Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za utvrđenje svojine koji je trajao preko devet godina. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je žalba na meritum odbačena kao neosnovana.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi T . M . i R . M, oboje iz Senja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. marta 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba T. M . i R . M . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Paraćinu – Sudska jedinica u Ćupriji u predmetu P. 538/13 (ranije predmet Opštinskog suda u Ćupriji P. 491/05) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

4. Odbacuje se ustavna žalba podnosilaca iz tačke 1. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 790/14 od 4. novembra 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. T. M . i R . M, oboje iz Senja, su 8. januara 2015. godine, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 790/14 od 4. novembra 2014. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Paraćinu – Sudska jedinica u Ćupriji u predmetu P. 538/13.

Podnosioci ustavne žalbe su naveli: da je dana 29. septembra 2005. godine podneta tužba protiv podnosilaca kao tuženih, radi utvrđenja svojine stečene u zajednici i da je postupak pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 790/14 od 4. novembra 2014. godine; da je predmetni postupak trajao više od devet godina, te im je zbog dužine trajanja postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da im je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje jer je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo i nepravilno su cenjeni dokazi izvedeni u toku postupka, odnosno nije savesno cenjen svaki dokaz posebno kao i svi dokazi kao celina; da su u ustavnoj žalbi podnosioci istakli sve navode kao i u žalbi protiv prvostepene presude. Zahtevali su naknadu nematerijalne i materijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Paraćinu P. 538/13, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustvnosudskoj stvari:

Tužioci V. M . i M . M . su 29. septembra 2005. godine podneli tužbu Opštinskom sudu u Ćupriji protiv podnosilaca ustavne žalbe kao tuženih, radi utvrđenja svojine stečene u zajednici. Predmet je dobio broj P. 491/05.

Tuženi su 7. novembra 2005. godine dostavili sudu odgovor na tužbu.

Pred prvostepenim sudom je bilo održano 14 ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, pribavljena je određena dokumentacija, izvršen je uviđaj suda na licu mesta, izvršeno je veštačenje od strane sudskog veštaka građevinske struke, saslušan je veštak, izvršeno je dopunsko veštačenje od strane istog veštaka, dok osam ročišta nije bilo održano, i to: dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije, tri iz procesnih razloga, jedno na zahtev tužilaca, jedno zbog nedolaska veštaka, a jedno jer veštak nije dostavio sudu svoj nalaz.

Rešenjem Opštinskog suda u Ćupriji P. 655/06 od 5. avgusta 2009. godine prekinut je postupak radi pokušaja mirnog rešenja spora, međutim kako mirno rešenje spora nije uspelo, rešenjem Osnovnog suda u Paraćinu – Sudska jedinica u Ćupriji P. 1705/10 od 8. aprila 2010. godine nastavljen je prekinuti postupak.

Presudom Osnovnog suda u Paraćinu – Sudska jedinica u Ćupriji P. 1705/10 (2006) od 6. juna 2012. godine delimično je usvojen a delimično odbijen tužbeni zahtev, a rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 4087/12 od 6. marta 2013. godine usvojene su žalbe stranaka, ukinuta je ožalbena presuda Osnovnog suda u Paraćinu – Sudska jedinica u Ćupriji P. 1705/10 od 8. aprila 2010. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom prvostepenom postupku održano je sedam ročišta na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, ponovo su saslušane parnične stranke, saslušani su svedoci, izvršeno je veštačenje od strane veštaka poljoprivredne struke, kao i dopunsko veštačenje od strane veštaka građevinske struke, saslušani su veštaci.

Presudom Osnovnog suda u Paraćinu – Sudska jedinica u Ćupriji P. 538/13 (05) od 24. decembra 2013. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno je da su tužioci vlasnici po osnovu sticanja u zajednici, i to tužilac V. sa udelom od 23,10%, a tužilja M . sa udelom od 9,59% na porodičnoj stambenoj zgradi i zemljištu ispod zgrade na k.p. …/1 , KO Senje, bliže opisano u izreci; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se utvrdi da su tužioci vlasnici po osnovu sticanja u zajednici, i to tužilac V. za potraživanje preko dosuđenog, a do 3/10, a tužilja M . za potraživanje preko dosuđenog do ¼ na nepokretnosti bliže opisanoj u stavu prvom izreke; u stavu trećem izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev pa je utvrđeno da su tužioci vlasnici po osnovu sticanja u zajednici, i to tužilac V . sa udelom od 23,10% a tužilja M . sa udelom od 9,59% na k.p. …/2 , u KO Senje, bliže opisanoj u izreci; u stavu četvrtom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se utvrdi da su tužioci vlasnici po osnovu sticanja u zajednici, i to tužilac V. za potraživanje preko dosuđenog, a do 3/10, a tužilja M . za potraživanje preko dosuđenog do ¼ na nepokretnosti bliže opisanoj stavom trećim izreke; u stavu petom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev pa je utvrđeno da su tužioci vlasnici po osnovu sticanja u zajednici, i to tužilac V . sa udelom od 23,10% a tužilja M . sa udelom od 9,59% na pokretnim stvarima bliže označenim u ovom stavu izreke pa su obavezani tuženi da tužiocima predaju u državinu njihov udeo na stvarima, osim za putnički auto marke „ Folkswagen Pasat“ u odnosu na koji je tužbeni zahtev za predaju u državinu odbijen; u stavu šestom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se utvrdi da su tužioci vlasnici po osnovu sticanja u zajednici, i to tužilac V. za potraživanje preko dosuđenog do 30%, a tužilja M . za potraživanje preko dosuđenog do 25% na pokretnim stvarima navedenim u petom stavu izreke; u stavu sedmom izreke obavezani su tuženi da tužiocima na ime troškova postupka isplate iznos od 400.000,00 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 790/14 od 4. novembra 2014. godine, u stavu prvom i drugom izreke, preinačena je prvostepena presuda Osnovnog suda u Paraćinu - Sudska jedinica u Ćupriji P. 538/13 (05) od 24. decembra 2013. godine u stavovima prvom, trećem, petom i sedmom njene izreke, tako što je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca V. i utvrđeno je da je tužilac vlasnik po osnovu sticanja u zajednici od 15% na porodičnoj stambenoj zgradi i zemljištu ispod nje na k.p. …/1 , u KO Senje, sve bliže označeno u izreci, dok je tužbeni zahtev za višak od dosuđenog ovom odlukom do dosuđenog udela prvostepenom odlukom za još 8,10%, odbijen kao neosnovan; u stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje M. kojim je tražila da se utvrdi da je vlasnik po osnovu sticanja u zajednici sa udelom od 9,59% na porodičnoj stambenoj zgradi i zemljištu ispod nje na k.p. …/1 , u KO Senje; u stavu četvrtom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje M, pa su obavezani tuženi da tužilji na ime naknade za dovršetak porodične stambene zgrade isplate iznos od 39.956,40 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, dok je tužbeni zahtev tužilje za isplatu iznosa od još 4.961.158,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom odbijen kao neosnovan; u stavu petom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca pa je utvrđeno da su tužioci vlasnici po osnovu sticanja u zajednici, i to tužilac V. sa udelom od 15%, a tužilja M . sa udelom od 7% na stambeno-ekonomskom objektu i zemljištu ispod njega, bliže opisanog u izreci, dok je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za višak od dosuđenog do visine udela dosuđenog odlukom prvostepenog suda, i to za tužioca V . za još 8,10% i za tužilju M . za još 2,59%; u stavu šestom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev te je utvrđeno da su tužioci vlasnici po osnovu sticanja u zajednici, i to tužilac V . sa udelom od 15% a tužilja M . sa udelom od 7% na k.p. …/3 , u KO Senje, bliže označeno u izreci, dok je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za višak od dosuđenog ovom odlukom do udela koji je dosuđen odlukom prvostepenog suda za još 8,10% za tužioca V, odnosno za još 2,59% za tužilju M; u stavu sedmom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca, pa je utvrđeno da je tužilac V. vlasnik po osnovu sticanja u zajednici sa udelom od 15%, na k.p. …/2 , u KO Senje, bliže označeno u izreci, dok je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za višak od dosuđenog za još 8,10%; u stavu osmom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje M. kojim je tražila da se utvrdi da je vlasnik po osnovu sticanja u zajednici sa udelom od 9,59% na k.p. …/2 , u KO Senje, bliže označeno u izreci; u stavu devetom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca pa je utvrđeno da su tužioci vlasnici po osnovu sticanja, i to tužilac V. sa udelom od 15% a tužilja M . sa udelom od 7% na pokretnim stvarima označenim u izreci pa su obavezani tuženi da tužiocima predaju u državinu udeo na navedenim stvarima, a tužbeni zahtev za višak od dosuđenog ovom odlukom do visine udela dosuđenog odlukom prvostepenog suda, i to za tužioca V . 8,10% i za tužilju M . za 2,59%, je odbijen kao neosnovan; u stavu desetom izreke obavezani su tuženi da tužiocima na ime troškova postupka isplate solidarno iznos od 334.840,50 dinara.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da je u sprovedenom postupku utvrđeno da su tužioci supružnici, a da su tuženi roditelji tužioca V; da je porodična zajednica trajala od 1988. godine, dolaskom M. u zajednicu, a do 6. juna 2004. godine kada je M . napustila porodičnu zajednicu, odnosno do 6. januara 2005. godine kada je V . napustio porodičnu zajednicu; da je parcela k.p. …/1 , u KO Senje, na kojoj je izgrađena porodična stambena zgrada kupljena 1984. godine, a da je do dolaska tužilje u porodičnu zajednicu 1988. godine porodična stambena zgrada na ovoj parceli izgrađena u potpunosti; da je od 1991. do 1992. godine počela izgradnja stambeno ekonomskog objekta na istoj parceli i do napuštanja zajednice tužilaca izvedeni su kompletni radovi osim spoljne fasade; da su k.p. …/2 i k.p. …/3 , u KO Senje, kupljene ugovorom o kupoprodaji u kome je navedeno da je kupac tužilac V; da su se navedene nepokretnosti vodile na tužioca V. do 1994. godine kada je ugovorom o poklonu nepokretnosti preneo na svog oca, odnosno tuženog T; da je prvostepeni sud, na osnovu člana 195. Porodičnog zakona tužiocima priznao udele u procentima kako na pokretnim tako i na nepokretnim stvarima, utvrđujući da postoji zakonski osnov po kome tužioci mogu da steknu pravo svojine na spornim nepokretnim i pokretnim stvarima imajući u vidu činjenicu da su, iako nisu bili zaposleni, svojim radom stekli pravo svojine sa udelima koji su im dosuđeni; da je prema odredbi člana 340. Zakona o braku i porodičnim odnosima koji je važio u vreme sticanja bilo predviđeno da kada u porodičnoj zajednici sa bračnim drugovima žive njihova deca i drugi srodnici koji rade na poljoprivrednom imanju, ali zajednički vrše druge delatnosti ili na drugi način privređuju, imovina stečena u toku trajanja te zajednice zajednička je imovina svih članova porodične zajednice koji su učestvovali u njenom sticanju; da je nesporna činjenica da su stranke činile porodičnu zajednicu, iako su se tuženi nalazili na privremenom radu u Švajcarskoj; da polazeći od činjenice da k.p. …/1 , u KO Senje, na kojoj je izgrađena porodična stambena zgrada predstavlja posebnu imovinu tuženog T, jer je kupljena pre dolaska tužilje M. i od činjenice da je porodična stambena zgrada u potpunosti izgrađena do njenog dolaska u porodičnu zajednicu sredstvima tuženih, po oceni Apelacionog suda, pogrešan je zaključak prvostepenog suda u pogledu usvajanja tužbenog zahteva za sticanje svojine na navedenoj nepokretnosti; da s obzirom na to da je porodična stambena zgrada u potpunosti izgrađena i samo je vršena njena adaptacija u pogledu unutrašnjosti objekta, to se adaptacijom ne može steći svojina na tom objektu, jer je odredbama člana 21. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa predviđeno da se po samom zakonu stiče pravo svojine stvaranjem nove stvari, a odredbom člana 22. istog zakona predviđeno je da lice koje od svog materijala i svojom radnom snagom izgradi novu stvar, stiče pravo svojine na toj stvari; da kako tužilja M . svojim radom, a ni materijalom nije izgradila novu stvar, već je samo učestvovala u adaptiranju postojećeg objekta, to ne može postati suvlasnik sporne nepokretnosti u procentu kako je to našao prvostepeni sud; da kako je k.p. …/1 , u KO Senje, kupljena ugovorom o kupoprodaji 1984. godine na ime tužioca koji je i uknjižen kao vlasnik, nesporna je činjenica da su isplatu kupoprodajne cene izvršili tuženi i da je ugovorom o poklonu ona postala vlasništvo tuženog T; da imajući u vidu da se u vreme kupovine tužilac nalazio u porodičnoj zajednici, ali da nije bio radno angažovan, odnosno nije primao zaradu, on je svojim radnim angažovanjem doprineo uvećanju vrednosti predmetne nepokretnosti, ali ne u procentu kako to zaključuje prvostepeni sud; da odlučujući o sticanju prava svojine na stambeno-ekonomskom objektu koji se nalazi na istoj parceli, pravilno je prvostepeni sud, a na osnovu nalaza veštaka građevinske struke utvrdio vrednost placa, tržišnu vrednost spornog objekta, kao i vrednost rada, uzimajući pri tome i vrednost rada i vrednost materijala, ali je po nalaženju Apelacionog suda pogrešno utvrdio navedene udele u spornoj nepokretnosti; da s obzirom na činjenicu da ni tužilac ni tužilja nisu bili u radnom odnosu, a da je sa izgradnjom nepokretnosti početo 1991. – 1992. godine, da svojim finansijskim sredstvima, a ni radom nisu učestvovali u sticanju navedene nepokretnosti, jer je nesporna činjenica da su na izgradnji angažovani radnici od strane tuženih i da nije postojala obaveza oko spremanja hrane, procenat od 23,10% za tužioca V. i procenat od 9,59% za tužilju M . su previsoko dosuđeni i po oceni Apelacionog suda, udeo tužioca V . u nepokretnosti iznosi 15%, a udeo tužilje M . 7%, jer iako u vreme sticanja stambeno ekonomskog objekta nisu bili u radnom odnosu, odnosno nisu učestvovali finansijski, po nalaženju toga suda, postoji njihov doprinos u sticanju nepokretnosti koji se ogleda u obavljanju svakodnevnih poslova; da je pogrešno prvostepeni sud tužilji M. priznao pravo svojine na k.p. …/1 , u KO Senje, imajući u vidu činjenicu da je ista kupljena nakon njenog dolaska u porodičnu zajednicu, da nije bila zaposlena, da u bračnu zajednicu nije unela finansijska sredstva koja su mogla biti upotrebljena za kupovinu, što govori u prilog tome da tužilja ne može steći pravo svojine, odnosno ne može postati suvlasnik iste; da što se tiče tužioca V, s obzirom na to da je činio porodičnu zajednicu sa tuženima, da je nepokretnost bila kupljena na njegovo ime koje je ugovorom o poklonu preneo na tuženog T, da imajući u vidu učešće radne snage i mehanizacije prilikom obrade imanja i ostvarivanja prihoda sa te parcele, po nalazu Apelacionog suda, na k.p. …/2 njemu pripada svojinski udeo od 15%; da je pogrešan zaključak prvostepenog suda u pogledu sticanja prava svojine na k.p. …/3 , u KO Senje, sa udelima za oba tužioca, imajući u vidu činjenicu da je nepokretnost kupljena nakon zaključenja braka i da s obzirom na kratak period trajanja bračne zajednice nisu mogli steći veći udeo od onog koji im je priznat; da je u pogledu odluke koja se odnosi na pokretne stvari, prvostepeni sud utvrdio pravo svojine tužilaca u istom procentu kao i za nepokretne stvari, ali je prema članu 329. Zakona o braku i porodičnim odnosima predviđeno da se udeo bračnih drugova određuje u istoj srazmeri u svim stvarima i pravima u zajedničkoj imovini prema stanju stvari, odnosno pravu u momentu prestanka bračne zajednice prema ukupnom doprinosu u vreme trajanja bračne zajednice; da je saglasno navedenoj odredbi, Apelacioni sud utvrdio udeo tužilaca na pokretnim i na nepokretnim stvarima i obavezao tužene da predaju u državinu pokretne stvari.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen oko godinu dana, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe - 29. septembra 2005. godine, odnosno dostavljanja odgovora na tužbu – 7. novembra 2005. godine, pa do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud i u ovom predmetu konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud nalazi da nadležni sudovi u osporenom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali i nisu preuzeli sve zakonske mere kako bi se parnični postupak okončao u razumnom roku.

Ustavni sud nalazi da je parnični postupak ukupno trajao preko devet godina, što predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka kako po stavovima ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava, koje se ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Po oceni Ustavnog suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je prvu meritornu odluku doneo nakon skoro sedam godina od podnete tužbe. U navedenom periodu postupak je bio osam meseci u prekidu zbog pokušaja mirnog rešenja spora, te se taj period nepostupanja ne može staviti na teret prvostepenom sudu. Međutim, ostali postupajući sudovi su redovno postupali, tako je prvi žalbeni postupak trajao devet meseci, ponovni prvostepeni postupak je, takođe, trajao devet meseci, a drugi žalbeni postupak nepunih godinu dana. Međutim, ukupno trajanje predmetne parnice od više od devet godina, predstavlja njeno prekomerno trajanje.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora bio od materijalnog značaja za podnosioce koji su imali legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku. Ispitujući ponašanje podnosilaca, Sud nalazi da oni nisu doprineli produženju postupka.

Po oceni Suda, predmetni postupak je bio složen jer je na strani parničnih stranaka učestvovalo više lica, a tokom trajanja postupka je bilo posebno kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja, i to izvođenjem većeg broja dokaza posebno veštačenjem i dopunskim veštačenjem od strane veštaka građevinske i veštaka poljoprivredne struke, uviđajem suda na licu mesta, kao i saslušanjem više lica na strani parničnih stranaka i saslušanjem većeg broja svedoka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom Paraćinu – Sudska jedinica u Ćupriji u predmetu P. 538/13 (ranije predmet Opštinskog suda u Ćupriji P. 491/05), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13- Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi laca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosi oci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, u koji se ne računa period kada je postupak bio u prekidu, kao i složenost predmeta spora. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpeli zbog neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. U vezi zahteva podnosilaca za naknadu materijalne štete, Ustavni sud nalazi da podnosioci nisu pružili adekvatne dokaze o pretrpljenoj materijalnoj šteti kao i jasnoj uzročnoj vezi između eventualne štete i radnje organa kojom je ta šteta prouzrokovana, odnosno između neblagovremenog postupanja suda i eventualne materijalne štete.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je zahtev podnosilaca za naknadu materijalne štete odbacio u tački 3. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. Imajući u vidu navode iz ustavne žalbe koji se odnose na presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 790/14 od 4. novembra 2014. godine, Ustavni sud nalazi da podnosioci ustavne žalbe, nezadovoljni ishodom pravnosnažno okončanog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo traže da postupa kao viši parnični sud i da još jednom, nakon redovnih sudova oceni zakonitost osporene presude.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava, ili ocene izvedenih dokaza, odnosno prihvatanja ili neprihvatanja određenih dokaza. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati valjanost zaključaka postupajućih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u kojoj su u bitnom ponovljeni navodi podnosilaca iz žalbe protiv prvostepene presude o čemu se drugostepeni sud veoma detaljno izjasnio, ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravno utemeljeni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku, došlo do proizvoljne ili arbitrarne primene materijalnog i procesnog prava.

Ustavni sud konstatuje da podnosioci u ustavnoj žalbi nisu naveli razloge koji bi, po oceni Suda, ukazivali na to da je drugostepeni sud osporenu presudu doneo bez odgovarajućeg obrazloženja, proizvoljno primenjujući merodavno pravo, te zloupotrebljavajući ocenu izvedenih dokaza na štetu podnosilaca ustavne žalbe. U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da je postupajući sud dovoljno jasno i veoma detaljno obrazložio svoju odluku, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim, zbog čega se ni navodi podnosilaca ne mogu prihvatiti kao utemeljeni ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje.

Ustavni sud je ocenio da je drugostepeni sud dao jasne, dovoljne i pravno utemeljene razloge za delimično usvajanje tužbenog zahteva protiv podnosilaca ustavne žalbe kao tuženih radi utvrđenja svojine tužilaca po osnovu sticanja u zajednici, i to određenih udela izraženih u procentima na konkretnim nepokretnostima i većem broju pokretnih stvari, pri čemu takve razloge ovaj sud ne smatra proizvoljnim, niti postoje okolnosti na osnovu kojih bi sprovedeni parnični postupak mogao biti ocenjen nepravičnim sa aspekta procesnih garancija označenog prava iz člana 32. stav 1. Ustava. Dakle, drugostepeni sud je na ustavnopravno prihvatljiv način, koji u potpunosti prihvata i ovaj sud, obrazložio svoje stanovište za delimično utvrđenje svojine tužilaca u određenim udelima na nepokretnim i pokretnim stvarima po osnovu sticanja u porodičnoj zajednici, a prema podnosiocima ustavne žalbe kao tuženima.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 4. izreke odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 790/14 od 4. novembra 2014. godine, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti