Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao preko devet godina. Podnositeljkama je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-181/2012
29.01.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi I. N. i M. A, obe iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. januara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba I. N. i M. A. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5603/02, a okončan pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 6971/11, povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na su đenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakoj u iznosu od po 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. N. i M. A, obe iz Beograda, podnele su 10. januara 2012. godine, preko punomoćnika M. M. i A. M. A, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5603/02, a nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 6971/11.

Podnositeljke ustavne žalbe su, između ostalog, navele da su u svojstvu tužilja vodile parnični postupak za naknadu štete, zbog smrti ćerke, odnosno sestre, te da parnični postupak u vreme podnošenja ustavne žalbe još uvek nije bio okončan, iako je prošlo više od devet godina od podnošenja tužbe.

Predložile su da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku i pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupk u izvršio uvid u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5603/02, kasnije Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 6971/11, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljke ustavne žalbe, kao tužilje, podnele su 23. oktobra 2002. godine tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu, radi naknade štete, zbog smrti ćerke, odnosno rođene sestre tužilja protiv tuženog K. c. S.

Povodom podnete tužbe formiran je predmet P. 5603/02. Odgovor na tužbu dostavljen je 17. marta 2003. godine. Do donošenja rešenja o prekidu postupka, sud je zakazao 12 ročišta za glavnu raspravu, od kojih pet ročišta nije održano, i to po dva ročišta zbog sprečenosti postupajućeg sudije i nedostatka procesnih pretpostavki i jedno ročište zbog nedolaska pozvanog veštaka. Na održanim ročištima je sproveden dokazni postupak medicinskim veštačenjem na okolnosti da li je bilo propusta lekara prilikom lečenja pok. Lj. A, a zatim je određeno i dopunsko veštačenje i saslušane su tužilje u svojstvu parnične stranke. Sud je izvršio uvid u određene krivične spise predmeta tog suda i drugu dostavljenu medicinsku dokumentaciju.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5603/02 od 22. oktobra 2007. godine određen je prekid postupka do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka koji se vodio pred istim sudom protiv sedam lekara K. c. S. koji su lečili sada pok. Lj. A.

Tužilje su izjavile žalbu protiv rešenja o prekidu postupka. Nakon 1. januara 2010. godine sprovedena je reorganizacija u pravosuđu i nadležnost za odlučivanje o izjavljenoj žalbi je sa Okružnog suda u Beogradu prešla na Viši sud u Beogradu.

Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž. 367/10 od 13. januara 2011. godine ukinuo rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5603/02 od 22. oktobra 2007. godine i spise predmeta vratio Prvom osnovnom sudu u Beogradu, na dalji postupak i odlučivanje. U obrazloženju tog rešenja, između ostalog, navedeno je da je pogrešan zaključak prvostepenog suda da odluka u krivično-pravnoj stvari, odnosno postojanje krivice lekara, koji su zaposleni kod tuženog i učestvovali u pružanju medicinske pomoći sada pok. Lj. A, predstavlja prethodno pitanje od kojeg zavisi odluka u ovoj pravnoj stvari, jer se radi o građansko-pravnoj odgovornosti tuženog koja je šira i postoji nezavisno od krivično-pravne odgovornosti u vezi koje se vodi krivični postupak protiv lekara.

Podnescima od 11. aprila i 6. maja 2011. godine tužilje su urgirale da sud zakaže ročište za glavnu raspravu.

Ponovni prvostepeni postupak je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 6971/11. Prvostepeni sud je, na ročištu održanom 11. oktobra 2011. godine, zaključio raspravu i doneo presudu, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne i materijalne štete i obavezao tuženog da tužiljama naknadi parnične troškove.

Tužilje su izjavile žalbu protiv prvostepene presude u delu u kojem je njihov zahtev za naknadu namaterijalne štete odbijen kao neosnovan.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 428/12 od 21. marta 2012. godine vraćeni su spisi predmeta P. 6971/11 Prvom osnovnom sudu u Beogradu, radi dopune postupka.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 3813/12 od 13. juna 2012. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilja i potvrdio ožalbenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 6971/11 od 11. oktobra 2011. godine, ispravljenu rešenjem P. 6971/11 od 16. aprila 2012. godine.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 17. jula 2012. godine dostavljen punomoćniku tužilja, ovde podnositeljki ustavne žalbe.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva ju podnositeljke u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo 23. oktobra 2002. godine, podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu, a da je okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3813/12 od 13. juna 2012. godine, iz čega proizilazi da je postupak ukupno trajao preko devet i po godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, može ukazivati da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnositeljkama ustavne žalbe , u konkretnom slučaju , povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Ispitujući uticaj svih navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud je ocenio da je postavljeni zahtev za podnositeljke od izuzetnog značaja, imajući u vidu da su, kao tužilje, vodile parnični postupak za naknadu nematerijalne štete zbog smrti ćerke, odnosno rođene sestre, kao i da one svojim ponašanjem nisu doprinele navedenoj dužini trajanja predmetnog postupka.

Ustavni sud je ocenio da predmetni postupak nije bio činjenično i pravno naročito složen, s obzirom na dokaze koje je sud izveo radi utvrđivanja činjenica bitnih za presuđenje.

Razmatrajući postupanje prvostepenog suda, Ustavni sud je ocenio da taj sud nije postupao u skladu sa zakonskom obavezom da postupak sprovede bez odugovlačenja, što potvrđuje i činjenica da je rešenjem P. 5603/02 od 22. oktobra 2007. godine, posle pet godina od podnošenja tužbe, odredio prekid postupka do rešavanja prethodnog pitanja u krivičnom postupku, iako su do tada u parnici izvedeni svi dokazi neophodni za utvrđenje činjenica značajnih za odlučivanje o tužbenom zahtevu za naknadu štete, a nije bilo izgleda da će se krivični postupak u dogledno vreme okončati. Postupak odlučivanja o žalbi tužilja protiv rešenja o prekidu postupka je trajao više od tri godine, a okončan je ukidanjem prvostepenog rešenja, jer je Viši sud u Beogradu našao da nisu postojali razlozi za prekid postupka s obzirom na to da su tužilje potraživale naknadu štete od tuženog po osnovu objektivne odgovornosti, a ne po osnovu krivice lekara koji su lečili sada pok. Lj. A.

Prvostepeni sud je prvi put odlučio o tužbenom zahtevu presudom P. 6971/11 od 11. oktobra 2011. godine, nakon devet godina od podnošenja tužbe.

Ustavni sud smatra da je neprimereno dugom trajanju parničnog postupka doprineo i drugostepeni sud (Okružni sud u Beogradu, a nakon 1. januara 2010. godine i Viši sud u Beogradu na koji je prešla nadležnost za odlučivanje), jer je preko tri godine (do donošenja rešenja Gž. 367/10 od 13. januara 2011. godine) trajalo odlučivanje o žalbi izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja P. 5603/02 od 22. oktobra 2007. godine. U vreme podnošenja žalbe predmetni postupak je već trajao više od pet godina, pa je punomoćnik podnositeljki uputio više urgencija i pritužbi drugostepenim sudovima, zbog neodlučivanja o podnetoj žalbi.

Prilikom odlučivanja, Ustavni sud je imao u vidu i presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Plazonić protiv Hrvatske“ , od 6. marta 2008. godine (broj aplikac ije 26455/04, st. 60-63.) u kojoj je kritikovan stav Ustavnog suda Hrvatske, koji nije našao povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima u kojima su sudovi bili neaktivni ukupno godinu i po u jednom, i pr eko dve godine u drugom slučaju, a radilo se o postupcima koji nisu bili složeni.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5603/02, a okončan pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 6971/11, povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na su đenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Usta va, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete svakoj u izn osu od po 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a pre svega značaj predmeta spora za podnositeljke ustavne žalbe, dužinu trajanja postupka i postupanje nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji.

7. Na osnovu svega iznetog i odreda ba člana 42b stav 1 . tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Usta vnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti