Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro šest godina. Zbog neumerene dužine postupka, a u odsustvu zahteva za naknadu štete, satisfakcija je određena objavljivanjem odluke.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1804/2009
10.05.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević , predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, Milan Stanić,Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Akcionarskog društva „Fabrika hleba i mleka“ iz Surdulice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170 . Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. maja 201 2. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Akcionarskog društva „Fabrika hleba i mleka“ i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Surdulici u predmetu P. 588/03 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Republike Srbije".

O b r a z l o ž e nj e

1. Akcionarsko društvo „Fabrika hleba i mleka“ iz Surdulice je 29. septembra 2009. godine podnelo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Surdulici u predmetu P. 588/03.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da se radi o radnom sporu koji je pred Opštinskim sudom u Surdulici trajao skoro šest godina iako radni sporovi zahtevaju hitnost u odlučivanju i da je takvim odugovlačenjem postupka podnosiocu pričinjena materijalna šteta, u iznosu od 1.700.000,00 dinara, jer vraćanjem na rad tužioca u radnom sporu podnosilac ustavne žalbe ima obavezu da mu naknadi štetu u visini izgubljene zarade i drugih primanja i uplate doprinosa za obavezno socijalno osiguranje unazad za skoro šest godina.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga prava sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) sadrži odredbu koja je istovetna odredbi člana 170. Ustava a stavom 2. člana 82. Zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Surdulici P. 84/07 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom sporu:

Velibor Mitić iz Surdulice je 26. novembra 2003. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Surdulici protiv tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi poništaja odluke o prestanku radnog odnosa.

Pred Opštinskim sudom u Surdulici ročište zakazano za 18. februar 2004. godine nije održano na zahtev tuženog, a na ročištu od 15. aprila 2004. godine izvedeni su predloženi dokazi i pokušano je mirno rešenje spora koje nije uspelo. Na ročištima 19. juna i 14. oktobra 2004. godine izvedeni su predloženi dokazi a na ročištu 14. oktobra 2004. godine zaključena je glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Surdulici P. 588/03 od 14. oktobra 2004. godine poništena je odluka direktora tužene „Fabrika hleba i mleka“ o prestanku radnog odnosa tužioca 01-384 od 14. novembra 2003. godine kojom je tužiocu otkazan ugovor o radu usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena kao nezakonita i naloženo je tuženom da tužioca vrati na radne poslove i zadatke koje je pre obavljao i da mu naknadi troškove postupka. Protiv navedene prvostepene presude tuženi je uložio žalbu 27. decembra 2004. godine i Okružni sud u Vranju je, odlučujući o žalbi, rešenjem Gž. 1.903/05 od 18. maja 2005. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom bilo je održano dva ročišta za glavnu raspravu, a dva nisu održana , i to zbog neodazivanja svedoka, zaposlenih kod tuženog. Na ročištu od 11. oktobra 2006. godine zaključena je glavna rasprava i Opštinski sud u Surdulici je doneo presudu P. 342/05 od 11. oktobra 2006. godine kojom je odlučio na isti način kao i u ranijoj prvostepenoj presudi. Tuženi je podneo žalbu protiv te presude 22. januara 2007. godine i rešenjem Okružnog suda u Vranju Gž.1.423/07 od 5. jula 2007. godine ponovo je ukinuta prvostepena presuda i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Zatim je u ponovnom postupku održano tri ročišta za glavnu raspravu na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem svedoka a jedno ročište nije održano na zahtev tuženog i presudom Opštinskog suda u Surdulici P.1.84/07 od 4. juna 2008. godine odbijen je tužbeni zahtev kao neosnovan. Protiv navedene presude tužilac je podneo žalbu i Okružni sud u Vranju je presudom Gž. 1. 188/09 od 17. jula 2009. godine preinačio presudu Opštinskog suda u Surdulici P.1. 84/07 od 4. juna 2008. godine tako što je poništio kao nezakonitu Odluku direktora tužene kojom je tužiocu otkazan ugovor o radu i naložio tuženoj da tužioca vrati na rad radi obavljanja poslova koje je obavljao pre otkaza ugovora o radu i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka. Navedena presuda je postala pravnosnažna 14. septembra 2009. godine. Uvidom u spise predmeta utvrđeno je da podnosilac ustavne žalbe nije izjavio reviziju.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano , u članu 10, da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku. Odredbom člana 434. ovog zakona predviđena je hitnost u rešavanju radnih sporova.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u vreme vođenja i okončanja postupka, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak na odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet nerešen tri godine, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 26. novembra 2003. godine pa do donošenja drugostepene presude 17. jula 2009. godine.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Naime, postupak pred prvostepenim i drugostepenim sudom je ukupno trajao šest godina, te uzimajući u obzir da se radilo o radnom sporu u kome se mora hitno postupati, Ustavni sud ukazuje da je osporeni postupak nerazumno dugo trajao. Takođe , i ukidanje prvostepene odluke u dva navrata od strane drugostepenog suda uticalo je na dužinu trajanja postupka u kome se moralo hitno rešavati. Po oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe je u izvesnoj meri doprineo dužini trajanja postupka jer dva ročišta za glavnu raspravu nisu održana na njegov zahtev. Međutim , ni te okolnosti ne mogu uticati na drugačije odlučivanje Ustavnog suda, imajući u vidu šestogodišnje trajanje parničnog postupka čiji je predmet bio radni spor. Iz svega navedenog Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , u parničnom postupku koji je pred Opštinskim sudom u Surdulici vođen pod brojem P. 588/03 , te je u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu , na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

5. S obzirom na to da u ustavnoj žalbi nije istaknut zahtev za naknadu nematerijalne štete, krećući se u granicama zahteva i u skladu sa usvojenim stavom o načinu otklanjanja štetnih posledica povrede prava zajemčenog Ustavom, Ustavni sud je u saglasno odredbama člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, u konkretnom slučaju, ostvari objavljivanjem ove odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije".

U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete Ustavni sud je utvrdio da podnosilac nije pružio dokaz da mu je radnjom državnog organa pričinjena šteta u iznosu koji je istakao. Naime, kako iz same ustavne žalbe proizlazi, traženi iznos je zapravo iznos za koji podnosilac kao stranka u osporenom parničnom postupku koja je izgubila parnicu smatra da je obavezan da plati protivnoj stranci na ime izgubljene zarade i uplate doprinosa za obavezno socijalno osiguranje na osnovu pravnosnažne presude kojom mu je naloženo vraćanje na rad druge parnične strane. Na isti način Ustavni sud je odlučio na sednici od 9. februara 2012. godine u predmetu Už-1344/2009.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti