Odluka Ustavnog suda o produženju pritvora u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv rešenja o produženju pritvora. Sud je utvrdio da promena zakonskog osnova za pritvor tokom postupka nije nezakonita, te da je sud dao dovoljne i relevantne razloge za dalje trajanje pritvora, bez povrede ustavnih prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dušana Borovice iz Rume, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. juna 201 3. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dušana Borovice izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2. 488/13 od 20. februara 201 3. godine u odnosu na istaknute povrede prava iz člana 27. stav 1, člana 30. stav 1, člana 31. st. 1. i 3 , člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dušan Borovica iz Rume podneo je Ustavnom sudu 5. marta 2013. godine, preko punomoćnika Tomislava Šunjke, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2. 488/13 od 20. februara 2013. godine, zbog povrede prava iz člana 27. stav 1, člana 30. stav 1, člana 31. st. 1. i 3, člana 32. stav 1, člana 34. stav 3, člana 36. stav 1. i člana 46. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe detaljno iznosi tok krivičnog postupka koji se protiv njega vodi pred Višim sudom u Zrenjaninu u predmetu Ki. 85/12 zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 353. stav 3. u vezi sa stavom 2. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika. Ističe da mu je pritvor određen rešenjem istražnog sudije iz razloga predviđenih odredbama člana 142. stav 1. tač. 2) (a drugostepenim rešenjem i po tački 3) Zakonika o krivičnom postupku) i ukazuje da osporenim rešenjem (kojim su odbijene kao neosnovane žalbe njegovih branilaca izjavljene protiv rešenja o produženju pritvora) pritvor nije produžen na osnovu odredaba člana 142. stav 1. tač. 2), odnosno 3) Zakonika o krivičnom postupku, što su bili razlozi za određivanje, odnosno produženje pritvora do tada, već na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 5) istog zakonika. Iz navedenog podnosilac zaključuje da se osporenim rešenjem krši njegovo Ustavom zajemčeno pravo iz člana 31. stav 3. Ustava, nalazeći da je uveden „mimo svih zakonskih odredbi i utvrđenog činjeničnog stanja potpuno novi pritvorski razlog za koji ni u jednom trenutku vođenja postupka nije postojao zakonski osnov“, te da je morao biti pušten na slobodu.

Podnosilac dalje ističe da se osporenim rešenjem krše njegova Ustavom zajemčena prava iz člana 27. stav 1, člana 30. stav 1, člana 31. stav 1. i člana 32. stav 1. Ustava, nalazeći: da u osporenom rešenju nisu dati „individualizovani “ razlozi za produženje mere pritvora; da „veća imovinska korist ne predstavlja posebno tešku okolnost krivičnog dela zbog koje bi bilo opravdano produženje pritvora u smislu člana 142. stav 1. tačka 5) Zakonika o krivičnom postupku, već ona može predstavljati samo kvalifikatorno obeležje krivičnog dela“; da „po ovom osnovu ne postoje bilo kakve, a naročito posebno teške okolnosti krivičnog dela, niti je produženje pritvora podnosiocu opravdano zbog posebno teških okolnosti krivičnog dela“; da visina protivpravno pribavljene imovinske koristi sama po sebi ne može predstavljati posebno tešku okolnost krivičnog dela.

U ustavnoj žalbi se, takođe, ukazuje na povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, jer „svi drugi okrivljeni nisu i dalje u pritvoru, sada po osnovu iz člana 142. stav 1. tačka 5) Zakonika o krivičnom postupku, nego su pušteni da se brane sa slobode“.

Podnosilac u ustavnoj žalbi ističe da su mu povređena i prava iz člana 46. i člana 34. stav 3. Ustava, jer je „postupajući sud imao obavezu... da donese odluku... kojom će ograničiti i zabraniti, davanje daljih izjava i saopštenja u javnost, i jer se istim izjavama o krivičnom postupku koji je u toku protiv podnosioca, vređaju druga pravila postupka, prava okrivljenog i utiče se na nezavisnot, autoritet i nepristrasnost suda... odnosno čime se i pre pravnosnažnog okončanja postupka podnosilac predstavlja kao glavni krivac“.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih prava, te ukine pritvor podnosiocu ustavne žalbe uz naknadu nematerijalne štete.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

A) Činjenice i okolnosti koje se odnose na krivični postupak

Pred Višim sudom u Zrenjaninu u predmetu Ki. 85/12 se u vreme podnošenja ustavne žalbe vodio istražni postupak protiv Dušana Borovice, ovde podnosioca ustavne žalbe, i drugih lica, zbog postojanja osnovane sumnje da su izvršili krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 353. stav 3. u vezi sa stavom 2. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika.

Rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Zrenjaninu Ki. 85/12 od 12. oktobra 2012. godine je prema podnosiocu ustavne žalbe i još tri lica proširena istraga po zahtevu za proširenje istrage Višeg javnog tužilaštva u Zrenjaninu Kt. 150/12 od 11. oktobra 2012. godine, zbog postojanja osnovane sumnje da su izvršili krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 353. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika.

Imajući u vidu da se pred Višim sudom u Zrenjaninu protiv podnosioca ustavne žalbe (i drugih lica) vodio istražni postupak i u predmetu Ki. 95/12, istražni sudija Višeg suda u Zrenjaninu je rešenjem Ki. 85/12 od 17. decembra 2012. godine odredio da se postupak u predmetu Ki. 95/12 spoji postupku Ki. 85/12 radi vođenja jedinstvenog postupka.

B) Činjenice i okolnosti koje se odnose na pritvor

Podnosilac ustavne žalbe se do dana podnošenja ustavne žalbe (5. mart 2013. godine) nalazio u pritvoru nepunih pet meseci, računajući od 11. oktobra 2012. godine kada je lišen slobode.

Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe određen rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Zrenjaninu Ki. 85/12 od 11. oktobra 2012. godine, na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku, dok istražni sudija nije prihvatio predlog Višeg javnog tužilaštva u Zrenjaninu da se pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe odredi i iz razloga predviđenog tačkom 3) člana 142. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku Odlučujući o žalbama izjavljenim protiv rešenja o određivanju pritvora, Viši sud u Zrenjaninu je odbio kao neosnovanu žalbu branioca osumnjičenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, dok je usvojio žalbu Višeg javnog tužilašta u Zrenjaninu i pritvor prema podnosiocu odredio i iz razloga predviđenog odredbom člana 142. stav 1. tačka 3) Zakonika o krivičnom postupku. Pritvor je određen i prema još dva lica na osnovu istih odredaba Zakonika o krivičnom postupku.

Pritvor je podnosiocu ustavne žalbe potom produžen, na osnovu odredaba člana 142. stav 1. tač. 2) i 3) Zakonika o krivičnom postupku, rešenjem Višeg suda u Zrenjaninu Kv. 314/12 od 2. novembra 2012. godine, za još dva meseca. Ovo rešenje je, uvažavanjem žalbe branioca Dušana Borovice, rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2. 2732/12 od 5. decembra 2012. godine u odnosu na Dušana Borovicu ukinuto i predmet je vraćen na ponovno odlučivanje.

Odlučujući u ponovnom postupku o pritvoru prema Dušanu Borovici, Viši sud u Zrenjaninu je 21. decembra 2012. godine doneo rešenje Kv 480/12 kojim je prema njemu pritvor produžen, na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 5) Zakonika o krivičnom postupku (a koje je potvrđeno rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2. 14/13 od 8. januara 2013. godine). U obrazloženju navedenog rešenja Višeg suda u Zrenjaninu je, pored ostalog, istaknuto: da je Više javno tužilaštvo u Zrenjaninu dopisom Kt. 166/12 od 17. decembra 2012. godine predložilo spajanje postupaka protiv Dušana Borovice i drugih osumnjičenih lica koji se vode pred Višim sudom u Zrenjaninu pod brojem Ki. 85/12 i Ki. 95/12, radi vođenja jedinstvenog postupka, imajući u vidu istovetnost okrivljenih i dokaza, kao i da se prema Dušanu Borovici odredi pritvor iz razloga predviđenog odredbom člana 142. stav 1. tačka 5) Zakonika o krivičnom postupku; da je rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Zrenjaninu Ki. 85/12 od 17. decembra 2012. godine određeno spajanje postupaka koji se pred tim sudom vode u predmetima Ki. 95/12 i Ki 85/12 i da je određeno da će se postupak nadalje voditi pod brojem Ki. 85/12; da je veće ispitalo predlog Višeg javnog tužilaštva u Zrenjaninu, da je razmotrilo sadržinu predmeta i da je nakon toga našlo da je predlog Višeg javnog tužilaštva u Zrenjaninu osnovan i da pritvor protiv okrivljenih treba produžiti za još dva meseca; da „postoji osnovana sumnja da su okrivljeni Dušan Borovica i Z.I. izvršili krivično delo zloupotreba službenog položaja u saizvršilaštvu iz člana 359. stav 3. u vezi sa stavom 2. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika, a za koje je zaprećena kazna zatvora preko 10 godina, a da po mišljenju veća ovog suda postoje osobito teške okolnosti krivičnog dela, dakle okolnosti koje znatno odstupaju od uobičajenih za ovu vrstu krivičnog dela, a za koje postoji osnovana sumnja da su okrivljeni izvršili, koje se ogledaju u činjenici da su okrivljeni Z.I. kao direktor..., i Dušan Borovica kao vlasnik 50% kapitala „Vojvodinaput“ AD Zrenjanin i 100% kapitala DOO „Borovica Transport“ pribavili u korist DOO „Borovica Transport“ protivpravnu imovinsku korist u iznosu od 121.408.777,18 dinara, a u korist „Vojvodinaput“ AD Zrenjanin u iznosu od 159.067.008,22 dinara, što sve navedeno po mišljenju veća opravdava produženje pritvora prema okrivljenima Dušanu Borovici i Z.I. na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 5) Zakonika o krivičnom postupku“; da više ne stoje razlozi za produženje pritvora prema Dušanu Borovici iz razloga predviđenih odredbama člana 142. stav 1. tač. 2) i 3) Zakonika o krivičnom postupku, jer su „u dosadašnjem toku istrage saslušani svi predloženi svedoci“ i „obzirom da je okrivljeni Dušan Borovica vlasnik 50% kapitala u AD „Vojvodinaput“ i vlasnik 100% kapitala u DOO „Borovica Transport“ u vezi sa ostalim okolnostima, u konkretnom slučaju ne predstavlja osobitu okolnost koja ukazuje da će isti ponoviti krivično delo ukoliko se nađe na slobodi“.

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kr. 1/13 od 9. januara 2013. godine je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe produžen za još tri meseca, na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 5) Zakonika o krivičnom postupku. Navedeno rešenje je ukinuto rešenjem istog suda Kž2. 181/13 od 24. januara 2013. godine (ispravljeno rešenjem Kž2. 181/13 od 1. februara 2013. godine).

U ponovnom postupku, Apelacioni sud u Novom Sadu je 4. februara 2013. godine doneo rešenje Kr. 18/13 kojim je prema podnosiocu ustavne žalbe pritvor produžio za još tri meseca, na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 5) Zakonika o krivičnom postupku.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2. 488/13 od 20. februara 2013. godine odbijene su kao neosnovane žalbe branilaca okrivljenog Dušana Borovice, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljene protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kr. 18/13 od 4. februara 2013. godine. U obrazloženju navedenog rešenja je, pored ostalog, navedeno da „stoje osnovi sumnje da je okrivljeni Dušan Borovica izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi sa stavom 2. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika, te imajući u vidu da je za navedeno delo zaprećena kazna zatvora od dve do dvanaest godina, dakle, preko 10 godina, te da je okrivljeni osnovano sumnjiv da je zloupotrebio svoj službeni položaj kao faktički većinski vlasnik privrednog društva AD „Vojvodinaput“ Zrenjanin i „Borovica Transport“ iz Rume pribavivši preduzeću „Borovica transport“ iz Rume i preduzeću AD „Vojvodinaput“ Zrenjanin veću imovinsku korist na štetu budžeta opštine Nova Crnja, što po mišljenju ovog suda, čine posebno teške okolnosti krivičnog dela, pa imajući navedeno u vidu, kumulativno su ispunjeni uslovi za produženje upravo pritvora kao mere obezbeđenja prisustva okrivljenog, a ne neke druge, blaže mere, a iz razloga predviđenih članom 142. stav 1. tačka 5) Zakonika o krivičnom postupku, te su i navodi branilaca okrivljenog Dušana Borovice bez uticaja na donošenje drugačije odluke, i ocenjeni su kao neosnovani“.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (član 27. stav 1.); da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka (član 30. stav 1.); da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže tri meseca, a viši sud ga može, u skladu sa zakonom, produžiti na još tri meseca, da ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica, okrivljeni se pušta na slobodu i da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (član 31. st. 1. i 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (član 34. stav 3.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje i da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije (član 46.).

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne presude ili rešenja o kažnjavanju, okrivljeni može biti ograničen u svojoj slobodi i drugim pravima samo pod uslovima koje određuje ovaj zakonik (član 1. stav 2.); da trajanje pritvora mora biti svedeno na najkraće neophodno vreme (član 16. stav 2.); da se pritvor može odrediti samo odlukom suda pod uslovima propisanim u ovom zakoniku, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka i ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, kao i da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da u će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 141. st. 1. do 3.).

Odredbom člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP je propisano da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina, odnosno preko pet godina za krivično delo sa elementom nasilja i ako je to opravdano zbog posebno teških okolnosti krivičnog dela.

Odredbama člana 144. ZKP, koje su takođe od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, propisano je: da se na osnovu rešenja istražnog sudije, okrivljeni može zadržati u pritvoru najviše mesec dana od dana lišenja slobode i da se posle tog roka okrivljeni može zadržati u pritvoru samo na osnovu rešenja o produženju pritvora (stav 1.); da se pritvor po odluci veća (član 24. stav 6.) može produžiti najviše za dva meseca i da je protiv rešenja veća dozvoljena žalba koja ne zadržava izvršenje rešenja (stav 2.); da ako se postupak vodi za krivično delo za koje se može izreći kazna zatvora preko pet godina ili teža kazna, veće neposredno višeg suda može, na obrazloženi predlog istražnog sudije ili javnog tužioca, iz važnih razloga produžiti pritvor najviše za još tri meseca i da je protiv ovog rešenja dozvoljena žalba koja ne zadržava izvršenje rešenja (stav 3.); da ako se do isteka rokova iz st. 2. i 3. ovog člana ne podigne optužnica, okrivljeni će se pustiti na slobodu (stav 4.).

Odredbama člana 359. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09 i 121/12), koji je važio u vreme donošenja osporenog rešenja, bilo je propisano krivično delo zloupotreba službenog položaja, i to tako što je za kvalifikovani oblik ovog krivičnog dela u stavu 3. zaprećena kazna zatvora od dve do dvanaest godina.

5. Podnosilac ustavne žalbe povredu prava iz člana 27. stav 1, člana 30. stav 1, člana 31. st. 1. i 3. i člana 32. stav 1. Ustava u odnosu na osporeno rešenje, u suštini, zasniva na dvema tvrdnjama: prvoj, da nije bilo osnova da mu se pritvor produži na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP, jer nije obrazloženo koje su to osobito teške okolnosti dela, već se samo navodi veća imovinska korist; i drugoj, da ako pritvor prvobitno nije bio određen i produžen na osnovu tačke 5) člana 142. stav 1. ZKP, to ni osporeno rešenje nije moglo da se zasniva na ovom pritvorskom osnovu.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu polazi od već zauzetog stava da se odredbe člana 30. Ustava odnose na inicijalni čin pritvaranja nekog lica, odnosno na donošenje rešenja o određivanju pritvora od strane suda, a odredbe člana 31. Ustava na trajanje pritvora, što podrazumeva da je pritvor predhodno određen i da se lice već nalazi u pritvoru. Stoga Sud nalazi da je neosnovano pozivanje podnosioca ustavne žalbe na povredu prava zajemčenog članom 30. stav 1. Ustava, već da za ocenu navoda ustavne žalbe mogu biti relevantne samo odredbe člana 31. Ustava.

Ustavni sud je u više svojih odluka zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31. podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka. Polazeći od navedenog, kao i od sadržine ustavne žalbe, Ustavni sud je istaknutu povredu prava iz člana 27. stav 1. i člana 32. stav 1. Ustava cenio u okviru prava iz člana 31. st. 1. i 3. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe se u istražnom postupku zahtevima za sprovođenje i proširenje istrage tereti da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi sa stavom 2. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika za koje je zaprećena kazna u trajanju od dve do dvanaest godina. Produženje pritvora na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP je prema podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjem potvrđeno. Ovom odredbom ZKP je, kao što je navedeno, propisano da se pritvor može odrediti (dakle i produžiti) licu za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo za koje je zaprećena kazna zatvora preko deset godina, ako je to opravdano zbog posebno teških okolnosti krivičnog dela. Pored opšteg uslova za određivanje pritvora sadržanog u članu 30. stav 1. Ustava (da je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka), moraju biti kumulativno ispunjena dva dodatna uslova da bi pritvaranje bilo zakonito u svakom konkretnom slučaju, a to su: težina krivičnog dela koja je određena visinom propisane zatvorske kazne i posebno teške okolnosti dela. O postojanju uslova za određivanje (produženje) pritvora odlučuje nadležni sud, koji je pri tome vezan opštim odredbama ZKP o pritvoru. Nadležni sudovi, u svakom pojedinom slučaju, polazeći od konkretnih činjenica, cene kako postojanje posebno teških okolnosti krivičnog dela, tako i opravdanost određivanja ili produženja mere pritvora zbog njihovog postojanja. Pravna ocena nadležnog suda o ispunjenosti kumulativnih uslova za određivanje ili produženje pritvora podleže kontroli u žalbenom postupku i kroz periodično ispitivanje osnovanosti daljeg trajanja mere pritvora.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2. 488/13 od 20. februara 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba branilaca podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kr. 18/13 od 4. februara 2013. godine kojim je pritvor prema podnosiocu produžen. Apelacioni sud u Novom Sadu je našao da je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe osnovano produžiti na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP. U odnosu na navedeni pritvorski razlog, Apelacioni sud u Novom Sadu u osporenom rešenju u potpunosti prihvata navode i razloge iz obrazloženja prvostepenog rešenja i dodaje da postoji osnovana sumnja da je podnosilac ustavne žalbe izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi sa stavom 2. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika, za koje delo je propisana kazna zatvora od dve do dvanaest godina, dakle, preko deset godina, a da su posebno teške okolnosti krivičnog dela te „da je okrivljeni osnovano sumnjiv da je zloupotrebio svoj službeni položaj kao faktički većinski vlasnik privrednog društva AD „Vojvodinaput “ Zrenjanin i „Borovica Transport“ iz Rume pribavivši preduzeću „Borovica transport“ iz Rume i preduzeću AD „Vojvodinaput“ Zrenjanin veću imovinsku korist na štetu budžeta opštine Nova Crnja“.

Po oceni Ustavnog suda, navodeći i jasno obrazlažući konkretne okolnosti koje u ovom slučaju predstavljaju posebno teške okolnosti krivičnog dela, pored Krivičnim zakonikom zaprećene kazne, i ocenjujući da su te okolnosti takvog značaja da opravdavaju produženje mere pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe, nadležni sudovi su osporena rešenja zasnovali na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog procesnog prava, te stoga Ustavni sud ne nalazi da su osporena rešenja posledica arbitrernog i proizvoljnog postupanja suda.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud konstatuje da ne stoje navodi podnosioca da sud nije obrazložio koje su to osobito teške okolnosti dela koje opravdavaju zadržavanje mere pritvora, već da je kao osobito tešku okolnost uzeo samo „veću imovinsku korist“, koja je inače element bića krivičnog dela za koje se podnosilac ustavne žalbe tereti. Stoga je Ustavni sud iznete navode podnosioca ocenio kao neosnovane.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da je krivični postupak koji se u konkretnom slučaju vodi protiv podnosioca ustavne žalbe pred Višim sudom u Zrenjaninu vođen sa primerenom hitnošću, posebno imajući u vidu da je do trenutka podnošenja ustavne žalbe istraga trajala nepunih pet meseci, i to po zahtevu za sprovođenje i proširenje istrage nadležnog tužilaštva, protiv više okrivljenih lica, u dva spojena postupka.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud smatra da je nadležni sud sa primerenom hitnošću vodio postupak, kao i da je nadležni sud u osporenom rešenju naveo relevantne i dovoljne razloge zbog kojih je smatrao da je zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru bilo neophodno radi vođenja krivičnog postupka.

Ustavni sud je posebno cenio navod podnosioca da mu pritvor osporenim rešenjem nije mogao biti produžen iz razloga predviđenog odredbom člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP, jer mu pritvor po navedenom zakonskom osnovu nije bio ni određen ni prethodno produžen. Ustavni sud ukazuje da je u svojoj Odluci Už-493/2008 od 25. decembra 2008. godine izrazio stav da je „prilikom odlučivanja o osnovanosti produžavanja pritvora od značaja da li u konkretnom slučaju ima zakonskih razloga da se pritvorenik zadrži u pritvoru, nezavisno od toga da li su to bili i razlozi zbog kojih je prvi put pritvoren, tim pre što su razlozi za određivanje pritvora postavljeni alternativno, što znači da je za prvo određivanje pritvora dovoljno da postoji makar i jedan razlog iz člana 142. ZKP“. Polazeći od iznetog stava, Ustavni sud je iznete navode podnosioca ocenio kao neosnovane.

Takođe, Ustavni sud je i navod podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim rešenjem povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, jer „svi drugi okrivljeni nisu i dalje u pritvoru, sada po osnovu iz člana 142. stav 1. tačka 5) Zakonika o krivičnom postupku, nego su pušteni da se brane sa slobode“ ocenio neosnovanim. Ovo iz razloga što činjenica da se ostala okrivljena lica više ne nalaze u pritvoru nikako ne znači da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno označeno Ustavom zajemčeno pravo. Sud, u svakom konkretnom slučaju, odlučujući o produženju pritvora prema svakom od okrivljenih pojedinačno, primenjuje princip individualizacije ove procesne mere u skladu sa objektivnim, ali i subjektivnim okolnostima vezanim za ličnost konkretnog okrivljenog, što znači da se pritvor ne mora produžiti prema svim okrivljenim licima, da pritvor me mora biti produžen po istim pritvorskim osnovima, kao i da sva pritvorena lica ne moraju da provedu u pritvoru isti vremenski period, te da ukidanje pritvora prema jednom ili više okrivljenih ne dovodi automatski do puštanja na slobodu svih saokrivljenih u istom krivičnom predmetu.

Kako povreda prava na pravično suđenje nije u ustavnoj žalbi obrazložena posebnim, odnosno drugačijim razlozima, to se prethodno iznete ocene Ustavnog suda odnose i na neosnovanost istaknute povrede prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Sledom navedenog, Ustavni sud je našao da osporenim rešenjem nisu povređena Ustavom zajemčena prava podnosioca iz člana 27. stav 1, člana 30. stav 1, člana 31. st. 1. i 3, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odbio u ovom delu ustavnu žalbu kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za odlučivanje o delu ustavne žalbe kojim se ističu povrede prava iz člana 34. stav 3. i člana 46. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se, s jedne strane, navodi ustavne žalbe vezani za povredu prava na pretpostavku nevinosti ne odnose na osporeni akt, te se stoga ne mogu dovesti u ustavnopravnu vezu sa njim, dok se, sa druge strane, zajemčena sloboda mišljenja i izražavanja uopšte ne može dovesti u pravnu i logičku vezu sa postupanjem suda u ovom krivičnom postupku, pošto Ustav dopušta mogućnost da se zajemčena sloboda ograniči ali zakonom, a ne da sud svojom odlukom bilo kome, iz bilo kog razloga ograniči slobodu javnog iznošenja mišljenja, kako to pogrešno shvata podnosilac ustavne žalbe.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, te je odlučio kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o produženju pritvora u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti