Odluka Ustavnog suda o povredi prava policijskih službenika na suđenje u razumnom roku i pravičnu naknadu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu policijskih službenika, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja postupka od osam i po godina. Takođe, poništava presudu Upravnog suda zbog pogrešne primene materijalnog prava u vezi sa naknadom za rad.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Bratislav Đokić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. P, M. T, D. B, R. K, I. K, V. P, P. K, J. T, Z. P. i V. S, svih iz Ljubovije, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. oktobra 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. P, M. T, D. B, R. K, I. K, V. P, P. K, J. T, Z. P. i V. S. i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom unutrašnjih poslova - Policijska uprava u Šapcu u predmetu broj 120-17/13 i Žalbenom komisijom Vlade u predmetu broj 120-01-366/2013-01, kao i u upravnom sporu koji je vođen pred Upravnim sudom u predmetu U. 13317/13 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Usvaja se ustavna žalba M. P. i utvrđuje da su presudom Upravnog suda U. 13317/13 od 27. marta 2015. godine podnosi ocu ustavne žalbe povređen a prav a na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad, zajemčen a odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava.

4. Poništava se presuda Upravnog suda U. 13317/13 od 27. marta 2015. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca podnetoj protiv rešenja Žalbene komisije Vlade broj 120-01-366/2013-01 od 12. jula 2013. godine.

5. Odluka iz tačke 4. ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 13317/13 od 27. marta 2015. godine, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji kao i podnosilac M . P, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu .

O b r a z l o ž e nj e

1. M. P . iz Ljubovije i ostala lica navedena u uvodu i izreci, podnela su 5. marta 2013. godine, preko zajedničkog punomoćnika J. M, advokata iz Valjeva, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u upravnom postupku koji je pred Policijskom upravom u Šapcu vođen u predmetu broj 120-40/11 .

U ustavnoj žalbi je detaljno opisan tok upravnog postupka u kome je odlučivano o zahtevu podnosilaca za isplatu dodataka na platu za prekovremeni, noćni i rad na dane državnih i verskih praznika za poslednje tri godine od podnošenja zahteva. Podnosioci posebno ukazuju da je od podnošenja zahteva nadležnom upravnom organu do izjavljivanja ustavne žalbe, osporeni postupak trajao skoro sedam godina, zbog čega smatraju da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu navedenog ustavnog prava i podnosiocima prizna pravo na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 600 evra.

Podnosilac M. P. je 23. aprila 201 5. godine, preko istog punomoćnika, podne o Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 13317/13 od 27. marta 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje , prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1 , člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava .

Ustavnom žalbom je osporena presuda doneta u upravnom sporu, kojom je odlučeno o tužbi podnosilaca podnetoj protiv konačnog upravnog akta – rešenja Žalbene komisije Vlade broj 120-01-366/2013-01 od 12. jula 2013. godine, kojim je konačno odbijen zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu za prekovremeni, noćni i rad na dane državnih i verskih praznika za period od 5. septembra 2003. godine do 5. septembra 2006. godine.

Po izjavljenim ustavnim žalbama formirani su predmeti Už-1812/2013 i Už- 2813/2015. Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), spojio postupke po ustavnim žalbama u navedenim predmetima, radi zajedničkog odlučivanja, tako što je predmet Už-2813/2015 pripojio predmetu Už- 1812/2013.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Ministarstva unutrašnjih poslova – Policijska uprava u Šapcu broj 120-17/13, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe su 5. septembra 2006. godine podneli Ministarstvu unutrašnjih poslova - Policijska uprava u Šapcu zahtev za isplatu dodataka na platu za prekovremeni, noćni i rad na dane državnih i verskih praznika za poslednje tri godine od podnošenja zahteva.

Prvostepeni organ nije doneo rešenje po njihovom zahtevu, zbog čega su podnosioci, dana 6. oktobra 2006. godine, izjavili žalbu drugostepenom organu uprave. Žalbena komisija Vlade je donela rešenje broj 117-00-25/2006-01 od 31. oktobra 2006. godine, kojim je žalba podnosilaca odbijena kao neosnovana. Protiv navedenog rešenja podnosioci su podneli tužbu, koja je uvažena presudom Vrhovnog suda Srbije U. 6209/06 od 3. oktobra 2007. godine, te je poništeno navedeno drugostepeno rešenje.

Postupajući po presudi Vrhovnog suda Srbije, Žalbena komisija Vlade je donela rešenje broj 117-00-13/2008-01 od 5. maja 2008. godine, kojim je usvojena žalba podnosilaca i naloženo prvostepenom organu da bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana, sprovede postupak i donese odgovarajuće rešenje po zahtevu podnosilaca.

U ponovnom postupku, Policijska uprava u Šapcu je donela rešenje broj 120-33/08 od 29. maja 2008. godine, kojim je odbijen zahtev podnosilaca za isplatu predmetnih dodataka na platu. Protiv navedenog rešenja podnosioci su 6. juna 2008. godine izjavili žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem Žalbene komisije Vlade broj 120-01-189/2008-01 od 27. juna 2008. godine. Protiv konačnog upravnog akta podnosioci su podneli tužbu, koja je uvažena presudom Upravnog suda U. 4772/10 od 1. aprila 2010. godine.

Postupajući po presudi Upravnog suda, Žalbena komisija Vlade je donela rešenje broj 120-01-475/2010-01 od 25. juna 2010. godine, kojim je usvojena žalba podnosilaca i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, Policijska uprava u Šapcu je donela rešenje broj 120-26/10 od 3. avgusta 2010. godine kojim je zahtev podnosilaca odbijen kao neosnovan. Protiv navedenog rešenja podnosioci su 10. avgusta 2010. godine izjavili žalbu, koja je rešenjem Žalbene komisije Vlade broj 120-01-579/2010-01 od 8. septembra 2010. godine odbijena kao neosnovana.

Podnosioci su podneli tužbu protiv navedenog konačnog upravnog akta, koja je uvažena presudom Upravnog suda U. 27273/10 od 2. marta 2011. godine, te je poništeno drugostepeno rešenje broj 120-01-579/2010-01 od 8. septembra 2010. godine i predmet vraćen nadležnom organu na ponovni postupak.

Postupajući po presudi Upravnog suda, Žalbena komisija Vlade je donela rešenje broj 120-01-271/2011-01 od 4. maja 2011. godine, kojim je usvojena žalba podnosilaca i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, Policijska uprava u Šapcu je donela rešenje broj 120-16/11 od 31. maja 2011. godine kojim je zahtev podnosilaca odbijen kao neosnovan. Protiv navedenog rešenja podnosioci su 13. juna 2011. godine izjavili žalbu, koja je usvojena rešenjem Žalbene komisije Vlade broj 120-01-1289/2011-01 od 4. septembra 2011. godine, te je predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, Policijska uprava u Šapcu je donela rešenje broj 120-16/11-1 od 3. oktobra 2011. godine kojim je zahtev podnosilaca odbijen kao neosnovan. Protiv navedenog rešenja podnosioci su 1 2. oktobra 2011. godine izjavili žalbu, koja je usvojena rešenjem Žalbene komisije Vlade broj 120-01- 1401/2011-01 od 8. novembra 2011. godine, te je predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, Policijska uprava u Šapcu je donela rešenje broj 120-40/11 od 21. decembra 2011. godine kojim je zahtev podnosilaca odbijen kao neosnovan. Protiv navedenog rešenja podnosioci su 6. januara 201 2. godine izjavili žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem Žalbene komisije Vlade broj 120-01- 43/2012-01 od 3. februara 20 12. godine. Protiv konačnog upravnog akta podnosioci su podneli tužbu, koja je uvažena presudom Upravnog suda U. 3669/12 od 1. februara 201 3. godine.

Postupajući po presudi Upravnog suda, Žalbena komisija Vlade je donela rešenje broj 120-01-201/2013-01 od 26. aprila 201 3. godine, kojim je usvojena žalba podnosilaca i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, Policijska uprava u Šapcu je donela rešenje broj 120-17/13 od 7. juna 201 3. godine kojim je zahtev podnosilaca odbijen kao neosnovan. Protiv navedenog rešenja podnosioci su 14. juna 201 3. godine izjavili žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem Žalbene komisije Vlade broj 120-01-366/2013-01 od 12. jula 201 3. godine. Protiv konačnog upravnog akta podnosioci su 16. avgusta 2013. godine podneli tužbu, koja je odbijena osporenom presudom Upravnog suda U. 13317/13 od 27. marta 2015. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.) ; da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći i da se ženama, omladini i invalidima omogućuju posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60. stav 4.).

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10 ) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi porebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da k ad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kr aći rok, da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen, da ako žalba nije dopuštena, stranka može neposredno pokrenuti upravni spor (član 208.).

Zakonom o upravnim sporovima ("Službeni list RS", broj 111/09), koji je počeo da se primenjuje 30. decembra 2009. godine, propisano je: da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi (član 2.); da s ud rešava bez održavanja usmene rasprave, samo ako je predmet spora takav da očigledno ne iziskuje neposredno saslušanje stranaka i posebno utvrđivanje činjeničnog stanja, ili ako stranke na to izričito pristanu (član 33. stav 2.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak pokrenut 5 . septembra 2006. godine, podnošenjem zahteva prvostepenom organu uprave za isplatu dodataka na platu za prekovremeni, noćni i rad na dane državnih i verskih praznika za poslednje tri godine od podnošenja zahteva, i da je pravnosnažno rešen osporenom presudom Upravnog suda U. 13317/13 od 27. marta 2015. godine.

Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak trajao osam i po godina, što može ukazivati na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog zahteva za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj predmet bio činjenično složen, imajući u vidu veći broj policijskih službenika koji su imali svojstvo stranke u postupku. Što se tiče pravne složenosti, Ustavni sud nalazi da pravna pitanja koja su se postavila u toku postupka nisu bila naročito složena, te da ne predstavljaju opravdanje za njegovo osmoipogodišnje trajanje.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da su podnosioci ustavne žalbe imali legitiman interes da nadležni organi o njihovom zahtevu odluče u okviru standarda razumnog roka, naročito iz razloga što je reč o potraživanjima iz radnog odnosa.

Ocenjujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je naročito imao u vidu specifičnost upravnog postupka, čiji tok umnogome zavisi od aktivnosti stranke u tom postupku. Ustavni sud je iz spisa predmeta utvrdio da su podnosi oci tokom osporenog postupka koristi li procesnopravna sredstva protiv tzv. ćutanja administracije, predviđena odredbama Zakona o opštem upravnom postupku, iz čega se može zaključiti da su svojim ponašanjem nastojali da doprines u da period odluč ivanja o nj ihovim pravima bude kraći .

Ispitujući postupanje upravnih organa i suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je njihovo postupanje odlučujuće uticalo na dugo trajanj e osporenog postupka. O podnetom zahtevu prvostepeni upravni organ je prvi put odlučio skoro dve godine nakon podnošenja zahteva. U daljem toku postupka, Upravni sud je u upravnom sporu tri puta poništavao konačne upravne akte kojima je odbijen predmetni zahtev podnosilaca i predmet vraćao upravnim organima na ponovno odlučivanje, dok je u inicijalnoj fazi postupka Vrhovni sud Srbije poništio konačni upravni akt kojim je Žalbena komisija Vlade odbila žalbu podnosilaca izjavljenu zbog „ćutanja uprave“. Žalbena komisija Vlade je, mimo rešenja kojima je, postupajući po nalozima Upravnog suda, poništavala rešenja Policijske uprave u Šapcu, u dva navrata to uradila neposredno, odlučujući o žalbama podnosilaca. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava da činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, da otkrije ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti, pored drugih, odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine i odluku Cvetković protiv Srbije, od 10. juna 2008. godine).

Imajući u vidu sve napred navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, krećući se u granicama postavljenog zahteva, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpe li podnosi oci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete, posebno duži nu trajanja predmetnog postupka, ponašanje sam ih podnosi laca, kao i relativnu činjeničnu složenost postupka, kao posledice velikog broja lica koja su imala svojstvo stranke u njemu. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpe li zbog navedenog postupanja nadležnih upravnih organa i suda u upravnom sporu . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Imajući u vidu ustavnopravne razloge na kojima podnosilac M. P. temelj i tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje i prava na pravičnu naknadu za rad, Ustavni sud ukazuje da je u svojim odlukama zauzeo određene pravne stavove o pravu policijskih službenika na isplatu dodataka na platu za prekovremeni, noćni i rad na dane državnih i verskih praznika, kako u periodu do 29. novembra 2005. godine, u vreme važenja Zakona o unutrašnjim poslovima, tako i nakon tog datuma, kada je stupio na snagu Zakon o policiji (videti odluke Už-1530/2008 od 21. januara 2010. godine, Už-2822/2010 od 22. decembra 2010. godine, Už-1362/2009 od 7. jula 2011. godine).

Što se tiče perioda od početka primene Zakona o policiji, Ustavni sud je u Odluci Už-1530/2008 od 21. januara 2010. godine konstatovao da se zaposlenima u Ministarstvu unutrašnjih poslova prekovremeni rad, rad noću i rad na dane državnih i verskih praznika vrednuje uvećanjem koeficijenta od 30 do 50 odsto u odnosu na koeficijen te drug ih državn ih službenik a, tako da se na njih ne primenjuju odredbe opštih radnopravnih propisa o uvećanoj zaradi. Međutim, Ustavni sud je u istoj odluci stao na stanovište da je primena odredaba opštih radnopravnih propisa o uvećanoj zaradi isključena samo ukoliko je zaposleni koji je radio prekovremeno, noću i u dane državnih i verskih praznika, ostvario pravo na uvećanje koeficijenta za obračun plate na prethodno navedeni način. Ukoliko za policijskog službenika rešenjem poslodavca nije bio utvrđen koeficijent za obračun plate od 30 do 50 % nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike , njemu ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu koju za rad na dan praznika, rad noću, rad u smenama i prekovremeni rad imaju svi zaposleni u Republici Srbiji , jer bi u protivnom pravo na uvećanu zaradu bilo uskraćeno kategoriji zaposlenih koj i svoj posao obavljaju u uslovima opasnim po život i zdravlje.

Međutim, u Odluci Už-3827/2012 od 12. decembra 2012. godine, Ustavni sud je konstatovao sledeće: da je poslodavac na osnovu Pravilnika o platama zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova iz 2006. godine doneo rešenja o utvrđivanju ukupnog koeficijenta mesečne plate podnosioca ustavne žalbe, odnosno osnovnog i dodatnog koeficijenta ; da je članom 2. Pravilnika predviđeno da se dodatni koeficijent utvrđuje u odnosu na poslove radnog mesta, posebne uslove rada, odgovornost i složenost poslova, kao i za zvanje, odnosno čin, a što je propisano i članom 146. Zakona o policiji ; da iako članom 4. Pravilnika nisu navedeni vidovi neredovnosti propisani članom 147. stav 1. Zakona o policiji, već su u Prilogu Pravilnika utvrđeni dodatni koeficijenti, ovakav način uređenja nije suprotan navedenim odredbama Zakona o policiji; da iz člana 2. Pravilnika jasno proizlazi da se dodatni koeficijenti predviđeni članom 4. Pravilnika upravo odnose, pored ostalog, i na razloge i vidove neredovnosti u radu koje predviđa i Zakon o policiji, a među kojima su i prekovremeni rad, rad noću i rad na dan e praznika koji su neradni dan i; da iz navedenog sledi da su rešenja o utvrđivanju koeficijenta mesečne plate podnosioca, odnosno osnovnog i dodatnog koeficijenta, doneta u smislu člana 146. i člana 147. stav 1. Zakona o policiji, budući da je navedenim rešenjima kroz uvećanje koeficijenta vrednovan ovaj rad podnosioca ; da ono što je od posebnog značaja je ste da su u sprovedenom postupku sudovi na osnovu veštačenja utvrdili da je koeficijent za isplatu plate podnosioca za 41,43% veći od koeficijenta državnog službenika u Ministarstvu unutrašnjih poslova sa istim stepenom stručne spreme kao i podnosilac, koji u svom radu nema tzv. "neredovnosti", pod kojima se, pored ostal og, podrazumevaju prekovremeni rad, noćni rad i rad na dane praznika koji su neradni dan i, zaključujući da podnosilac ima nominalno veći koeficijent za isplatu plate, u rasponu od 30 do 50 odsto, propisanom članom 147. stav 1. Zakona o policiji, što znači da je isplatom plate po koeficijentu koji je nominalno veći u odnosu na koeficijent državnog službenika sa istim stepenom stručne spreme, a koji nema opisanih neredovnosti u svom radu, podnosilac ostvario pravo na uvećanu zaradu u skladu sa članom 147. stav 1. Zakona o policiji, te da u konkretnom slučaju nije bilo mesta primeni odredbe opštih radno-pravnih propisa o uvećanoj zaradi.

Za razliku od Zakona o policiji, koji propisuje mogućnost uvećanja koeficijenta po osnovu prekovremenog, noćnog i rada na dane državnog i verskog praznika i isključuje primenu drugih propisa o uvećanoj zaradi, odredbama Zakona u unutrašnjim poslovima, ovi osnovi nisu bili posebno navedeni kao uslov za uvećanje koeficijenta, niti je bila isključena primena drugih propisa o uvećanoj zaradi. Odredbama Pravilnika o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova, koji je važio u vreme važenja Zakona o unutrašnjim poslovima, bilo je predviđeno da zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova ima pravo na koeficijent koji se određuje prema platnoj grupi ili platnom razredu u koji se radno mesto razvrstava i pravo na uvećanje tog koeficijenta za 30%. S tim u vezi, odredbama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama bilo je, pored ostalog, propisano da platu čini osnovica, koeficijent koji se množi osnovicom, dodatak na platu i obaveze koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, te je utvrđeno da se dodaci na platu daju, između ostalog, u slučaju prekovremenog, noćnog i rada na dan državnog i verskog praznika, osim ukoliko taj rad nije vrednovan pri utvrđivanju koeficijenta (videti Odluku Už-1362/2009 od 7. jula 2011. godine).

Pored navedenog, Ustavni sud napominje da je u odlukama Už-109/2008 od 1. aprila 2008. godine, Už-279/2008 od 3. juna 2010. godine i Už-9147/2012 od 7. marta 2013. godine konstatovao da su se i nakon stupanja na snagu Zakona o policiji, na plate zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova (uključujući i dodatke na platu ) primenjivale odredbe do tada važećih propisa (Zakon a o unutrašnjim poslovima i Zakona o platama u državnim organima i javnim službama ), i to sve do donošenja akta o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u skladu sa novodonetim zakonom, pri čemu je Zakon o policiji , u odredbi člana 195. odredio rok od godinu dana od dana stupanja na snagu za donošenje novog opšteg akta i pojedinačnih rešenja državnim službenicima u Ministarstvu, a kojima se prilikom raspoređivanja na radna mesta utvrđuju i koeficijenti za obračun plata, saglasno Zakonu.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je ocenio da se obrazloženje osporen e presud e temelj i na ustavnopravno neprihvatljivom tumačenju propisa koji su od značaja za rešavanje ove pravne stvari , s obzirom na to da je Upravni sud, prihvatajući ocenu organa koji su vodili upravni postupak, period za koji podnosilac potražuje isplatu predmetnih dodataka na platu posmatra o integralno, ne raz likujući adekvatno period važenja Zakona o unutrašnjim poslovima od perioda važenja Zakona o policiji. U upravnom postupku koji prethodi upravnom sporu utvr đena je razlik a koeficijenta i plate podnosioca u odnosu na koeficijent i platu uporednog radnika, koji nema predmetnih neredovnosti u radu, za celokupan period. Pravljenje distinkcije između ova dva perioda je , po shvatanju Ustavnog suda , bilo neophodno, upravo zbog opisane različitosti pravn ih režima u okviru kojih je plata policijskih službenika bila obračunavana i isplaćivana .

Polazeći od iznetog i odred aba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je utvrdio da su osporen om presudom Upravnog suda U. 13317/13 od 27. marta 2015. godine podnosioc u M. P. povređen a prav a na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad, zajemčen a odredbama član a 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava , zbog čega je ustavnu žalbu usvojio , poništio osporenu presudu i odredi o da Upravni sud donese novu odluku o tužbi podnosioca podnetoj protiv rešenja Žalbene komisije Vlade broj 120-01-366/2013-01 od 12. jula 2013. godine, odlučujući kao u tač. 3. i 4. izreke.

8. Uzimajući u obzir da su osporenom presudom povređen a prav a na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad i ostalim tužiocima koji nisu podneli ustavnu žalbu protiv osporene presude , a nalaze se u istoj pravnoj situaciji sa podnosiocem M. P , Ustavni sud je ocenio da ima mesta primeni člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 5. izreke.

S obzirom na to da je poništ ena osporen a presud a i odre đeno da Upravni sud donese novu odluku o tužbi podnosioca, Ustavni sud navod e o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava nije posebno razmatrao .

9. Sledom izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 . tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava policijskih službenika na suđenje u razumnom roku i pravičnu naknadu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti