Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično i suđenje u razumnom roku
Kratak pregled
Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na pravično suđenje. Poništena je presuda Apelacionog suda zbog proizvoljnog zaključivanja o činjenicama i nedostatka obrazloženja o primeni materijalnog prava.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-1804/2014
01.12.2016.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Goran P. Ilić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. A . iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 1. decembra 2016. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba D. A . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 3006/11 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Vranju P. 590/06) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.
3. Usvaja se ustavna žalba D. A . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 1997/13 od 5. decembra 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
4. Poništava se presuda Apelacionog suda u Nišu 1997/13 od 5. decembra 2013. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Vranju P. 3006/11 od 17. maja 2013. godine.
5. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.
O b r a z l o ž e nj e
1. D. A . iz Vranja podneo je , 26. februara 2014. godine, preko punomoćnika S . N, advokata iz Vranja, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 3006/11 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Vranju P. 590/06), kao i protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1997/13 od 5. decembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na zaštitu zdravlja , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 68. stav 1. Ustava.
U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je tužba u predmetnom parničnom postupku podneta 6. aprila 2006. godine, a da je postupak pravnosnažno okončan tek 5. decembra 2013. godine, nakon više od sedam i po godina. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je takvim postupanjem suda povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, posebno ističući da se ovakva vrsta spora može okončati za šest meseci, budući da postoji pismena dokumentacija o svemu i da činjenično stanje nije sporno, te da je sud samo trebao da primeni materijalno pravo i odluči o tužbenom zahtevu. Prema navodima podnosioca, osporenom presudom je pravnosnažno odbijen njegov tužbeni zahtev kojim je tražio da se utvrdi da ima pravo na povraćaj sredstava, odnosno plaćanja troškova za izvršene operacije na kukovima u toku juna meseca 2004. i februara 2005. godine, te da se tuženi obaveže da mu isplati određene novčane iznose. Podnosilac je istakao da su navedene operacije morale biti izvršene jer su bile nužne i neophodne, a samim tim i hitne. Takođe, podnosilac je naveo da on nije bio stavljen na listu čekanja prilikom prvog prijema u KC B. 16. marta 2004. godine, nego tek 7. februara 2005. godine, kao i da je on poslat na operaciju od strane Filijale za Pčinjski okrug Vranje bez prisutnosti klauzule „na lični zahtev“, već o trošku Fonda za zdravstveno osiguranje. Podnosilac smatra da je Fond za zdravstveno osiguranje bio dužan da mu plati troškove za izvršene operacije jer je njemu to pravo pripadalo kao osiguranom licu u okviru sistema zdravstvene zaštite Republike Srbije. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da mu je u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , kao i da su mu osporenom presudom povređena prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na zaštitu zdravlja. Pored toga, podnosilac je predložio da mu Sud utvrdi pravo na naknadu materijalne štete na ime povraćaja sredstava za izvršene operacije na kukovima i na ime troškova parničnog postupka, kao i pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede označenih ustavnih prava, te da mu naknadi troškove postupka za sastav ustavne žalbe.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Vranju P. 3006/11, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:
D. A, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 6. aprila 2006. godine Opštinskom sudu u Vranju tužbu protiv tuženog Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje Beograd – Filijala za Pčinjski okrug Vranje radi povraćaja sredstava isplaćenih na ime troškova lečenja. Predmet je zaveden pod brojem P. 590/06
Prvo ročište za glavnu raspravu održano je 20. juna 2006. godine, na kome je, pored ostalog, određeno da se sprovede veštačenje od strane M. S, ortopeda iz Vranja. Zatim, narednih pet ročišta nije održano, i to jedno ročište iz razloga što je podnesak tužioca uručen tuženom tek na ročištu, iako je mesec dana ranije podnet sudu, dva zbog toga što veštačenje još nije bilo sprovedeno i što su se spisi predmeta nalazili kod sudskog veštaka, jedno ročište zbog toga što su nalaz i mišljenje veštaka uručeni strankama na ročištu (26. februara 2007. godine) i jedno zbog toga što je tužiocu prigovor tuženog na nalaz veštaka uručen na ročištu. U daljem toku postupka pred Opštinskim sudom u Vranju održano je još 12 ročišta, dok šest ročišta nije održano, i to jedno ročište na predlog punomoćnika tužioca, dva ročišta na saglasan predlog stranaka i dva zbog toga što su tuženom na ročištu predati podnesci tužioca radi izjašnjenja, a koje je njegov punomoćnik dostavio sudu neposredno pred ročište, te jedno ročište zbog toga što je strankama na ročištu uručena lista čekanja. U sprovedenom postupku sud je, na predlog tuženog, odredio veštačenje od strane „O. k . N .“ na okolnost da li su hirurške intervencije bile hitne prirode (13. septembra 2007. godine), koje nije sprovedeno, a potom je ponovo, na predlog tuženog, odredio veštačenje preko „Z. s . m . N .“ na iste okolnosti (12. novembra 2008. godine), koje takođe nije sprovedeno, a bez navođenja konkretnih razloga za to. Pored toga, u ovoj fazi postupka dva puta je promenjen predsednik veća, i to jednom na osnovu rešenj a o izuzeću od 22. juna 2009. godine, na zahtev tuženog, a iz razloga koji se odnose na propust u sprovođenju dokaznog postupka.
Nakon 1. januara 2010. godine i formiranja nove mreže sudova u Republici Srbiji, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 338/10. U toku postupka pred ovim sudom održana su još četiri ročišta, dok jedno ročište nije održano iz razloga što je nalaz sa mišljenje m veštaka uručen strankama neposredno na ročištu. Prvostepeni sud je u dva navrata odredio veštačenje, pored ostalog, i na okolnost da li su operacije bile hitne i neophodne, i to prvo od strane „Z . s. m. K. - M. K .“, a potom od strane „Centra s. m . N. S. - M . f . N . S .“, pri čemu su oba pravna lica obavestila sud da nisu u mogućnosti da obave veštačenje. Pored toga, prvostepeni sud je odredio i sproveo veštačenje od strane veštaka ortopeda dr S. M . na okolnost da li su operacije bila hitne prirode.
Inače, u toku postupka pred postupajućim prvostepenim sudovima izvedeni su dokazi veštačenjem, saslušanjem svedoka, saslušanjem tužioca i čitanjem pismene dokumentacije.
Presudom Osnovnog suda u Vranju P. 338/10 od 26. januara 2011. godine utvrđeno je da tužilac ima pravo na povraćaj sredstava, odnosno plaćenih troškova za izvršene operacije na kukovima, pa je obavezan tuženi da tužiocu isplati određeni novčani iznos.
Rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž. 1186/11 od 18. avgusta 2011. godine ukinuta je prvostepena presuda i predmet je vraćen istom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da se osnovano žalbom ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje u pogledu hitnosti izvršenih operativnih zahvata kod tužioca, a što je bitna činjenica za presuđenje ove stvari, kao i da su osnovani navodi da ovu činjenicu treba utvrditi veštačenjem od strane Z . s . m . N . ili nekog sudsko -medicinskog odbora pri nekom medicinskom fakultetu, a što je tuženi i predlagao tokom postupka; da će u ponovnom postupku prvostepeni sud nesumnjivo utvrditi kada su izvršene operacije oba kuka kod tužioca, kao i da li se radilo o pružanju hitne medicinske pomoći u smislu člana 53. Zakona o zdravstvenom osiguranju.
U ponovnom postupku pred Osnovnim sudom u Vranju, u kome je predmet dobio novi broj P. 3006/11, od ukupno zakazanih osam ročišta tri su održana, dok pet ročišta nije održano. Tri ročišta nisu održana zbog toga što određeno veštačenje nije bilo sprovedeno, odnosno zato što je nalaz veštaka uručen strankama na ročištu, dok dva ročišta nisu održana na predlog punomoćnika stranaka, od kojih jedno na predlog punomoćnika tužioca. U toku postupka izvedeni su dokazi veštačenjem i dopunskim veštačenjem od strane Z. s . m . N . (na okolnost hitnosti izvršenih operativnih zahvata) i čitanjem pismene dokumentacije.
Presudom Osnovnog suda u Vranju P. 3006/11 od 17. maja 2013. godine, u stavu prvom izreke, utvrđeno je da tužilac prema tuženom ima pravo na povraćaj sredstava, odnosno plaćenih troškova za izvršene operacije na kukovima tužioca u toku juna 2004. i februara 2005. godine u iznosu od 421.440,00 dinara, pa je obavezan tuženi da isplati tužiocu novčani iznos od 192.480,00 dinara i iznos od 228.960,00 dinara, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom, dok je u stavu drugom izreke obavezan tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati određeni novčani iznos. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je sud, na osnovu sprovedenih dokaza, utvrdio da se tužilac 7. juna 2005. godine obra tio tuženom sa zahtevom za naknadu troškova i da je uz zahtev priložio odgovarajuću dokumentaciju, uključujući nalog za prenos iznosa od 192.480,00 dinara od 25. maja 2004. godine i račun broj 126/2005 od 31. marta 2005. godine na iznos od 228.960,00 dinara, a koje iznose je platio tužilac za proteze kuka; da rešenjem Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje – Filijala za Pčinjski okrug Vranje od 30. juna 2005. godine osiguraniku D . A . (tužiocu) nije priznato pravo na naknadu troškova za nabavku implantanata – proteze kuka, dva komada, u visini od 421.400,00 dinara, uz obrazloženje da je osiguranik operisan na lični zahtev i mimo liste čekanja; da je rešenjem Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, Beograd, od 9. decembra 2005. godine , odbijena žalba tužioca protiv navedenog prvostepenog rešenja, uz obrazloženje da je zdravstvena zaštita ostvarena mimo liste čekanja; da je sud, iz potvrde o nabavci lekova i medicinskih sredstava i o naplati izvršenih usluga Instituta o . „B .“ broj 707/3 od 17. maja 2005. godine, utvrdio da je Institut raspolagao protezama kuka za pacijente koji se operišu po redosledu sa liste čekanja, a da je tužilac na lični zahtev nabavio protezu kuka i da je operisan mimo redosleda utvrđenog na listi čekanja; da je sud, na osnovu izveštaja Instituta broj 725/2 od 26. juna 2007. godine, utvrdio da je tužilac 1. februara 2005. godine primljen u Institut zbog operativnog lečenja levog kuka i da je operisan na lični zahtev mimo redosleda utvrđenog na listi čekanja, pošto nije bio hitan slučaj; da iz izjašnjenja Instituta broj 725/4 od 26. novembra 2007. godine proizlazi da je tužilac 1. februara 2005. godine ponovo hospitalizovan i da je tada potpisao zahtev za lečenje na lični zahtev mimo redosleda utvrđenog na listi čekanja; da je sud, iz liste čekanja Instituta, utvrdio da se tužilac na listi nalazio pod rednim brojem 196 sa datumom 7. februar 2005. godine; da iz izveštaja doktora S. M . od 8. novembra 2010. godine proizlazi da je tužilac zbog izuzetno teških bolova morao da bude operisan hitno i da nije mogao da čeka redosled sa liste, te da je kod tužioca moralo da dođe do hit ne ugradnje proteza na oba kuka mimo liste čekanja , i to o trošku Zavoda za zdravstveno osiguranje; da iz nalaza Z . s . m . Niš od 20. marta 2012. godine proizlazi da su sprovedene operacije kod tužioca svakako bile nužne i neophodne, ali ne i hitne; da je sud, primenjujući materijalno pravo na utvrđeno činjenično stanje, našao da je tužbeni zahtev tužioca osnovan; da je sud, na osnovu izveštaja doktora S . M, koji je sud u potpunosti prihvatio, utvrdio da je tužilac zbog izuzetno teških bolova morao da bude operisan hitno i da nije mogao da čeka redosled sa liste, te je ugradnja endoproteze kuka urađena kao hitna; da je sud, budući da su operacije bile hitne, nužne i neophodne, ocenio da se u konkretnom slučaju ne može primeniti odredba člana 56. „Zakona o zdravstvenoj zaštiti“, jer se lista čekanja prema navedenoj odredbi može utvrditi samo za zdravstvene usluge koje nisu hitne, dok su predmetne zdravstvene usluge bile hitne prirode, što proizlazi iz izveštaja doktora S . M, kao i nužne i neophodne, što proizlazi iz nalaz a Z . s . m . N.
Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 1997/13 od 5. decembra 2013. godine preinačena je ožalbena prvostepena presuda, pa je odbijen predmetni tužbeni zahtev i obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova postupak isplati iznos od 24.100,00 dinara. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da, iz utvrđeno g činjenično g stanj a, proizlazi da je tužiocu izvršena ugradnja bezcementne proteze na oba kuka na I. o . „B .“, i to da je prvi operativni zahvat izvršen 21. juna 2004. godine, kada je ugrađena proteza na desnom kuku, dok je drugi operativni zahvat izvršen 7. februara 2005. godine, ugradnjom proteze na levom kuku; da je, na osnovu nalaza i mišljenja Z. s . m . N . od 20. marta 2012. godine, utvrđeno da su sprovedene operacije kod tužioca svakako bile nužne i neophodne, ali ne i hitne; da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev tužioca; da je, na osnovu izveštaja Instituta i nalaza i mišljenja Zavoda za sudsku medicinu Niš, nesumnjivo utvrđeno da sprovedene operacije ugradnje endoproteze kuka kod tužioca nisu bile hitne; da je odredbom člana 9a Pravilnika o uslovima i načinu ostvarivanja prava iz zdravstvenog osiguranja propisano da zdravstvena ustanova utvrđuje da osigurano lice ostvaruje zdravstvenu zaštitu po redosledu sa liste čekanja za određene zdravstvene usluge nabrojane u stavu 1. navedenog člana Pravilnika , među kojima je i ugradnja endoproteze kuka i kolena; da je stavom 3. navedenog člana Pravilnika propisano da ukoliko osigurano lice koristi zdravstvene usluge sa upotrebom ugradnog materijala mimo liste čekanja iz st. 1. i 2. ovog člana, troškovi materijala koji se ugrađuju u organizam padaju na teret osiguranog lica, a da je stavom 5. istog člana propisano da se troškovi koji padaju na teret osiguranog lica iz st. 3. i 4. ovog člana ne mogu naknaditi na teret sredstava zavoda; da kako je izvedenim dokazima nesumnjivo utvrđeno da su kod tužioca operativni zahvati ugradnje proteze na oba kuka izvršeni mimo utvrđenog redosleda na listi čekanja, na lični zahtev, a da hirurške intervencije nisu bile hitne, to tužilac sam treba da snosi troškove nabavke bescementne proteze, te se oni ne mogu naknaditi na teret sredstava zavoda, prema odredbama člana 9a navedenog Pravilnika; da je, shodno navedenom, Apelacioni sud preinačio prvostepenu presudu u stavu prvom izreke i odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio povraćaj plaćenih troškova nabavke bescementnih proteza za oba kuka; da je Apelacioni sud, primenom člana 380. stav 1. tačka 4) Zakona o parničnom postupku, doneo odluku kao u izreci.
4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja (član 68. stav 1.).
Zakonom o zdravstvenom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 18/92, 26/93, 53/93, 67/93, 48/94, 25/96, 46/98 54/99, 29/01, 18/02, 80/02, 84/04 i 45/05), koji se primenjivao u vreme izvršenih operacija, bilo je propisano: da se obaveznim zdravstvenim osiguranjem obezbeđuje zdravstvena zaštita koja obuhvata, pored ostalog, i proteze, ortopedska i druga pomagala (član 18. stav 1. tačka 7)); da se u ostvarivanju prava na zdravstvenu zaštitu obezbeđuje izbor lekara i zdravstvene ustanove, kao i korišćenje zdravstvene zaštite i van područja filijale Zavoda u hitnim slučajevima i kada je to potrebno (član 64. stav 1.); da bliži uslovi i način korišćenja zdravstvene zaštite i ostvarivanja drugih prava iz zdravstvenog osiguranja, kao i uslovi i način ocene radne sposobnosti, odnosno privremene sprečenosti za rad utvrđuje Zavod (član 64. stav 2.); da se protiv konačnog akta filijale Zavoda, odnosno Zavoda, odnosno organizacije kojim je odlučeno o pravu iz zdravstvenog osiguranja, ne može voditi upravni spor (član 68. stav 1.); da se protiv odluke iz stava 1. ovog člana može tražiti zaštita tog prava pred nadležnim sudom u roku od 30 dana od dana prijema te odluke (član 68. stav 2.); da je postupak pred sudom hitan (član 68. stav 3.); da se pri ostvarivanju zdravstvene zaštite po ovom zakonu osiguranim licima obezbeđuje korišćenje svih vidova te zaštite, u skladu sa zakonom, uz primenu savremenih naučnih medicinskih metoda i sredstava (član 70. stav 1.); da u ostvarivanju zdravstvene zaštite po ovom zakonu osigurana lica, u skladu sa opštim aktom Zavoda, imaju pravo na slobodan izbor lekara i zdravstvene ustanove kod koje će koristiti tu zaštitu (član 70. stav 2.); da osigurano lice ostvaruje zdravstvenu zaštitu u zdravstvenoj ustanovi i kod drugog nosioca zdravstvene službe koji imaju sedište na području filijale Zavoda koja mu je priznala to svojstvo (u daljem tekstu: matična filijala), a ako osigurano lice radi, odnosno ima prebivalište na području druge filijale Zavoda, zdravstvenu zaštitu može da ostvaruje i kod nosilaca zdravstvene službe koji imaju sedište na području filijale Zavoda gde osigurano lice radi, odnosno ima prebivalište (član 71. stav 1.); da ako osigurano lice koristi zdravstvenu zaštitu mimo uslova i načina utvrđenih u stavu 1. ovog člana i opštem aktu Zavoda, matična filijala snosi troškove te zdravstvene zaštite ako je bila neophodna i ako osigurano lice na nju ima pravo u okviru osiguranja, u visini troškova te zaštite kod nosilaca zdravstvene službe na području matične filijale (član 71. stav 2.); da u određivanju načina korišćenja zdravstvene zaštite i ocenjivanju medicinske opravdanosti ostvarivanja pojedinih vidova zdravstvene zaštite, kao i u ocenjivanju radne sposobnosti, odnosno privremene sprečenosti za rad učestvuju: lekar, lekarska komisija i drugostepena lekarska komisija (stručno-medicinski organi u postupku) (član 72.); da lekarska komisija, pored ostalog, ceni medicinsku opravdanost korišćenja pojedinih vidova zdravstvene zaštite mimo uslova i načina utvrđenog ovim zakonom i opštim aktom Zavoda (član 76. stav 1. tačka 6)).
Zakonom o zdravstvenom osiguranju („Službeni glasnik RS“, broj 107/05), koji je stupio na snagu 10. decembra 2005. godine, propisano je: da pravo na zdravstvenu zaštitu koje se obezbeđuje obaveznim zdravstvenim osiguranjem iz člana 33. ovog zakona obuhvata, pored ostalog, i proteze, ortoze i druga pomagala za kretanje, stajanje i sedenje, pomagala za vid, sluh, govor, stomatološke nadoknade, kao i druga pomagala (u daljem tekstu: medicinsko-tehnička pomagala) (član 34. stav 1. tačka 7)); da hitna medicinska pomoć, u smislu ovog zakona, jeste neposredna - trenutna medicinska pomoć koja se pruža da bi se izbeglo dovođenje osiguranog lica u životnu opasnost, odnosno nepopravljivo ili ozbiljno slabljenje ili oštećenje njegovog zdravlja ili smrt (član 53. stav 1.); da se pod hitnom medicinskom pomoći, u smislu ovog zakona, smatra i medicinska pomoć koja se pruži u toku od 12 sati od momenta prijema osiguranog lica da bi se izbegao očekivani nastanak hitnog medicinskog stanja (član 53. stav 2.); da se za određene vrste zdravstvenih usluga koje se obezbeđuju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja i koje nisu hitne može utvrditi redosled korišćenja, u zavisnosti od medicinskih indikacija i zdravstvenog stanja osiguranog lica, kao i datuma javljanja zdravstvenoj ustanovi, s tim da vreme čekanja ne može da bude takvo da ugrozi zdravlje ili život osiguranog lica (u daljem tekstu: lista čekanja) (član 56. stav 1.); da Republički fond donosi opšti akt kojim utvrđuje vrste zdravstvenih usluga za koje se utvrđuje lista čekanja, kao i kriterijume i standardizovane mere za procenu zdravstvenog stanja pacijenata i za stavljanje na listu čekanja, najduže vreme čekanja za zdravstvene usluge, neophodne podatke i metodologiju za formiranje liste čekanja (član 56. stav 2.); da osigurano lice ostvaruje pravo na zdravstvenu zaštitu na način i po postupku utvrđenim ovim zakonom i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona (član 144. stav 1.); da troškove zdravstvene zaštite koja se ostvaruje mimo načina i postupka utvrđenog u skladu sa stavom 1. ovog člana snosi osigurano lice (član 144. stav 2.); da se protiv konačnog akta Republičkog fonda, kojim je odlučeno o pravu iz zdravstvenog osiguranja, može pokrenuti upravni spor (član 175. stav 1.); da se izuzetno od stava 1. ovog člana protiv konačnog akta Republičkog zavoda za ostvarivanje prava na zdravstvenu zaštitu iz čl. 34 - 46. ovog zakona ne može pokrenuti upravni spor (član 175. stav 2.); da se protiv odluke iz stava 2. ovog člana može tražiti zaštita tog prava u parničnom postupku pred nadležnim sudom u roku od 30 dana od dana prijema te odluke, kao i da je postupak pred sudom hitan (član 175. stav 3.); da danom stupanja na snagu ovog zakona prestaje da važi Zakon o zdravstvenom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 18/92, 26/93, 53/93, 67/93, 48/94, 25/96, 46/98, 54/99, 29/01, 18/02, 80/02, 84/04 i 45/05) (član 256.).
Odredbom člana 37. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenom osiguranju („Službeni glasnik RS“, broj 57/11) propisano je da se u članu 175. brišu st. 2. i 3.
Pravilnikom o uslovima i načinu ostvarivanja prava iz zdravstvenog osiguranja („Službeni glasnik RS“, br. 44/99, 37/02 i 62/03) bilo je propisano: da zdravstvenu zaštitu u zdravstvenim ustanovama, osigurana lica ostvaruju po određenom redosledu i da se redosled utvrđuje Listom čekanja, u zavisnosti od medicinskih indikacija i zdravstvenog stanja osiguranog lica, kao i datuma javljanja zdravstvenoj ustanovi, kao i da se Lista čekanja utvrđuje za - dijagnostičke preglede i analize, hirurške intervencije, medicinsku rehabilitaciju, stomatološku zdravstvenu zaštitu, osim za decu, omladinu i žene za vreme trudnoće i dojenja (član 9a); da ukoliko osigurano lice koristi zdravstvenu zaštitu mimo Liste čekanja zdravstvene ustanove, koristi je na lični zahtev (član 9b).
Odredbom člana 1. Pravilnika o promeni Pravilnika o uslovima i načinu ostvarivanja prava iz zdravstvenog osiguranja („Službeni glasnik RS“, broj 1/04), koji je stupio na snagu 14. januara 2004. godine, bilo je propisano da se u Pravilniku o uslovima i načinu ostvarivanja prava iz zdravstvenog osiguranja („Službeni glasnik RS“, br. 44/99, 37/02 i 62/03) članovi: „9a i 9b“ brišu.
Odredbom člana 1. Pravilnika o promeni Pravilnika o uslovima i načinu ostvarivanja prava iz zdravstvenog osiguranja („Službeni glasnik RS“, broj 43/04), koji se primenjivao od 1. juna 2004. godine, bilo je propisano da se u Pravilniku o uslovima i načinu ostvarivanja prava iz zdravstvenog osiguranja („Službeni glasnik RS“, br. 44/99, 37/02, 62/03 i 1/04) posle člana 9. dodaje novi član 9a koji glasi: da z dravstvena ustanova, ukoliko oceni da je potrebno, utvrđuje da osigurano lice ostvaruje zdravstvenu zaštitu po redosledu sa liste čekanja za, pored ostalog, ugradnju endoproteza kuka i kolena (stav 1.); da ukoliko osigurano lice koristi zdravstvene usluge sa upotrebom ugradnog materijala mimo liste čekanja iz st. 1. i 2. ovog člana, troškovi materijala koji se ugrađuju u organizam padaju na teret osiguranog lica (stav 3.); da se troškovi koji padaju na teret osiguranog lica iz st. 3. i 4. ovog člana, ne mogu naknaditi na teret sredstava Zavoda (stav 5.).
5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. Ustavni sud je konstatovao da je parnični postupak pokrenut 6. aprila 2006. godine , podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Vranju, a da je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1997/13 od 5. decembra 2013. godine, koja je punomoćniku podnosioca dostavljena 30. januara 2014. godine. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao sedam godina i osam meseci.
Ustavni sud konstatuje da bi navedeno trajanje postupka moglo ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Ipak, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca.
Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio posebno činjenično i pravno složen. U prilog tome govori činjenica da je u toku postupka nešto više vremena bilo potrebno samo za izvođenje dokaza medicinskim veštačenjem, i to na okolnost da li su izvršene hirurške intervencije bile hitne, dok su druga procesna i materijalnopravna pitanja u ovom postupku mogla biti rešena u relativnom kratkom roku.
U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se o tužbenom zahtevu odluči blagovremeno, budući da je, u konkretnom slučaju, predmet spora ostvarivanje prava iz zdravstvenog osiguranja. Pored toga, Ustavni sud konstatuje da je upravo zbog značaja ostvarivanja prava na zdravstvenu zaštitu i prava iz zdravstvenog osiguranja, zakonom propisano da je postupak pred sudom koji se vodi radi ostvarivanja tih prava hitan.
Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je on u određenoj meri doprineo trajanju predmetnog parničnog postupka. Ovo iz razloga što dva ročišta nisu održana na predlog punomoćnika podnosioca, a dva na saglasan predlog stranaka. Osim toga, dva ročišta nisu održana iz razloga što je punomoćnik podnosioca neposredno pre održavanje ročišta dostavljao odgovarajuće podneske sudu, te je tuženi tražio da se ročišta ne održe da bi mogao da se izjasni na navode podnosioca sadržane u tim podnescima.
Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka, po oceni Ustavnog suda je nedelotvorno i neefikasno postupanje prvostepenih sudova, i to kako Opštinskog suda u Vranju, tako i Osnovnog suda u Vranju. Naime, prva prvostepena presuda u predmetnom parničnom postupku doneta je nakon četiri i po godine, iako postupak nije bio posebno činjenično i pravno složen. U ovoj fazi postupka prvostepeni sud je više puta određivao veštačenje na istu okolnost (hitnost izvršenih operacija), a pri čemu nije preduzeo odgovarajuće mere da se ta veštačenja i sprovedu. Takođe, od sedam neodržanih ročišta, a za čije neodržavanje nije odgovoran podnosilac, čak pet nije održano upravo zbog propusta u vezi sa sprovođenjem veštačenja. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je prvostepeni postupak dugo trajao zbog nastojanja prvostepenih sudova da utvrde da li su izvršene hirurške intervencije bile hitne, a da je Apelacioni sud u Nišu ukinuo prvu prvostepenu presudu upravo iz razloga što ta činjenica nije utvrđena. Neefikasnom odvijanju postupka, po oceni Ustavnog suda, doprinela je i okolnost da je u ovoj fazi postupka dva puta promenjen postupajući sudija – predsednik veća. Ustavni sud napominje da se, prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava, država smatra odgovornom zbog česte promene sudskih veća, što dovodi do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom (videti presudu u predmetu Lechner i Hess protiv Austrije, od 23. aprila 1987. godine, stav 58, Serija A, broj 118). Pored toga, u ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, koji je trajao godinu i po dana, održana su samo tri ročišta, a u kome je suštinski sprovedeno samo medicinsko veštačenje, dok su ostali dokazi već bili pribavljeni u prethodnom prvostepenom postupku.
S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da je zbog neefikasnog i nedelotvornog postupanja prvostepenih sudova u predmetnom parničnom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.
6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 6 00 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).
Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, a posebno je imao u vidu odgovornost prvostepenih sudova za dugo trajanje parničnog postupka i određeni doprinos podnosioca. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka pretrpela. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.
7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je osporena presuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 1997/13 od 5. decembra 2013. godine, sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac, u suštini, osporava zaključak drugostepenog suda da izvršene hirurške intervencije nisu bile hitne, kao i način na koji je taj sud primenio merodavno pravo.
Ustavni sud najpre konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.
Nadalje, Ustavni sud ukazuje da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se mora osporena odluka sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. Naime, stranka ima pravo da bude upoznata sa stavovima na kojima je sud zasnovao svoju odluku. To pravo stranke je praćeno dužnošću suda da iznese razloge svoje odluke, koji predstavljaju jemstvo objektivnosti suđenja, kojom se sprečavaju zloupotrebe. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali sudovi moraju obrazložiti svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali. Uzimajući u obzir da podnosilac ustavne žalbe u ovoj ustavnopravnoj stvari osporava drugostepenu presudu kojom je preinačena prvostepena presuda, Ustavni sud nalazi da je u takvoj pravnoj situaciji (prilikom ocene da li obrazloženje sudskog akta zadovoljava standarde pravičnog suđenja) neophodno sagledati da li je žalbeni sud ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta (videti presudu u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/1977 od 19. decembra 1997. godine, stav 60.), odnosno da li je zasnovao svoju odluku na logički doslednim argumentima i razlozima. Dakle, kada se radi o ovoj specifičnoj vrsti drugostepenih odluka, pravo na obrazloženu sudsku odluku ne podrazumeva samo obavezu suda da odgovori na ključne navode žalioca, već i dužnost suda da detaljno iznese odlučujuće argumente na kojima temelji zauzeti pravni stav. U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da ovakva obaveza drugostepenog suda posebno dolazi do izražaja kada protiv njegove odluke nije dozvoljena revizija kao vanredni pravni lek.
U konkretnom slučaju, Osnovni sud u Vranju je svoju odluku o osnovanosti tužbenog zahteva zasnovao na činjenici da su predmetne zdravstvene usluge bile hitne, nužne i neophodne, zbog čega je ocenio da se nije mogla primeniti odredba člana 56. Zakona o zdravstvenom osiguranju jer se lista čekanja, prema toj zakonskoj odredbi, može utvrditi samo za zdravstvene usluge koje nisu po svojoj prirodi hitne. Apelacioni sud u Nišu je osporenom presudom preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev podnosioca, iz razloga što je ocenio da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo. U obrazloženju osporene presude drugostepeni sud je najpre konstatovao da je iz Izveštaja Instituta o. „B .“ i nalaza i mišljenja Zavoda s. m . N . nesumnjivo utvrđeno da predmetne hirurške intervencije nisu bile hitne. Zatim je ističući da je izvedenim dokazima nesumnjivo utvrđeno da su hirurške intervencije izvršene mimo utvrđenog redosleda na listi čekanja i na lični zahtev, kao i da nisu bile hitne, ocenio da podnosilac treba sam da snosi troškove nabavke proteza kuka i da se ti troškovi ne mogu naknaditi na teret sredstava Zavoda, prema odredbama člana 9a Pravilnika o uslovima i načinu ostvarivanja prava iz zdravstvenog osiguranja.
Na osnovu iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud u Nišu u osporenoj presudi zaključio da je na osnovu izvedenih dokaza u prvostepenom postupku nesumnjivo utvrđeno da izvršene hirurške intervencije nisu bile hitne, iako je prvostepeni sud ocenjujući sprovedene dokaze utvrdio suprotno, tj. da su operacije oba kuka bile ne samo nužne i neophodne, već i hitne. Ustavni sud nalazi da je takav zaključak drugostepenog suda o „nesumnjivo utvrđenim činjenicama“ paušalan i proizvoljan. Naime, iako je konstatovao na osnovu kojih konkretnih dokaza je utvrđeno da hirurške intervencije nisu bile hitne, drugostepeni sud nije uzeo u obzir da je prvostepeni sud ocenom svih izvedenih dokaza izveo drugačiji zaključak o hitnosti hirurških intervencija, niti je naveo bilo kakve razloge kojima bi doveo u pitanje pravilnost takve ocene prvostepenog suda. Pri tome, Ustavni sud naglašava da je prvostepeni sud svoju odluku upravo zasnovao na činjenici da su predmetne zdravstvene usluge bile hitne prirode, te da drugostepeni sud nije mogao tako nešto da previdi. Imajući u vidu da je zaključivanje drugostepenog suda o činjenicama utvrđenim u postupku bilo paušalno, te da je ono opredeljujuće uticalo na donošenje preinačujuće odluke, Ustavni sud je ocenio da drugostepeni sud nije poštovao jednu od garancija prava na pravično suđenje, i to onu koja se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku.
Pored toga, Ustavni sud napominje da drugostepeni sud, saglasno odredbama člana 380. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13 - Odluka US), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, ne može utvrđivati drugačije činjenično stanje od onog koje je utvrđeno u prvostepenoj presudi bez održavanja glavne rasprave, niti može preinačiti presudu ako oceni da je prvostepeni sud pogrešno ocenio izvedene dokaze, osim ukoliko je sud pogrešno ocenio isprave ili posredno izvedene dokaze i ako je prvostepena odluka zasnovana isključivo na tim dokazima. U slučaju da drugostepeni sud, suprotno navedenim odredbama merodavnog procesnog prava, utvrdi drugačije činjenično stanje i svoju preinačujuću odluku zasnuje na tako utvrđenom činjeničnom stanju, smatralo bi se da je sud proizvoljno primenio procesno pravo, a što bi ukazivalo na nepravičnost u postupanju drugostepenog suda. Iako bi se osporena presuda iz navedenih razloga mogla ceniti i sa stanovišta proizvoljne primene procesnog prava, Ustavni sud to pitanje nije posebno razmatrao jer je prethodno utvrdio da je zaključak drugostepenog suda o utvrđenim činjenicama paušalan i proizvoljan, te je stoga ocenio da osporena presuda nije obrazložena na način koji zadovoljava standarde pravičnog suđenja
Razmatrajući navode ustavne žalbe kojima podnosilac osporava način na koji je drugostepeni sud primenio merodavno materijalno prava, Ustavni sud konstatuje da je drugostepeni sud svoju odluku zasnovao na odredbama člana 9a Pravilnika o uslovima i načinu ostvarivanja prava iz zdravstvenog osiguranja (u daljem tekstu: Pravilnik), dok je prvostepeni sud kao pravni osnov za donošenje svoje odluke naveo odredbe člana 56. Zakona o zdravstvenom osiguranju iz 2005. godine. Kako iz činjenica utvrđenih u prvostepenom postupku proizlazi da je prvi operativni zahvat ugradnje proteze na desnom kuku izvršen 21. juna 2004. godine, a da je drugi zahvat kada je ugrađena proteza na levom kuku izvršen 7. februara 2005. godine, to, po oceni Ustavnog suda, jasno sledi da su za rešavanje predmetnog spora relevantne odredbe ranije važećeg Zakona o zdravstvenom osiguranju, a kojima nije bilo uređeno pitanje utvrđivanja redosleda korišćenja zdravstvenih usluga, tj. lista čekanja. To pitanje je do donošenja Zakona o zdravstvenom osiguranju iz 2005. godine bilo uređeno odredbama člana 9a Pravilnika, kojima je, pored ostalog, utvrđeno da će zdravstvena ustanova, ukoliko oceni da je potrebno, utvrditi da osigurano lice ostvaruje zdravstvenu zaštitu po redosledu sa liste čekanja, kao i da, ukoliko osigurano lice koristi zdravstvene usluge sa upotrebom ugradnog materijala mimo liste čekanja, troškovi tog materijala padaju na teret osiguranog lica i ne mogu se naknaditi na teret sredstava Zavoda. Ustavni sud nalazi da je radi pravilne primene prava, u konkretnom slučaju, neophodno ceniti i odgovarajuće odredbe ranije važećeg Zakona o zdravstvenom osiguranju, te utvrditi da li je odredbama tog zakona bila predviđena mogućnost korišćenja zdravstvene zaštite i mimo uslova i načina utvrđenih u Pravilniku i u kojim slučajevima. Pored toga, Ustavni sud konstatuje da u periodu od 14. januara do 1. juna 2004. godine Pravilnikom nije bilo uređeno utvrđivanje list e čekanja, te da osiguranici u tom periodu nisu mogli trpeti posledice korišćenja zdravstvenih usluga mimo lista čekanja. Kako je u predmetnom parničnom postupku utvrđeno da je podnosilac za jednu protezu kuka uplatu izvršio 25. maja 2004. godine, u vreme kada liste čekanja nisu bile predviđene ni Zakonom o zdravstvenom osiguranju, niti Pravilnikom, kao i da je prva operacija izvršena 20 dana nakon što su stupile na snagu odredbe Pravilnika kojim su ponovo uređene liste čekanja, to je potrebno razmotriti i te okolnosti i oceniti da li su one eventualno od uticaja na primenu odredba člana 9a Pravilnika, na koje se poziva drugostepeni sud. Imajući u vidu navedeno, te činjenicu da se drugostepeni sud samo pozvao na odredbe člana 9a Pravilnika, Ustavni sud nalazi da drugostepeni sud nije izneo jasne i dovoljne razloge na kojima temelji svoju pravnu ocenu o neosnovanosti tužbenog zahteva.
Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 1997/13 od 5. decembra 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.
Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude i određivanjem da Apelacioni sud u Nišu u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Vranju P. 3006/11 od 17. maja 2013. godine. Stoga je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 4. izreke.
Ustavni sud smatra da je zahtev podnosioca za naknadu materijalne štete, koju je opredelio u označenim iznosima (na ime povraćaja sredstava za nabavku proteza kuka i troškova postupka), preuranjen, jer će se u ponovnom žalbenom postupku pred drugostepenim sudom odlučivati o žalbi tuženog protiv prvostepene presude, zbog čega je Sud takav zahtev podnosioca odbacio, odlučujući kao u tački 5. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.
S obzirom na to da je iz napred iznetih razloga Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. Ustava i da je naložio ponovno odlučivanje drugostepenog suda o predmetnoj žalbi, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnosioca o povredi prava na jednaku zaštitu prava i prava na zaštitu zdravlja, zajemčenih odredbama člana 36. stav 1. i člana 68. stav 1. Ustava.
8. U vezi sa zahtevom podnosioca za naknadu troškova ustavnosudskog postupka, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).
9. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.