Odbijanje ustavne žalbe izjavljene protiv presuda o naknadi štete zbog otkaza
Kratak pregled
Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda u radnom sporu o naknadi štete zbog nezakonitog otkaza. Sud nije našao povredu prava na pravično suđenje niti prava na pravno sredstvo, a trajanje postupka od četiri i po godine nije ocenio nerazumnim.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Nadežde Jelčić iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 15. decembra 2011. godine, doneo je
O D L U K U
1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Nadežde Jelčić izjavljena protiv presude Okružnog suda u Kragujevcu Gž1. 253/09 od 17. avgusta 2009. godine, dopunske presude Okružnog suda u Kragujevcu Gž1. 384/09 od 8. decembra 2009. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1443/10 od 8. juna 2011. godine.
2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Nadežde Jelčić izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 761/06.
O b r a z l o ž e nj e
1. Nadežda Jelčić iz Kragujevca je 1. oktobra 2009. godine, preko punomoćnika Luke Uljarevića, advokata iz Kragujevca, izjavila ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Kragujevcu Gž1. 253/09 od 17. avgusta 2009. godine, zbog povrede prava na pravno sredstvo, zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, navodeći da Okružni sud u Kragujevcu osporenom presudom nije odlučio o njenoj žalbi izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Kragujevcu P. 761/06 od 1. juna 2009. godine, već samo o žalbi tuženog.
U postupku prethodnog ispitivanja podneska pred Ustavnim sudom utvrđeno je da je podnositeljka ustavne žalbe izjavila i reviziju protiv osporene presude Okružnog suda u Kragujevcu Gž1. 253/09 od 17. avgusta 2009. godine, te je stoga Ustavni sud zastao sa postupkom do okončanja postupka po reviziji, a zbog mogućnosti da eventualna povreda Ustavom zajemčenog prava na koje je ustavnom žalbom ukazano bude otklonjena u tom postupku. Istim dopisom podnositeljka je obaveštena da je potrebno da po okončanju postupka po reviziji izvesti Ustavni sud da li ostaje pri podnetoj ustavnoj žalbi, te da ukoliko ne povuče ustavnu žalbu, da istu uredi saglasno odredbi člana 85. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07).
Podnositeljka ustavne žalbe je podneskom naslovljenim kao dopuna ustavne žalbe od 26. avgusta 2011. godine, istakla predlog za nastavak postupka pred Ustavnim sudom, osporavajući pri tome presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1443/10 od 8. juna 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, kao i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava. U podnesku je, pored ostalog, navedeno: da Vrhovni sud Srbije nije mogao naložiti Okružnom sudu u Kragujevcu da donese „posebnu presudu“, niti je Okružni sud mogao meritorno odlučiti „posebnom presudom“; da je Okružni sud bio vezan svojom presudom od 17. avgusta 2009. godine i prilikom donošenja dopunske presude od 8. decembra 2009. godine nije mogao ukinuti svoju odluku donetu u avgustu po istom pravnom pitanju i usvojiti žalbu tužilje u decembru; da stoga po žalbi tužilje nije ni moglo biti rešeno na pozitivan način po nju; da to nije mogao učiniti ni Vrhovni kasacioni sud, jer on u postupku po reviziji ne može raspravljati o pogrešno i nepotpuno činjeničnom stanju, već to može učiniti samo drugostepeni sud; da postupak nije okončan u razumnom roku, jer je parnični postupak trajao neprimereno dugo od 22. novembra 2006. godine kada je tužba podneta, pa do 8. juna 2011. godine, kada je doneta osporena revizijska presuda.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Presudom Opštinskog suda u Kragujevcu (u daljem tekstu: Opštinski sud) 2P. 761/06 od 1. juna 2009. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i obavezan je tuženi „Telekom Srbija“ a.d. Beograd IDR „Centar“ u Kragujevcu da joj na ime naknade nematerijalne štete nastale usled nezakonitog otkaza ugovora o radu isplati za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti 150.000 dinara i za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda, časti i prava ličnosti 200.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. juna 2009. godine pa do isplate. Stavom drugim izreke navedene presude odbijen je tužbeni zahtev preko dosuđenih iznosa, a stavom trećim odlučeno je o troškovima postupka.
Osporenom presudom Okružnog suda u Kragujevcu (u daljem tekstu: Okružni sud) Gž1. 253/09 od 17. avgusta 2009. godine potvrđena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke u delu kojim je tuženi obavezan da tužilji na ime naknade nematerijalne štete usled nezakonitog otkaza ugovora o radu za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti isplati 150.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. juna 2009. godine pa do isplate, a preinačena prvostepena presuda u delu kojim je tuženi obavezan da tužilji na ime naknade štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti, ugleda i prava ličnosti isplati iznos od 200.000 dinara i u tom delu tužbeni zahtev tužilje odbijen kao neosnovan.
Dopunskom presudom Okružnog suda Gž1. 384/09 od 8. decembra 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda u stavovima drugom i trećem.
Postupajući po revizijama tužilje izjavljenim protiv presuda Okružnog suda Gž1. 253/09 od 17. avgusta 2009. godine i Gž1. 384/09 od 8. decembra 2009. godine, Vrhovni kasacioni sud je doneo osporenu presudu Rev2. 1443/10 od 8. juna 2011. godine kojom je revizije odbio kao neosnovane. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da su revizije izjavljene zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava; da je prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja bila u radnom odnosu kod tuženog sve do 24. novembra 2003. godine kada joj je otkazan ugovor o radu zbog povrede radne obaveze; da je rešenje tuženog kojim je tužilji otkazan ugovor o radu poništeno pravnosnažnom presudom Opštinskog suda od 11. novembra 2005. godine; da se tužilja nije vratila na posao; da je po tužiljinom izboru, umesto vraćanja na posao tuženi isplatio tužilji naknadu materijalne štete; da je psihijatrijskim veštačenjem utvrđeno da je rešenje o otkazu ugovora o radu kod tužilje izazvalo disfunkcionalnost u psihičkoj sferi do nivoa manifesno-depresivno anksioiznog poremećaja koji je zahtevao psihijatrijski tretman, ne samo u periodu stresnog događaja, već i kasnije uprkos primenjenoj terapiji; da je i dalje neophodan psihijatrijski tretman u ambulantnim uslovima; da umanjenje životne aktivnosti tužilje iznosi 25%; da su kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno nižestepeni sudovi tužilji dosudili iznos od 150.000 dinara ime naknade nematerijalne štete usled nezakonitog otkaza ugovora o radu, koji je prema nalazu i mišljenju veštaka, u direktnoj uzročno-posledičnoj vezi sa narušenjem zdravlja kod tužilje; da je visina naknade pravilno odmerena imajući u vidu kriterijume iz člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima (značaj povređenog dobra i cilj kome služi); da suprotno revizijskim navodima, veće potraživanje od dosuđenog nije osnovano imajući u vidu kriterijume propisane odredbom člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima; da je pravilno odbijen zahtev tužilje za naknadu štete zbog povrede časti i ugleda, jer u ovom slučaju otkaz ugovora o radu nije mogao imati za posledicu povredu ova dva dobra; da otkazom nisu dovedene u pitanje moralne vrednosti koje je tužilja uživala kao član određene društvene sredine koje bi opravdale dosuđivanje ove naknade.
4. Odredbama Ustava na čije se povrede podnositeljka poziva u ustavnoj žalbi je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).
Odredbama Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', broj 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ZPP) je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud je dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da ako je sud propustio da odluči o svim zahtevima o kojima se mora odlučiti presudom, ili je propustio da odluči o delu zahteva, stranka može u roku od 15 dana od prijema presude da predloži parničnom sudu da se izvrši dopuna presude (član 343. stav 1.); da se dopunska presuda može doneti i bez ponovnog otvaranja glavne rasprave ako ovu presudu donosi isto veće koje je donelo i prvobitnu presudu, a zahtev u pogledu koga se traži dopuna dovoljno je raspravljen (član 344. stav 2.); da drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u onom delu u kome se pobija žalbom, a ako se iz žalbe ne vidi u kom se delu presuda pobija, drugostepeni sud će uzeti da se presuda pobija u delu u kome stranka nije uspela u parnici (član 372. stav 1.).
Odredbama člana 200. st. 1 i 2. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) je propisano da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu, kao i da će sud prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.
5. Razmatrajući najpre navode ustavne žalbe da Okružni sud nije mogao o žalbi tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, odlučiti dopunskom presudom Gž1. 384/09 od 8. decembra 2009. godine, jer je o žalbi tuženog već odlučio presudom Gž1. 253/09 od 17. avgusta 2009. godine, a zbog čega bi svaka odluka u dopunskoj presudi koja bi bila povoljna za podnositeljku, bila u suprotnosti sa navedenom presudom Gž1. 253/09 od 17. avgusta 2009. godine i stoga procesno nemoguća, Ustavni sud konstatuje sledeće:
Citiranom odredbom člana 372. stav 1. ZPP je propisano da drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u onom delu u kome se pobija žalbom, iz čega proizlazi da o delu presude Opštinskog suda u kome podnositeljka ustavne žalbe nije uspela, Okružni sud nije odlučivao, jer za to nije ni imao zakonskih mogućnosti. Dakle, odlučivanje drugostepenog suda o žalbi stranke moguće je samo u onom delu u kome stranka nije uspela u parnici, jer u suprotnom stranka nema pravnog interesa za izjavljivanje žalbe. Presudom Okružnog suda Gž1. 253/09 od 17. avgusta 2009. godine je odlučivano o žalbi tuženog i to u delu u kome tuženi nije uspeo u parnici, dok je dopunskom presudom istog suda Gž1. 384/09 od 8. decembra 2009. godine odlučivano o žalbi podnositeljke ustavne žalbe, takođe u delu u kome ona nije uspela u parnici. Ustavni sud nalazi da bi ista pravna situacija postojala i da je Okružni sud jednom odlukom odlučio o žalbama tužioca i tuženog. Stoga, po mišljenju Ustavnog suda, donošenje dopunske presude od strane Okružnog suda, nije prouzrokovalo povredu prava podnositeljke na pravno sredstvo zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava. Naprotiv, time je otklonjena mogućnost da podnositeljki bude povređeno pravo na žalbu. Pored toga, podnositeljka je protiv navedenih presuda izjavila reviziju, o kojoj je odlučio Vrhovni kasacioni sud, našavši pri tom da je ista neosnovana. Ustavni sud podseća da pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo ne garantuje stranci i povoljan ishod odlučivanja, ukoliko za to nisu ispunjeni uslovi.
U pogledu navoda ustavne žalbe kojima je osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1443/10 od 8. juna 2011. godine, Ustavni sud ocenjuje da je osporena presuda doneta od strane Ustavom i zakonom ustanovljenog suda, koji je u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom, na osnovu činjeničnog stanja utvrđenog pred prvostepenim sudom, o reviziji odlučio primenom merodavnih odredaba materijalnog i procesnog prava. Vrhovni kasacioni sud je u osporenoj presudi za svoj stav dao jasne, precizne i logične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava, ističući da je visina naknade nematerijalne štete prouzrokovane nezakonitim otkazom ugovora o radu pravilno odmerena imajući u vidu kriterijume iz člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima (značaj povređenog dobra i cilj kome služi), te da u konkretnom slučaju otkaz ugovora o radu nije mogao imati za posledicu povredu časti i ugleda podnositeljke ustavne žalbe, niti su njime dovedene u pitanje moralne vrednosti koje je tužilja uživala kao član određene društvene sredine koje bi opravdale dosuđivanje ove naknade.
Ustavni sud ocenjuje da ni navodi o različitom postupanju Vrhovnog suda Srbije i sada Vrhovnog kasacionog suda nemaju osnovanog utemeljenja, niti su potkrepljeni ustavnopravno relevantnim dokazima. Pri tome, Ustavni sud ističe da kod dosuđivanja novčane naknade zbog povreda prava ličnosti, po pravilu, ne postoji identitet činjeničnog stanja, te da visina ove naknade zavisi od sticaja brojnih objektivnih i subjektivnih stanja i okolnosti. U krajnjem, o konkretnoj, pa time i različitoj visini ove naknade, krećući se u okviru zahteva razumnosti i proporcionalnosti, odlučuju redovni sudovi, a ne Ustavni sud.
Sledom svega rečenog, i budući da su redovni sudovi dovoljno jasno obrazložili svoje odluke, primenjujući odgovarajuće odredbe materijalnog i procesnog prava, Ustavni sud smatra da ne postoje razlozi koji bi ukazivali na to da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnositeljke ustavne žalbe, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da osporenim presudama nisu povređena Ustavom zajemčena prava podnositeljke ustavne žalbe na koja se pozvala, pa je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), odlučujući kao u tački 1. izreke.
6. U pogledu navoda podnositeljke ustavne žalbe da joj je postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da se trajanje trostepenog parničnog postupka u ukupnom periodu od četiri i po godine ne može smatrati nerazumnim rokom za odlučivanje, te je ustavnu žalbu i u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 2. izreke.
7. Na osnovu izloženog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno je kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Dragiša B. Slijepčević