilitaciji usklađen sa Ustavom i međunarodnim pravnim aktima, tako da se ne može smatrati da tužilji pravo na naknadu štete pripada po odredbama međunarodnog prava i po odredbama Ustava, a svakako, što ne spori ni ovaj sud, rehabilitovanim licima je navedeni zakon omogućio ostvarivanje prava na rehabilitaciono obeštećenje, kao što je omogućio i zakonskim naslednicima rehabilitovanih lica, ali na određeno rehabilitaciono obeštećenje, koje je propisano odredbama člana 21. stav 2. Zakona o rehabilitaciji; da se iz navedenih razloga ne može prihvatiti žalbeni navod tužilje da sud nije pravilno primenio materijalno pravo, te da je pravo na rehabilitacionu štetu zagarantovano Ustavom i međunarodnim aktima, s obzirom da je tužilja dete rehabilitovanog lica, te da je rođena nakon što je isti pušten sa izdržavanja kazne zatvora.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 698/14 od 13. novembra 2014. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 5216/13 od 18. marta 2014. godine. U osporenoj revizijskoj presudi je, pored ostalog, navedeno: da razlozi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu osnovani; da tužilja nije rođena u ustanovi za izvršenje sankcija, niti je u vreme trajanja povrede prava Blaže Šćepanovića (njenog oca), od 1950. do 1953. godine, rasla bez roditeljskog staranja; da je pravilan zaključak nižestepenih sudova da tužilja ne spada u krug lica iz člana 7. Zakona o rehabilitaciji i da ne može potraživati naknadu nematerijalne štete; da tužilji ne pripada pravo na naknadu materijalne štete po osnovu rehabilitacije jer to pravo pripada samo rehabilitovanom licu, u smislu člana 26. „stav 3 .“ Zakona o rehabilitaciji; da bi potraživanje po ovom osnovu prešlo na tužilju samo da je priznato pravnosnažnom sudskom odlukom ili pismenim sporazumom (član 204. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima), što nije slučaj u konkretnoj pravnoj stvari; da su revizijski navodi kojima tužilja tumači odredbe Zakona o rehabilitaciji bili predmet pravilne materijalnopravne ocene Apelacionog suda u Novom Sadu, čije stanovište prihvata i Vrhovni kasacioni sud; da je iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku, odlučeno kao u izreci. Pored toga, revizijski sud je u osporenoj revizijskoj presudi naveo i relevantne odredbe Zakona o rehabilitaciji, među kojima i odredbe člana 21. st. 1. i 2. i člana 26. st. 1. i 3. navedenog zakona.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1427/11 od 23. februara 201 2. godine, na koju se podnositeljka poziva kao dokaz različitog postupanja revizijskog suda u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, odbijena je kao neosnovana revizija tužilaca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2024/11 od 15. septembra 2011. godine, a kojom je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev tužilaca radi naknade štete . Iz obrazloženja navedene presude proizlazi da su tužioci naslednici lica koje je bilo lišeno slobode i da su oni u predmetn om parničnom postupku potraživali naknadu nematerijalne i materijalne štete po osnovu neosnovanog lišenja slobode njihovog pravnog prethodnika i po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog njegove smrti . Revizijski sud je u obrazloženju presude naveo da je izvor ove obligacije u posebnim propisima kojima se uređuje krivični postupak, ukazujući pri tome na odgovarajuće odredbe Zakona o krivičnom postupku iz 1977. godine, odnosno Zakonika o krivičnom postupku iz 2001. godine. Po shvatanju revizijskog suda, naslednici neopravdano osuđenih lica i lica neosnovano lišenih slobode nasleđuju samo pravo oštećenog lica na naknadu imovinske štete, a u skladu sa odgovarajućim odredbama navedenih zakona. Pored toga, u presudi je citirana i odredba člana 204. Zakona o obligacionim odnosima. Polazeći od činjenica konkretnog slučaja i relevantnih zakonskih odredbi, revizijski sud je ocenio da potraživanje naknade nematerijalne štete za koju tužioci smatraju da je pretrpeo njihov pravni prethodnik zbog neosnovanog lišenja slobode nije prešlo na tužioce, budući da je krivični postupak protiv pravnog prethodnika tužilaca obus tavljen, u smislu člana 560. stav 3. Zakonika o krivičnom postupku, zbog njegove smrti. Naime, revizijski sud nalazi da naknada štete ne pripada ni licu neosnovano lišenom slobode ako je krivični postupka obustavljen na osnovu člana 217. navedenog zakonika - zbog smrti okrivljenog, pa stoga ne pripada ni njegovim pravnim sledbenicima. Navedeno se, po oceni revizijskog suda, odnosi i na naknadu materijalne štete za troškove koje je imao pravni prethodnik tužilaca u krivičnom postupku. U pogledu drugih zahteva tužilaca za naknadu nematerijalne ( duševnih bolova zbog smrti pravnog prethodnika) i materijalne štete (na ime podmirenja troškova boravka pravnog prethodnika u pritvoru), Vrhovni sud je ocenio da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo ocenjujući da su ta potraživanja zastarela.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđena su sledeća osnovna načela i ljudska prava, i to: načelo vladavine prava (član 18.), načelo zabrane diskriminacije (član 21.), načelo zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda (član 22.), pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti (član 23), pravo na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, pravo na pravično suđenje (član 32.), posebna prava okrivljenog (član 33.), pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo ( član 36.) i pravo nasleđivanja (član 59.). Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o ratifikaciji Konvencije protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni ili postupaka UN („Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori“, broj 9/ 91 i „Službeni list SCG- Međunarodni ugovori“, br. 16/05 i 2/06) je ratifikovana Konvencija protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni ili postupaka usvojena 10. decembra 1984. godine u Njujorku (u daljem tekstu: Konvencija UN). Konvencijom UN je predviđeno: da svaka država članica, u svom pravnom sistemu, garantuje žrtvi nekog akta torture pravo dobijanja naknade i pravednog i odgovarajućeg obeštećenja, uključujući sredstva potrebna za njegovu što potpuniju rehabilitaciju, a da u slučaju smrti žrtve akta torture, imaoci prava te žrtve polažu pravo na obeštećenje (član 14. stav 1.); da ovaj član ne isključuje nikakvo pravo na obeštećenje koje bi imala žrtva ili bilo koje drugo lice u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom (član 14. stav 2.).

Za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu od značaja su i odgovarajuće odredbe Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 33/06) i Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/11) , a koje su navedene u Odluci Ustavnog suda Už-7982/2014 od 8. decembra 2016. godine („Službeni glasnik RS“, broj 109/16).

5. Ocenjujući navode podnositeljke ustavne žalbe o po vredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odr edbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na tome da je Vrhovni kasacioni sud prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu materijalne štete arbitrerno i proizvoljno primenio materijalno pravo , da odluka revizijskog suda nije obrazložena u skladu sa standardima prava na pravično suđenje i da joj je osporen om presudom povređeno pravo na pravnu sigurnost.

5.1. Ustavni sud najpre konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da i proizvoljna ili arbitrerna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od utemeljenosti ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

Prilikom razmatranja navoda ustavne žalbe o proizvoljnoj i arbitrernoj primeni materijalnog prava , Ustavni sud je pošao od odredaba člana 22. stav 1. Ustava kojom se garantuje pravo svakog čije je Ustavom zajemčeno pravo povređeno da zahteva uklanjanje posledica koje su povredom nastale i odredbe člana 35. stav 1. Ustava kojom je zajemčeno pravo na rehabilitaciju i naknadu štete svakom ko je bez osnova ili nezakonito lišen slobode, a na temelju kojih je zakonodavac posebnim zakonom uredio pitanje prava na rehabilitaciju. Zakonom o rehabilitaciji iz 2006. godine prvi put je (delimično) uređeno pitanje rehabilitacije lica koja su bez sudske ili administrativne odluke ili sudskom ili administrativnom odlukom lišena iz političkih ili ideoloških razloga, života, slobode ili nekih drugih prava od 6. aprila 1941. godine do dana stupanja na snagu ovog zakona, dok su važećim Zakonom o rehabilitaciji iz 2011. godine prvi put uređene i pravne posledice rehabilitacije. Prema važećem Zakonu o rehabilitaciji, pravne posledice rehabilitacije za rehabilitovano lice i za druga lica određena ovim zakonom su mere uklanjanja i ublažavanja posledica ništavih , odnosno nepunovažnih akata i radnji kojima su ta lica bila lišena života, slobode ili drugih prava iz političkih, verskih, nacionalnih i ideoloških razloga, i obuhvataju, pored ostalog , i pravo na obeštećenje za materijalnu i nematerijalnu štetu (rehabilitaciono obeštećenje). Odredbama člana 20. Zakona o rehabilitaciji propisana su prava koja pripad aju rehabilitovanim licima, a odredbama člana 21. tog zakona propisana su prava koja imaju druga lica. Pravo na rehabilitaciono obeštećenje bliže je uređeno odredbama člana 26. Zakona o rehabilitaciji. Iz navedenih zakonskih odredaba proizlazi da se rehabilitovanim licima daje više različitih prava , među kojima i pravo na reh abilitaciono obeštećenje, uključujući i pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete. Kada je reč o drugim licima i njihovim pravima, oni su svrstani u tri grupe, i u zavisnosti od toga kojoj grupi pripadaju zavisi i obim njihovih prava. Tako lica iz člana 7. tačka 5) navedenog zakona (deca rehabilitovanih lica koja su rođena za vreme trajanja povrede prava i slobode roditelja ili su za to vreme rasla bez roditeljskog staranja) imaju, pored prava iz zdravstvenog osiguranja, i pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, dok bračni drug, deca i roditelji, odnosno braća, sestre i vanbračni partner rehabilitovanog lica imaju pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog smrti rehabilitovanog lica, pod uslovom da je između njih i umrlog rehabilitovanog lica postojala trajnija zajednica života. Konačno, naslednici rehabilitovanog lica imaju pravo na vraćanje konfiskovane imovine ili imovine oduzete po osnovu propisa iz člana 2. stav 1. navedenog zakona, odnosno obeštećenje za tu imovinu.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da je pravna o cena Vrhovnog kasacionog suda - da podnositeljka, kao naslednik rehabilitovanog lica, koje je umrlo pre stupanja na snagu važećeg Zakona o rehabilitaciji, nema pravo na obeštećenje za materijalnu štetu koju je rehabilitovano lice pretrpelo za vreme lišenja slobode, odnosno zbog povrede prava i sloboda, zasnovan a na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrarnom tumačenju i primeni odredaba merodavnog materijalnog prava. Ovo iz razloga što je Zakonom o rehabilitaciji, koji je lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima u pogledu regulisanja prava na obeštećenje za materijalnu i nematerijalnu štetu (rehabilitaciono obeštećenje), propisan krug lica koja imaju određena prava po tom osnovu, kao i obim tih prava. Navedenim zakonom je izričito propisano da pravo na naknadu materijalne štete zbog povrede prava i sloboda imaju rehabilitovana lica, dok to pravo nije predviđeno i za druga lica.

Ustavni sud nalazi da nisu osnovani navodi podnositeljke kojima ukazuje da je pravni zaključak revizijskog suda da ona nema pravo na naknadu materijalne štete po osnovu rehabilitacije, suprotan odredbama člana 35. Ustava i člana 14. Konvencije UN. Naime, odredbom člana 35. stav 1. Ustava pravo na rehabilitaciju i naknadu štete utvrđeno je licima koja bez osnova ili nezakonito budu li šena slobode, pritvorena ili osuđena za kažnjivo delo, a ne i njihovim naslednicima. Druga lica, u skladu sa odredbom člana 35. st. 2. i 3. Ustava, imaju pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete zbog nezakonitog i nepravilnog rada državnih organa i to pod uslovima određenim zakonom . Pri tome, Ustavni sud napominje da Ustavom nije predviđena pravo na rehabilitaciju lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga lišena života, slobode i drugih prava na osnovu sudske ili administrativne odluke ili bez tih odluka u ranijem pravnom režimu, ali da je zakonodavac u cilju zaštite i ostvarivanja osnovnih ustavnih načela i ljudskih i manjinskih prava i sloboda doneo Zakon o rehabilitaciji kojim je uredio to pitanje. Zakonodavac je, polazeći od odredbe člana 35. stav 1. Ustava , propisao veći broj različitih prava rehabilitovanim licima, a u cilju da tim licima kao neposredno oštećenima omogući ostvarivanje ustavnog prava na rehabilitaciju i naknadu zbog lišenja slobode. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da podnositeljka, kao ćerka rehabilitovanog lica, nije bila rođena u vreme lišenja i trajanja lišenja slobode, već tek nakon puštanja njenog oca na slobodu , tako da nije bila lišena očevog roditeljskog staranja, te se ne može smatrati ni „žrtvom“ nezakonitog i nepravilnog rada državnih organa . Što se tiče odredbe člana 14. stav 1. Konvencije UN, Ustavni sud konstatuje da se njome garantuje žrtvi nekog akta torture pravo na naknadu i pravedno i odgovarajuće obeštećenje, kao i to da u slučaju smrti žrtve akta torture imaoci prava te žrtve polažu pravo na obeštećenje. Iz navedene odredbe proizlazi da titulari prava na obeštećenje u slučaju torture mogu biti i druga lica, ali samo u slučaju kada je smrt žrtve neposredno nastupila kao posledica akta torture, što ovde nije slučaj. Ustavni sud nalazi da je smisao navedene odredbe da se žrtvi akta torture ili drugim licima u slučaju smrti žrtve , obezbedi pravedno i odgovarajuće obeštećenje zbog povrede fizičkog i psihičkog integriteta nastale kao posledica akta torture, a koje se, pre svega, ogleda u naknadi nematerijalne štete. U tom kontekstu je odredbom člana 14. stav 2. Konvencije UN i propisano da ovaj član ne isključuje nikakvo pravo na obeštećenje koje bi imala žrtva ili bilo koje drugo lice u skladu sa n acionalnim zakonodavstvom. Osim toga, Ustavni sud ukazuje da ni iz navoda ustavne žalbe, niti iz sadržine osporenih presuda ne proizlazi da je podnositeljka naknadu materijalne štete u predmetnom parničnom postupku tražila zbog povreda psihičkog i fizičkog integritet a rehabilitovanog lica nastalih kao posledica akta torture.

U vezi sa iznetim, Ustavni sud konstatuje da je neosnovano pozivanje podnositeljke na Odluku Ustavnog suda Už-2789/2014 od 11. decembra 2014. godine. Naime, u navedenoj odluci je Ustavni sud zauzeo stav da podnosilac kao rehabilitovano lice, polazeći od odredaba člana 35. Ustava i odredaba člana 14. Konve ncije UN, kao i razloga pravičnosti, ima pravo ne samo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove, kako je to propisano članom 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji, već i na naknadu svih vidova nematerijalne štete koju je pretrpeo zbog fizičkog i psihičkog zlostavljanja za vreme trajanja pritvora i izdržavanja kazne zatvora. Iz navedenog sledi da je u tom predmetu razmatrano pitanje prava rehabilitovanog lica na naknadu različitih vidova nematerijalne štete nastale kao posledica akta torture. Kako se, u konkretnom slučaju, ne radi ni o zahtevu za naknadu štete rehabilitovanog lica, ni o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, niti o naknadi štete prouzrokovane aktom torture, to postupajući sudovi nisu postupili suprotno navedenoj Odluci Ustavnog suda, kako neosnovano tvrdi podnositeljka.

Isti pravni stav o pravu o pravu drugih lica (naslednika rehabilitovanog lica) na materijalnu štetu, kao vid rehabilitacionog obeštećenja, Ustavni sud je zauzeo u Odluci Už-7982/2014 od 8. decembra 2016. godine („Službeni glasnik RS“, broj 109/16).

Navodi podnositeljke kojima ukazuje na pogrešno citiranje i tumačenje odredbe člana 204. Zakona o obligacionim odnosima, a na osnovu koje je revizijski sud navodno zauzeo stav o pravu na nasleđivanje materijalne štete u konkretnom slučaju, nisu osnovani. Ovo iz razloga što je pravna ocena revizijskog suda o neosnovanosti zahteva podnositeljke, kao naslednika rehabilitovanog lica, na naknadu materijalne štete zasnovana na odredbama Zakona o rehabilitaciji, a ne na navedenoj odredbi Zakona o obligacionim odnosima. Stoga, Ustavni sud nije posebno ni razmatrao da li je revizijski sud u osporenoj presudi pravilno citirao i tumačio navedenu zakonsku odredbu. Takođe, Ustavni sud nalazi da nisu osnovani ni navodi podnositeljke da je revizijski sud u predmetnom soru trebao da ima u vidu i odre dbe Zakona o krivičnom postupku. Naime, navedenim zakonom uređen je postupak za naknadu štete, rehabilitaciju i ostvarivanje drugih prava lica neopravdano osuđenih i neosnovano lišenih slobode, dok su pravo na rehabilitaciju lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga lišena života, slobode ili drugih prava, bez sudske ili administrativne odluke ili sudskom ili administrativnom odlukom, i pravne posledice rehabilitacije, a u koje spada i pravo na rehabilitaciono obeštećenje, uređeni važećim Zakonom o rehabilitaciji . Prema tome, za odlučivanje o pravu naslednika rehabilitovanog lica na naknadu štete (rehabilitac iono obeštećenje) merodavne su odredbe Zakona o reh abilitaciji, koje su postupajući sudovi i primenili u konkretnom slučaju, a ne odredbe Zakona o krivičnom postupku.

5.2. U pogledu navoda podnositeljke ustavne žalbe kojom ukazuje da osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda nije obrazložena u dovoljnoj meri, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Ovaj princip, međutim, ne zahteva da se sudovi detaljno osvrnu na svaki argument stranaka u postupku, nego samo na argumente koje smatraju pravno relevantnim (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine). Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 414. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US, 74/13 - Odluka US i 55/14) propisano da Vrhovni kasacioni sud neće detaljno obrazlagati presudu kojom se revizija odbija kao neosnovana, ako zaključi da to nije potrebno zbog toga što se u reviziji ponavljaju žalbeni razlozi ili kad se obrazlaganjem presude kojom se revizija odbija ne bi postiglo novo tumačenje prava niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava.

Ustavni sud konstatuje da je Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi, pozivajući se na relevantne odredbe Zakona o rehabilitaciji, ocenio da podnositeljka nema pravo na rehabilitaciono obeštećenje, ističući pri tome da su revizijski navodi kojima tužilja tumači odredbe navedenog zakona bile predmet ocene Apelacionog suda u Novom Sadu, a čije stanovište prihvata i revizijski sud . Polazeći od iznetog, a imajući u vidu da je, u konkretnom slučaju, Vrhovni kasacioni sud odbio reviziju, da su u reviziji ponovljeni žalbeni razlozi o nepravilnoj primeni materijalnog prava, a o kojima se izjasnio drugostepeni sud , te da se radi o pravnom pitanju o kome revizijski sud već ima zauzet pravni stav iznet u većem broju presuda , Ustavni sud je ocenio da navodi podnositeljke kojim ukazuje da osporena presuda nije obrazložena u skladu sa standardima prava na pravično suđenje nisu osnovani .

5.3. Razmatrajući navode podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud najpre naglašava da različito postupanje sudova postoji kada sudovi poslednje instance, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, donesu različite odluke.

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi istakla da je Vrhovni kasacioni sud povodom istog pravnog pitanja – prava na nasleđivanje materijalne štete donosio različite odluke, ukazujući pri tome na presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1427/11 od 23. februara 2012. godine, u kojoj je zauzet drugačiji pravni stav od onog iznetog u osporenoj presudi. Ustavni sud je ocenio da iz sadržine navedene presude ne proizlazi da je ova odluk a doneta u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i osporena presuda. Naime, iz navedene revizijske presude proizlazi da je u tom parničnom postupku odlučivano o zahtevu za naknadu štete po osnovu neosnovano g liše nja slobode , koji su podneli naslednici lica koje je bilo lišeno slobode, a o kome je odlučivano u skladu sa Zakonom o krivičnom postupku, kojim je uređen postupak za naknadu štete, rehabilitaciju i ostvarivanje drugih prava lica neopravdano osuđenih i neosnovano lišenih slobode. Nasuprot tome, u parničnom postupku u kome je doneta osporena revizijska presuda odlučivano je pravu na rehabilitaciono obeštećenje podnositeljke, kao naslednika reh abilitovanog lica, i to na osnovu odredaba Zakona o rehabilitaciji kojim je uređeno to pitanje. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani navodi podnositeljke o povredi prava na pravnu sigurnost.

Navod podnositeljke kojim je uzgredno i u jednoj rečenici ukazala na „iscrpljujuće odugovlačenje postupka“ Ustavni sud nije posebno razmatrao, s obzirom na to da podnositeljka nije navela da joj je time povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, niti je u ustavnoj žalbi postavila zahtev za utvrđenjem povrede tog prava u predmetnom postupku.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da nisu prihvatljive tvrdnje podnositeljke o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) , ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Po oceni Ustavnog suda, navodi podnositeljke o povredi načela i prava iz čl. 3, 21, 22, 23, 25, 33, 36. i 59. Ustava, ne mogu se prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o učinjenoj povredi označenih načela i prava, imajući u vidu da podnositeljka povredu tih načela i prava, u suštini, obrazlaže istim navodima kojima obrazlažu i povredu prava na pravično suđenje.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je , na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić