Odbijanje ustavne žalbe u radnom sporu o isplati razlike zarade

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu radnice čiji je zahtev za isplatu razlike do minimalne zarade odbijen. Sudovi su utvrdili da nije ostvarila standardni učinak, a nepostupanje po neblagovremenoj dopuni žalbe nije povreda prava na pravno sredstvo.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Emine Dolovac iz Novog Pazara , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. oktobra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Emine Dolovac izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Novom Pazaru P 1. 590/08 od 9. septembra 2009. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1. 254/10 od 9. februara 20 10. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Emina Dolovac iz Novog Pazara je 1. aprila 20 10. godine, preko punomoćnika Nataše Mijaljević, advokata iz Novog Pazara, podnela ustavnu žalbu protiv pojedinačnih akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, kao i prava na imovinu iz člana 32. stav 1. i čl. 3 6. i 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnositeljka ustavne žalbe bila u radnom odnosu kod Preduzeća „Opcija“ d.o.o. iz Novog Pazara; da je tužila poslodavca za isplatu razlike u zaradi; da je Osnovni sud u Novom Pazaru osporenom presudom delimično usvojio njen tužbeni zahtev i obavezao tuženog na uplatu doprinosa za period od 10. septembra 2005. godine, do 6. jula 2007. godine, dok je u delu koji se odnosi na isplatu razlike u zaradi za period 10. septembra 2005. godine, pa do 6. jula 2007. godine , odbio tužbeni zahtev kao neosnovan; da je osporena prvostepena presuda potvrđena presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 254/10 od 9. februara 2010. godine; da drugostepeni sud nije uvažio dopunu žalbe - obrazloženje koju je podneo punomoćnik podnositeljke ustavne žalbe osam dana nakon izjavljene žalbe, a da je praksa suda bila da se toleriše rok i do 15 dana; da u izreci prvostepene presude nije odlučeno o uplati doprinosa za period počev od 1. januara 2004. godine, iako se o tome Osnovni sud izjasnio u obrazloženju, već samo za period od 10. septembra 2005. godine do 6. jula 2007. godine; da, takođe, sudovi pogrešno zaključuju da podnositeljka nema pravo na razliku neisplaćene zarade, jer iz nalaza i mišljenja veštaka proizilazi da radnici nisu primali zarade zbog nedostatka posla, tj. zbog krivice poslodavca i da podnositeljka ne može biti uskraćena za navedenu razliku samo zbog toga što poslodavac očigledno nije registrovao te podatke. Podnositeljka je predložila da Ustavni sud poništi osporene akte i da mu naknadi nematerijalnu štetu u iznosu od 100.000 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku nakon izvršenog uvid a u osporene pojedinačne akte i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru (u daljem tekstu: Opštinski sud) P1. 590/08 od 9. septembra 2009. godine, stavom prvim izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, tako što je obavezan tuženi Preduzeće „Opcija“ d.o.o. iz Novog Pazara da na ime tužilje uplati Fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje pripadajuće doprinose za period 10. septembra 2005. godine , pa do 6. jula 2007. godine. Stavom drugim izreke ove presude odbijen je tužbeni zahtev tužilje u delu kojim je tražila da joj tuženi plati razliku između primljenih zarada i minimalnih zarada u iznosima utvrđenim Sporazumom Vlade Republike Srbije i Sindikata za period od 1. januara 2004. godine do 6. jula 2007. godine, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom , dok je stavom trećim izreke odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove. Pismeni otpravak presude je 14. septembra 2009. godine uručen punomoćniku – advokatu tužilje.

Punomoćnik tužilje je 22. septembra 2009. godine izjavio žalbu protiv presude Opštinskog suda P1. 590/08 od 9. septembra 2009. godine zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, sa zahtevom da se presuda preinači u delu u kome je odbijen tužbeni zahtev ili ukine i predmet vrati na ponovno odlučivanje. U obrazloženju žalbe je navedeno da će punomoćnik tužilje detaljnije obrazloženje žalbe dostaviti u zakonskom roku.

Punomoćnik tužilje je 28. septembra 2009. godine sudu podneo dopunu žalbe sa obrazloženjem.

Postupajući po žalbama stranaka, Apelacioni sud u Kragujevcu (u daljem tekstu: Apelacioni sud) je doneo osporenu presudu Gž1. 254/10 od 9. februara 2010. godine kojom je žalbe odbio kao neosnovane i potvrdio presudu Opštinskog suda P1. 590/08 od 9. septembra 2009. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno da su žalbe blagovremeno izjavili i tužilja i tuženi, s tim što je tužena po proteku roka za žalbu dostavila obrazloženje žalbe. Dalje je navedeno: da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je tužilja bila u radnom odnosu kod tuženog do 6. jula 2007. godine; da je ugovorom o radu zaključenim između tužilje i tuženog od 10. oktobra 2003. godine propisano da tužilja ostvaruje zaradu u visini minimalne zarade ukoliko ostvari normu učinka u visini 100% i postigne traženi kvalitete za redovno radno vreme; da je tuženi za sporni period isplatio tužilji zaradu prema izvršenom planu proizvodnje u znatno većem iznosu nego što je tužilja ostvarila zadatu normu, koja je manja od minimalne zarade po radnom času; da su iz budžeta Republike Srbije odobrena sredstva po osnovu uplate doprinosa za 96 zaposlenih kod tuženog, ali da ti doprinosi nisu uplaćeni nadležnom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih na ime zaposlenih kod tuženog, pa ni na ime tužilje; da žalba tužilje ne sadrži obrazloženje, a da obrazloženje dostavljeno 28. septembra 2009. godine nije blagovremeno, pa je Apelacioni sud saglasno odredbi člana 372. stav 2. Zakona o parničnom postupku prvostepenu presudu u odnosu na tužbeni zahtev koji je odbijen ispitao u granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći po službenoj dužnosti na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tač. 1), 2 ), 5), 7) i 9) Zakona o parničnom postupku i na pravilnu primenu materijalnog prava; da Apelacioni sud nije našao da su učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti , te kako je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, to žalba tužilje nije osnovana ; da prema članu 111. stav 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05) zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom; da, kako tužilja nije ostvarila standardni učinak, to je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je na osnovu izvršenog veštačenja zaključio da je tužilji isplaćena zarada u skladu sa ostvarenim učinkom i zaključenim ugovorom o radu, te da je tužilji isplaćena zarada u iznosu koji je veći od pripadajućeg.

4. Odredbama Ustava na čije se povrede ukazuje u ustavnoj žalbi, je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, kao i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2. ).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ZPP), koji se primenjuje u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica (član 221. stav 2.); da kad veće smatra da je predmet raspravljen tako da se može doneti odluka, sud će saopštiti da je glavna rasprava zaključena (član 305. stav 1.); da stranke mogu izjaviti žalbu protiv presude donete u prvom stepenu u roku od 15 dana od dana dostavljanja prepisa presude, ako u ovom zakonu nije određen drugi rok (član 355. stav 1.); da rok za izjavljivanje žalbe u parnicama iz radnih odnosa iznosi osam dana (član 438.); da drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u onom delu u kome se pobija žalbom, a ako se iz žalbe ne vidi u kom se delu presuda pobija, drugostepeni sud će uzeti da se presuda pobija u delu u kome stranka nije uspela u parnici, da drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći po službenoj dužnosti na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tač. 1, 2, 5, 7. i 9. i na pravilnu primenu materijalnog prava, kao i da na prekoračenje tužbenog zahteva drugostepeni sud pazi samo na zahtev stranke (član 372.).

Odredbom člana 111. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05) bilo je propisano da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknutih povreda Ustavom zajemčenih prava, Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da su osporene presude doneli zakonom ustanovljeni sudovi, u granicama svojih nadležnosti, nakon izvedenih dokaza i utvrđenog činjeničnog stanja u parničnom postupku koji je sproveden u skladu sa zakonskim odredbama, uz primenu merodavnog materijalnog prava za koju su dati ustavnopravno prihvatljivi razlozi. Naime, sudovi su, u konkretnom slučaju, na osnovu dokaza izvedenog veštačenjem utvrdili da podnositeljka ustavne žalbe, kao zaposlena kod tuženog, nije ostvarila standardni radni učinak, koji bi joj na osnovu odredbe člana 111. stav 2. Zakona o radu, garantovao pravo na minimalnu zaradu. To što podnositeljka smatra da je ostvarila veći radni učinak od standardnog, te da joj zbog toga pripada i veća zarada, ne može biti od uticaja, jer takva činjenica nije dokazana u predmetnom parničnom postupku. Ovakav stav Apelacionog suda je, sa stanovišta zaštite navedenog Ustavom zajemčenog prava, prihvatljiv i za Ustavni sud.

Razmatrajući navode ustavne žalbe da je drugostepeni sud trebalo da uvaži dopunu žalbe podnetu nakon proteka roka od osam dana, jer je praksa toga suda do tada bila takva, Ustavni sud nalazi da je Apelacioni sud izneo ustavnopravno prihvatljiv zaključak zbog čega smatra da je dopuna žalbe neblagovremena. Naime, rok za izjavljivanje žalbe u parničnom postupku je imperativan, i svako drugačije tumačenje bilo suprotno zakonskim odredbama. Štaviše, i praksa sudova u Republici Srbiji je na istom stanovištu (videti rešenje Višeg trgovinskog suda Pž. 2066/08 od 20. marta 2008. godine).

Propuštanje zakonskog roka za izjavljivanje žalbe, odnosno dopune žalbe, ima svoje posledice i prilikom obraćanja Ustavnom sudu. Pa tako, navodi ustavne žalbe koji se odnose na to da Osnovni sud nije u izreci nije odlučio o celokupnom tužbenom zahtevu podnositeljke ne mogu biti od značaja, jer podnositeljka nije na zakonom utvrđen način (blagovremeno) iskoristila redovno pravno sredstvo u parničnom postupku u kome je navedena povreda mogla biti otklonjena. Da bi Ustavni sud mogao razmatrati navode ustavne žalbe, obaveza podnosioca podrazumeva da je saglasno odredbi člana 170. Ustava iscrpeo sva pravna sredstva na način propisan relevantnim zakonom pre obraćanja Ustavnom sudu.

6. Ustavni sud nalazi da podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, jer se ni iz osporenih akata, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu takav zaključak nije mogao izvesti. Naime, Ustavni sud konstatuje da je uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, postojanje različitih odluka kod iste činjenične i pravne situacije.

Ocenjujući postojanje povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud nalazi da je podnosi teljka ustavne žalbe imala zakonsko pravo na podnošenje žalbe protiv presude Osnovnog suda P1. 590/08 od 9. septembra 2009. godine, koje je iskoristila i na osnovu koga je doneta presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 254/10 od 9. februara 2010. godine . Ustavni sud konstatuje da na opisani način podnositeljki nije povređeno pravo na pravno sredstvo, jer je o žalbi protiv presude prvostepenog suda odluku doneo drugostepeni sud, čime je po oceni Ustavnog suda zadovoljeno navedeno Ustavom zajemčeno ljudsko pravo podnosioca. Činjenica da Apelacioni sud nije razmatrao dopunu žalbe podnetu nakon proteka roka za izjavljivanje žalbe ne može biti od uticaja na povredu ovoga Ustavom zajemčenog prava.

Takođe, s obzirom na to da podnositeljka povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava zasniva na činjenici da nije uspela u parničnom postupku, za koji je Ustavni sud utvrdio da je bio pravičan, to ni navodi o povredi prava na imovinu ne mogu biti osnovani.

7. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe u radnom sporu o isplati razlike zarade

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti